Разговор са лицима различитих карактеристика

Припрема и тактика обављања разговора са особама различитих карактеристика

Информативни разговор је једна од примарних полицијских делатности, која има за циљ добијање информација од сведока, жртава и осумњичених лица, па стога игра значајну улогу у већини полицијских истрага. Поред евидентне разлике у категоријама у којма се могу јавити испитаници, разговори се разликују и по сврси, обиму и садржају, али сви они имају исти циљ – да се прикупе тачне и поуздане информације. Претпоставка са којом се прилази за обављање разговора јесте та да испитаник има информације или материјал релевантан за предмет разговора. На основу ове претпоставке дефинише се конкретан задатак и намера испитивача, а то је да се добију све те информације.

Пракса и теорија су јединствени у погледу знања и вештина које морају да имају испитивачи,[1] те истичу четири основне вештине које испитивачи треба да усвоје:

1. способност планирања и припремања за разговор;

2. способност да се успостави добар однос са испитаником;

3. ефективно (активно) слушање;

4. ефикасно испитивање.

Способност планирања и припремања за разговор – представља вештину службеника од изузетне важности. Мало полицијских службеника има довољну праксу у обављању информативних разговора да би могли да спроведу првокласне разговоре без одвајања времена да се за њих и припреме. Научна, али и стручна јавност је апсолутно јасна у томе да је први корак ка ефикасном информативном разговору његово планирање и припремање. Неке од најзначајнијих питања којима треба посветити пажњу су питања која се односе на: утврђивање потребних информација (врста догађаја, биће кривичног дела, шта је потребно доказати[2] и сл.); ко је испитаник; законски услови за обављање разговора (посебни услови који се морају испоштовати за осумњичена лица, услови за жртве, сведоке); практична припрема (место, време, опрема и сл.); сачињавање писаног плана (форма плана, дефинисање циљева и сл.).

С обзиром на значај самог испитаника за разговор, на овом месту ћемо дати основни приказ фактора који су од значаја за припрему разговора са испитаником. Речју, како бисмо разговор обавили на делотворан начин, у фази планирања и припреме, треба да посветимо пажњу самом испитанику. То подразумева да поседујемо неопходне информације о датој особи. Упознавање са информацијама о личности лица са којим је потребно обавити информативни разговор, неопходно је из следећих разлога:

- да би се лакше успоставио контакт са њим;

- да би се проценио и разумео његов однос са другим учесницима у инциденту;

- да би се установили одређени мотиви;

- да би се правилно изабрала тактика обављања информативног разговора, и

- да би се евентуално предвидео (проценио) ниво кооперативности лица са којм је потребно обавити информативни разговор.

Неке од информација које ће нам помоћи да успоставимо однос испитивач – испитаник се односе на следеће: старосно доба – информације о годинама старости испитаника ће нам помоћи да одредимо одговарајуће време за обављање разговора, као и да ли је потребно присуство друге одговарајуће особе (нпр. присуство родитеља при разговору са малолетницима); пол – код одређених кривичних дела, на пример кривична дела против полне слободе или породичног насиља, важно је узети у разматрање пол испитаника (на основу тога могуће одређење и пола испитивача, на пример, код силовања или насиља у породици где је жртва жена, приликом планирања се може узети у обзир одређење жене као испитивача); културолошки аспекти – могу утицати на начин комуникације са испитаником те је потребно да размотримо до које мере наш приступ треба да буде формалан (на пример: да ли испитаник разуме и говори језик дате земље? - у том случају размотрити ангажовање преводиоца); образовање и интелектуална способност – упућеност у нечије образовање и постигнућа може указати на рањивост те особе (може се десити да испитаници са ограниченим интелектуалним способностима не разумеју важност нашег питања и импликације својих одговора); физичко и ментално здравље – неки испитаници могу бити рањиви због стања свог физичког и менталног здравља (приликом планирања и припреме, треба повести рачуна о знацима и симптомима који указују на ове проблеме. Уколико нисмо у стању да сами донесемо одлуку, треба да размотримо могућност саветовања са стручним лицима); претходни контакти са полицијом – ово сазнање ће нам помоћи да оценимо факторе као што су безбедност испитивача током разговора, понашању испитаника током разговора и сл. (важан задатак у овом сегменту јесте припремити начин који ће елиминисати тзв. форензичку збуњеност[3] која се често појављује код испитаника (сведока, жртве, али и осумњичног који нису често били у том статусу).

Избор одговарајуће стратегије за обављање информативног разговора заснива се на повезаности властитог знања, способности, вештина и осталих особина личности особе која обавља информативни разговор (испитивач), са сазнањима о личности лица са којим се разговор обавља (испитаник) и мисаоним предвиђањем његовог евентуалног понашања. У оквиру сваке стратегије обављања информативног разговора, може се одабрати различита тактика. Стога, тактику обављања информативног разговора можемо дефинисати као избор најцелисходнијег, најрационалнијег и најефикаснијег начина деловања на осумњиченог, у оквиру одређене стратегије, а све у циљу откривања истинитог чињеничног стања о питањима која су под истрагом.

Способност да се успостави добар однос са испитаником – представља одговорност испитивача да успостави кооперативан, професионалан и опуштајући (колико је то могуће и приличи ситуацији) однос са испитаником, који треба да одржава кроз цео разговор. Способност да се успостави добар однос са испитаником највише долази до изражаја у првом контакту са испитаником., и такав однос треба неговати и одржавати кроз целокупан разговор са испитаником. Основне карактеристике разговора, које треба да буду присутне током целог контакта су: заузимање приступачног става (испитаници су потребни испитивачима; вербално и невербално показивање заинтересованости и сл.); давање личног тона интеракцији (испитивачи који посвете време индивидуалним потребама и бригама испитаника и предузму кораке за њихово решавање ће много чешће имати успеха у разговорима од оних који то не ураде или одлуче да их занемаре – на пример, испитаника ословљавати именом, надимком; и сл.); уважавање културних различитости; одржавање односа. Поред наведеног, да би се изградио позитиван утисак код испитаника, испитивачи треба да обрате пажњу и на: емпатију (осећај и разумевање у вези са емоционалним стањем испитаника. Када се користи правилно може обезбедити добар одзив у давању информација од испитаника; испитивач треба да знацима емпатије покаже разумевање за осећања испитаника, али задржавајући објективан став); раздаљину (прилагодити дистанцу у контакту са испитаником. Преблизу и нагињање ка напред може значити залажење у нечији лични простор и условити одређене реакције, док превелика дистанца и држање по страни може да пренесе утисак незаинтересованости испитивача); додир (руковање приликом доласка и одласка, кратак додир по руци, рамену или другим прихватљивим областима тела испитаника може да пренесе топлину и емоционалну подршку, Међутим, изненадни и непозавни додири могу се посматрати превише интимно и довести до одбрамбене реакције); изглед испитивача (од велике важности је општи изглед испитивача, те избор гардеробе треба да буде одговарајући у свакој ситуацији. Генерално, уредан општи изглед испитивача је предност у успостављању доброг односа у свакој ситуацији).

Ефективно (активно) слушање – омогућава успостављање и одржавање доброг односа са испитаником, што ће не само олакшати утврђивање теме конкретног разговора и утврђивања информација које испитаник даје, већ ће показати да испитивача занима његова прича. Слушање је способност да се активно прима порука у процесу комуникације. Међутим, наглашавамо да се активно слушање не изједначава само са оним што чујемо. Слушањем чујемо само звуке, док активно слушање захтева више од тога –фокусирање, односно слушање свим чулима. То значи да се пажња не обраћа само на говор, него и начин на који је речено, тј. употребу језика и гласа, као и како друга особа користи своје тело. Другим речима, испитивачи морају бити свесни вербалних и невербалних порука. Пракса показује да је у разговору са испитаницима пажња службеника доминантно усмерена ка вербалном изјашњавању, а запоставља се „говор тела“, односно невербална комуникација. Информацију предаје и спољни изглед испитаника, његово психичко стање, понашање (држање тела, покрети рукама и ногама), мимика, особености његових речи, глас, интонација итд. Зато, пажња службеника треба да буде усмерена на целокупну слику разговора са испитаником. То ће омогућити боље разумевање пружених информација, квалитетнију процену испитаника и његове искрености, квалитетнију процену пружене информације (нарочито када постоји сумња у дезинформацију). Активно слушање не подразумева само фокусирање ка испитанику, већ и активно показивање вербалних и невербалних знакова слушања што ће овом лицу бити упућена повратна порука да је слушан са интересовањем. Вербални и невербални знаци активног слушања ће се показати, на пример, одржавањем контакта очима, климањем главом и осмехом, коришћење звука подршке (као што су А-ха, Мхм...), благим нагињањем ка напред, одговарајућим изразом лица, тоном гласа и др. Пружањем ових „повратних информација― учиниће да се испитаник осећа опуштеније, а самим тим ће лакше комуницирати отворено и искрено. Поред наведених вербалних и невербалних знака активног слушања, од посебне важности је и резимирање. Прављење резимеа по одломцима у разговору од кључне је важности када се обављају дуги или сложени разговори. Поред тога што резимирањем проверавамо да ли смо добро разумели претходно излагање, њиме испитанику дајемо простора да нешто дода или измени у свом исказу. Такође, резимирање доприноси одржавању професионалног и функционалног односа са испитаником, јер тиме он ствара утисак да га слушамо са пажњом и разумевањем.

Ефикасно испитивање – најважнији циљ контакта са информатором јесте добијање информација. Ефикасно испитивање је кључ за добијање више информација и од фундаменталног је значаја у комуникацији службеник - испитаник. Да би у комункацији са испитаником службеник који обавља разговор био ефикасан од значаја је: Како се постављају питања? Која питања? У које време? и сл. Наука је дефинисала, а пракса усвојила и доказала мото за ефикасно испитивање, а то је: Право питање, на правом месту, у право време. Формулисање првог питања је од виталног значаја и корисности за добијање вредних информација. Потребно да се најпре испитанику поставе отворена питања, јер ће се на тај начин подстаћи да дâ потпунији одговор. Отворена питања су она која не прејудицирају одговор ни на који начин и дају најбоље резултате у прикупљању информација. Оваква питања почињу фразама као што су:

- Реците ми... (на пример, Реците ми све шта знате о догађају...?)

- Објасните ми... (не пример, Објасните ми како функционише Ваш посао?)

- Опишите... (на пример, Опишите ми изглед нападача...?)

После првог (или првих) отворених питања следи прича испитаника коју не треба прекидати, већ пустити испитаника да својим речима пружи своје виђење догађаја. Након отворених питања, треба прећи на постављање конкретних питања. Она имају за циљ добијање додатне инофмације или да појасне информације које је информатор већ дао. Већина ових питања углавном почиње са шест упитних речи:

1. КО? – (на пример, Ко је укључен? Ко је присуствовао догађају?...);

2. ШТА? – (на пример, Шта се догодило? Шта се припрема да изврши?... одговори на ово питање ће засигурно дати највећу основу у извештају који следи);

3. КАДА? – (на пример, Када се догађај десио? Када сте чули...?);

4. ГДЕ? – (на пример, Где је извршено? Где се налази...? Где сте стајали?...);

5. ЗАШТО? – (на пример, Зашто је урадио...?Зашто се то дешава? Зашто није пријављено?...);

6. КАКО? – (на пример, На који начин се одвијао догађај? Како је реаговао...? Како се удаљио осумњичени?...).

Ова питања су такође позната и као „пет новинарских питања“. Поред ових питања, наша криминалистичка пракса по обиму има шири поглед те, захваљујући Водинелићу, обогаћена је са тзв. „девет златних питања криминалистике― која смо прихватили као стандард у нашој криминалистичкој пракси. Одговори на ова питања ће допринети правилном формулисању извештаја који ће испитивач сачинити након разговора са испитаником.

Процес постављања питања је сложен и захтева да се испуне бројни услови како би се постигао конкретни циљ испитивања. Неке од применљивих смерница у погледу постављања питања су следеће: речник – речник који се користи треба да буде једноставан, јасан и без жаргона, тако да сви испитаници разумеју његово значење; релевантност - свако питање мора да има сврху и да се не користи само за попуњавање времена. Уз добру припрему и пажљиво слушање свега што је речено од испитаника, елиминисаће се понављање разговора; темпо - испитанику се мора омогућити довољно времена да разуме питање, размисли о свом знању о том питању, формулише свој одговор и испоручи га; прекиди - испитивачи морају да науче да сузбију негативну тенденцију ка прекидању испитаника у изјави, јер ће тиме прекинути ток мисли испитаника и зауставити прилим потенцијално важних информација; контрола - ако у свом исказу испитаник одлута са основне теме, испитивач треба професионално, али тактички, да их усмери ка теми (на пример: То је веома занимљиво, али пре него што наставите, можете ли да нам кажете шта се догодило...?).

Припрема и тактика обављања разговора

Успе­шно оба­вља­ње раз­го­во­ра прет­по­ста­вља по­зна­ва­ње осно­ва пси­хо­ло­ги­је ис­ка­за, ме­то­да оп­ште и кри­ми­нал­не пси­хо­ло­ги­је, оп­штих пра­ви­ла во­ђе­ња раз­го­во­ра, од­ре­ђе­но кри­ми­на­ли­стич­ко ис­ку­ство и ква­ли­тет­ну по­је­ди­нач­ну при­пре­му ко­ја об­у­хва­та:

– про­у­ча­ва­ње и ана­ли­зу свих по­сто­је­ћих по­да­та­ка о до­га­ђа­ју по­во­дом ко­га се оба­ве­ште­ња при­ку­пља­ју, и то оних ко­ји су при­ба­вље­ни ка­ко опе­ра­тив­но так­тич­ким, та­ко и до­ка­зним рад­ња­ма;

– про­це­ну по­сто­ја­ња кри­вич­ног де­ла и про­у­ча­ва­ње и ана­ли­зу од­ред­би ва­же­ћег за­ко­но­дав­ства ко­је де­фи­ни­шу ње­го­ве основ­не, лак­ше и те­же об­ли­ке;

- де­фи­ни­са­ње окол­но­сти ко­је, са­гла­сно по­сто­је­ћим са­зна­њи­ма и по­ста­вље­ним и мо­гу­ћим вер­зи­ја­ма, тре­ба раз­ја­сни­ти во­ђе­њем раз­го­во­ра;

- де­фи­ни­са­ње ре­до­сле­да ли­ца са ко­ји­ма ће се во­ди­ти раз­го­вор по­во­дом истог до­га­ђа­ја;

- при­ку­пља­ње по­да­та­ка о ли­цу са ко­јим тре­ба оба­ви­ти раз­го­вор;

- пре­ли­ми­нар­ни из­бор так­ти­ке во­ђе­ња раз­го­во­ра и де­фи­ни­са­ње кљу­чних пи­та­ња;

- из­бор ме­ста, вре­ме­на и дру­гих окол­но­сти во­ђе­ња и до­ку­мен­то­ва­ња раз­го­во­ра;

- при­пре­му и про­ве­ру тех­нич­ких пред­у­сло­ва за не­сме­та­но во­ђе­ње раз­го­во­ра;

- мен­тал­но – пси­хо­ло­шку при­пре­му ли­ца ко­је ће во­ди­ти раз­го­вор.

