Апстракт: Једна од занимљивијих и у задње вријеме учесталијих подјела јесте подјела криминалистика на силогистичку и хеуристичку криминалистику. Ова подјела се заснива на фази кривичног поступка и нормативним оквиром на основу којег се предузимају криминалистичке активности на откривању и расвјетљавају кривичног дјела и извршиоца. Силогистичкa криминалистикa се конкретизује кроз неопходност придржавања кривичнопроцесних одредби приликом криминалистичког поступања у откривању и расветљавању конкретног кривичног дјела и извршиоца. Другим ријечима, све истражне радње, а поготово информације и сазнања до којих полиција дође приликом криминалистичког рада на откривању, расвјетљавању и доказивању конкретних дјела и извршилаца морају да буду ''упакована'' у кривичнопроцесне одредбе како би били релевантни за доказни поступак на главном претресу, односно све криминалистичке релевантне информације и сазнања се кривичнопроцесним одредбама морају ''обући у процесно рухо'' како би добили кривичнопроцесну (доказну) верификацију на главном претресу. У У раду се настоји афирмисати релевантна перцепција значаја силогистичке криминалистике у теорији и пракси.
Кључне ријечи: криминалистика, подјела криминалистике, силогистичка криминалистика, хеуристичка криминалистика, истрага.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Иако условљеност криминалистичког поступања кривичнопроцесним одредбама ван формалног кривичног поступка, а поготово у току формално покренутог кривичног поступка није била новост ни у вријеме важења ''старог'' кривичнопроцесног законодавства у Републици Српској, оно своју афирмацију добија новим кривичнопроцесним законодавством.
Поред многобројних карактеристика и новина позитивног кривичног законодавства, са аспекта криминалистичке науке и праксе највеће новине се односе свакако на нови концепт истраге, гдје је примјетно да је велика улога дата управо полицијским органима. Иако формално полиција није самостална у предузимању одређених истражних радњи и саме истраге у току кривичног поступка, чињеница је да је полиција, уважавајући одређене организационе, кадровске, материјално-техничке, а поготово фактичке факторе, свакако најзначајнији субјекат у истрази, која је формално у рукама тужиоца.
Наведено имплицира неопходност придржавања кривичнопроцесних одредби приликом криминалистичког поступања у откривању и расвjетљавању конкретног кривичног дјела и извршиоца. Другим ријечима, све истражне радње, а поготово информације и сазнања до којих полиција дође приликом криминалистичког рада на откривању, расвјетљавању и доказивању конкретних дјела и извршилаца морају да буду ''упакована'' у кривичнопроцесне одредбе како би били релевантни за доказни поступак на главном претресу, односно све криминалистичке релевантне информације и сазнања се истражним радњaмa морају ''обући у процесно рухо'' како би добили кривичнопроцесну (доказну) верификацију на главном претресу.
Наведено чини суштину силогистичке криминалистике, односно силогистичког поступања релевантних субјеката на прикупљању доказног материјала. Иако није новина, силогистичка криминалистика своју афирмацију добија управо у концепту ''тужилачке истраге'' у којој је улога тужиоца и полиције међусобно условљена и тек њиховим синергијским дјеловањем омогућава афирмацију истраге као фазе поступка.
Међутим, чини се да практична афирмација силогистичко-криминалистичког синергијског дјеловања полиције и тужиоца наилази на велике потешкоће, па чак и одређене опструкције од стране релевантних субјеката. С једне стране, полиција сматра да ће, везивањем истраге за тужиоца гдје је он формално наредбодаван полицији у току предузимања истражних радњи (''менаџер истраге'') изгубити ранију оперативну (и фактичку) самосталност која их је красила током претходног периода (Матијевић, Митровић, 2007), док, с друге стране, тужиоци немају фактичке капацитете да одговоре захтјевима које пред њих поставља Закон о кривичном поступку Републике Српске (бројност, излазак на лице мјеста, планирање истраге, непосредно руковођење и надзор над радом полицијских службеника...). Наведеном треба додати и примјетни недостатак криминалистичког знања код тужиоца, које је неопходно како би се тужилачки концепт истраге синергијски афирмисао заједничким криминалистичким радом полиције и тужиоца у току истраге. У наведеном се види и значај силогистичке криминалистике за тужиоце.
