СИЛОВАЊЕ

Увод и дефиниција силовања Силовање је свако присиљавање на сполни однос или с њим изједначену сполну радњу, употребом силе или само пријетње. Жртве силовања најчешће су жене, али то могу бити и мушкарци, хомосексуалци и хетеросексуалци, те ђеца. Посљедице силовања су многоструке, манифестују се на цјелокупно здравље жртве. Силовање је казнено ђело око којег су исплетене мреже митова и заблуда. Највећи број напада остаје непријављен властима због, како ћемо виђети бројних разлога. Положај особе која је претрпила силовање је додатно отежан због, назовимо га, опћедруштвене представе о силовању, те постојање термина попут «окривљавање жртве». Модели теорија силовања, попут биолошког, психолошког модела настоје продријети у срж феномена силовања, мотивације нападача, циља силовања, али комплексност тог ђела и његово присуство у свакодневном животу људи широм свијета су свједоци сериозности и тежине истог. Већина силоватеља не показује знаке психопатологије, жртве неријетко познају нападача, а сами напади су често добро испланирани. Етиологија и природа силовања Немогуће је изнијети низ основних узрока силовања, као што се не може одредити прототип силоватеља. Постоје извјесне заједничке особине, али биографски детаљи су различити. Неки нападачи силују само под одређеним околностима, неки су насилни, нека силовања укључују једног починитеља, док друга укључују више нападача. Међутим, могуће је генерализирати двије ствари на све силоватеље. Прво, нападачи имају јаку жељу да потврде своју снагу путем принуде, и друго, на жене не гледају као на људе. Значај породице и субкултуралних фактора по питању силовања је неописиво велики. Ако узмемо Бандурину теорију социјалног учења, увиђећемо да насилно понашање одраслих даје модел ђеци са којим се она повезују. Ово је изузетно важно код каснијег односа мушкарца са женом, јер ђечаци често свједоче насиљу усмјереном на њихову маму. Одговор мајки на насиље у породици често је пасиван, прихватајући. Свједочење родитељским конфликтима и улоге спола у међуљудским односима, помаже да се овакав модел односа репрокујује у одраслој доби човјека. Обсервација није једини начин учења о насиљу, многа ђеца уче о истом јер су и сама биле жртве. Подаци говоре да је већина силоватеља и сама доживјела исто током ђетињства. Још један разлог због којег ђечаци усмјеравају своју агресивност према женама касније је њихова перцепција и доживљавање мајке. Однос с мајком се мијења од апсолутне овисности о њој по рођењу, до перцепције мајке као слуге и неговатељице. Тако ђечак учи да може доминирати и да се њиме може доминирати. Синови доминирају јер им је дат посебан статус, учени су да захтјевају од својих мајки, касније од ђевојака, љубавница, жена бригу и пажњу. Ако се жена супротстави, не покаже своју наклоност или не потрвди мушкарчеву слику о себи, ово се конфронтира са његовом перцепцијом ње као особе која пружа задовољство и његу, а да би превазишао ову тјескобу, те повратио своју мужевност, мушкарци нерјетко прибјегавају сексуалној агресивности. Још један од могућих узрока агресивности силоватеља према женама је мајчино запостављање у ђетињству, због чега се ђечаци осјећају нежељено, невољено. Да би превазишли ово, ђечаци касније постају жељни пажње и љубави. Силовање овим особама може обезбиједити задовољење њиховим потребама, јер се силоватељ осјећа задовољно у самом чину, због тога што има сву пажњу жртве. Истовремено, чињеница да жену може принудити на сексуални чин, чини да се он осјећа јако и снажно, и да уклони сјећања из ђетињства о његовој слабости. Ђечакова концептуализација његове мајке као «другог» и инфериорног спола, резултира одбацивањем било које особине везане за њу. Да би инхибирао могућност да буде «попут жене» неопходно је да мушкарци доминирају и контролирају особине супротног спола. Типови силовања с обзиром на психолошке мотиве силоватеља С обзиром на психолошке мотиве којима се силоватељ руководи, разликујемо сљедеће типове силовања: садистичка силовања код којих се сексуална и агресивна енергија фузионирају у насилну активност. Овђе се силовање јавља као покушај постизања задовољства из тјелесног мучења и окрутног озљеђивања, не из сексуалног чина; силовања у бијесу су заправо сексуални напади обојени високим степеном бруталности, а појављују се као средство манифестирања мржње, бијеса, неадекватности, њима се изражава пројекција властитих фрустрација неуспјеха