Ка­да је реч о при­пре­ми ко­ја за циљ има при­ку­пља­ње по­да­та­ка о до­га­ђа­ју, она се, пре све­га, од­но­си на: при­ро­ду до­га­ђа­ја, о то­ме где се и ка­да од­и­грао, у ко­јим усло­ви­ма и на ко­ји на­чин се од­ви­јао, ко­је је по­сле­ди­це про­у­зо­ко­вао, ко­ји су ње­го­ви по­зна­ти ак­те­ри, ко­ји круг ли­ца је упо­знат са де­та­љи­ма ве­за­ним за до­га­ђај, ко­јим се ин­ди­ци­ја­ма и до­ка­зи­ма рас­по­ла­же, ка­кав је њи­хов ин­фор­ма­тив­ни по­тен­ци­јал и зна­чај и сл. Упо­зна­ва­ње са на­ве­де­ним и ду­гим окол­но­стим зна­чај­ним за по­сту­па­ње у кон­крет­ном слу­ча­ју под­ра­зу­ме­ва не са­мо при­ку­пља­ње и па­жљи­ву ана­ли­зу већ при­ба­вље­ног до­ку­мен­та­ци­о­ног ма­те­ри­ја­ла (бе­ле­шки, за­пи­сни­ка, из­ве­шта­ја, из­ја­ве, фо­то­гра­фи­ја), већ и прет­ход­но ан­га­жо­ва­ње кроз раз­го­вор са ли­ци­ма чи­ја се ин­фор­ми­са­ност и ко­о­пе­ра­тив­ност не до­во­де у сум­њу. То сто­га што са­мо у слу­ча­ју по­зна­ва­ња си­ту­а­ци­је до­га­ђа­ја слу­жбе­но ли­це мо­же пра­вил­но да би­ра и на­ме­ће те­ме за раз­го­вор, да оста­вља ути­сак вла­да­ња си­ту­а­ци­јом и да, во­ђе­њем раз­го­во­ра на так­тич­ки нај­це­лис­ход­ни­ји на­чин, от­кри­ва чи­ње­ни­це ко­је му ни­су би­ле по­зна­те, од­но­сно да от­кла­ња ди­ле­ме ко­је је у по­гле­ду ре­ле­вант­них окол­но­сти до та­да имао.

При­пре­ма усме­ре­на ка при­ку­пља­њу и про­ве­ри по­да­та­ка о ли­цу има за циљ ства­ра­ње пред­у­сло­ва за бо­ље раз­у­ме­ва­ње си­ту­а­ци­је и по­ло­жа­ја ли­ца са ко­јим пред­сто­ји во­ђе­ње раз­го­во­ра, ње­го­вог од­но­са пре­ма до­га­ђа­ју и ње­го­вим ак­те­ри­ма, а по­том и за из­бор аде­кват­не так­ти­ке по­сту­па­ња у во­ђе­њу раз­го­во­ра. При­пре­ма под­ра­зу­ме­ва при­ба­вља­ње, про­ве­ру и ана­ли­зу мно­штва ре­ле­вант­них де­та­ља. Оба­ве­зно се при­ку­пља­ју по­да­ци о иден­ти­фи­ка­ци­о­ним обе­леж­ји­ма ли­ца (ње­го­вом име­ну и пре­зи­ме­ну, адре­си ста­но­ва­ња, ста­ро­сном до­бу, лич­ном опи­су и др.), као и они ко­ји се од­но­се на ње­гов ра­ни­ји жи­вот, а по­себ­но на кри­ми­нал­ну де­лат­ност за ко­ју је сум­њи­чен или осу­ђи­ван, за­тим по­да­ци о ње­го­вом за­ни­ма­њу, со­ци­јал­ном ста­ту­су, фи­зич­ким и пси­хич­ким свој­стви­ма, од­но­си­ма и ве­за­ма са дру­гим ли­ци­ма, а по­себ­но са оним ко­ја су скло­на кри­ми­нал­ном по­на­ша­њу.

При­ку­пља­ње на­ве­де­них по­да­та­ка под­ра­зу­ме­ва пред­у­зи­ма­ње ни­за рад­њи. Нај­че­шће су то: не­по­сре­дан увид у лич­не при­ли­ке и жи­вот­ни стил чо­ве­ка (ин­фор­ма­ци­је о то­ме мо­гу нам да­ти и слу­жбе­на ли­ца по­ли­ци­је ко­ја су уче­ство­ва­ла у прет­ход­ним фа­за­ма об­ра­де ли­ца, пре­тре­са­њу ње­го­вог ста­на и дру­гих про­сто­ри­ја, од­но­сно у об­ра­ди у прет­ход­ним слу­ча­је­ви­ма), увид у еви­ден­ци­је и прет­ход­ни раз­го­во­ри са по­зна­ни­ци­ма ли­ца са ко­јим тре­ба оба­ви­ти раз­го­вор (по осно­ву ра­да на истим по­сло­ви­ма, по ме­сту за­по­сле­ња, по ме­сту ста­но­ва­ња и сл.).

Про­ток вре­ме­на, од до­га­ђа­ја па до во­ђе­ња раз­го­во­ра, тре­ба да бу­де што кра­ћи. У су­прот­ном, ума­њу­ју се мо­гућ­но­сти утвр­ђи­ва­ња и раз­ја­шње­ња ре­ле­вант­них де­та­ља, и то ка­ко због не­ми­нов­но­сти од­ви­ја­ња про­це­са за­бо­ра­вља­ња, та­ко и услед све­сне или не­све­сне об­ра­де и ра­ци­о­на­ли­за­ци­је опа­же­ног. Кад год је то мо­гу­ће, раз­го­вор тре­ба за­ка­зи­ва­ти у вре­ме ко­је је, у кон­крет­ном слу­ча­ју, у по­гле­ду оче­ки­ва­ног по­на­ша­ња ли­ца и ре­зул­та­та раз­го­во­ра, а с об­зи­ром на фа­зу об­ра­де, ко­ли­чи­ну и ква­ли­тет већ сте­че­них са­зна­ња, већ ма­ни­фе­сто­ва­ног и оче­ки­ва­ног по­на­ша­ња дру­гих ли­ца са ко­ји­ма се пла­ни­ра или је већ оба­вљен раз­го­вор по­во­дом истог до­га­ђа­ја, опе­ра­тив­но нај­це­лис­ход­ни­је.

Из­бор слу­жбе­них ли­ца ко­ја ће во­ди­ти раз­го­вор тре­ба вр­ши­ти ве­о­ма па­жљи­во.[4] Гре­шке оних ко­ји ни­су до­вољ­но струч­ни, ко­ји не­ма­ју по­треб­но опе­ра­тив­но ис­ку­ство, оних ко­ји ни­су мо­ти­ви­са­ни, оних ко­ји су не­ин­фор­ми­са­ни, не­при­пре­мље­ни, не­до­ра­сли слу­ча­ју, го­то­во да је не­мо­гу­ће ис­пра­ви­ти у по­нов­ном раз­го­во­ру.

Слу­жбе­на про­сто­ри­ја иза­бра­на и опре­мље­на за во­ђе­ње раз­го­во­ра би тре­ба­ло да бу­де и по­себ­но при­пре­мље­на за ту свр­ху (та­ква да сво­јом ве­ли­чи­ном не „гу­та љу­де“, од­но­сно да не иза­зи­ва те­ско­бу, са зи­до­ви­ма не­у­трал­них бо­ја, са на­ме­шта­јем и дру­гим пред­ме­ти­ма ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју ком­фор и пра­ви­лан рас­по­ред свих уче­сни­ка у раз­го­во­ру, а не од­вла­че па­жњу су­ви­шним де­та­љи­ма, без пред­ме­та ко­ји мо­гу има­ти пре­те­ћи ка­рак­тер).

Сам ток раз­го­во­ра би се, услов­но, мо­гао по­де­ли­ти на три фа­зе: увод­ни раз­го­вор, фа­зу сло­бод­ног из­ла­га­ња и фа­зу у ко­јој слу­жбе­но ли­це по­ста­вља до­дат­на пи­та­ња (фа­за ре­пли­ке). Не­фор­мал­на при­ро­да раз­го­во­ра ли­ше­на стро­ге про­це­сне фор­ме (као и по­тре­ба да се, уз ува­жа­ва­ње си­ту­а­ци­је, укљу­чу­ју­ћи лич­на ста­ња и евен­ту­ал­ну фо­рен­зич­ку збу­ње­ност ли­ца са ко­јим се раз­го­ва­ра, као и спе­ци­фич­но­сти ње­го­вог од­но­са пре­ма до­га­ђа­ју и ње­го­вим ак­те­ри­ма, ре­ше­ност да слу­жбе­ном ли­цу да ис­каз), омо­гу­ћа­ва и чи­ни ну­жном флек­си­бил­ност и при­ла­го­ђа­ва­ње ли­ше­но стрикт­ног по­што­ва­ња пра­ви­ла о то­ку раз­го­во­ра кроз три фа­зе ко­је се на­до­ве­зу­ју јед­на на дру­гу.

Тактика обављања разговора са оштећеним и жртвом КД

Из­раз „оште­ће­ни“ при­су­тан је кри­ми­на­ли­стич­кој и кри­ми­но­ло­шкој тер­ми­но­ло­ги­ји, па и у од­ред­ба­ма до­ма­ћег кри­вич­ног за­ко­но­дав­ства. При­том, са­мо ва­же­ће про­це­сно за­ко­но­дав­ство де­фи­ни­ше зна­че­ње из­ра­за оште­ће­ни и ко­ри­сти га за озна­ча­ва­ње ли­ца чи­је је ка­кво лич­но или имо­вин­ско пра­во кри­вич­ним де­лом по­вре­ђе­но или угро­же­но (чл. 2 тач. 11 ЗКП). За раз­ли­ку од За­ко­ни­ка о кри­вич­ном по­ступ­ку, ко­ји уоп­ште не по­зна­је из­раз жр­тва, већ у раз­ли­чи­тим про­це­сним си­ту­а­ци­јам и уло­га­ма пре­по­зна­је са­мо оште­ће­ног, Кри­вич­ни за­ко­ник, уз из­раз оште­ће­ни, ко­ри­сти и из­раз жр­тва кри­вич­ног де­ла.[5]

Оште­ће­ни и жр­тва се пре­по­зна­ју као па­сив­ни су­бјект кри­вич­ног де­ла, од­но­сно као ли­ца по­вре­ђе­на или оште­ће­на кри­вич­ним де­лом. При­том, жр­тва је ли­це на ко­ме је (пре­ма ко­ме је) пред­у­зе­та рад­ња из­вр­ше­ња кри­ви­чног де­ла,[6] а оште­ће­ни је но­си­лац (ти­ту­лар) до­бра ко­је се шти­ти и ко­је је по­вре­ђе­но или угро­же­но кри­вич­ним де­лом (мо­же би­ти не са­мо фи­зич­ко, већ и прав­но ли­це).[7] За кри­ми­но­ло­ги­ју, вик­ти­мо­ло­ги­ју, али и за кри­ми­на­ли­сти­ку су бит­на број­на пи­та­ња свој­ста­ва, си­ту­а­ци­је, по­ло­жа­ја и по­на­ша­ња жр­тва кри­вич­них де­ла. Та­ко се, нпр. пре­ма ути­ца­ју на на­ста­нак кри­ви­чног де­ла раз­ли­ку­је: пот­пу­но не­ду­жна жр­тва (де­те, ду­шев­ни бо­ле­сник), жр­тва са ма­њом кри­ви­цом (жр­тва ко­ја иза­зо­ве по­ба­чај од чи­јих по­сле­ди­ца умре), жр­тва исто то­ли­ко кри­ва као и пре­ступ­ник (жр­тва еута­на­зи­је), жр­тва ко­ја је ви­ше кри­ва за де­ло од ње­го­вог учи­ни­о­ца (ли­це ко­је иза­зо­ве дру­гог да из­вр­ши де­ло) и жр­тва ко­ја је је­ди­на кри­ва (на­па­дач ко­ји је уби­јен у са­мо­од­бра­ни) и уми­шље­на или си­му­ли­ра­на жр­тва,[8] од­но­сно: жр­тва из не­зна­ња (са од­ре­ђе­ним сте­пе­ном кри­ви­це), жр­тва са под­јед­на­ком кри­ви­цом као и учи­ни­лац, жр­тва ко­ја је иза­зва­ла де­ликт и са кри­ви­цом ве­ћом од кри­ви­це из­вр­ши­о­ца, до­бро­вољ­на жр­тва (слу­чај еута­на­зи­је)[9]. Уз пра­ве, из­два­ја­ју се и ла­жне жр­тве и ме­ђу овом ка­те­го­ри­јом раз­ли­ку­ју се: жр­тве си­му­лан­ти – због осве­те, уце­не, из­бе­га­ва­ња соп­стве­не од­го­вор­но­сти или не­ког дру­гог раз­ло­га, не­ко ли­це се из­да­је за жр­тву, иако је пот­пу­но све­сно да вик­ти­ми­за­ци­је ни­је би­ло; и уми­шље­не (има­ги­нар­не) жр­тве (убе­ђе­не у тај свој ста­тус – ли­ца ко­ја па­те од па­ра­но­је или хи­сте­ри­је).[10]