ПОЈАМ СИЛОГИСТИЧКЕ КРИМИНАЛИСТИКЕ
Криминалистика се код нас уобичајено одређује као наука која проучава, проналази и усавршава научне и на практичном искуству засноване методе и средства, која су најпогоднија да се открије и разјасни кривично дјело, открије и приведе кривичној санкцији учинилац, обезбједе и фиксирају сви докази ради утврђивања (објективне) истине, као и да се спријечи извршење будућих планираних и непланираних кривичних дјела (Симоновић, Матијевић, 2007: 17). Из наведеног је видљиво да криминалистика у практичној примјени, усваја и користи законитости и правила других наука, прилагођава их и примјењује у циљу постизања сопствених резултата. Такође, она властита искуства (''добру праксу'') примјењује у практичном раду на спречавању и сузбијању криминалитета (Иветић, Миладиновић, 2013: 37). Криминалистика је наука која има практичну примјену, усљед чега се често указује на то да је криминалистика апликативна (примјењена) наука, односно и наука и практична дјелатност. Криминалистика је (и) наука и практична дјелатност, односно научно фундирана криминалистичка знања настoји да валоризује у пракси, што је и практични задатак и циљ и сваке друге науке. Међутим, из наведеног се диференцира погрешна подјела криминалистике на научну и на практичну чиме се уноси раздор између науке и праксе (Симоновић, Матијевић, 2007: 22).
Имајући у виду да је криминалистика наука, односно посебна научна област, разумљиво је да се она састоји од многобројних научних дисциплина, које условно можемо да посматрамо и као подјелу криминалистике. Криминалистика се дијели по многобројним критеријима. Почело је од двојне подјеле на тактику (општи и посебни дио) и технику, затим је једно вријеме доминирала трипартитна подјела на тактику, методику и технику, да би се данас дошло до диференцијације на криминалистичку стратегију, тактику, методику, технику и оперативу (Маринковић, Лајић, 2012: 2).
Једна од занимљивијих и у задње вријеме учесталијих подјела јесте подјела криминалистика на силогистичку и хеуристичку криминалистику. Ова подјела се заснива на фази кривичног поступка и нормативним оквиром на основу којег се предузимају криминалистичке активности на откривању и расвјетљавају кривичног дјела и извршиоца. Другим ријечима, подјела криминалистике на силогистичку и хеуристичку криминалистику је иницирана и условљена блискошћу предмета изучавања криминалистике и кривичнопроцесног права као наука које за властити предмет имају кривично дјело. Наравно, разумљиво је да се предмет и методи изучавања криминалистике и кривичнопроцесног права не поклапају.
Међутим, блискост предмета истраживања понекад чини сложеним досљедно разликовање криминалистике и кривичнопроцесног права. Проблеми форме (кривичнопроцесно право) и садржаја (криминалистика) у многим су интерферентним питањима толико испреплетени да би строго разликовање биле не само тешко, него и штетно (Павишић, Модли, Веић, 2006: 46), односно имамо пресијецање, али не и подударање предмета кривичнопроцесне и криминалистичке науке (Водинелић, 1985: 3).
Управо на наведеном се заснива подјела криминалистике на хеуристичку и силогистичку криминалистику. Ради се о подјели криминалистике на основу начина, односно метода и средстава помоћу којих се долази до криминалистичких информација, као и на основу њиховог оперативног и процесног значаја. Наведена подjела се поклапа са подјелом криминалистичке процедуре на фазу криминалистичког истраживања у преткривичном поступку и на фазу криминалистичког истраживања у кривичном поступку. С тим у вези, криминалистичка процедура као методолошки усклађен систем радњи и мјера састоји се од два подсистема: хеуристичког и силогистичког (Ивановић, Ивановић, 2013: 13).