у животу; силовање доминације за основни мотив имају демонстрацију моћи и супериорности над жртвом, а као мотив је присутна компензаторска експресија моћи, снаге, контроле, посесивности и маскулиности; завођење које прераста у силовање израста из прихватљиве сексуалне ситуације у којој жртва одлучи зауставити интимност прије сношаја. Кривично правни појам силовања У кривичним законима силовање спада међу тежа кривична ђела, а казна предвиђена законом је између једне и десет година. Силовање је сложено кривично ђело састављено од употребе силе или пријетње и обљубе. Ово ђело карактеризирају његова два вида: примјена тјелесне силе или психичке силе. Мушкарци, жртве силовања Жртве принуде на сексуални чин могу бити мушкарци, хетеросексуалци и хомосексуалци, жене, ђеца. Нерјетко мушкарци жртве силовања осјећају осјећај кривње, вјерујући да су на неки начин дали дозволу силоватељу. Мушкарци који су претрпили силовање доживљавају страх сличан као и жртве женског спола. Највећи страх са којим се суочавају жртве је помисао да им њихова околина неће вјеровати, те да ће их оптужити да су уживали у том чину. Неки мушкарци вјерују да нису били силовани или да су дали дозволу јер су се сексуално узбудили, имали ерекцију или ејакулирали током сексуалног напада. Међутим, ово су нормалне нехотичне психолошке реакције, и присуство сексуалне узбуђености не значи нужно да је дат пристанак. Неки силоватељи настоје код жртве изазвати ејакулацију, јер то за њих симболизира успостављање комплетне сексуалне контроле над тијелима жртава. Овај аспект силовања је веома збуњујући и стресан за жртву. Друштвено увјерење да би мушкарци требали бити у стању бринути се за себе и да је некако њихова кривица ако су силовани погађа мушкарце. Хомосексуалци, као посљедицу силовања имају потешкоћа у сексуалном и емоционалном односу са другим мушкарцима и вјерујуј да су силовани зато што су хомосексуалци. Са друге стране, хетеросексуалци често преиспитују свој сексуални идентитет и више су погођени сексуалним аспектом силовања него насиљем. Појам «кривљења жртве» «Кривљење жртве» држи да су жртве злочина у потпуности или само ђелимично одговорне за оно што им се догодило. Ово се односи на популарни став да одређено понашање жртве је охрабрило и довело до силовања. Ови концепти кривљења жртве су бар ђелимично прихваћени у многим земљама. У неким културама, кривљење жртве је уобичајено, и женама које су силоване се приговара да су се понашале на неприкладан начин и тиме изазвале силовање. Силовање и културални аспекти Нека друштва кажњавају жртве силовања једнако као силоватеље. Према схватању тих култура, чином силовања се «упрља» част жртве и њене породице, због чега се жртве силовања неријетко бивају убијене како би се повратила част породице. Најчешће патријахална друштва кроз хисторију промовирају систем части, али и срама, који је са посебном строгоћом био примјењиван на жене. Тако да се, у тим културама, жртва силовања сматра нечасном, жена аутоматски губи репутацију, мјесто у друштву, што резултира осјећајем срама, како за жену, тако и за њену породицу. У античкој Грчкој, Кини и другим културама, постојао је толики притисак на жене који је неријетко резултирао суицидалним поступцима очајних жена, жртава силовања. Митови везани за силовање Вјероватно највећа заблуда везана за силовање је да је то сексуални чин, почињен с циљем сексуалног задовољења мушкараца, који су, усљед провоцирања од стране жене, изгубили контролу над својим поступцима. Мит да је сексуална жудња мушкараца неподношљиво велика је дио фикције која окружује силовање, а неријетко му прибјегавају управо мушкарци како би опавдали своје поступке. Овај мит је присутан у свијести силоватеља, али и цијелога друштва нажалост. Даље, обично се вјерује да је силовање спонтана акција, коју почини особа непозната жртви. Међутим, подаци немалог броја истраживања свједоче другачије. Бар половина силовања укључује мушкарца познатог жртви, и силовање које се догодило у кући жртве. Заблуда о силовању као спонтаном чину је повезана са вјеровањем да су мушкарци неодољиво привучени физичком љепотом жена и да због тога не могу обуздати своје сексуалне пориве. Међутим, само су неки мушкарци привучени женама због физичке атрактивности, заправо је потреба да се контролира и присили одлучујући фактор. Вјеровање да жене уживају у томе да буду силоване не произилази само из романтизације силовања преко