Увод Глобализација, савремени економски трендови и техничко- технолошки напредак довели су до различитих појавних облика угрожавања људске безбедности. Поред криминала као најкарак- теристичнијег облика угрожавања људске безбедности у различи- тим облицама (насилнички, имовински, економски, технолошки криминал итд.), јавља се тероризам, који односи велики број жи- вота и причињава огромну материјалну штету у једном маху, чес- то и у спрези са организованим криминалом, као и велики број ва- нредних ситуација попут временских непогода, пожара, акцидена- та и хаварија. У одговору на те изазове државе ангажују располо- живе ресурсе, безбедносне потенцијале и друге капацитете и ост- варују различите видове сарадње у међународној заједници. Као официјелни органи држава у сузбијањ унаведених појава превас- ходно се ангажују полиција, службе безбедности, јединице за ван- редне ситуације и други субјекти (Никач et al., 2013:28).
Решавање савремених безбедносних проблема изискује од- говарајућа поступања различитих фактора, како државног тако и недржавног сектора. У заштити имовине, лица, пословања и друг- их вредности у већини развијених држава већ дуго егзистира при- ватни сектор безбедности, који нуди допунски, алтернативни мо- дел заштите и безбедности. Тај сектор има дугу традицију у САД, Великој Британији, Француској и другим развијеним земљама, па је чак постао и саставни део шире безбедносне заједнице (Лабов- ић, 2015: 20).
Приватни сектор безбедности комплементаран је јавном (државном) сектору и његовим специјализованим службама, јер је умногоме растеретио полицију и преузео бројне послове који су мање сложени али веома важни за безбедност у заједници (Никач etal., 2013). То су најчешће послови физичког и техничког обезбе- ђења штићених објеката и личности, обезбеђења јавних скупова и слично. Послови физичког обезбеђења подразумевају физичко присуство службеника обезбеђења у кругу објекта који се штити или у непосредној близини личности. Под техничким се подразу- мева видео-надзор штићених простора и објеката и постојање ала- рмних система. Као такав, сектор приватне безбедности је заједно са државним безбедносним органима и службама постао део цело- купног система безбедности без којег је незамисливо функциони- сање многобројних активности савременог друштва и човека. Но- рмативна регулисаност сектора безбедности постала је неопходан чинилац којим би се друштво и држава заштитили од негативних ефеката настанка приватног сектора безбедности, и то пре свега његовог настанка под утицајем савремених глобалних промена, завршетка Хладног рата и, у нашем случају, ратова у бившој Југославији.
У Србији је 2013. године донет закон који регулише прива- тни сектор безбедности – Закон о приватном обезбеђењу Службе- ни гласник Републике Србије, бр. 104/2013, 42/2015, 87/2018 – ко- ји је претрпео измене и допуне 2015. и 2018. Њиме се уређују оба- везно обезбеђење и заштита објеката, послови и рад правних и фи- зичких лица у области приватног обезбеђења, као и услови за њи- хово лиценцирање, начин вршења послова и остваривања надзора над њиховим радом. У члану 2 тог закона дефинише се да приват- но обезбеђење обухвата пружање услуга, односно вршење посло- ва заштите лица, имовине и пословања физичком и техничком за- штитом када ти послови нису у искључивој надлежности држав- них органа, као и послове транспорта новца, вредносних и других пошиљки и одржавања реда на јавним скуповима, спортским при- редбама и другим местима окупљања грађана (редарска служба), које врше правна лица и предузетници регистровани за ту делат- ност, као и правна лица и предузетници који су образовали уну- трашњи облик организовања обезбеђења за сопствене потребе.