Де­кла­ра­ци­ја основ­них прин­ци­па Прав­де за жр­тве зло­чи­на и зло­у­по­тре­бе си­ле[11] са­др­жи пре­глед основ­них прин­ци­па по­сту­па­ња за жр­тве зло­чи­на у ве­зи мо­гућ­но­сти при­сту­па прав­ди и ко­рект­ном трет­ма­ну, ре­сти­ту­ци­ји, ком­пен­за­ци­ји и по­мо­ћи и од­ра­жа­ва ко­лек­тив­ну во­љу ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це за по­нов­ним ус­по­ста­вља­њем рав­но­те­же из­ме­ђу фун­да­мен­тал­них пра­ва осум­њи­че­них и пре­кр­ши­те­ља, и пра­ва и ин­те­ре­са жр­та­ва. Де­кла­ра­ци­ја де­фи­ни­ше жр­тве као: „Ли­ца ко­ја су, ин­ди­ви­ду­ал­но или ко­лек­тив­но, пре­тр­пе­ла зло, укљу­чу­ју­ћи фи­зич­ку или мен­тал­ну по­вре­ду, емо­ци­о­нал­ну пат­њу, ма­те­ри­јал­ни гу­би­так или бит­но по­вре­ђи­ва­ње њи­хо­вих фун­да­мен­та­лних пра­ва, кроз де­ла или про­пу­сте ко­ја зна­че пре­кр­шај ка­зне­них за­ко­на ва­же­ћих уну­тар др­жа­ва чла­ни­ца, укљу­чу­ју­ћи оне за­ко­не ко­ји про­пи­су­ју кри­ми­нал­ну зло­у­по­тре­бу си­ле.“

Ли­це се, пре­ма Де­кла­ра­ци­ји, мо­же сма­тра­ти жр­твом, без об­зи­ра да ли је учи­ни­лац иден­ти­фи­ко­ван или не, кри­вич­но го­њен или осу­ђен. Где је то при­клад­но, тер­мин „жр­тва“, та­ко­ђе, укљу­чу­је бли­ске чла­но­ве по­ро­ди­це, од­но­сно ли­ца са ко­ји­ма је жр­тва у ве­зи, као „ли­ца ко­ја су пре­тр­пе­ла зло ин­те­р­ве­ни­шу­ћи да по­мог­ну жр­тва­ма у не­во­љи или да спре­че на­но­ше­ње зла.“ Од­ред­бе се при­ме­њу­ју на сва ли­ца, без ика­кве раз­ли­ке на осно­ву ра­се, бо­је ко­же, по­ла, је­зи­ка, на­ци­о­нал­но­сти, ро­ђе­ња или по­ро­дич­ног ста­ту­са, ет­нич­ког или со­ци­јал­ног по­ре­кла.

Чак и у си­ту­а­ци­ја­ма ка­да не пред­ста­вља­ју пр­ви из­вор са­зна­ња о по­сто­ја­њу кри­вич­ног де­ла, жр­тве, од­но­сно ли­ца оште­ће­на кри­вич­ним де­лом, пред­ства­ља­ју зна­ча­јан и, уз то, ре­­ла­тив­но по­у­здан из­вор по­да­та­ка о кри­ми­на­ли­стич­ки ре­ле­вант­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма у кон­крет­ном слу­ча­ју. Тре­ба, ме­ђу­тим, има­ти на уму и то да ова ли­ца ла­жним при­ја­вљи­ва­њем и да­ва­њем ла­жних, од­но­сно не­тач­них ис­ка­за, мо­гу, уко­ли­ко се не­кри­тич­ки ве­ру­је у све што ка­жу, по­гре­шно усме­ри­ти, па чак, и па­ра­ли­са­ти рад на ра­све­тља­ва­њу ко­нкрет­ног до­га­ђа­ја. Спе­ци­фич­ност сва­ког до­га­ђа­ја по­во­дом ког се по­сту­па, као и сло­же­ност си­ту­а­ци­је и по­ло­жа­ја жр­та­ва и оште­ће­них ли­ца, на­ла­жу из­у­зет­но од­го­во­ран, са­ве­стан и стру­чан при­ступ при­пре­ми и во­ђе­њу раз­го­во­ра са овим ка­те­го­ри­ја­ма ли­ца.

При­ли­ком раз­го­во­ра са жр­твом по­себ­но тре­ба во­ди­ти ра­чу­на да се не ис­про­во­ци­ра­ју, од­но­сно да се на од­го­ва­ра­ју­ћи на­чин ума­ње пси­хич­ке не­у­год­но­сти ко­је про­из­и­ла­зе из раз­го­во­ра о де­та­љи­ма из­вр­ше­ња. По­себ­но пси­хич­ко ста­ње у ко­је мо­же за­па­сти оште­ће­ни – жр­тва (пре­пла­вље­ност осе­ћа­њи­ма по­вре­ђе­но­сти, уту­че­но­сти, ма­ње вред­но­сти, не­мо­ћи, сти­да, соп­стве­не од­го­вор­но­сти за оно што се де­си­ло и сл.), зах­те­ва од­го­ва­ра­ју­ћи на­ступ слу­жбе­ног ли­ца, ко­јим ће, уз мак­си­мал­ну стр­пљи­вост, са­го­вор­ник нај­пре би­ти сми­рен, а тек по­том ће се при­сту­пи­ти раз­го­во­ру о до­га­ђа­ју. При то­ме не сме би­ти за­не­ма­ре­на ни чи­ње­ни­ца да оште­ће­ни, у на­ме­ри да убе­ди слу­жбе­но ли­це у исти­ни­тост сво­јих на­во­да, а по­себ­но то­бо­жња жр­тва кри­вич­ног де­ла, не­рет­ко на­сто­ји да од­глу­ми по­је­ди­на афек­тив­на ста­ња, нај­че­шће пре­те­ру­ју­ћи при то­ме.

Пре оба­вља­ња раз­го­во­ра, уко­ли­ко то ни­је бла­го­вре­ме­но ура­ђе­но, у ње­го­вој увод­ној фа­зи, тре­ба утвр­ди­ти у ка­квом лич­ном од­но­су је оште­ће­ни, одно­­сно жр­тва са из­вр­ши­о­цем, ка­кве су ње­го­ве лич­не и по­ро­дич­не при­ли­ке, ка­рак­тер­не, пси­хо­ло­шке и мен­тал­не осо­би­не, а ако је мо­гу­ће, и то ко­ли­ки и ка­кав је ње­гов до­при­нос из­вр­ше­њу кри­вич­ног де­ла. По­да­ци ко­ји по­ка­зу­ју у ло­шем све­тлу осо­би­не лич­но­сти, као и они ко­ји го­во­ре о по­сто­ја­њу до­при­но­са оште­ће­ног (жр­тве) из­вр­ше­њу кри­вич­ног де­ла, мо­гу би­ти основ за сум­њу да оште­ће­ни (жр­тва) не го­во­ри, од­но­сно да не­ће го­во­ри­ти исти­ну, али ни­ка­ко не пред­ста­вља­ју до­каз да су њи­хо­ви ис­ка­зи ла­жни, ни­ти сме­ју би­ти основ нео­прав­да­ног сум­њи­че­ња. Та­кво сум­њи­че­ње би још ви­ше по­вре­ди­ло ли­це са ко­јим се оба­вља раз­го­вор, а ти­ме би оне­мо­гу­ћи­ло за­до­би­ја­ње ње­го­вог по­ве­ре­ња, по­треб­ног за успе­шно оба­вља­ње раз­го­во­ра. Уко­ли­ко утвр­ђе­не чи­ње­ни­це чи­не основ за ре­ал­ну прет­по­став­ку о то­ме да оште­ће­ни (жр­тва) да­је ла­жан ис­каз, слу­жбе­но ли­це ће га, у так­тич­ки нај­по­год­ни­јем тре­нут­ку, упо­зо­ри­ти да се та­квим ис­ка­зи­ва­њем из­ла­же ри­зи­ку кри­вич­ног го­ње­ња за де­ло ла­жног при­ја­вљи­ва­ња из чла­на 334 КЗ РС.

Исти они раз­ло­зи ко­ји ути­чу да ли­це оште­ће­но кри­вич­ним де­лом, од­но­сно ње­го­ва жр­тва, не при­ја­ве де­ло, мо­гу ути­ца­ти и на по­сто­ја­ње уз­др­жа­но­сти и од­су­ство са­рад­ње у то­ку оба­вља­ња раз­го­во­ра. Слу­жбе­но ли­це због то­га тре­ба да на­сто­ји да по­вра­ти пси­хо­ло­шку си­гур­ност ли­ца, да га уве­ри у сво­ју до­бро­на­мер­ност, спрем­ност и спо­соб­ност да му по­мог­не, као и у по­тре­бу са­рад­ње са по­ли­ци­јом у ци­љу за­шти­те соп­стве­них ин­те­ре­са.

Уз­др­жа­ност и од­су­ство оче­ки­ва­не са­рад­ње у то­ку оба­вља­ња раз­го­во­ра мо­же би­ти по­сле­ди­ца раз­ли­чи­тих окол­но­сти. Од ути­ца­ја мо­гу би­ти: страх (че­сто без­раз­ло­жни) од са­мооп­ту­жи­ва­ња, страх од на­сту­па­ња да­љих штет­них по­сле­ди­ца по њу или њој бли­ска ли­ца (због прет­њи, уце­на, већ при­ме­ње­ног фи­зич­ког на­си­ља). [12] Жр­тве по­не­кад ми­сле да су не­ка­ко са­ме кри­ве за оно што им се до­го­ди­ло, или се то­га сти­де.[13] Са­мо уко­ли­ко се пре­по­зна­ју пре­пре­ке за ква­ли­тет­ну ко­му­ни­ка­ци­ју, мо­же се оче­ки­ва­ти да раз­го­вор за­и­ста бу­де и оба­вљен на ва­љан на­чин. Мо­ти­ви­са­ње на са­рад­њу жр­тве под­ра­зу­ме­ва ис­ка­зи­ва­ње и ствар­ну бри­гу за њен акут­ни страх и га­ран­ци­ју лич­не без­бед­но­сти и без­бед­но­сти бли­ских ли­ца.[14]

Ово је од по­себ­ног зна­ча­ја код по­сту­па­ња са жр­тва­ма оних кри­вич­них де­ла ко­ја вр­ше ор­га­ни­зо­ва­не кри­ми­нал­не гру­пе, а ко­је под­ра­зу­ме­ва­ју су­ро­во кр­ше­ње људ­ских пра­ва жр­та­ва и те­шке по­сле­ди­це по њи­хо­во фи­зич­ко и мен­тал­но здра­вље, а укљу­чу­ју и сна­жну прет­њу по без­бед­ност жр­тве и њој бли­ских ли­ца. Отво­ре­ност и по­штен од­нос пре­ма жр­тва­ма, пре­до­ча­ва­ње си­ту­а­ци­је, рас­по­ло­жи­вих ме­ра и ин­сти­ту­ци­ја по­мо­ћи и услу­га ко­је мо­гу да им по­мог­ну у пре­ва­зи­ла­же­њу њи­хо­ве те­шке си­ту­а­ци­је, да­љег по­ступ­ка, од­го­вор­но­сти и по­тен­ци­јал­них по­сле­ди­ца и ри­зи­ка ве­за­них уз би­ло ко­ју од­лу­ку ко­ја се од њих тра­жи, про­це­на ри­зи­ка, раз­у­ме­ва­ње бри­га и стра­хо­ва жр­тве, прет­по­став­ка су ус­по­ста­вља­ња од­но­са по­ве­ре­ња из­ме­ђу жр­тве и по­ли­циј­ског слу­жбе­ни­ка.

Илу­стра­ци­је ра­ди, па­жњу ће­мо по­све­ти­ти по­сту­па­њу слу­жбе­ни­ка по­ли­ци­је са жр­тва­ма тр­го­ви­не љу­ди­ма. Прак­са по­сту­па­ња са овим жр­тва­ма укљу­чу­је и од­сту­па­ње од уоби­ча­је­ног на­чи­на по­сту­па­ња. Уз да­ва­ње жр­тва­ма, и они­ма ко­ји их са­ве­ту­ју, во­де­ће уло­ге у од­лу­чи­ва­њу да ли ће жр­тве са­ра­ђи­ва­ти или не, во­ђе­ња ра­зго­во­ра са жр­твом о де­та­љи­ма кри­вич­ног де­ла (тек на­кон ње­ног опо­рав­ка) не­рет­ко је мо­гу­ће тек на­кон про­то­ка вре­мен­ског пе­ри­о­да у ком ће жр­тва са­гле­да­ти сво­ју по­зи­ци­је пре до­но­ше­ња та­ко те­шке од­лу­ке. Ис­пу­ња­ва­ње тих усло­ва ни­је са­мо основ­ни ху­ма­ни­тар­ни од­го­вор, оно пред­ста­вља глас здра­вог ра­зу­ма и нај­бо­љу прак­су за по­ли­ци­ју. У су­прот­ном, мо­же до­ћи до нај­го­рег мо­гу­ћег рас­пле­та ства­ри у слу­ча­ју ко­ји укљу­чу­је жр­тву ко­ја би­ра да по­ста­не све­док, а по­том од­у­ста­је од са­рад­ње или ра­ди­кал­но ме­ња свој ис­каз (не­рет­ко и на­кон енорм­них тро­шко­ва ве­за­них за слу­чај).[15] Оба­зрив и про­фе­си­о­на­лан при­ступ ће уве­ћа­ти ве­ро­ват­ност да ће жр­тва да­ти ис­каз за вре­ме поступка и та­ко омо­гу­ћи­ти осу­ду крив­ца за учи­ње­ну пат­њу.[16]

Окол­но­сти ко­је се мо­ра­ју ува­жа­ва­ти су сва­ка­ко и сле­де­ће: жр­тве су ве­ро­ват­но тра­у­ма­ти­зо­ва­не, а од њих ће се тра­жи­ти да се при­се­те де­та­ља до­га­ђа­ја ко­ји су бол­ни и ду­бо­ко лич­ни; жр­тве су си­сте­мат­ски об­ма­њи­ва­не и екс­пло­а­ти­са­не и на­у­чи­ле су да пре­по­зна­ју ка­да их не­ко об­ма­њу­је, од­но­сно ка­да се по­на­ша не­по­ште­но; жр­тве су го­то­во увек не­си­гур­не и сум­њи­ча­ве пре­ма слу­жбе­ни­ци­ма по­ли­ци­је (по­ред оста­лог, ра­ди пре­ва­зи­ла­же­ња про­бле­ма мо­же се раз­мо­три­ти мо­гућ­ност да раз­го­во­ру при­су­ству­је и струч­но ли­це ко­је је већ за­до­би­ло по­ве­ре­ње жр­тве и ко­је му по­ма­же у пре­ва­зи­ла­же­њу си­ту­а­ци­је у ко­јој се на­шла).