ТВ садржаја, првенствено филмова, него и из незнања које се односи на силовање. «Силоватељи вребају своје жртве у мрачним улицама гђе се и дешавају силовања» је један у низу митова који прате силовање. Нажалост, чињенице говоре супротно. Велики број силовања почине особе које познају жртву – комшија, муж, момак, пријатељ. Умјесто мрачних улица, знатан број силовања се догоди у кући жртве, на мјесту гђе се она осјећа сигурном и неугроженом. Посљедице силовања Један дио сексуалних напада заврши смрћу или тешком физичком повредом жртве. Друге посљедице силовања укључују трудноћу или сексуално преносиве болести. Оне су извор забринутости великог броја жртава. Најчешће сексуално преносиве болести су гонореја, кламидија, гениталне брадавице. Сифилис и сида су такођер међу стравичним посљедицама силовања. Ментално здравље и ПТСП код жртава силовања У прошлости се жртвама силовања дијагностицирао синдром трауме силовања (Рапе Траума Синдром, РТС, енг.), и сматран је психолошким поремећајем. Међутим, синдром трауме силовања данас се не сматра дијагнозом, него скупом физичких и психичких реакција које је вјероватно да ће жртва силовања доживити. Ове реакције укључују осјећај кривње и срама, напетост, затим поремећаје исхране, и понекад депресију. Реакције које проживљава жртва силовања сличне су онима које имају особе које су доживиле било које друго трауматично искуство и понекад резултирају дијагнозом посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП). Управо се ове трауматски одговори сматрају једним од главних разлога не пријављивања бројних напада. Приближно 31% жртава силовања развију ПТСП као резултат напада. Симптоми посттрауматског стресног поремећаја укључују сјећање и поновно враћање у мислима жртве на сам напад, ноћне море, инсомниу, нагле промјене расположења, тешкоће у концентрирању, изненадне нападе панике, депресију, те тјескобу. Примјећено је да особе које су биле силоване, имају повећан ризик и од других проблема везаних за ментално здравље. Жртве силовања тако имају веће изгледе да пате од напада депресије, да покушају самоубиство, да развију овисност о алкохолу и другим дрогама. Упозоравајући знаци понашања Код неких силоватеља су примјећене одређене бихејвиоралне карактеристике. То су: - екстремна емоционална безосјећајност и егоизам; - општа деградација и вербална девалуација других људи; - говоре другима шта да мисле и говоре; - константна употреба застрашивања у говору, или пријетеће понашање како би добио шта жели. Користи ријечи попут «кучка», «курва» када описује жене; - претјерана, хронична љутња - опсједнутост према особи која га привлачи, дуго након што је његово удварање одбијено; - нагле промјене расположења; - насилне провале, недостатак контроле над нагонима; - агресивност или насиље; - окрутно понашање, нарочито под утјецајем алкохола или других дрога. Често се нетачно претпоставља да су фантазије о силовању упозоравајући знаци потенцијалног силоватеља. Међутим, научна истраживања не подржавају ову претпоставку. Само је мали број силоватеља имао фантазије о силовању, у поређењу са великим бројем психолошки здравих и нормалних особа које су имали фантазије о силовању, али нису починили само силовање. Профили силоватеља Веома је тешко предвиђети ко може, а ко не може бити потенцијални силоватељ, јер они имају различите типове личности и користе различите методе. Ипак, на основу мотивације и одређених понашајних карактеристика могуће је разликовати четири групе силоватеља. Форензичари, криминолози и проводиоци закона често користе ове профиле како би анализирали силоватеље, те извршили превенцију силовања у будућности. Постоје: силоватељи заштитници своје снаге, моћи, власти – вјерује се да је ово најчешћи тип силоватеља. Силоватељ рачуна са његовом физичком агресивности, обично силује жртве које среће по баровима, кафићима. Ријетко циљају на тачно одређене људе за потенцијалне жртве, обично их не намјеравају убити, али их трауматизирају и понижавају их. силоватељи који поновно осигуравају своју снагу и моћ – овај тип силоватеља је описан од проводиоца закона као «културни силоватељи». Они су обично просјечне интелигенције, нису физички агресивни, несигурни су по питању њихове мужевности, не полази им за руком да развију интерперсоналне односе или роматничне везе. Обично, нападач ће одабрати и вребати жртву прије него што се одлучи за сам чин силовања. Жртва је обично неко кога