Хеуристичка криминалистика обухвата активности полиције које се састоје у системском супротстављању и откривању кривичних дјела и извршилаца ван формалног кривичног поступка. Она обухвата активности полиције које су, по правилу, неформалног кривичнопроцесног карактера.
Хеуристичка криминалистика приступа криминалном догађају, односно кривичном дјелу као реалној појави и састоји се у дјелатности репресивних тијела од почетне сумње о постојању кривичног дјела до основане сумње. Поступање унутар правила хеуристичке криминалистике обиљежено је слободом дјеловања, инвентивношћу, врло широким одабиром конкретних поступака и средстава. Хеуристичка криминалистика се означава и као откривање кривичих дјела и њихових извршилаца. Сврха криминалистичко-хеуристичког поступања је прикупљање сазнања важних за покретање кривичног поступка (Модли, Шуперина, Корајлић, 2008).
За хеуристичку криминалистику се још каже да је ''откривачка криминалистика'', имајући у виду да се она превасходно бави откривањем криминалистичких информација (основа сумње) које указују на постојање кривичног дјела и/или извршиоца. Из наведеног се може констатовати да се хеуристичка криминалистика односи на неформално (ванпроцесно) поступање по одређеном криминалистички релевантном догађају или активности полиције у циљу откривања претпостављеног (на основу опште сумње) криминалистички релевантног догађаја. Условно посматрано, хеуристичка криминалистика обухвата активности полиције по криминалитету до основа сумње да је извршено кривично дјело или у погледу лица као извршиоца кривичног дјела. Следствено наведеном, ово поступање најчешће подразумијева примјену оперативно-тактичких радњи и мјера и одређених полицијских овлашћења која се садржински поклапају са оперативно-тактичким радњама и мјерама или мјерама процесне принуде (иако формално не потпадају под те мјере).
Насупрот хеуристичкој криминалистици или као наставак активности предузетих у оквиру садржаја хеуристичке криминалистике, појављује се силогистичка криминалистика. Наиме, силогистичка криминалистика обухвата садржај релевантних субјеката кривичног поступка (не само полиције), примарно органа кривичног гоњења у циљу прикупљања доказа у погледу постојања и конкретизације кривичног дјела, као и у погледу доказивања кривице осумњиченог извршиоца кривичног дјела.
Силогистичка киминалистика се назива још и доказном криминалистиком, криминалистиком кривичног поступка и криминалистиком процесних (истражних) радњи, а с обзиром на њену улогу, значај и релевантне субјекте кривичног поступка, можда је најбоље назвати је кривичнопроцесном криминалистиком.
Силогистичка криминалистика је научно подручје криминалистике посвећено садржају, модалитетима, одабиру процесних радњи, циљном планирању кривичног поступка, системском разјашњавању кривичног дјела и кривичне одговорности извршиоца, изради одлуке и свим другим стварним аспектима вођења конкретног кривичног поступка. Силогистичка криминалистика је системски устројена цјелина знања о стварним садржајима дјелатности истраживања кривичног дјела (Модли, Шуперина, Корајлић, 2008).
Силогистичка криминалистика представља дио криминалистике који се кривичним дјелом бави на другачији начин у односу на хеуристичку криминалистику. Она кривичном дјелу прилази као реалној појави, при чему пуну пажњу посвећује њеном кривичноправном и кривичнопроцесном значају. Силогистичка криминалистика полази од чињенице да је одређено лице остварило одређено кривично дјело, при чему се даља активност састоји у планирању и у реализовању најцјелисходнијих процесних и криминалистичких мјера и радњи ради обезбјеђивања доказа. Силогистичка криминалистика је тиме значајно усмјерена и ограничена процесним правилима, у чијим оквирима се и одвија њена криминалистичка дјелатност (Кривокапић, 2008: 37).
ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА СИЛОГИСТИЧКЕ И ХЕУРИСТИЧКЕ КРИМИНАЛИСТИКЕ
Из претходног наведеног, може се констатовати да силогистичка криминалистика обухвата оне садржаје криминалистичког поступања које се односе на планирање и предузимање истражних радњи и кривичнопроцесно (доказно) коришћење резултата предузетих истражних радњи које предузимају полиција и тужилаштво придржавајући се кривичнопроцесних одредби и правила криминалистичке науке.