Раз­го­вор тре­ба оба­вља­ти уз пу­но по­што­ва­ње, про­фе­си­о­на­лан и нео­су­ђу­ју­ћи тон. Док је фор­ма­лан, ауто­ри­та­ти­ван при­ступ и по­сту­пак го­то­во нео­п­хо­дан за до­би­ја­ње при­стан­ка жр­тве на са­рад­њу, за по­сти­за­ње пу­ног по­ве­ре­ња и са­рад­ње нео­п­ход­на је ма­ње фор­ма­ли­зо­ва­на ко­му­ни­ка­ци­ја. Што су окру­же­ње и ат­мос­фе­ра не­фор­мал­ни­ји, то су ве­ћи из­гле­ди за до­биј­ње свих ре­ле­вант­них ин­фор­ма­ци­ја. Во­ђе­ње раз­го­во­ра тре­ба по­ве­ри­ти слу­жбе­ним ли­ци­ма ко­ја су спе­ци­ја­ли­зо­ва­на за поступање у случајевима трговине људима, а ако то није могуће, службеним лицима која су специјализована за слу­ча­је­ве сек­су­ал­них де­ли­ка­та (жр­тва је ве­ро­ват­но би­ла жр­тва и та­квих зло­чи­на), а ко­ји, уз то, мо­ра­ју по­се­до­ва­ти за­ви­дан кван­тум зна­ња о зло­чи­ну тр­го­ви­не љу­ди­ма. Кад год је мо­гу­ће, слу­жбе­на ли­ца тре­ба да бу­ду истог по­ла као и жр­тве (жр­тва­ма тре­ба да­ти мо­гућ­ност да се из­ја­сне ког са­го­вор­ни­ка ви­ше же­ле и иза­ћи им у су­срет, ако је мо­гу­ће). Кон­ти­ну­и­тет је ва­жан за раз­ви­ја­ње по­ве­ре­ња са жр­тва­ма тр­го­ви­не љу­ди­ма.[17]

Сло­же­ност до­га­ђа­ја ко­ји у би­ти ме­ња жи­вот чо­ве­ка, ње­го­во тра­ја­ње, мно­штво кон­крет­них чи­но­ва бру­тал­но­сти, број­ност ак­те­ра, али и ва­жност на­из­глед не­бит­них де­та­ља, као и по­тре­ба да се из хро­но­ло­ги­је до­га­ђа­ња „из­ву­че“ што је мо­гу­ће ви­ше ин­фор­ма­ци­ја, зах­те­ва­ће мно­го вре­ме­на. У по­је­ди­ним слу­ча­је­ви­ма, то ће зах­те­ва­ти уче­ста­ли­је по­на­вља­ње раз­го­во­ра. О њи­хо­вом бро­ју, тра­ја­њу од­лу­чи­ва­ће се и у за­ви­сно­сти од окол­но­сти слу­ча­ја, пси­хо­фи­зич­ког ста­ња жр­тве и озбиљ­но­сти тра­у­мат­ских до­га­ђа­ја по­во­дом ко­јих се раз­го­ва­ра, и од ми­шље­ња пси­хо­ло­га са­вет­ни­ка о то­ме ко­је је оп­ти­мал­но тра­ја­ње раз­го­во­ра – са­слу­ша­ња. Ва­жно је да хро­но­ло­ги­ја де­ша­ва­ња ко­ја се раз­ја­шња­ва­ју бу­де по­ста­вље­на на ло­ги­чан и до­сле­дан на­чин. То не са­мо да по­ма­же жр­тва­ма да се при­се­те до­га­ђа­ја, не­го чи­ни из­ја­ву лак­шом за раз­у­ме­ва­ње оним слу­жбе­ним ли­ци­ма ко­ја ће се на­кнад­но укљу­чи­ти у по­сту­пак. По­треб­но је одво­ји­ти вре­­ме за бе­ле­же­ње хро­но­ло­ги­је и глав­них та­ча­ка при­че, ка­ко би она по­при­ми­ла ло­ги­чан след. Те по­чет­не бе­ле­шке се мо­гу ко­ри­сти­ти као оквир за це­ло­ви­ти­је из­ја­ве (при­ба­вље­не раз­го­во­ром или са­слу­ша­њем).

Вр­ло је ва­жно да се, уз да­то об­ја­ше­ње­ње, од по­чет­ка па до кра­ја по­ступ­ка, жр­тви ука­зу­је на по­тре­бу, то јест оба­ве­зу да го­во­ри исти­ну и да ни­шта не пре­ћут­ку­је. На­и­ме, жр­тва тре­ба да схва­ти да ће у ци­љу утвр­ђи­ва­ња чи­ње­нич­ног ста­ња, као не­за­о­би­ла­зни део по­ступ­ка, слу­жбе­но ли­це ис­тра­жи­ва­ти и лич­не при­ли­ке про­шло­сти жр­тве, од­но­сно да ће то увек ра­ди­ти адво­ка­ти тр­гов­ца. Из тих раз­ло­га, ва­жно је да жр­тва раз­у­ме да ће сва­ка лаж, по­лу­и­сти­на или пре­ћут­ки­ва­ње по­је­ди­них чи­ње­ни­ца, у би­ло ко­јој фа­зи по­ступ­ка, би­ти от­кри­ве­но и да ће то ума­њи­ти њен кре­ди­би­ли­тет као све­до­ка и угро­зи­ти по­кре­ну­ти по­сту­пак. Уз то, жр­тви тре­ба на­гла­си­ти да из­бе­га­ва­ње да­ва­ња исти­ни­тих ис­ка­за мо­же има­ти не­га­тив­не ефек­те у по­ступ­ку до­но­ше­ња од­лу­ке ко­ји се во­ди са ци­љем да јој се одо­бри не­ки од об­ли­ка ре­зи­ден­ци­јал­ног ста­ту­са у зе­мљи про­це­су­и­ра­ња.

Утвр­ђи­ва­ње хро­но­ло­ги­је зло­чи­на је вр­ло ва­жна код ове вр­сте до­га­ђа­ја, а по­те­шко­ћу пред­ста­вља то што је за жр­тву ве­о­ма те­шко и тра­у­ма­тич­но сва­ко под­се­ћа­ње на пре­жи­ве­ло. Мо­ра се има­ти на уму и то да су се ре­ле­вант­ни до­га­ђа­ји мо­гли од­ви­ја­ти не­де­ља­ма, па и ме­се­ци­ма, услед че­га се жр­тва не­ких по­да­та­ка нај­ве­ро­ват­ни­је не­ће мо­ћи се­ти­ти. Да би се тај про­блем пре­ва­зи­шао, у ци­љу под­се­ћа­ња жр­тве, од­ре­ђе­не до­га­ђа­је тре­ба ве­зи­ва­ти за да­ту­ме ко­ји су за њу зна­чај­ни (нпр. да­тум ро­ђе­ња жр­тве или њој бли­ских ли­ца, зна­чај­ни ре­ли­ги­о­зни или кул­тур­ни до­га­ђа­ји и сл.). Циљ је да се уста­но­ви низ хро­но­ло­шких струк­ту­ра, та­ко да се оста­ли зна­чај­ни до­га­ђа­ји мо­гу ста­ви­ти у кон­текст „пре“ или „ка­сни­је“ од да­ту­ма ко­ји су пре­ци­зи­ра­ни.[18]

Тактика обављања разговора са женама

Иако тра­ди­ци­о­на­ли­зам и вас­пи­та­ње усло­вља­ва­ју раз­ли­чи­ту усме­ре­ност ин­те­ре­со­ва­ња му­шкар­ца и же­не,[19] пол­не спе­ци­фич­но­сти же­не и му­шкар­ца не­ма­ју би­тан ути­цај на ква­ли­тет ис­ка­за. У ме­ри у ко­јој по­сто­је, од­ре­ђе­не спе­ци­фич­но­сти при оба­вља­њу раз­го­во­ра са же­на­ма усло­вље­не су по­себ­ним пси­хо­фи­зич­ким ста­њи­ма у ко­ји­ма се оне, по при­ро­ди ства­ри, мо­гу на­ћи (ста­ња по­ја­ча­не мен­стру­а­ци­је, труд­но­ће, по­ро­ђа­ја, до­је­ња и кли­мак­те­ри­ју­ма), а ко­ја су та­ква да мо­гу, у ве­ћој или ма­њој ме­ри, би­ти од ути­ца­ја на ква­ли­тет фор­ми­ра­ња ис­ка­за и пси­хич­ко ста­ње у вре­ме ње­го­вог да­ва­ња.

Мо­же се ре­ћи да тврд­ње о ве­ћој емо­ци­о­нал­ној осе­тљи­во­сти же­на ипак ни­су без осно­ва и то у сва­ком слу­ча­ју тре­ба узе­ти у об­зир при­ли­ком оба­вља­ња раз­го­во­ра. Због то­га, као и због оп­ште усво­је­них мо­рал­них нор­ми, и кри­ми­на­ли­стич­ко-так­тич­ких раз­ло­га, при­ли­ком ус­по­ста­вља­ња кон­та­ка­та са же­на­ма и ка­сни­јег раз­го­во­ра са њи­ма, тре­ба по­сту­па­ти па­жљи­во, уз ис­по­ље­но раз­у­ме­ва­ње и по­што­ва­ње њи­хо­ве лич­но­сти. Ра­ди ус­по­ста­вља­ња по­ве­ре­ња и ства­ра­ња од­го­ва­ра­ју­ће ат­мос­фе­ре при­ли­ком оба­вља­ња раз­го­во­ра, же­на­ма тре­ба пру­жи­ти емо­тив­но-пси­хо­ло­шку по­др­шку, уз ин­си­сти­ра­ње на ма­те­рин­ству, по­ро­ди­ци, мо­рал­ним прин­ци­пи­ма. Јед­ном бро­ју же­на по­себ­но го­ди ка­да им се при­пи­су­ју не­ке од осо­би­на ко­је од­ли­ку­ју успе­шне љу­де (у све­ту еко­но­ми­је, по­ли­ти­ке, спор­та, умет­но­сти и сл.).

Не сме, на­рав­но, би­ти за­не­ма­ре­но да у кон­так­ту са овла­шће­ним слу­жбе­ним ли­ци­ма по­ли­ци­је же­не учи­ни­о­ци кри­вич­них де­ла мо­гу ис­по­љи­ти ве­ли­ку др­скост и без­об­зир­ност. За­то је по­треб­но да сва­ка си­ту­а­ци­ја ко­ја мо­же на­сту­пи­ти то­ком во­ђе­ња раз­го­во­ра (плач, на­пад хи­сте­ри­је, па­да­ње у не­свест, из­лив не­жно­сти и сл.) бу­де до­бро про­це­ње­на, ка­ко се не би под­ле­гло на­сто­ја­њи­ма та­кве же­не да га­не, при­до­би­је, или об­ма­не слу­жбе­но ли­це и осу­је­ти да­ље во­ђе­ње раз­го­во­ра. Уко­ли­ко се на­ве­де­но по­на­ша­ње же­не учи­ни­о­ца кри­вич­ног де­ла мо­же уна­пред пред­ви­де­ти, ра­ди осу­је­ће­ња та­квих и слич­них на­сту­па (нпр. оп­ту­жбе за то­бо­жњи по­ку­шај удва­ра­ња, си­ло­ва­ња и сл.), раз­го­вор са же­на­ма учи­ни­о­ци­ма кри­вич­них де­ла се мо­же сни­ма­ти у пот­пу­но­сти, од­но­сно во­ди­ти у при­су­ству тре­ћег ли­ца. Ра­ди лак­шег ус­по­ста­вља­ња по­ве­ре­ња и от­кла­ња­ња не­ла­год­но­сти ко­је се ја­вља код же­не ко­ја да­је ис­каз, пре­по­ру­чу­је се да раз­го­вор са же­на­ма – жр­тва­ма кри­вич­них де­ла са еле­мен­ти­ма на­си­ља (пре­вен­стве­но оних ко­ја су упе­ре­на про­тив до­сто­јан­ства лич­но­сти и мо­ра­ла), оба­вља­ју слу­жбе­на ли­ца по­ли­ци­је жен­ског по­ла.

Тактика обављања разговора са децом и малолетницима

Спе­ци­фич­но­сти по­сту­па­ња у при­пре­ми и во­ђе­њу раз­го­во­ра са де­цом и ма­ло­лет­ни­ци­ма ни­су са­мо ствар так­тич­ког из­бо­ра, већ су де­лом усло­вље­не и од­ред­ба­ма ва­же­ћег за­ко­но­дав­ства ко­је ука­зу­је на ну­жне спе­ци­фич­но­сти по­сту­па­ња у кри­вич­ним ства­ри­ма, то јест по­во­дом кри­вич­них де­ла из­вр­ше­них на ште­ту, од­но­сно од стра­не ма­ло­лет­них ли­ца. Та­ко, нпр. чла­ном 151 За­ко­на о ма­ло­лет­ним учи­ни­о­ци­ма кри­вич­них де­ла и кривично – правној заштити малолетних лица про­пи­са­но је да у ис­тра­зи кри­вич­них де­ла на ште­ту ма­ло­лет­них ли­ца уче­ству­ју спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни слу­жбе­ни­ци полиције ко­ји су сте­кли по­себ­на зна­ња из обла­сти пра­ва де­те­та и кри­вич­но­прав­не за­шти­те ма­ло­лет­них ли­ца, кад се по­је­ди­не рад­ње по­ве­ра­ва­ју овим ор­га­ни­ма.