познаје. Починитељи су склони узимати трофеје силовања, а некад чак сниме на касету чин силовања. Овај тип силоватеља се сматра за најмање насилне нападаче, често фантазирају о сагласној сексуалној вези са женом, прије него о насилној принуди. силоватељи који «враћају мило за драго» уз велику количину љутње – то су силоватељи импулсивног понашања, често са патологијом везаном за гњев. Не циља на специфичне жртве, и често осјећа одвратност према женама уопштено. Напади ових силоватеља су обично спонтани и брутални, и иако не намјерава убити своју жртву, често је тешко физички повриједи. силоватељи који се узбуде демонстрирајући снагу жртвама – овај тип силоватеља се сматра најопаснијим и најлукавијим. Антисоцијални су, а чињеница да су често доживљавани од стране других људи као шармантни и интелигентни, додатно отежава њихово хватање. Они могу одабирати жртве селективно. Често су спремни садистички убити жртву него допустити могућност да га она идентифицира, а убити могу и због потврђивања самих себе. Догађаји који воде чину силовања Силоватељи настоје искористити ситуације за напад у којима су жене изузетно вулнерабилне. Ово се односи на силовање жена које су психички или економски немоћне, физички онемогућене, ментално ретардиране, успаване, веома младе или оне веома старе. Силоватељи често користе прилику за силовање одраслих жена које саме стопирају, стоје на улици саме, жена под утјецајем алкохола, жена које су сексуално интимне, или оне које траже некога да их отпрати до куће. Обично су ситуације силовања такве да су жртве саме и да нису у позицији да се одбране. Како тврде сами силоватељи, до многих силовања је дошло тако што је жена била у интимној ситуацији са другим човјеком или самим силоватељем. Затим, већина мушкараца очекује сексуални однос ако жена изрази одређену сексуалну привлачност. Не пристајање жене да «иде до краја» је због тога чест окидач за примјену силе и принуде од стране мушкарца. Понашање жртве силовања и реакција нападача Жртве силовања ријетко напад прихватају пасивно. Оне се опиру прије и током самог силовања, или и прије и током чина. Отпор који жртва пружа нападачу може бити повезан са старошћу жртве, њеном физичком снагом, самопоуздањем. Главни фактор који одређује отпор жртве је понашање самог нападача. Исто тако, и поступци нападача су одређени понашањем жртве. Могу се разликовати четири врсте отпора који пружају жртве: - тактика тражења пажње подразујмева жртве које вичу, деру се, вриште. Ове тактике најприје бивају проведене од стране жртве. Одговор нападача на вербално протестирање жртве је покушај да је убиједи да ситуација није тако безизлазна како се може чинити, али силоватељ може прибјећи и физичком насиљу како би ушуткао жртву. У убјеђивању жртве, силоватељ некад дио одговорности може пребацити на саму жртву злочина. Ове тактике су се показале успијешним само на јавним мјестима. У другим околностима, силоватељи их игнорирају; -некооперативне тактике могу укључивати одбијање жртве да скине ођећу са себе, или у онемогућавању да пенис пенетрира у вагину. Ове тактике не проузрокују много проблема силоватељима, који или раздеру ођећу жртви или је физички поврјеђује док она сама не пристане да скине ођећу. Што се тиче саме пенетрације, силоватељ може наставити чин без помоћи жртве, тако што олакша пенетрацију својом пљувачком коју нанесе на вагину прстима; -психолошке тактике подразумјевају застрашивање силоватеља, покушај да се он уразуми, или се покуша задобити његова наклоност. Неки научници истичу ове тактике као најбоље за спријечавање силовања; -физички отпор подразумјева физичке радње које могу, нажалост углавном накратко, спријечити силоватеља у његовој накани. Жртва може прекрижити ноге, покушати одгурнути нападача, угристи га и слично. Међутим, пружање физичког отпора приликом силовања може често имати и супротан ефекат. Неки нападачи постану више узбуђени када се жртва опире и пружа отпор, наводећи да им није интересантно када се жртва не бори. Ова чињеница још једном истиче да ужитак силовања не лежи у сексуалном задовољењу него у доказивању снаге. Употреба физичке силе и оружја приликом силовања Застрашивањем жртве је чест начин осигуравања извршења силовања. Силоватељи умећу страх код жртава тако што им пријете на разлилчите начине, фокусирајући се на жртвину социјалну и физичку рањивост. Како би појачали ефекте пријетњи које излажу жртвама, неки силоватељи могу