Анализирајући хеуристички и силогистички концепт подјеле криминалистике, можемо да примјетимо одређене диференцирајуће карактеристике ове двије (условно назване) дисциплине криминалистике:
- субјекти који предузимају криминалистичке активности,
- фаза у којој се предузимају криминалистичке активности,
- формалност предузетих активности,
- карактер (врсте) криминалистичких мјера и радњи које се предузимају,
- циљ и значај предузимања криминалистичких активности.
Субјекти хеуристичке криминалистике су искључиво припадници полиције, односно полиција је једина овлашћена да предузима многобројне активности из садржаја хеуристичке криминалистике. С друге стране, на већину активности из домена садржаја силогистичке криминалистике, овлашћени су тужиоци и судије (у зависности од концепта кривичног поступка), с тим што ни улога полиције није занемарена. Међутим, иако је и разумљиво да ће полиција непосредно и практично и у овом домену криминалистичког поступања предузимати највећи обим мјера и радњи, њена улога је битно другачија у односу на друге субјекте, а поготово другачија у односу на њену улогу коју има приликом имплементације садржаја хеуристичке криминалистике. Док у предузимању активности хеуристичке криминалистике, полиција дјелује самостално и независно, дотле је у предузимању активности силогистичке криминалистике условљена конкретним овлашћењима, упутствима, инструкцијама и наређењима која добија од других органа кривичног поступка, прије свега од тужиоца.
Покретањем кривичног поступка престаје неформално, креативно, истраживачко криминалистичко поступање које углавном није ограничено процесним правилима, а настаје процесно поступање у чије се оквире морају уклопити и конкретни криминалистички садржаји (Кривокапић, 2008: 37). За хеуристичку криминалистику се каже да је заправо криминалистика преткривичног, а силогистичка криминалистика криминалистика кривичног поступка (Ивановић, Ивановић, 2013: 13). Иако је наведено у суштини тачно, треба имати у виду нормативне специфичности конкретне државе у оквиру чијег кривичноправног система се одвија кривични поступак. Усљед наведеног, можда би било правилније рећи да се хеуристичка криминалистика односи на криминалистичке активности полиције изван (прије покретања) кривичног поступка, док се силогистичка криминалистика односи на криминалистичке и кривичнопроцесне активности које се предузимају у току формално покренутог кривичног поступка.
Средства силогистичке криминалистике су ограничена кривичнопроцесним одредбама, а у истом смислу је одређен и цијели сазнајни процес. У силогистичкој криминалистици се траже поуздани одговори у односу на законска обиљежја кривичног дјела, личност извршиоца, питања кривице и сл. Силогистичка криминалистика је у ствари криминалистика кривичног поступка. Њен предмет је одређен процесним одредбама (Модли, Шуперина, Корајлић, 2008). Хеуристичка криминалистика, с обзиром на то да није ограничена процесном нормом, има релативно широк креативни простор и могућност динамичност развоја у свим правцима. Она, прије свега, има за циљ откривање кривичних дјела и непознатих учинилаца методама, мјерама и радњама које нису унапријед ограничене, осим општим уставним и законским прописима (Кривокапић, 2008: 38).
У директној вези са претходно наведеним је и формални карактер, односно врсте криминалистичких активности које се предузимају у оквиру хеуристичке и силогистичке криминалистике. Наиме, у оквиру хеуристичке криминалистике се предузимају многобројне оперативно-тактичке радње и мјере, док се у оквиру силогистичке криминалистике предузимају истражне радње (односно, оне су примарне). Хеуристичка криминалистика обухвата криминалистички аспект примјене оперативно-тактичких радњи и мјера, док силогистичка криминалистика обухвата криминалистички и кривичнопроцесни аспект примјене и реализације истражних радњи (и посебних истражних радњи) и коришћење резултата добијених предузимањем ових радњи. Међутим, ову подијељеност не би требало посматрати кроз фазе кривичног поступка, јер је разумљиво да се у току истраге (неријетко и након истраге) предузимају истражне радње, али исто тако полиција током истраге предузима и оперативно-тактичке радње и мјере.