Кад при­ку­пља­ња оба­ве­ште­ња од ма­ло­лет­ни­ка, ор­ган уну­тра­шњих по­сло­ва ко­ји по­сту­па у сми­слу чла­на 288 ЗКП , чи­ни то у при­су­ству ро­ди­те­ља, усво­ји­о­ца, од­но­сно ста­ра­о­ца ма­ло­лет­ни­ка. При­ку­пља­ње оба­ве­ште­ња оба­вља по­ли­ца­јац за ма­ло­лет­ни­ке. По­ли­ца­јац за ма­ло­лет­ни­ке је ли­це ко­је је сте­кло по­себ­на зна­ња из обла­сти пра­ва де­те­та и пре­ступ­ни­штва мла­дих (чл. 60 ЗМУКД). Ма­ло­лет­ник се не мо­же за­др­жа­ти у сми­слу чла­на 229 За­ко­ни­ка о кри­вич­ном по­ступ­ку (чл. 61 ЗМУКД). Ово је одредба која се мора мењати, мисли се на чл.294 ЗКП.

Спе­ци­фич­но­сти у по­сту­па­њу са ма­ло­лет­ним ли­ци­ма про­пи­су­је и За­кон о по­ли­ци­ји. Чла­ном 70 ЗОП. Полицијска овлашћења према малолетном лицу примењују сви полицијски службеници, осим прикупљања обавештења у својству грађанина (оштећеног, сведока) и саслушања малолетника у својству осумњиченог, која примењује полицајац за малолетнике[20]. Ова овлашћења примениће и други полицијски службеник који је завршио обуку у области права детета и малолетничког кривичног права, ако због околности случаја не може да поступа полицајац за малолетнике. У погледу одређивања надлежности према учинилаца прекршаја ЗОП у истом члану одређује надлежност: према малолетним учиниоцима прекршаја поступају униформисани полицијски службеници који су завршили обуку у области права детета и малолетничког кривичног права. Без обзира у оквиру које надлежности примењују овлашћења приликом примене полицијских овлашћења полицијски службеници дужни су да воде рачуна о достојанству личности малолетног лица, психичким, емоционалним и другим личним својствима и заштити његове приватности. Начин примене полицијских овлашћења према малолетним лицима прописују министар унутрашњих послова, министар надлежан за правосуђе и министар надлежан за послове здравља.

По­ли­циј­ска овла­шће­ња пре­ма ма­ло­лет­ном ли­цу при­ме­њу­ју се у при­су­ству ро­ди­те­ља или ста­ра­те­ља тог ли­ца, од­но­сно, у слу­ча­ју да су они не­до­ступ­ни, у при­су­ству пред­став­ни­ка ор­га­на ста­ра­тељ­ства, из­у­зев кад због по­себ­них окол­но­сти или нео­д­ло­жно­сти по­сту­па­ња то ни­је мо­гу­ће. При­су­ство пред­став­ни­ка ор­га­на ста­ра­тељ­ства уме­сто ро­ди­те­ља мо­же да се обез­бе­ди, ако је мо­гу­ће, и у слу­ча­је­ви­ма ка­да би при­су­ство ро­ди­те­ља би­ло штет­но за ма­ло­лет­ни­ка у слу­ча­је­ви­ма на­си­ља у по­ро­ди­ци и слич­ним, или би их то­ли­ко ири­ти­ра­ло да би у ве­ли­кој ме­ри угро­зи­ло из­вр­ше­ње по­ли­циј­ског за­дат­ка. Кад при­су­ство ор­га­на ста­ра­тељ­ства ни­је мо­гу­ће обез­бе­ди­ти, обез­бе­ди­ће се при­су­ство дру­гог по­слов­но спо­соб­ног ли­ца са ис­ку­ством у ра­ду са ма­ло­лет­ни­ци­ма, ко­је ни­је за­по­сле­но у по­ли­ци­ји или уме­ша­но у слу­чај. По­зи­ва­ње ма­ло­лет­ног ли­ца оба­вља се до­ста­вља­њем пи­са­ног по­зи­ва пре­ко ро­ди­те­ља или ста­ра­те­ља (чл. 81, ст. 3 ЗОП).

Спе­ци­фич­на пра­ви­ла оба­вља­ња раз­го­во­ра са де­цом и ма­ло­лет­ни­ци­ма се, пре све­га, за­сни­ва­ју на ува­жа­ва­њу пси­хо­фи­зич­ких и пси­хо­со­ци­јал­них ка­рак­те­ри­сти­ка ове по­пу­ла­ци­је. Као оп­ште ка­рак­те­ри­сти­ке де­це пред­школ­ског уз­ра­ста мо­гу се ис­та­ћи: по­сте­пе­ни раз­вој њи­хо­ве спо­соб­но­сти опа­жа­ња; спо­соб­ност раз­у­ме­ва­ња опа­же­ног је ве­о­ма ма­ла јер због не­до­стат­ка жи­вот­ног ис­ку­ства не­ма­ју ре­ал­ну пред­ста­ву о вре­ме­ну, об­ли­ку, ди­мен­зи­ја­ма, бо­ја­ма, ра­сто­ја­њу и сл. (не­што је из­ра­же­ни­ја код опа­жа­ња оп­тич­ких на­дра­жа­ја); под­ло­жност су­ге­сти­ји је из­ра­зи­та; фонд ре­чи ко­је де­те ко­ри­сти је оску­дан (ап­стракт­не пој­мо­ве де­те уоп­ште не упо­тре­бља­ва или их ко­ри­сти у по­гре­шном зна­че­њу, па их, уко­ли­ко су они су са­др­жа­ни у пи­та­њу ис­пи­ти­ва­ча, де­те не­ће раз­у­ме­ти).

У пе­ри­о­ду ра­ног школ­ског уз­ра­ста (до два­на­е­сте го­ди­не), спо­соб­ност опа­жа­ња се раз­ви­ја у пот­пу­но­сти, мо­гућ­ност раз­у­ме­ва­ња по­ја­ва, и фонд ко­ри­шће­них ре­чи се знат­но по­ве­ћа­ва, те је и ис­каз де­це у овом уз­ра­сту, под прет­по­став­ком ква­ли­тет­не при­пре­ме и струч­ног во­ђе­ња раз­го­во­ра, са­др­жин­ски знат­но бо­га­ти­ји и објек­тив­ни­ј­и (по­го­то­во у по­гле­ду де­та­ља). Као и ина­че, у ци­љу ак­ти­ви­ра­ња се­ћа­ња и ис­ка­зи­ва­ња, као и ра­ди бо­љег раз­у­ме­ва­ња и про­ве­ре пра­вог зна­че­ња ре­че­ног, мо­гу се ко­ри­сти­ти при­год­ни пред­ме­ти раз­ли­чи­тих бо­ја, об­ли­ка и ве­ли­чи­на. У пе­ри­о­ду пу­бер­те­та (пе­ри­од од 12 до 14 за де­вој­чи­це и од 13 до 15 го­ди­на за де­ча­ке) де­ца по­ста­ју емо­тив­но ве­о­ма осе­тљи­ва, по­ка­зу­ју­ћи из­ра­зи­ту же­љу за оса­мо­ста­ље­њем и до­ка­зи­ва­њем. Под­ло­жност емо­ци­ја­ма и ма­шта­њу је по­себ­но ка­ракте­­ри­стич­на за де­вој­чи­це, те и њи­хо­ви ис­ка­зи мо­гу би­ти на­гла­ше­но емо­тив­но обо­је­ни, а објек­тив­на с­тра­на опа­же­ног обо­га­ће­на из­ми­шље­ним са­др­жа­ји­ма. Тре­ба ис­та­ћи да се у овом уз­ра­сту код јед­не тре­ћи­не де­це (че­шће код де­ча­ка), ја­вља еј­де­за – по­себ­на спо­соб­ност ве­о­ма пре­ци­зног за­па­жа­ња и пам­ће­ња до­га­ђа­ја у ви­ду оп­тич­ких сли­ка. Де­ца код ко­јих је ова спо­соб­ност раз­ви­је­на мо­гу то­ли­ко де­таљ­но и сли­ко­ви­то опи­са­ти за­пам­ће­не са­др­жа­је, да се сти­че ути­сак да у тре­нут­ку да­ва­ња ис­ка­за ис­пред се­бе има­ју жи­ву сли­ку оно­га што се већ де­си­ло.

Поступање полицијских службеника по подзаконским актима према детету, односно, малолетницима

У циљу тактичке припреме за обављање разговора и прављења оперативних планова поступања, те потпунијег и свеобухватнијег деловања оперативних радника веома значајно је приликом одређивања тактике поступања имати унапред јасну ситуацију у погледу ингеренција, надлежности за поступање, надлежност и ангажовање адекватних додатних субјеката чије је присуство неопходно приликом обављања таквих разговора. Ова специфичност је посебно изражена у случајевима разговора са малолетницима и децом. Са дететом поступају овлашћена службена лица (према тач.7. Упутства о поступању полицијских службеника према малолетним и млађим пунолетним лицима 01 број 4898/06 у даљем тексту упутства) која су стекла посебна знања из области права детета, преступништва младих и кривично-правне заштите малолетних лица, као што то прописују ЗОП и ЗОМУКД. Сва овлашћена службена лица која у раду на откривању кривичних дела и прекршаја (дакле свих кажњивих дела, без обзира на тежину) и њихових учинилаца дођу у контакт са дететом (дидактички је значајно схватити прво поступање са дететом а након овога уследиће правила поступања са малолетником), било да се оно појављује у својству учиниоца кривичног дела или прекршаја, односно у својству оштећеног наведеним деликтима, или од кога се прикупљају обавештења, дужни су да одмах о томе обавесте овлашћена, горе описана, службена лица, која могу дати инструкције о даљем поступању или преузети предмет на даљи рад.

Када овлашћена службена лица затекну дете у извршењу кривичног дела или прекршаја, дужни су да га спрече да настави са вршењем дела, обаве спољни преглед, привремено одузму предмете кривичног дела, прекршаја и средства намењена за њихово извршење, о чему сачињавају извештај или службену белешку у којима се констатују привремено одузети предмети (тач.8 Упутства). За привремено одузете предмете, овлашћена службена лица, накнадно, издају потврду родитељу, усвојиоцу или стараоцу, односно одговорном лицу установе за смештај корисника. Непосредно пре предузимања мера и радњи, овлашћена службена лица дужна су да, ако је дете повређено, истом омогуће медицинску помоћ у најближој здравственој установи. Ако је потребно вршење увиђаја или друге радње доказивања, неопходно је обезбедити лице места до доласка увиђајне екипе. Уколико се дете коме је указана помоћ не задржи у здравственој установи, доводи се у службене просторије, по могућности возилом без полицијских обележја.

Дете се у службене просторије полиције (тач.9 Упутства), доводи у циљу утврђивања идентитета и прикупљања обавештења о родитељима, усвојиоцу или стараоцу, односно установи чији је корисник, при чему се мора поступати са нарочитом хитношћу. Дете привремено борави у службеним просторијама полиције до доласка родитеља, усвојиоца или стараоца, или одговорног лица из установе за смештај корисника, односно представника центра зa социјални рад (у даљем тексту: органа старатељства), који дете преузимају. Ово спада у овлашћење привременог ограничења слободе кретања из чл.88, 89 и 90. ЗОП, а не у задржавање. Ако се ова лица не појаве или се не могу идентификовати нити пронаћи, дете се предаје овлашћеним службеним лицима из тачке 7. став 1. Упутства, која одмах, уз попуњени образац потписан од стране непосредног старешине, исто смештају у најближу прихватну станицу. Ово је у светлу немогућности задржавања, односно лишења слободе малолетника и деце и у вези са ЗМУКД у погледу деце.

Сагласно закону, дете (особа млађа од 14 година старости) се не може позивати у својству осумњиченог (тач.10 Упутства). Према њему се не смеју употребити средства принуде, осим ако непосредно угрожава сопствени живот, живот овлашћеног службеног лица или другог лица, о чему овлашћено службено лице сачињава извештај.

Позивање детета у својству грађанина ради прикупљања обавештења врше овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства. Позивање се врши преко родитеља, усвојиоца или стараоца, односно одговорног лица установе за смештај корисника у којој је дете смештено (тач.11 Упутства, а и у складу са ЗОП). Прикупљање обавештења од детета у својству учиниоца или оштећеног у вези кривичног дела за које се гоњење предузима по службеној дужности, након одазивања на позив, обављају искључиво овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства, обавезно у присуству родитеља или усвојиоца, а уколико је дете под старатељством, у присуству стараоца. Присуство стручног лица органа старатељства, уместо родитеља или усвојиоца, обезбедиће се у случају када су родитељ, усвојилац или старалац недоступни. Присуство стручног лица органа старатељства уместо родитеља, усвојиоца или стараоца, обезбедиће се и у ситуацијама када овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства, процене да присуство наведених субјеката није у складу са најбoљим интересом детета, у случајевима извршења кривичних дела наведених у члану 150.[21] ЗМУКД на штету детета, као и онда када би њихово присуство било иритирајуће за дете, и тиме у великој мери угрозило извршење полицијског задатка. Уколико у наведеним ситуацијама није могуће обезбедити присуство стручног лица органа старатељства, обезбедиће се присуство другог пословно способног лица које има искуства у раду са децом и које није запослено у полицији или умешано у догађај - одговорног лица установе за смештај корисника, психолога или педагога школе коју дете похађа. Ово практично даје одговоре на многа питања која су се у пракси јавила поводом ситуација које су претиле да нанесу непоправљиву штету самом детету (малолетнику) а посредно и породици, а на крају и самом поступку. Са друге стране од оваквих околности ће зависити и избор тактике и технике обављања разговора, те планирања питања и практична припрема разговора овлашћених службених лица полиције. Пре прикупљања обавештења, овлашћено службено лице из тачке 7. став 1. Упутства, упознаје дете, родитеља, усвојиоца или стараоца, односно друго лице које присуствује прикупљању обавештења, о разлозима прикупљања обавештења. Разлози који се том приликом излажу морају бити прилагођени узрасту детета односно малолетника, како би их оно могло схватити, али такође и прилагођени правилима, тактици и плановима оперативних радника у погледу поступања у предмету. О прикупљеним обавештењима сачињава се службена белешка или записник који потписују овлашћено службено лице из тачке 7. став 1. Упутства и родитељ, усвојилац или старалац, односно друго лице које је присуствовало прикупљању обавештења, уз обавезну констатацију да је о кривичном делу или другом сличном догађају обавештен надлежни јавни тужилац за малолетнике, коме се, одмах, доставља извештај. О прослеђеном извештају јавном тужиоцу за малолетнике, истовремено, у писаној форми, обавештава се и надлежни орган старатељства. Приликом планирања обављања оваквог разговора и тактике која ће бити коришћена од великог значаја је и обезбеђење присуства свих лице чије присуство закон прописује као обавезно, њиховог става и спремности да у таквом разговору учествују. Поред описног присуство тих лица је од великог значаја и у вези са правилним психофизичким развојем детета, односно малолетника, као и заштитом њихових права и слобода. Месна надлежност органа старатељства, одређује се према пребивалишту родитеља, усвојица или стараоца, а уколико наведена лица нису позната, надлежан је орган старатељства по месту проналаска детета. Извештај подносе овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства, преко надлежне линије рада за сузбијање малолетничке делинквенције у седишту организационе јединице.

