Секте у Србији

Један од услова за стабилно и здраво друштво представља правилно формирана колективна свест. Поред уобичајене колективне свести, која се сматра позитивним покретачем државе и друштва, постоје и патолошки облици колективне свести (у које се убраја и секташка свест), који се рађају као наметнути облици појединцима и групама, а ради успостављања контроле државних инститиција, па и саме државе. Оно што је шездесетих година изгледало ново и запањујуће, деведесетих је постало трагична свакодневица. Готово да не прође ни недеља без неког новинског чланка или телевизијског извештаја који разоткривају деструктивне активности овог или оног култа или секте. Појам “секте” је и дан данас двосмислен: чини се како реч долази до латинског глагола који значи “одвојити” али стручњаци се данас слажу у томе да се ту види корен глагола “следити”. Наиме, реч секта долази од сеqуи, што значи следити, пратити. У почетку секта је била неутралан појам за једну мањинску групу која би долазила у конфликт са већином. Тај појам се најчешће користио у античким филозофским круговима, описујући мање филозофске групе. Дакле, под овим појмом се подразумева, издвојена или затворена група људи која чврсто следи своја начела. Термин је први пут употребљен 1931. године, да би описао новоформиране верске групе које су се одвојиле од својих матичних религија због неслагања око веровања или идеологије. Данас, овај појам се махом употребљава у контексту деструктивне групе. Та реч је дефинитивно у садашње време добила потпуно ново значење, поставши синоним за нешто што је мрачно и зло, што се презентује као социопатолошка друштвена појава. Најновија дефиниција која се тренутно експлоатише у круговима Европе наводи да је секта свака социјална група која, без обзира на начин регистрације, форму организовања и број чланова, врши манипулацију знањем, незнањем или ситуацијом слабости појединаца изазивајући код њих физичке или психичке последице. У томе је њихова опасност коју је Европа приметила и на основу тога проширила и своје кривично законодавство уводећи кривично дело менталне манипулације, да би верска права и слободе, која су загарантована, Уставом ограничила: да верска права и слободе служе, а да не штете. У питању су групе са чврстом организацијом које решавају проблеме финансирања, примања нових чланова, образовања, али које уједно могу бити узрок поделе рада и неједнаке расподеле моћи. Основно обележје секти је да чврсто следе своја уверења. Велики талас секти се појавио тек 1950-тих кад је живот западњака постао хладан и повучен. Оне су нудиле уточиште за усамљене – илузију припадања, породице, заједништва, деловања усмереног ка неком вишем циљу. Масовно ширење секти се догодило тек у новије време, средином XИX века, кад су индустријализација и секуларизација потиснуле веру у други план. У том раздобљу „нестабилности и кризе“, секте су људима понудиле одговоре на питања, истину, сигурност, заједништво, равноправност. Секте су људима понудиле привид смисла, сврхе и смера, што је многима било тешко пронаћи негде другде, или у себи самима. Велика бројност секти, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова, довољан је разлог да се друштво брине за своју безбедност. Секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу. Изазивају унутрашњи одлив мозгова, који је много опаснији од оног спољашњег. При спољашњем одливу мозгова једна земља је свесна да појединце који су је напустили нема више на бројном стању и да на њих не може рачунати. При унутрашњем одливу мозгова људи постоје на бројном стању, на њих се рачуна, али ће они у пресудном тренутку издати своју земљу. Први проблем са којим се сусреће безбедност у домену секти је социјалног карактера, самим тим што друштво представља „најполодније тло“ за развој секти оно представља и њихов примарни циљ. Како ниједно зло не долази само, тако ни секте не долазе без попратних негативних ефеката. Деструктивне секте поспјешују развој других социопатолошких појава самим својим учењима. Прва ствар коју они чине јесте напад на стуб друштва – породицу. Дезинтеграција породице за њих представља кључ успеха. То доводи до насиља у породици, преживљавање траума, па и до убистава. Тако уништена породица не може да делује као цјелина и она се дословно распада. Тада секта шири и продубљује свој напад кроз врбовање осталих чланова породице и сл. Врбовани члан одбацује породицу, само ћути или много прича, мења исхрану, родитеље сматра сувишним, има ново друштво итд. Злостављање деце (предшколског и школског узраста) чији су родитељи или бар једно од њих припадници секте представља горући друштвени проблем. Родитељском припадношду секти угрожено је правно – социјални статус детета који се креће од класичног злостављања и занемаривања до подвргавања деце специфичним режимима исхране, недопуштање примене одређених медицинских процедура, већ коришћење алтернативних начина лечења које препоручује секта. Неретко, секте забрањују деци да се играју са другом ђецом, дозвољавају им игру са посебном врстом играчака, забрањују прославу рођендана, посећивање музеја, луна паркова, обданишта и сл. У случају сатанистичних секти имамо појаву мучења деце користећи животиње, присиљавањем да једу властите фекалије, сексуална напаствовања и на крају убиства. Деструктивне секте у друштву поуспешују и развој проституције. Просјачење, скитничарење, вандализам, наркоманија, алкохолизам сврставају се такође у опус деловања секти. Бројни су случајеви младих људи (неколико десетина милиона) који су пали под утицај деструктивних секти и окончали свој живот у душевним болницама, психијатријским установама и на улици. Оне самоубиство у својим доктринама сматрају крајњим и завршним узвишеним циљем којим се постиже прочишћење и бесмртност духа, ослобођење од овоземаљских грехова и спасењем од апокалипсе. Сва ова самоубиства карактерише одсуство свесне одлуке. Код ових самоубистава доноси се одлука изван индивидуе и агресивно јој се налаже да се суицид изврши. Ово се дешава у стању квалитативно измењене свести, психотичној дезинтеграцији, страху од казне због грешности према секти, итд. Врло често овим убиствима претходе монструозна убиства недужних жртава. Нажалост, ни Србија није поштеђена кривичних дела која су непосредна последица припадности некој секти или су у већој или мањој мери у вези са сектама. Чињеница је да је највише доступних података о злочинима који садрже култне и ритуалне елементе доступно из тзв. англосаксонског света. Ово, међутим, никако не значи да се у остатку Европе и света дешава мање оваквих злочина. Поред свих несумњивих предности које интернет са собом доноси, он се може сагледати као јединствена прилика за било кога да пласира или усвоји практично било које учење или систем вредности – притом без било какве контроле. Створили су се услови за појаву самоиницираних и самозадовољних гуруа, који без припадности било ком конкретном екстремистичком или езотеријском покрету пропагирају различита учења која су све учесталије криминалног или деструктивног карактера. Већу пажњу треба посветити самој врсти учења које шире, него на претпоставке колико секти у Србији има. Веровања и учења секти су доступна свима на интернету, друштвеним мрежама разним порталима преко којих осим информисања људи и приступају истим. Велики проблем али и лаке мете су млађи корисници одређених платформи који се сусрећу са обиљем понуда и тумача тих понуда, затим такозваних лајф коучева… Члан Европске федерације за праћење рада секти Зоран Луковић је указао да су секте данас неформалне групе, а не организације на које је свет навикао, и да своје идеје промовишу на друштвеним мрежама и сличним платформама и самим тим врбују своје чланове. Тачан број секти које делују на подручју Србије се не зна, али све више забрињава стручњаке. Млади, усамљени људи су све чешће мета разних верских посредника. Упркос информацији да је број секти опао у последњих десетак година стручњаци упозоравају да то није истина и да су ловци на душе и даље изузетно активни. Њихов рад и видљивост су прикривени на све начине, а технике манипулације и врбовања усавршене. Забрињавајућа је и чињеница да се сектолозима месечно у просеку обрати и до пет породица са сумњом да је њихов члан у додиру са неким верским култом. Сама држава не прати рад регистрованих и нерегистрованих верских заједница а ни у полицији не постоји одељење које се бави сектама. Не треба се заварати податком да је одређена секта регистрована и мислити да је тиме безопасна. Међу регистрованим су углавном псеудохришћанске секте за које се и не зна како су испуниле услов за то. За разлику од њих ни једна далекоисточна заједница није у регистру секти као што је Харе Кришна. Све је мање стручњака који проучавају секте и који пружају помоћ онима који желе да се ослободе из „заробљеништва“. На мети су осим адолесцената и старијих особа све чешће и особе које су тек основале своју породицу. Најозлоглашеније секте у Србији