Циљ хеуристичке криминалистике је откривање кривичних дјела и извршилаца, односно долазак до почетних криминалистичких информација, које по правилу имају ин(д)ицијалну снагу или су на нивоу опште сумње о постојању одређеног кривичног дјела или да је одређено лице извршилац кривичног дјела, те се предузимањем одређених криминалистичких активности неформалног карактера настоје та почетна сазнања, која су у домену општег, подићи на виши ниво, на ниво основа сумње како би се иницирале одређене процесне активности. Управо предузимање активности у том вишем степену сумње проучава силогистичка криминалистика која настоји да истражним радњама идентификује, пронађе, прикупи и процесно оформи (''обуче их у процесно рухо'') одређене криминалистички релевантне информације које ће у току покренутог кривичног поступка имати карактер и снагу доказа. Другим речима, у оквиру хеуристичке криминалистике се рад односи на прикупљање и обраду, те криминалистичко тумачење криминалистичких релевантних информација које се у току силогистичке криминалистике требају трансформисати у доказне информације, односно у доказе.
Силогистичку криминалистику, односно концепт силогистичког поступања у току криминалистичког рада треба посматрати примарно кроз практичну афирмацију начела законитости у раду полиције на спречавању и сузбијању криминалитета. Имајући у виду одређење силогистичке криминалистике, по којем се она односи на криминалистичке садржаје одређене кривичнопроцесним законодавством у циљу прикупљања релевантних доказа за вођење кривичног поступка, разумљив је значај начела законитости у криминалистичко-силогистичком поступању. Наравно, то не значи да начело законитости нема своју афирмацију приликом криминалистичко-хеуристичког поступања, јер је и у овом сегменту криминалистике разумљиво да се криминалистичке активности морају предузимати у складу са одредбама закона и са ''духом'' устава.
Начело законитости има исходишно значење за криминалистичку дјелатност. Директно је повезано са истоименим начелима у материјалном и проценом кривичном законодавству. Њима се изражава да криминалистичка радња мора бити предузета само у оквиру дјелатности истраживања кривичног дјела, када су испуњене законске претпоставке за обављање радње и само у оквирима закона (Павишић, Модли, Веић, 2006: 117).
Најједноставније речено, начело законитости подразумијева да се у разради и примјени криминалистичко-тактичких и техничких метода и начина поступања морају поштовати прописи (устав и закони) који регулишу материју или област која се односи на примјену тих криминалистичких метода. Примјењене криминалистичке методе у кривичном поступку морају бити у сагласности са законом о кривичном поступку. Криминалистичку дјелатност (криминалистичку контролу и криминалистичку обраду) карактеришу већа слобода и флексибилност с обзиром на то да није изричито ограничена Законом о кривичном поступку, али се начело законитости мора тумачити тако да се криминалистички рад не смије одвијати противно законским прописима (contra legem). Мјере ограничења слобода и права осумњиченог и мјере принуде према њему не могу бити веће него што је то одређено уставним и законским прописима (Симоновић, Матијевић, 2007: 35).
Начело законитости поставља пред органе спречавања, откривања, расвјетљавања и доказивања криминалитета захтјев да у свом раду строго и досљедно поштују позитивне законске прописе. Другим ријечима, од њих се тражи да приликом обављања функције воде рачуна о границама својих права и обавеза, тј. да предузимају радње и примјењују средства која ће у свом тренутку имати одговарајући позитивноправни основ (Кривокапић, Жарковић, Симоновић, 2003: 21).
Из претходно наведеног је видљив значај начела законитости у криминалистичком раду полиције приликом спречавања и сузбијања кривичних дјела. Разумљиво је да он има примарни значај у односу на остала начела криминалистичке дјелатности, међутим, његов значај се огледа и прожима кроз цјелокупну практичну криминалистичку активност.