показивати и употријебити оружје. Тиме се доказује мужевност и снага, још једном. Тиме што жртви покаже способност руковања снажним оружјем, силоватељ илустрира доминацију над женом. Многи силоватељи се не задржавају само на пријетњама, него заправо проводе окрутно насиље над својим жртвама. Уобичајено грубо понашање је грубо насилно укљањање ођеће жртве, за коју је показивање њеног нагог тијела силоватељу стравично и извор је великог понижења. Додатна порука овог чина је показатељ да је нападач одлучан у испуњењу свог циља. Употреба физичког насиља нападача након сексуалног одбијања жртве не служи само као отклањање његове љутње. Физичка сила такођер поручује жртви да, без обзира шта она чинила, силоватељ је и даље «мушкарац» који је физички и сексуално доминантан. Феномен групног силовања подразумјева више извршиоца чина или присиљавање мужа или момка жртве да гледа силовање. Групно силовање са својим карактеристикама има два циља, то је да учини од мужа или момка дијелом силовања, јер могу само пасивно гледати, и друго, служе за демонстацију велике снаге силоватеља у односу на друге мушкарце, пошто жртвин момак или муж не може осигурати сигурност и контролирати његову жену. Употреба психичког насиља Физичко насиље силоватеља није једино које може нанијети бол жртви. Вербално злостављање такође може бити једнако стравично. Вријеђајући рјечник којим се силоватељ обраћа жртви најчешће је понижавајући. Његове ријечи деградирају њено доживљавање саме себе, жену стављају у улогу сексуалног објекта, лишена је права на осјећања, понижена. Такођер силоватељи нерјетко нападају на жртвин социјални углед током вербалног злостављања и застрашивања. Силовање као непријављен злочин Бројни су разлози због којих већина силовања остаје непријављена. Често се жртве боје нападача и послије силовања. Јавља се страх да ће породица, пријатељи, заједница, те медији сазнати о силовању. Код жртава се такође јавља страх да им се неће вјеровати. Жртве силовања се боје осуде од стране најближих и друштва, боје се осјећаја срама. Вјерује се да око половица жена које су биле силоване нису никада о томе причали са својим пријатељима или члановима породице. Подаци говоре да само једна од педесет жена које су силоване пријави злочин органима власти. Што се тиче мушкараца који су силовани, вјерује се да је код њих још већи број непријављених случајева. Сексуална орјентација жртве такође може утјецати на то да ли ће она пријавити силовање или не. Поражавајући су подаци који говоре да је највећи број непријављених силовања се десио током ђетињства. Шта након силовања? Један од бројних разлога због којих постоји огроман број непријављаних силовања је и због поступка који слиједи након пријаве истог. Након што се жртва одлучи пријавити злочин, институције са којима ће доћи у контакт су полиција, болница и суд. Полицајац који одговара на позиве у станици вјероватно има мало или нимало обуке везане за случајеве силовања. Касније, случај бива просљеђен детективу који ради са свим врстама напада. Најчешће се испитивање жртве у полицији фокусира на то да је жртва сама довела до напада њеном ођећом, понашањем, силована је јер је сама отишла у кафић, а у обзир се узима и жртвино сексуално искуство у прошлости. Испитивање некад поприма криви облик, доводећи жртву у крајње незавидну позицију, а некад иде до те мјере да читав процес испитивања жртве може изгледати као суђење, али не стварном починитељу злочина, него самој жртви. У скорије вријеме, неке земље оформљавају тимове који воде искључиво случајеве силовања, у којима су полицајци обучавани да раде са жртвама силовања. Жртва силовања мора добити медицинску помоћ. Када жртва силовања дође у болницу, медицински радници имају двоструку одговорност. Наиме, морају обезбиједити жртви сву потребну помоћ и његу, а истовремено морају обезбиједити доказе потребне полицији како би се могло доказати да је дошло до силовања. Жртва силовања се не би требала прати прије одласка у болницу како би се сачували евентуални докази злочина. Доктори који раде у хитној помоћи, гђе се најчешће појављују жртве силовања, некад не реагују на одговарајући начин, што додатно отежава ситуацију са којом се суочава жртва. Жена може пријавити силовање полицији, али може изабрати да не подигне оптужницу. Ако одлучи да подигне оптужницу против силоватеља, често жртва може осјећати, да је она, а не силоватељ, на суђењу. Са неколико