Црна ружа Најраспрострањенија и, према наводима стручњака, има више подружница у свим већим градовима по Србији. За ову секту везује се жртвовање животиња, испијање крви, али и други крволочни ритуали, па чак и убиства. Црна ружа је најопаснија секта, како код нас тако и у свету. Настала је из Сатанине цркве Антона Шандора ла Веја и на нашим просторима се везује за ритуална убиства и самоубиства. Што се тиче профила жртава просечне личности их не занимају, њихове мете су млади, повучени људи, интелигентни, емотивни без разумевања од стране породице, злостављани, разочарани и сл. Уколико вас припадници Црне руже сматрају погодним да би могла да вас очара својим невероватним понудама сигурно ће вас наћи и доћи до вас. У почетку најчешће и испуњавају своја обећања да би недуго затим све то „надокнадили“, узевши вам сав новац из куће убеђујући вас да поступају исправно и да вас на крају чека награда, што је наравно смрт. Харе Кришна Као многе друге источњачке секте и покрети тако је и овај покрет из Америке дошао у Европу и на наше просторе. Оснивач овог покрета је Прахупада који је 1966.године из Индије дошао у Америку. У Њујорку је почео да се дружи са хипицима и да им проповеда своје учење, терајући их да се одрекну дотадашњег начина живота. Код нас, своје учење шире продајом па чак и бесплатним дељењем књига, организовањем предавања и концерата, да би лакше придобили нове чланове. Говоре да је Исус Христос један од њихових учитеља. Ред источног храма Врста сатанистичке секте, која чланове има и у Србији. Оснивач модерног реда био је богати аустрлијски индустријалац Карл Келнер, који је наводно био и масон високог степена. Њихов Храм мора бити сав у црвеном са црним завесама на сваком прозору и да се на свакој завеси налази хексаграм и ружа са пет листова..Чланови се наводно „причешћују“ за олтаром тако што узимају колач помешан са свежом крвљу мачака, паса, зечева, петлова и других животиња. Сатанина црква Прва званична сатанистичка црква у свету. Чланови ове секте славе Сатану, а оргије и блудничење су наводно свакодневни део њихових ритуала. Оснивач је Шандор Левеј, Американац мађарског порекла. Сатанисти ритуално жрвтују животиње на својим скуповима, на којима се такође дрогирају, оргијају, опијају а уз величање Луцифера-Сатане. У Србији су се почев од краја прошлог века па до данас десила многобројна ритуална убиства која су по свом степену бртуалности и одабиру жртава указивала да се ради о секташким обредима. Живимо у доба слободе и демократије, где се пропагира да сви имамо права на одабир онога што желимо да будемо, онога у шта желимо да верујемо. Одабир животног правца је лични чин који се базира на добровољности, који је настао из слободе, а не манипулативним придобијањем чланова у сврху личне, материјалне, радне или неке друге користи. Слобода подразумева и границе. Све оно што је добро и никоме не жели да учини зло има право на слободу.

Милица Милосављевић