Конкретизација овог начела је свакако најочигледнија када је у питању силогистичка киминалистика. Штавише, може се рећи да начело законитости (заједно са начелом усклађеног криминалистичког и кривичнопроцесног поступања) има посебан статус у силогистичкој криминалистици, те да се у највећој мјери, много већој него када су у питању друге дисциплине криминалистике, силогистичка криминалистика конкретизује управо у афирмацији овог начела у практичном поступању.
Повезаност силогистичке криминалистике са начелом законитости, односно интегрисаност начела законитости кроз садржај силогистичке криминалистике може се посматрати у већ поменутој условљености криминалистичких садржаја силогистичке криминалистике кривичнопроцесним одредбама. Уколико начело законитости у криминалистици посматрамо кроз поштовање кривичнопроцесних одреби као један сегмент овог начела, те посматрамо један сегмент дефинисања силогистичке криминалистике, по којој се криминалистичка активност усмјерава и ограничена је процесним правилима, видљива је повезаност, па и интегрисаност наведеног.
Наиме, начело законитости, а поготово један сегмент начела законитости који подразумијева кривичнопроцесну усклађеност криминалистичког поступања, своју највећу конкретизацију и афирмацију добија управо у оквирима силогистичке криминалистике, односно силогистичка криминалистика се у потпуности и заснива и инкорпорира у начелу законитости. Наравно, то не значи да начело законитости није присутно и у оквиру других криминалистичких дисциплина, међутим, у оквиру силогистичке криминалистике оно има највећи и практични, али и теоријски значај. Штавише, могло би се рећи да је начело законитости фундаменталног карактера за утемељење силогистичке криминалистике као једне од криминалистичких дисциплина.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Силогистичка криминалистика је релативно нова криминалистичка дисциплина која на нашим просторима није била примјењивана усљед концепта кривичног поступка који је полицијско и криминалистичко поступање углавном стављао ван формалног кривичног поступка, те само криминалистичко поступање није било у великој мјери (наравно, погрешно би било рећи да уопште није било) условљено кривичнопроцесним одредбама. Најновијим измјенама кривичног законодавства у БиХ и у Републици Српској, та препрека је превазиђена, те се може рећи да су ''врата'' силогистичком концепту примјене криминалистике отворена управо овом реформом кривичног законодавства у БиХ 2003. године.
Међутим, у полицијској пракси се чини да овај концепт криминалистике ипак није брзо, а поготово није у потпуности имплементиран. Разлога томе је неколико. У првом реду, полиција још увијек настоји да задржи оперативну (са чиме је повезана и фактичка акциона и институционална) самосталност која ју је красила у претходном периоду, а такође још увијек у потпуности није прихватила интегрисаност и заједничко дјеловање са другим релевантним субјектима на плану репресивне активности, у првом реду тужиоца. С друге стране, ступањем на снагу новог кривичнопроцесног законодавства, улога тужиоца се у многим сегментима промијенила, што је условило промјену самог концепта тужилаштва, превасходно у организационом смислу. Међутим, иако је законодавство промијењено, те промене нису иницирале и промјене на страни тужилаштва, што је неминовно проузроковало одређене проблеме. Ти проблеми се највише огледају у немогућности тужилаштва да одговори нормативним захтјевима и да ''јаче'' и садржајније сарађује са полицијом на прикупљању доказног материјала.
Мимо ова два примарна проблема који онемогућавају садржајнију афирмацију силогистичке криминалистике у пракси, неминовно је да се укаже да ни полицију ни тужиоце још увијек не карактерише завидно познавање криминалистичке науке и праксе, што наравно има импликације и на примјену концепта силогистичке криминалистике у њиховом неопходном заједничком дјеловању.
Силогистичка криминалистика подразyмијева криминалистичко поступање сходно актуелним кривичнопроцесним одредбама у циљу прикупљања релевантних информација, сазнања и трагова како би се они у покренутом кривичном поступку, примарно на главном претресу, могли користити као релевантан доказ. Како би се то десило, неопходно је да поступање субјеката на прикупљању ових доказа буде у складу са кривичним законодавством. То имплицира најмање два захтјева.