У случају постојања основа сумње да је од стране пунолетног лица извршено неко од кривичних дела наведених у члану 150. ЗМУКД и кривичноправној заштити малолетних лица, на штету детета, без одлагања обавештава се надлежни орган старатељства, који одређује начин привременог збрињавања детета код лица или установе и обезбеђује присуство лица у току прикупљања обавештења (тач.12 Упутства). Ако се не обезбеди присуство стручног лица органа старатељства, дете се смешта у најближу прихватну станицу. Уколико је дете жртва трговине људима и кривичних дела са елементима експлоатације људи, без одлагања се обавештава Служба за координацију заштите жртава трговине људима, ради обезбеђивања адекватне помоћи и заштите. Са пунолетним лицем у својству осумњиченог, након извршења неког од поменутих кривичних дела, поступају овлашћена службена лица надлежних линија рада за сузбијање општег криминала у седишту организационих јединица. Са дететом у својству оштећеног, након извршења неког од поменутих кривичних дела, поступају овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства, у сарадњи са стручним лицем органа старатељства.

У циљу адекватног поступања од значаја је разматрати и тактички различите ситуације како би припаднике полиције унапред припремили за адекватно и благовремено дејствовање у њима. Када дете побегне од куће или из установе чији је корисник неопходно је, у циљу отклањања сумње о евентуалном злостављању и занемаривању, одмах консултовати надлежни орган старатељства, и, у зависности од конкретног случаја, у сарадњи са стручним лицем органа старатељства, обавити разговор у циљу утврђивања разлога бекства (тач.13 Упутства). У оваквим случајевима тактика се прилагођава особи са којом се обавља разговор, а специфичности везане за малолетника (или дете) се могу јавити у даљем току разговора са дететом када буде пронађено.

Када овлашћена службена лица код детета пронађу предмете за које се претпоставља да су опојне дроге или друге психоактивне супстанце, привремено их одузимају, о чему издају потврду коју потписује родитељ, усвојилац или старалац, односно одговорно лице установе за смештај корисника у којој је дете смештено (тач.14 Упутства). Након прикупљања обавештења коме присуствује неко од наведених лица, овлашћено службено лице из тачке 7. став 1. Упутства, сачињава службену белешку или записник, које уз пропратни акт доставља надлежном органу старатељства на даље поступање. Уколико се ради о сумњи на опојне дроге, белешка или записник се прослеђују на упознавање и надлежној линији рада за сузбијање наркоманије у седишту организационе јединице. приликом спољњег прегледа констатују здравствене промене или телесне повреде код детета које је доведено у службене просторије, или када исто затражи медицинску помоћ, неопходно је одмах обавестити службу хитне помоћи, или у најближој здравственој установи затражити стручну лекарску помоћ и извештај који садржи налаз и мишљење лекара. Након прикупљања обавештења, родитељу, усвојиоцу или стараоцу, односно другом лицу, предочава се да у одговарајућим здравственим установама (нпр. Заводу за лечење болести зависности и Војно-медицинској академији у Београду) могу извршити потребне лабораторијске анализе којима је могуће утврдити присуство психоактивних супстанци у урину и крви детета и, у зависноси од конкретног случаја, у циљу даљег решавања проблема, предочава им се да се могу обратити надлежном органу старатељства или саветовалишту у одговарајућој здравственој установи.

Малолетник се не може задржати у смислу члана 294. Законика о кривичном поступку (тач.15 Упутства). Малолетник се може позивати у својству грађанина и осумњиченог (за разлику од детета, обзиром да дете – лице млађе од 14 година староости није кривично одговорно). Према њему се могу примењивати законска овлашћења, као што су прикупљање обавештења, саслушање у својству осумњиченог, принудно довођење ако се не одазове на позив (уколико је у позиву на то био упозорен), лишење слободе, дактилоскопирање, фотографисање; могу се за њим расписивати потраге и подносити захтеви за покретање прекршајног поступка. Изузетно се могу примењивати средства принуде и предузимати друге мере и радње на захтев овлашћених органа и организација, при чему се морају поштовати одредбе Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Законика о кривичном поступку, Закона о прекршајима, Закон о полицији и других законских и подзаконских аката. Малолетник се може подвргнути полиграфском испитивању искључиво уз његов пристанак и уз сагласност и присуство родитеља, усвојиоца или стараоца. У односу на малолетника, могу се поднети оперативне информације, успоставити оперативне контроле, отворити оперативне обраде и предузети друге мере у складу са Инструкцијом о оперативном раду полиције.

Позивање малолетника у својству грађанина или осумњиченог и његово принудно довођење, ако се не одазове на позив, могу вршити овлашћена службена лица из тачке 7. став. 1 овог Упутства. Изузетно, мере и радње према малолетнику, могу предузети и друга овлашћена службена лица (неуниформисни полицијски службеници тач.16 Упутства).

Позивање се врши искључиво преко родитеља, усвојиоца или стараоца, осим малолетника који се налази у установи за смештај корисника, (тач.17 Упутства) а који се позива преко одговорног лица установе, уз консултацију и обавештавање овлашћених службених лица из тачке 7. став 1. Упутства.

Прикупљање обавештења од малолетника у својству осумњиченог или оштећеног, у вези кривичног дела за које се гоњење предузима по службеној дужности, након одазивања на позив из тачке 16. став 1. овог Упутства, обављају овлашћена службена лица, обавезно у присуству родитеља или усвојиоца, а уколико је малолетник под старатељством, у присуству стараоца (тач.18 Упутства). Присуство стручног лица органа старатељства уместо родитеља, усвојиоца или стараоца, обезбедиће се у случају када су родитељ, усвојилац или старалац недоступни. Присуство стручног лица органа старатељства уместо родитеља, усвојиоца или стараоца, обезбедиће се и у ситуацијама када овлашћена службена лица, процене да присуство наведених субјеката није у складу са најбољим интересом детета, у случајевима извршења кривичних дела наведених у члану 150. ЗМУКД на штету малолетника, као и онда када би њихово присуство било иритирајуће за малолетника, и тиме у великој мери угрозило извршење полицијског задатка. Уколико, у наведеним ситуацијама није могуће обезбедити присуство стручног лица органа старатељства, обезбедиће се присуство другог пословно способног лица које има искуства у раду са малолетницима и које није запослено у полицији или умешано у догађај - одговорног лица установе за смештај корисника, психолога, педагога школе коју малолетник похађа или дежурног васпитача интерната. Прикупљање обавештења од малолетника који се налази у притвору, врши се на основу одобрења надлежног судије за малолетнике, у притворским просторијама, обавезно у присуству судије за малолетнике или судије кога он одреди, као и браниоца ако то малолетник захтева.

Када овлашћена службена лица затекну у извршењу кривичног дела или прекршаја штићеника Васпитно-поправног дома у Крушевцу или лице осуђено на казну малолетничког затвора, из Казнено-поправног завода у Ваљеву (у време коришћења одсуства или бекства), као и малолетника или млађе пунолетно лице које борави у установи за смештај корисника, могу поступати са њим само у вези чињеница и околности које се односе на кривично дело или прекршај у чијем је извршењу затечен, након чега без одлагања обавештавају горе поменута овлашћена службена лица, која могу дати инструкције о даљем поступању или преузети предмет на даљи рад (тач.19 Упутства).

Пре прикупљања обавештења или саслушања, овлашћена службена лица упознају малолетника, родитеља, усвојиоца или стараоца, односно друго лице које присуствује прикупљању обавештења или саслушању малолетника у својству осумњиченог, о разлозима прикупљања обавештења или саслушања или других радњи у преткривичном поступку (тач.20 Упутства). Овде је поред описаног значјано саопштити права осумњиченог, када је у питању саслушање осумњиченог, из чл.68. ЗКП, и тада описаним лицима, овлашћена службена лица дају на увид списак адвоката који поседују сертификате о стеченим посебним знањима из области права детета, преступништва младих и кривично-правној заштити малолетних лица. О прикупљеним обавештењима сачињава се службена белешка или записник, које потписују овлашћено службено лице, малолетник и његов родитељ, усвојилац или старалац, односно друго лице које присуствује прикупљању обавештења.

Записник о саслушању осумњиченог, потписују овлашћено службено лице, малолетник и његов родитељ, усвојилац или старалац, односно друго лице које присуствује саслушању, бранилац који може бити само адвокат који је стекао посебна знања из области права детета, преступништва младих и кривично-правне заштите малолетних лица и надлежни јавни тужилац за малолетнике ако је присуствовао саслушању (тач.21 Упутства)[22]. Уколико надлежни јавни тужилац за малолетнике не присуствује сасалушању осумњиченог малолетника, у записнику се обавезно констататује да је о истом обавештен, те му се хитно достављају извештај, кривична пријава односно извештај као допуна кривичне пријаве поднете према малолетнику. О прослеђеном извештају или кривичној пријави, у писаној форми, истовремено се обавештава и надлежни орган старатељства, осим за малолетнике и млађа пунолетна лица који су корисници установа за смештај корисника – нпр. Завода за васпитање деце и омладине, односно сваке установе која обезбеђује смештај и задовољавање васпитних, здравствених, образовних, спортских и других развојних потреба малолетника у којој се реализује заводска мера упућивања у васпитну установу, штићенике Васпитно-поправног дома у Крушевцу или лица осуђена на казну малолетничког затвора у Казнено- поправном заводу у Ваљеву, што је у надлежности наведених установа, односно органа за извршење заводских санкција.

У циљу адекватног поступања и унифицирања процедуре деловања припадника полиције, од функциоанлног је значаја познавање надлежности у поступању органа старатељаства. Месна надлежност органа старатељства одређује се према пребивалишту родитеља, усвојиоца или стараоца, а уколико родитељ, усвојилац или старалац нису познати, надлежан је орган старатељства по месту проналаска малолетника.

У случају постојања основа сумње да је од стране пунолетног лица извршено неко од кривичних дела наведених у члану 150. ЗМУКД, на штету малолетника, без одлагања се обавештава надлежни орган старатељства, који одређује начин привременог збрињавања малолетника код лица или установе и обезбеђује присуство лица у току прикупљања обавештења (тач.22 Упутства). Ако се не обезбеди присуство стручног лица органа старатељства, малолетник се смешта у најближу прихватну станицу. Уколико је малолетник жртва трговине људима и кривичних дела са елементима експлоатације људи, без одлагања се обавештава Служба за координацију заштите жртава трговине људима, ради обезбеђивања адекватне помоћи и заштите. Са пунолетним лицем, у својству осумњиченог, након извршења неког од помињаних кривичних дела, поступају овлашћена службена лица надлежних линија рада за сузбијање општег криминала у седишту организационих јединица. Са малолетником у својству оштећеног, након извршења неког од поменутих кривичних дела, поступају овлашћена службена лица из тачке 7. став 1. Упутства, у сарадњи са стручним лицем органа старатељства.У таквим случајевима тактика и техника испитивања се прилагођава новонасталим околностима и укључивању адекватних субјеката.

Када малолетник побегне од куће или из установе чији је корисник, неопходно је, у циљу отклањања сумње о евентуалном злостављању и занемаривању, одмах консултовати надлежни орган старатељства и у зависности од конкретног случаја, у сарадњи са стручним лицем органа старатељства, обавити разговор у циљу утврђивања разлога бекства (тач.23 Упутства).

Кривичну пријаву и друга писмена према малолетнику подносе овлашћена службена лица. Достављање овог списа надлежном јавном тужиоцу за малолетнике врши се преко надлежне линије рада за сузбијање малолетничке делинквенције у седишту организационе јединице, којој се достављају два примерка кривичне пријаве, односно извештаја, и то један са прилозима за јавног тужиоца за малолетнике, а други без прилога остаје ради упознавања у организационој јединици (тач.24 Упутства). Основни разлози достављања ових аката у више примерака везују се за начине обавештавања и обавезе упознавања датих линија рада са проблематиком малолетничке делинквенције односно ради вођења евиденција. Остали примерци се достављају организационој јединици надлежној за послове аналитике и евиденција. Овакво слање примерака у паприном облику ће највероватније у блиској будућности нестати, обзиром на могућности да се исте дисеминирају и интранет поштом снабдевеном сертификатима о јединствености пошиљаоца.

О поднетој кривичној пријави, односно извештају и другим писменима, као и захтеву за покретање прекршајног поступка, осим за прекршаје из области безбедности јавног саобраћаја, обавештава се, у писаној форми, надлежни орган старатељства. Изузетно, о захтеву за покретање прекршајног поступка из области безбедности јавног саобраћаја, када је малолетник затечен да управља моторним возилом под дејством алкохола, такође у писаној форми обавештава се надлежни орган старатељства (тач.26 Упутства).

О мери лишења слободе према малолетнику одмах се усмено обавештавају надлежни јавни тужилац за малолетнике и судија за малолетнике, родитељ, усвојилац или старалац, односно овлашћено службено лице надлежне линије рада за сузбијање малолетничке делинквенције у седишту организационе јединице (тач.27 Упутства).