изузетака, изјаве жртава описују њихово искуство на суду као непријатно и тешко. Емоционалне потребе жртава силовања Главно је питање како помоћи жртвама силовања да се изборе са својом траумом коју су искусиле. Доктори могу третирати физичке ране, док су емоционални ожиљци мање видљиви, али тежи за излијечити. Психолошка траума изазвана силовањем може бити тешка и дуга. Будући да људи на стрес реагују на различите начине, није могуће тачно предвиђети како ће се силована особа осјећати, али постоје неке уобичајене реакције које манифестују жртве силовања. Непосредно након силовања, већина жртава је у стању шока. Жртве могу бити физички повријеђене, али све су се нашле у ситуацији опасној по живот и требаће им неко вријеме да се опораве. Жене могу различито реагирати на силовање, неке могу реаговати кроз хистерију док друге могу пролазити кроз стање порицања и чинити се мирним. Околности под којим се одиграло силовање могу варирати, али све жртве осјећају као посљедицу дозу страха, кривње, стида и гњева. Ове емоције неће избити на површину истовремено, али ће дуго времена имати ефекта на живот жене. Важно је да сви који су у контакту са жртвом, посебно најближи разумију кроз шта она пролази и да је пружају подршку жртви током бројних криза. Страх прожима све аспекте жртвина живота, утјечући на свакодневне одлуке. Жене могу проживљавати осјећај кривице, питајући се зашто су баш оне ЖРТВЕ, могу почети сумњати у то да су саме криве за то што им се догодило. Такође је присутан осјећај срама због тога шта други људи мисле о њој, због чега жене могу избјегавати сексуалне односе и везе одређено вријеме након силовања. Напосљетку јавља се осјећај гњева, љутње која може имати бројне форме, али се међу психолозима сматра да је то емоција која може имати великог утјецаја на успјешан опоравак након силовања. У овој фази, жртва силовања жели узвратити ударац и довести живот поново у ред. Међутим, постоји могућност да се овај гњев пројектује на друге људе који нису укључени у силовање. Мушкарци такође реагују различито на силовање жене која им је блиска. Некима је одурна помисао на силовање и гади им се помисао на то, док други могу проживјети осјећај гњева и тражити освету. Неки мушкарци реагују на силовање доживљавајући га као други сексуални догађај, не виде разлога да се диже толика бука око тога. Закључак Данас је опћеприхваћено стајалиште да је скоро свака жена потенцијална жртва познатог или непознатог силоватеља, јер управо 95% силовања за жртве има жене. Чињеница да је силовање и даље присутно у животима људи широм свијета, упркос напорима милиона људи да ставе тачку на тај проблем, свједочи да нема једноставних одговора везаних за силовање, нити једноставних објашњења. Један од могућих разлога за то је да већина људи не зна много о томе зашто људи имају жеље, емоција и вриједности које имају, укључујући оне које узрокују силовање. Ово произилази из недостатка разумјевања еволуцијских промјена које су од човјека створиле ово што је он данас. Даље, овај недостатак разумијевања је озбиљно ограничио знање људи о непосредним узроцима силовања, што је ограничило способност људи да промијене понашање. Чињенице говоре за себе. 84% жена је познавао свог нападача, тј. силоватеља 25% жена је било силовано од стране њихових мужева, партнера или на љубавним састанцима. 95% жртава силовања не пријаве своје напада властима. И поред овога, бројна питања која се односе на силовање и даље остају неодговорена. Зашто су углавном мушкарци силоватељи, а жене жртве силовања? Зашто је силовање присутно у свим културама? Како ставити тачку на проблем силовања? Може ли силовање бити спријечено? Зашто је силовање чешће у неким ситуацијама, него у неким другим? Додатна отежавајућа околност за жене које живе у нашем друштву, је присуство двоструких моралних стандарда. Сексуална слобода жена не мора нужно бити позитивна. У ситуацијама када жена шета улицом касно сама, када оде у диско клуб са намјером да се опусти, проведе, када стопира, у свим овим, и сличним, ситуацијама жена се може сматрати «лаком» метом. Поражавајућа чињеница је да жена може читав дан говорити «не» свом нападачу, али ако се нађе у компромитирајућој ситуацији, околина јој неће вјеровати. Изгледа да силоватељи данас убиру најбоље од оба свијета – са једне стране имамо жене које више рискирају, и друштво које тим истим женама поручује да су због свог понашања ЗАСЛУЖИЛЕ све што добију.