У првом реду, подразумијева потребу и захтјев полиције да боље, садржајније и ефектније сагледа актуелно кривичнопроцесно законодавство, не само у погледу истражних одредби, већ контекстуално, како би сама овлашћена службена лица, приликом прикупљања доказа, сагледали све оне сегменте које утичу на квалитет доказног поступка у току главног претреса. Стога је разумљиво да наведено не подразумијева само упознавање са кривичнопроцесним одредбама које се односе на улогу полиције у току истраге, односно на овлашћења полиције за предузимање конкретних истражних радњи, већ сагледавање цјелокупног кривичног поступка у реалном и нормативном смислу у циљу добијања потпуне представе, како о могућностима и ефектима коришћења одређених доказа у конкретном поступку, тако и о могућностима негативног утицања на те прикупљене доказе. Штавише, управо сагледавање могућности побијања доказа изведених од стране тужиоца, као једне стране у актуелном концепту кривичног поступка у БиХ, те могућност извођења доказа од стране одбране, која је друга страна у поступку, формално равноправна са тужиоцем, поставља пред полицију захтјев да она, у јавном интересу, дјелује прикупљајући сав доказни материјал, како онај који је у прилогу оптужбе, тако и онај који је у корист осумњиченог. Непознавање кривичнопроцесних одредби директно имплицира немогућност коришћења доказа изведених кршењем ових одредби, као резултата тзв. ''плодова отровне воћке'', без обзира на гносеолошку страну тако изведених доказа. Управо у последицама коришћења института ''плодова отровне воћке'' крије се и захтјев да се полиција боље упозна са кривичнопроцесним одредбама које регулишу криминалистичко поступање приликом прикупљања доказа релевантних за кривични поступак.
За претходни период (до 2003. године) се сматрало да полиција углавном не познаје (нити има претjеране потребе за тим) кривичнопроцесне одредбе, док се за тужилаштво (као и за истражног судију) сматрало да не познаје криминалистичке постулате, чиме су резултати криминалистичког-оперативног поступања и накнадне истраге најчешће били релативизирани и процесно, али и стварно ограничени. Како би се наведено предуприједило, реформом кривичнопроцесног законодавства, концепцијским рјешењима, између осталог, настојао се превазићи констатовани ''јаз'' између полицијског (криминалистичког) и кривичнопроцесног (тужилачког) поступања интегрисањем наведеног у заједничко, планско и сврсисходно дјеловање чиме се постиже нови квалитет истраге, која добија обрисе криминалистичке истраге.
Међутим, да би се концепт криминалистичке истраге у потпуности афирмисао, поред кривичнопроцесног знања које је неопходно за овлашћена службена лица, непходно је да тужиоци познају криминалистичку науку и праксу, те гносеолошку страну конкретне криминалистичке активности, без обзира на то да ли је она истражног карактера или није примарно кривичнопроцесног, већ претежно криминалистичког аспекта. Наиме, разумљиво је да ће тужилац, већ приликом планирања истраге, а поготово приликом непосредног предузимања конкретних истражних радњи или надзора над наређеним истражним радњама, свакако конкретније моћи да сагледа фактичке, али и процесне домете и ограничења конкретног доказа изведеног истражном радњом уколико је упознат, како са криминалистичким процедурама примјене конкретне мјере или радње, тако и са потенцијалним резултатима реализоване криминалистичке мјере, радње или активности. Штавише, биће упознат и са одређеним ограничењима, па и ''несавршеностима доказа'' добијеног предузетом истражном радњом, што ће му свакако омогућити предупређивање активности одбране на ''обарању'' тог доказа, а посредно и других доказа оптужбе, па и саме оптужнице.