Осумњичени малолетник, након лишења слободе, одмах се упознаје са разлогом лишења слободе и поучава о својим правима, у складу са одредбама ЗКП (чл.68.) и ЗМУКД. Након привођења осумњиченог малолетника надлежном судији за малолетнике, у циљу информисања и евидентирања, надлежној линији рада за сузбијање малолетничке делинквенције у седишту организационе јединице, редовном поштом, уз пропратни акт достављају се копије списа које су предате судији и јавном тужиоцу за малолетнике приликом привођења истог (кривична пријава или извештај као допуна кривичне пријаве поднете против непознатог учиниоца кривичног дела, извештај о лишењу слободе и привођењу који мора бити потписана од стране судије за малолетнике коме је доведенмалолетник ).

Када овлашћена службена лица код малолетника пронађу предмете за које се сумња да су опојне дроге или друге психоактивне супстанце, привремено их одузимају, о чему издају потврду коју потписују овлашћено службено лице, малолетник и родитељ, усвојилац или старалац, односно друго лице које присуствује прикупљању обавештења (тач.28 Упутства). Након прикупљања обавештењења, овлашћена службена лица сачињавају службену белешку или записник и о томе обавештавају надлежну линију рада за сузбијање наркоманије у седишту организационе јединице. Овлашћена службена лица која обављају послове сузбијања наркоманије, уколико процене да је предмет у њиховој надлежности, исти преузимају на даљи рад уз учешће овлашћених службених лица из тачке 7. став 1. Упутства.

Када се препозна да је малолетник у алкохолисаном стању, или у апстиненцијалној кризи, односно када се приликом спољњег прегледа констатују здравствене промене или телесне повреде, или када малолетник затражи медицинску помоћ, неопходно је одмах обавестити службу хитне помоћи или у најближој здравственој установи затражити стручну лекарску помоћ, као и извештај који садржи налаз и мишљење лекара. Након прикупљања обавештења, родитељу, усвојиоцу или стараоцу, односно другом лицу, може се предочити да потребне лабораторијске анализе, којима је могуће утврдити присуство психоактивних супстанци у урину и крви малолетника, могу извршити у одговарајућим здравственим установама (из тачке 14. став 4. Упутства) и, у зависноси од конкретног случаја, у циљу даљег решавања проблема, предочава им се да се могу обратити надлежном органу старатељства или саветовалишту у одговарајућој здравственој установи.

Када малолетник учини кривично дело са елементима насиља, предмет преузимају на даљи рад овлашћена службена лица надлежних линија рада за сузбијање општег криминала у седишту организационих јединица, уз учешће овлашћених службених лица из тачке 7 става 1 Упутства.

Ис­кљу­чи­вост, не­кри­тич­ност, по­тре­ба за са­мо­и­сти­ца­њем и др­скост, при­сут­ни у по­на­ша­њу по­је­ди­них ма­ло­лет­ни­ка (из­у­зет­но и код де­це), че­шће се сре­ћу код ли­ца овог уз­ра­ста ко­ја су из­вр­ши­ла кри­вич­на де­ла. По­себ­ну па­жњу тре­ба обра­ти­ти на ­ис­ка­зе ста­ри­јих ма­ло­лет­ни­ка (од 16 до 18 го­ди­на) из­вр­ши­ла­ца кри­вич­них де­ла, с об­зи­ром да њи­хо­ви ис­ка­зи че­сто има­ју све ка­рак­те­ри­сти­ке ис­ка­за пу­но­лет­них ли­ца.

Пред­у­слов за успе­шно во­ђе­ње раз­го­во­ра и кри­тич­ку оце­ну оно­га што де­те (ма­ло­лет­ник) из­ло­жи је спро­во­ђе­ње ква­ли­тет­не при­пре­ме. Ње­на спе­ци­фич­ност се огле­да, пре све­га, у на­чи­ну при­ку­пља­ња по­да­та­ка о де­те­ту (ма­ло­лет­ни­ку) са ко­јим ће се раз­го­вор во­ди­ти, као и у са­др­жи­ни по­да­та­ка ко­је о ње­му тре­ба при­ба­ви­ти. Ра­ди бо­љег упо­зна­ва­ња лич­но­сти де­те­та (ма­ло­лет­ни­ка) са ко­јим тре­ба раз­го­ва­ра­ти, у то­ку при­пре­ме за раз­го­вор тре­ба утвр­ди­ти да ли је ни­во ње­го­вог фи­зич­ког, пси­хич­ког и емо­тив­ног раз­во­ја аде­ква­тан ста­ро­сној до­би, ка­ква му је спо­соб­ност кон­цен­тра­ци­је и за­па­жа­ња, пам­ће­ња и ис­ка­зи­ва­ња, да ли је сти­дљи­во или сло­бод­но у по­на­ша­њу, ка­кав је ње­гов од­нос пре­ма дру­го­ви­ма, пре­ма школ­ским оба­ве­за­ма и сл. У ци­љу при­ку­пља­ња и про­ве­ре по­ме­ну­тих, као и дру­гих зна­чај­ни­јих по­да­та­ка о лич­ним и по­ро­дич­ним при­ли­ка­ма, по­треб­но је оба­ви­ти раз­го­вор са ли­ци­ма ко­ја су у од­ре­ђе­ном од­но­су са де­те­том (ма­ло­лет­ни­ком) – ро­ди­те­љи­ма, учи­те­љи­ма, на­став­ни­ци­ма, пе­да­го­зи­ма, пси­хо­ло­зи­ма, со­ци­јал­ним рад­ни­ци­ма, по­је­ди­ним при­пад­ни­ци­ма по­ли­ци­је, ли­ци­ма из сре­ди­не у ко­јој жи­ве или про­во­де зна­тан део вре­ме­на (ком­ши­ја­ма, ак­ти­ви­сти­ма спорт­ских клу­бо­ва, дру­го­ви­ма из шко­ле, ком­ши­лу­ка и сл.).

Због мно­го­број­них спе­ци­фич­но­сти и из­ра­зи­те сло­же­но­сти при оба­вља­њу ове вр­сте раз­го­во­ра, пре­по­руч­љи­во је да га во­де слу­жбе­на ли­ца по­ли­ци­је, ко­ја по­се­ду­ју по­себ­на зна­ња из обла­сти пра­ва де­те­та и кри­вич­но­прав­не за­шти­те ма­ло­лет­них ли­ца, ко­ја има­ју од­ре­ђе­на зна­ња из пси­хо­ло­ги­је де­це и ма­ло­лет­ни­ка, сми­сао за ову вр­сту по­сла и у ста­њу су да сво­јим по­на­ша­њем и па­жљи­вим оп­хо­ђе­њем раз­би­ју страх код де­це (ма­ло­лет­ни­ка), за­до­би­ју њи­хо­во по­ве­ре­ње и мо­ти­ви­шу их да го­во­ре исти­ну. Пред­но­сти на том пу­ту има­ју мла­ђи по­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци, од­но­сно они сред­њих го­ди­на. Уз то, ка­да се раз­го­вор во­ди са де­вој­чи­ца­ма или ма­ло­лет­ни­ца­ма пре­по­ру­чу­је се из­бор слу­жбе­ног ли­ца жен­ског по­ла. Слу­жбе­но ли­це би мо­ра­ло да по­зна­је вред­но­сне си­сте­ме и ин­те­ре­со­ва­ња ли­ца овог уз­ра­ста, као и њи­хов жар­гон, ка­ко би што успе­шни­је ус­по­ста­ви­ло по­вољ­ну кли­му за во­ђе­ње раз­го­во­ра, оства­ри­ло што не­по­сред­ни­ји вер­бал­ни кон­такт и пра­ти­ло ис­каз ко­ји се да­је. При то­ме се мо­ра из­бе­га­ва­ти та­кав на­ступ и на­чин во­ђе­ња раз­го­во­ра ко­ји је, у на­ме­ри да бу­де при­ла­го­ђен уз­ра­сту де­те­та (ма­ло­лет­ни­ка), очи­глед­но из­ве­шта­чен (нпр. де­ти­ња­сто по­на­ша­ње, го­вор и ин­то­на­ци­ја гла­са слу­жбе­ног ли­ца и сл.).

Уз из­бор и при­пре­му та­квог ам­би­јен­та ко­ји не­ће по­тен­ци­ра­ти страх и су­здр­жа­ност де­те­та, у ци­љу под­сти­ца­ња де­те­та (ма­ло­лет­ни­ка) да из­ла­же без устру­ча­ва­ња­, тре­ба му омо­гу­ћи­ти да у ви­ду сло­бод­ног, нео­ба­ве­зног раз­го­во­ра са слу­жбе­ним ли­цем, при­ча о раз­ли­чи­тим, за ње­га на­ро­чи­то ин­те­ре­сант­ним пи­та­њи­ма. С об­зи­ром на из­ра­же­ну су­ге­сти­бил­ност де­це (ма­ло­лет­ни­ка), слу­жбе­но ли­це мо­ра при­ли­ком њи­хо­вог ка­зи­ва­ња во­ди­ти ра­чу­на да сво­јим ге­сто­ви­ма, фор­му­ла­ци­јом увод­них и на­кнад­них пи­та­ња, ин­то­на­ци­јом гла­са и укуп­ним по­на­ша­њем при­ли­ком по­ста­вља­ња пи­та­ња не де­лу­је су­ге­стив­но, од­но­сно да на дру­ги на­чин не ути­че не­га­тив­но на аутен­тич­ност ис­ка­за, али и да не иза­зи­ва не­при­јат­на осе­ћа­ња (стра­ха, осе­ћај кри­ви­це и сл). По­себ­на па­жња мо­ра се по­све­ти­ти на­сту­пу у слу­ча­је­ви­ма про­це­не да де­те (ма­ло­лет­ник) не го­во­ри исти­ну. Нај­че­шће је нео­п­ход­но ста­ви­ти му од­мах до зна­ња да му се, ина­че, ве­ру­је, и да је, баш због то­га, по­треб­но да и о ства­ри­ма о ко­ји­ма се во­ди раз­го­вор та­ко­ђе го­во­ри исти­ну. То, на­рав­но, не сме би­ти ура­ђе­но на на­чин ко­ји ће на­ру­ши­ти већ ус­по­ста­вље­ни од­нос по­ве­ре­ња.

Због не­мо­гућ­но­сти ко­цен­тра­ци­је у ду­жем вре­мен­ском пе­ри­о­ду, од­но­сно због бр­же по­ја­ве за­мо­ра, по­треб­но је, то­ком оба­вља­ња раз­го­во­ра, пра­ви­ти и по­себ­не па­у­зе – нпр. у ви­ду скрет­ња на оне те­ме ко­је су де­те­ту (ма­ло­лет­ни­ку) ин­те­ре­сан­те, по­ка­зи­ва­ти ин­те­ре­со­ва­ње за не­ки де­таљ на оде­ћи де­те­та (ма­ло­лет­ни­ка), у про­сто­ри­ји и сл.

У ци­љу што аутен­тич­ни­јег бе­ле­же­ња са­др­жи­не да­тог ис­ка­за и усло­ва у ко­ји­ма је он при­ба­вљен, пре­по­ру­чу­је се тон­филм­ско, од­но­сно тон­ско сни­ма­ње раз­го­во­ра уре­ђа­ји­ма ко­ји не при­вла­че по­себ­ну па­жњу и не ре­ме­те кон­цен­тра­ци­ју де­те­та (ма­ло­лет­ни­ка) са ко­јим се раз­го­вор во­ди.

Тактика обављања разговора са старијим лицима

Спе­ци­фич­но­сти по­сту­па­ња у раз­го­во­ру са ста­рим ли­ци­ма усло­вље­не су број­ним окол­но­сти­ма. Пре све­га, услед ста­ре­ња ор­га­ни­зма у по­зни­јем жи­вот­ном до­бу чо­ве­ка, до­ла­зи до сма­ње­ња го­то­во свих жи­вот­них функ­ци­ја. Про­ме­не ко­је до­но­си ста­рост се ма­ни­фе­сту­ју број­ним пси­хо­фи­зич­ким ста­њи­ма: сма­њу­је се осе­тљи­вост чул­них ор­га­на, гу­би се ин­те­ре­со­ва­ње за број­не по­ја­ве, сма­њу­је се спо­соб­ност кон­цен­тра­ци­је, ин­те­лек­ту­ла­ни про­це­си се ви­ше не од­ви­ја­ју на ра­ни­јем ни­воу, уче­ста­ли­је се ја­вља­ју раз­ли­чи­те бо­ле­сти, умор бр­же на­сту­па и сл. Под ути­ца­јем та­квих окол­но­сти, чак и ква­ли­тет­но за­па­же­ни са­др­жа­ји, а по­себ­но де­та­љи, бр­же се за­бо­ра­вља­ју. Да би при­кри­ла овај не­до­ста­так, ста­ра ли­ца су, уоста­лом као и дру­га ли­ца, по­не­кад скло­на да не­ке од за­бо­ра­вље­них де­та­ља из­ми­сле и ти­ме пре­мо­сте сво­је пре­ки­де или пра­зни­не у пам­ће­њу. Не­до­ста­так њи­хо­вих ис­ка­за је и у то­ме што свој суд о по­је­ди­ним чи­ње­ни­ца­ма че­сто да­ју на на­чин ко­јим се ства­ра ути­сак да из­ре­че­но пред­ста­вља вер­ну ре­про­дук­ци­ју за­па­же­ног.

По­ред то­га, код од­ре­ђе­ног бро­ја ста­рих ли­ца че­сто се на­и­ла­зи на уста­ље­не на­чи­не по­на­ша­ња и на­ви­ке од ко­јих не­ра­до од­сту­па­ју. Они по­ста­ју не­за­ин­те­ре­со­ва­ни за по­ја­ве око се­бе, уз из­ра­же­ну не­по­вер­љи­вост, сум­њи­ча­вост, нер­во­зу, не­при­сту­пач­ност, твр­до­гла­вост, по­не­кад чак и са его­цен­трич­ним и агре­сив­ним ста­вом пре­ма око­ли­ни, пу­ним иро­ни­је, пре­зи­ра и ни­по­да­шта­ва­ња све­га. С дру­ге стра­не, не­ка од ових ли­ца су ти­ха и мир­на, по­при­ма­ју осе­ћај ма­ње вред­но­сти, бес­ко­ри­сно­сти, од­ба­че­но­сти, гу­бе са­мо­по­у­зда­ње, по­ста­ју су­ге­сти­бил­на и ла­ко па­да­ју под ту­ђи ути­цај.

При­ли­ком раз­го­во­ра са ста­рим ли­ци­ма тре­ба има­ти пу­но стр­пље­ња и па­жње, а слу­жбе­но ли­це им се мо­ра, пре и у то­ку раз­го­во­ра, обра­ћа­ти са ­ду­жним по­што­ва­њем. У том ци­љу се и вре­ме, ме­сто и на­чин оба­вља­ња раз­го­во­ра, че­шће не­го ина­че, од­ре­ђу­ју у скла­ду са же­љом ста­ри­јег ли­ца. По­треб­но је, због то­га, не­пре­ста­но има­ти на уму да је ве­о­ма те­шко ус­по­ста­ви­ти не­по­сре­дан и при­сан кон­такт са ста­рим ли­цем, уко­ли­ко ко­му­ни­ка­ци­ја бу­де уна­пред на­ру­ше­на не­по­што­ва­њем њи­хо­ве лич­но­сти (нпр. оста­вља­њем да ду­го че­ка­ју пред вра­ти­ма, сло­бод­ни­јим по­на­ша­њем са дру­гим слу­жбе­ним ли­ци­ма или гра­ђа­ни­ма у њи­хо­вом при­су­ству, осло­вља­ва­њем ре­чи­ма „ма­то­ри“ – „ма­то­ра“ и сл.). Успе­шност во­ђе­ња раз­го­во­ра и ква­ли­тет ис­ка­за ста­ри­јих ли­ца умно­го­ме за­­ви­си и од то­га у ко­јој ме­ри је по­ка­за­но раз­у­ме­ва­ње за њи­хо­ва емо­ци­о­нал­на ста­ња, и чи­ње­ни­цу да се фи­зич­ки бр­же за­ма­ра­ју, од­но­сно да че­шће има­ју раз­ли­чи­те те­го­бе и бо­ло­ве. Због свих на­ве­де­них окол­но­сти, пра­ће­них мо­гућ­но­шћу да и дру­ги фак­то­ри мо­гу не­га­тив­но ути­ца­ти на објек­тив­ност­ ка­зи­ва­ња ста­ри­јих ли­ца (нпр. су­ге­сти­ван ути­цај дру­гих ли­ца), њи­хо­ве ис­ка­зе тре­ба про­ве­ра­ва­ти ве­о­ма те­мељ­но.

[1] Термином „испитивачи“ обухватамо све категорије лица које имају задатак да обављају разговоре са другим лицима. У полицијској организацији то су полицијски службеници, али се у овој улози јављају и друга лица, на пример, јавни тужиоци, судије, адвокати, приватни детективи и др. [2] Оно што је важно за све информативне разговоре јесте да знамо ставке које су неопходне да се докаже кривично дело или кривична дела која су предмет разговора. Та потреба да се обраде ове ставке не треба да доминира током разговора тако што ће контролисати ток/прилив информација. Стога, важно је подстакнути испитаника да пружи потпун опис догађаја пре постављања питања која су важна за доказивање кривичног дела. Главне ставке су следеће: Намера (mens rea) - Шта је осумњичени имао на уму у то време? Зашто је починио кривично дело?; Дело (actus reus) – Које је кривично дело почињено (тачна квалификација – биће кривичног дела); Начин извршења (modus operandi) – на који начин је извршено кривично дело. [3] Форензичка збуњеност појављује се због чињенице да се лице саслушава у кривичном поступку и узбуђења што се први пут саслушава и налази у службеним просторијама и пред службеним лицем. Ту је још и стрепња да неће бити у стању да каже све о чему ће бити питано, као и страх од евентуалне одговорности који може изазвати прави шок, који може потпуно да онемогући нормално одвијање психичких функција код испитаника. Форензичка збуњеност елиминише се код испитаника разговором о темама које немају везе са кривичним делом, а блиске су испитанику и према њима имају позитивне емоције. Тако према: СИМОНОВИЋ, Б., Криминалистика – треће измењено и допуњено издање, Правни Факултет у Крагујевцу, 2012, стр. 167. [4] Препоруке већине приступа у обављању разговора са лицима је да буде присутно најмање 2 оперативца, према којим, по правилу, једно од њих разговара а друго прати реакције и бележи одговоре и реакције, а касније може и само употпунити разговор. [5] О специфичностима положаја и заштити оштећеног у кривичном поступку шире: Г. П. Илић, Заштита оштећеног у кривичном поступку, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Тематски зборник: Насилнички криминалитет: етиологија, феноменологија, превенција, Београд, 2010, стр. 77-90. [6] Ли­це ли­ше­но жи­во­та или из­ло­же­но пат­њи или му­че­њу, па­сив­ни су­бјект де­лик­та на­си­ља, са­о­бра­ћај­не не­зго­де или дру­гих ак­ци­дент­них си­ту­а­ци­ја. [7] М. Јо­вић, Кри­вич­но пра­во, оп­шти део, Бе­о­град, 2008 стр. 251. [8] B. Men­del­sohn,Vic­ti­mi­logy and Con­tem­po­rary So­ci­ery`s Trends, Vic­ti­mo­logy, n°1 /1976. Пре­ма: Ђ. Иг­ња­то­вић, Кри­ми­но­ло­ги­ја, Бе­о­град, 2007, стр. 178 и 179. [9] Ж. Алек­сић, М. Шку­лић, М. Жар­ко­вић, Лек­си­кон кри­ми­на­ли­сти­ке, Бе­о­град, 2004 стр. 78. [10] G. Gu­lot­ta, La vit­ti­mo­lo­gia: aspet­ti cri­mi­no­lo­gi­ci, -in: TRAT­TA­TO di cri­mi­no­lo­gia.., Vol. 3 (Fer­ra­cu­ti F. ed.), Mi­la­no. Пре­ма Ђ. Иг­ња­то­вић, Кри­ми­но­ло­ги­ја, Бе­о­град, 2007 стр. 178 и 179. [11] UN Dec­la­ra­tion of Ba­sic Prin­ci­ples of Ju­sti­ce for Vic­tims of Cri­me and Abu­se of Po­wer, усво­је­на кон­­сензу­сом Ре­зо­лу­ци­јом Ге­не­рал­не скуп­шти­не УН 40/34 од 29. 11. 1985. [12] Лишење слободе чланова кри­ми­нал­них гру­па није, само по себи, гаранција безбедности жр­тве и ње­не по­ро­ди­це. То посебно уколико жр­тва по­маже по­ли­ци­ји и пра­во­суд­ним ор­га­ни­ма у иден­ти­фи­ко­ва­њу учи­ни­ла­ца и при­ста­је да све­до­чи, а поједини чланови криминалне групе су и даље на слободи. [13] Жр­тве су све­сне да ће про­цес из­во­ђе­ња учи­ни­ла­ца пред суд би­ти ду­го­тра­јан, као и то­га да њи­хо­во уче­шће у по­ступ­ку под­ра­зу­ме­ва мо­гућ­ност уче­ста­лог по­зи­ва­ња и по­ја­вљи­ва­ња пред су­дом, по­но­во су­сре­та­ње са тра­у­ма­тич­ном си­ту­а­ци­јом у ко­јој су по­вре­ђе­не, и са ли­цем ко­је ју је по­вре­ди­ло (фе­но­мен се­кун­дар­не вик­ти­ми­за­ци­је), а оне же­ле и има­ју сна­жну по­тре­бу да се што пре вра­те нор­мал­ној сва­ко­дне­ви­ци. [14] Код жр­та­ва тр­го­ви­не љу­ди­ма у ци­љу сек­су­ал­не екс­пло­а­та­ци­је то по­др­зу­ме­ва: пру­жа­ње га­ран­ци­ја да се ње­на евен­ту­ал­на уме­ша­ност у про­сти­ту­ци­ју не­ће обе­ло­да­нити ње­ној по­ро­ди­ци, ме­ди­ји­ма или јав­но­сти што је ду­же мо­гу­ће; обез­бе­ђе­ња усло­ва ко­ји ће омо­гу­ћи­ти да не­ће мо­ра­ти све­до­чи­ти у фи­зич­ком при­су­ству учи­ни­о­ца, од­но­сно да не­ће би­ти у ње­го­вом при­су­ству или при­су­ству ње­го­вих са­рад­ни­ка ни у јед­ној фа­зи преистражног и кри­вич­ног по­ступ­ка, пру­жа­ње аде­кват­них услу­га ка­ко би им се по­мо­гло да се опо­ра­ве. У чла­ну 6 Про­то­ко­ла Ује­ди­ње­них на­ци­ја за пре­вен­ци­ју, су­зби­ја­ње и ка­жња­ва­ње тр­го­ви­не људ­ским би­ћи­ма, на­ро­чи­то же­на­ма и де­цом, тра­жи се од др­жа­ва пот­пи­сни­ца да кроз до­ма­ће за­ко­но­дав­ство обез­бе­де ме­ре ко­је у од­го­ва­ра­ју­ћим слу­ча­је­ви­ма пру­жа­ју жр­тва­ма не­ле­гал­не тр­го­ви­не љу­ди­ма, као што су: оба­ве­ште­ња о ре­ле­вант­ним суд­ским и ад­ми­ни­стра­тив­ним по­ступ­ци­ма, по­моћ ко­ја ће омо­гу­ћи­ти да њи­хо­ва ста­но­ви­шта и ин­те­ре­си бу­ду из­не­се­ни и раз­мо­тре­ни у од­го­ва­ра­ју­ћим фа­за­ма кри­вич­ног по­ступ­ка про­тив учи­ни­ла­ца кри­вич­ног де­ла, обез­бе­ђе­ње фи­зич­ког, пси­хо­ло­шког и со­ци­јал­ног опо­рав­ка жр­та­ва тр­го­ви­не љу­ди­ма укљу­чу­ју­ћи, у од­го­ва­ра­ју­ћим слу­ча­је­ви­ма, и са­рад­њу са не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма и дру­гим еле­мен­ти­ма гра­ђан­ског дру­штва, а по­себ­но, обез­бе­ђи­ва­ње од­го­ва­ра­ју­ћег ста­но­ва­ња, пру­жа­ња са­ве­та и ин­фор­ма­ци­ја, по­себ­но ве­за­но за њи­хо­ва за­кон­ска пра­ва, на је­зи­ку ко­је жр­тве тр­го­ви­не љу­ди­ма мо­гу да раз­у­ме­ју, ле­кар­ске, пси­хо­ло­шке и ма­те­ри­јал­не по­мо­ћи, као и за­по­сле­ња, мо­гућ­но­сти об­ра­зо­ва­ња и обу­ке. [15] О питањима од значаја за сагледавања нужности и изградњу механизама и поступака заштите жртава трговине људима од ретрауматизације шире: Б. Славковић, Трговина људима – искуство комплексне трауме, Неопходност заштите преживелих од ретрауматизације од стране институција, професионалаца и процедура, Сузбијање трговине људима – добре праксе, АСТРА, Београд, 2010, стр. 21-37. [16] Re­gi­o­nal­na nor­ma za obu­ku po­li­ci­je u su­zbi­ja­nju tr­go­vi­ne lju­di­ma u jugoistočnoj Evro­pi, In­ter­na­ti­o­nal Cen­tre for Mi­gra­tion Po­licy De­ve­lop­ment, Vi­en­na, 2003, стр. 72. [17] О специфичностима кривичноправне заштите и поступања у случајевима трговине децом и малолетницима шире: М. Жарковић, А. Илић, Кривичноправна заштита малолетних жртава трговине људима, Правна ријеч – часопис за правну теорију и праксу, год. 6. бр. 19, Бања Лука, 2009. стр. 239-262. [18] Ibid., стр. 72 do 78. [19] Тре­ба има­ти у ви­ду да и уну­тар истог по­ла, струч­на и про­фе­си­о­нал­на ори­јен­та­ци­ја или хо­би, ути­чу на усме­ре­ност ин­те­ре­со­ва­ња све­до­ка у по­гле­ду опа­жа­ња по­је­ди­них де­та­ља у окви­ру ком­плек­са кри­вич­ног до­га­ђа­ја. Б. Си­мо­но­вић, Кри­ми­на­ли­сти­ка, Кра­гу­је­вац, 2004, стр. 177. [20] Полицајац за малолетнике је полицијски службеник криминалистичке полиције који обавља послове превенције и сузбијања малолетничког криминала и који је завршио обуку у области права детета и малолетничког кривичног права. [21] Тешко убиство (члан 114); Навођење на самоубиство и помагање у самоубиству (члан 119);Тешка телесна повреда (члан 121); Отмица (члан 134);Силовање (члан 178); Обљуба над немоћним лицем (члан 179); Обљуба са дететом (члан 180); Обљуба злоупотребом положаја (члан 181); Недозвољене полне радње (члан 182); Подвођење и омогућавање вршења полног односа (члан 183); Посредовање у вршењу проституције (члан 184); Приказивање порнографског материјала и искоришћавање деце за порнографију (члан 185); Ванбрачна заједница са малолетником (члан 190); Одузимање малолетног лица (члан 191); Промена породичног стања (члан 192); Запуштање и злостављање малолетног лица (члан 193.); Насиље у породици (члан 194); Недавање издржавања (члан 195); Родоскрвњење (члан 197); Разбојничка крађа (члан 205); Разбојништво (члан 206); Изнуда (члан 214); Омогућавање уживања опојних дрога (члан 247); Ратни злочин против цивилног становништва (члан 372); Трговина људима (члан 388); Трговина децом ради усвојења (члан 389);Заснивање ропског односа и превоз лица у ропском односу (члан 390). [22] У случају да бранилац ангажован од стране родитеља, усвојиоца или стараоца нема доказ остеченим посебним знањима из области права детета, преступништва младих и кривичноправне заштите малолетних лица, овлашћено службено лице ће о томе упозорити родитеље, усвојиоца или стараоца. Уколико родитељ, усвојилац или старалац остане при ангажованом адвокату, овлашћено службено лице ове чињенице констатује у записнику о саслушању. Овде је веома значајно напоменути да се воља родитеља малолетника да изаберу одређеног адвоката – браниоца засвоје дете има поштовати, а да се упозорењем исцрпљује обавеза полиције да укаже на потребу да сертификовани бранилац учествује у пружању најадекватније заштите малолетнику.