Резимирајући наведено, може се констатовати неколико закључака:
- силогистичку криминалистику треба афирмисати у практичном поступању и полиције и овлашћених службених лица како би се њиховим заједничким дјеловањем у фази истраге ефикасно и у потпуности искористиле могућности једног и другог субјекта што би дало нови квалитет прикупљању доказа и прије подизања оптужнице, а поготово у току главног претреса;
- у актуелном концепту кривичнопроцесног законодавства, истрага добија обрисе криминалистичке истраге, имајући у виду улогу тужиоца у истрази, поготово његов однос са овлашћеним службеним лицима, што условљава и потребу криминалистичког образовања будућих правника, односно тужилаца, јер је разумљиво да правничко, односно кривичнопроцесно и кривичноправно образовање тужилаца није на задовољавајућем нивоу када су у питању захтјеви које пред њих ставља улога коју имају у актуелном конепту кривичног законодавства у БиХ,
- имајући у виду улогу полиције у кривичном поступку, поготово њену улогу приликом истраге, односно у прикупљању доказног материјала, те значај ''плодова отровне воћке'', чињеница је да се ни полиција не може задовољити познавањем криминалистике, без кривичнопроцесних одредби. Другим ријечима, поред криминалистичког образовања, полицију мора да краси и кривичнопроцесно, односно правничко образовање, јер тек синергијским образовањем из једне и друге области, овлашћена службена лица ће оперативне информације, сазнања и чињенице моћи да ''обуку у процесно рухо'', те тужиоцу омогуће да прикупљени доказни материјал користи као доказ на главном претресу.
- неопходност познавања криминалистике и кривичнопроцесног права пред тужиоце и овлашћена службена лица поставља захтјев да се упознају са силогистичком криминалистиком која на синергијски начин обједињава неопходне и релевантне области криминалистичког и кривичнопроцесног поступања приликом доказног поступка. Другим ријечима, намеће се потреба образовања из области силогистичке криминалистике, како за овлашћена службена лица, тако и за тужиоце. Наравно, с једне стране, то не значи да би се (из дидактичких разлога) трипартитна подјела криминалистике требала напустити, већ напротив, поред наведене подjеле криминалистике, треба афирмисати и практичну примјену стечених знања из трипартитне подjеле криминалистике управо складно кривичнопроцесним одредбама. С друге стране, само кривичнопроцесно образовање тужилаца неће бити довољно, уколико се не познаје и криминалистичка наука и пракса, усљед чега треба иницирати и криминалистичко образовање будућих правника. Иако се, имајући у виду силабусе већине правних факултета у окружењу, не би могло рећи да афирмишу ни опште криминалистичко образовање будућих правника, а поготово не силогистичко-криминалистичко образовање, чињеница је да ће, прихватањем концепта тужилачке истраге земаља региона (што је актуелна интенција у региону), ово свакако постати неминовност у наредном периоду.
Александар Миладиновић
ЛИТЕРАТУРА
1. Водинелић, В. (1985). Криминалистика – откривање и докажување, Скопље: Факултет за безбједност и друштвену самозаштиту;
2. Ивановић, А., Ивановић, А. (2013). Криминалистичке процедуре. Даниловград: ЈУ Виша стручна школа Полицијска академија;
3. Иветић, С., Миладиновић, А. (2013). Јавна безбједност. Бања Лука: Висока школа унутрашњих послова;
4. Кривокапић, В. (2008). Увод у криминалистику. Београд: Народно дело;
5. Кривокапић, В., Жарковић, М., Симоновић, Б. (2003). Криминалистика тактика. Београд: Виша школа унутрашњих послова;
6. Маринковић, Д., Лајић, О. (2012). Криминалистичка методика. Београд: Криминалистичко-полицијска академија;
7. Матијевић, М., Митровић, Д. (2007). Тужилачка истрага у функцији ефикаснијег откривања тамне бројке криминалитета. Бања Лука: Удружење правника Републике Српске;
8. Модли, Д., Шуперина, М., Корајлић, Н. (2008). Рјечник криминалистике. Загреб: Струковна удруга криминалиста Хрватске;
9. Павишић, Б. Модли, Д., Веић, П. (2006). Криминалистика. Загреб: Голден маркетинг;
10. Симоновић, Б., Матијевић, М. (2007). Криминалистика тактика. Бања Лука: Интернационална асоцијација криминалиста.
Comments