У четвртом поглављу истог закона регулисан је процес ли- ценцирања правних лица, предузетника и физичких лица у прива- тном сектору безбедности у Републици Србији. Процесом лицен- цирања за службенике приватног обезбеђења доносе се значајне новине у погледу будућег кадровског састава приватног обезбеђе- ња и настојања да се тај сектор у нашем друштву професионали- зује. У процесу лиценцирања службеници приватног обезбеђења пролазе здравствене прегледе и безбедносне провере полиције, похађају обуку односно теоријску и практичну наставу и полажу испит пред надлежном комисијом. Обука која се организује у ли- ценцираним центрима и полагање испита значајни су фактори ко- ји утичу на циљ самог процеса лиценцирања: професионализаци- ју, оспособљавање стручног кадра и ефикасност у раду службени- ка и целокупног сектора приватне безбедности. Стога је и циљ овог рада било истраживање процеса лиценцирања кроз који су прошли радници агенција за приватно обезбеђење у Србији. С та- квим циљем чинило нам се најбољим да информације о процесу лиценцирања добијемо управо од службеника који су завршили обуку, положили испит и стекли лиценцу. Због тога смо се и одлу- чили да у истраживању са њима обавимо разговоре и урадимо ин- тервјуе о личним искуствима, ставовима и мишљењу које су стек- ли овом приликом. Нормативна регулатива и импликацијеу процесу лиценцирања службеника приватног обезбеђења
Да бисмо разумели савремени контекст доношења Закона о приватном обезбеђењу, најпре ћемо се осврнути на ранија дешава- ња у приватном сектору безбедности на овим просторима. Након Другог светског рата у некадашњој СФРЈ (ФНРЈ) друштвено-еко- номско уређење пратило је политичко и систем се мењао од дири- говане државне привреде, преко самоуправљања, до тржишне еко- номије земље у транзицији. Безбедносна заштита имовине, лица и пословања пратила је наведене фазе у историјском развоју СФРЈ, тако да се може рећи да постоји периодизација у развоју сектора физичко-техничког обезбеђења. У почетном периоду постоји сна- жна државно-правна регулатива, затим следи фаза релативне пра- вне уређености ове области, и на крају етапа потпуног одсуства закона и укидања дотадашњих норми без правне заштите субјека- та (Бошковић etal., 2000: 14–18). Законом о престанку важења од- ређених закона и других прописа (Службени лист СРЈ, бр. 29/1996, 33/1996, 29/1997, 59/1998, 74/1999 и 36/2002), који је донет 1993.
године када је већ отпочео процес распада Југославије, престао је да важи и Закон о систему друштвене самозаштите (Службени гласник Републике Србије, бр. 39/73), који је прописао могућност да се у спровођењу мера физичко-техничког обезбеђења користе услуге регистрованих агенција за вршење послова физичке и техничке заштите објеката и средстава, као и да две или више организација (органа) заједнички организују вршење послова физичке заштите објеката и средстава. У претходном периоду ова област била је регулисана нематичним законима из области пос- ловања, тзв. aлтернативним (споредним) законодавством у које спадају Закон о предузећима (Службени лист СРЈ, бр. 29/1996, 33/1996, 29/1997, 59/1998, 74/1999 и 36/2002) и сродни (привред- ни) прописи. Према Петровићу (2008), у овим условима приватне безбедносне компаније пружале су стандардне услуге као што су обезбеђење имовине, транспорта новца и других вредности и обе- збеђење лица и приватне детективске услуге. Доношење новог за- кона који ће регулисати приватно обезбеђење требало је да покри- је бројне недостатке и штетне последице изостанка правног регу- лисања ове области у Србији, што је очекивао велики број стручњака. Закон о приватном обезбеђењу уређује врсте лиценци и по- ступак и начин издавања лиценце правним и физичким лицима. У члану 8 прописује се да послове приватног обезбеђења могу вр- шити правна лица, предузетници и физичка лица која имају лице- нцу за вршење послова приватног обезбеђења и послова редарске службе издату од стране Министарства унутрашњих послова (МУП). Службеницима обезбеђења МУП издаје следеће лиценце за вршење послова приватног обезбеђења: 1. лиценцу за процену ризика у заштити лица, имовине и по- словања; 2. лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите: лиценца за вршење основних послова службеника обезбе- ђења (без оружја) и лиценца за вршење специјалистичких послова (са оружјем); 3. лиценцу за вршење послова техничке заштите: лиценца за вршење послова планирања система техничке заштите, лиценца за вршење послова пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите и лиценца за вршење послова монтаже, пуштања у рад, одржавања система техничке заштите и обуке корисника. Такође, за вршење послова редарске службе МУП физич- ким лицима издаје лиценцу за вршење послова редарске службе.
Лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите поседује највећи број припадника приватног сектора безбедности. То су углавном радници који обезбеђују одређене пословне објек- те, просторије и личности – чувари, службеници у ауто-патролама агенција за приватно обезбеђење, радници обезбеђења на различи- тим спортским, музичким, културним, политичким и другим мани- фестацијама и јавним скуповима и други.
Услови који се прописују за издавање свих лиценци физич- ким лицима јесу: да је лице српски држављанин, да има пријавље- но пребивалиште на територији Србије, да је пунолетно, да има на- јмање средње образовање, да нема безбедносних сметњи, да је пси- хофизички способно за вршење тих послова (доказује лекарским уверењем надлежне здравствене установе), да је обучено за ру- ковање ватреним оружјем односно да је одслужило војни рок са оружјем ако послове врши са оружјем, да је савладало одговарају- ћу обуку за вршење послова приватног обезбеђења и да има положен стручни испит у МУП-у.
Најновије измене и допуне Закона о приватном обезбеђењу ступиле су на снагу 21. новембра 2018. Њима су уведене две нови- не значајне за процес лиценцирања радника приватног обезбеђења. Лиценца за вршење послова редарске службе издаје се физичким лицима за вршење послова редарске службе, и то под истим ус- ловима као и остале лиценце за физичка лица. До сада је у пракси био случај да послове редарске службе обављају лица са лиценцом за вршење послова физичко-техничке заштите, као и лица без лиценце, ангажована преко омладинских или студентских задруга. Стога су и циљеви прописивања те лиценце били нормативизација и испуњавање правних празнина у овој области. Друга значајна новина јесте непостојање безбедносних сметњикао услов за сва физичка лица. До сада је законско решење гласило „лице које је прошло одговарајуће безбедносну проверу“. Безбедносна провера није била дефинисана у самом закону, док су актуелним решењем у члану 3 дефинисане и безбедносна провера и безбедносна сметња. Безбедносна провера је дефинисана као скуп мера и радњи предузетих у циљу утврђивања постојања безбедносне сметње док је безбедносна сметња чињеница која онемогућава издавање лиценце физичком лицу. Детаљније, у члану 12, став 2, без- бедносна сметња постоји ако је лице правноснажно осуђено на каз- ну затвора или се против њега води поступак за кривична дела против живота и тела, слобода и права човека, полне слободе, бра- ка и породице, имовине, државних органа, уставног уређења и без- бедности, човечности и међународних права, или му је изречена мера безбедности. Она постоји и ако је лице у последње четири го- дине кажњавано за одређене прекршаје из области јавног реда и мира, уколико му је изречена заштитна мера, као и уколико је без- бедносно-оперативном провером утврђено да својим понашањем, навикама и склоностима представља опасност за себе или друге и јавни ред и мир. Таквим законским решењем полицијским службе- ницима који обављају безбедносну проверу1 прецизирани су и ола- кшани рад и доношење закључка о коначној оцени подобности кандидата.
Обуку потребну за добијање лиценце према члану 13 Зако- нао приватном обезбеђењу спроводе МУП и привредна друштва, предузетници и школске установе који испуњавају материјалне, техничке, стручне и кадровске услове за обављање послова обуке и која добију овлашћење МУП-а. Услове за обављање ове делатно- сти прописује министар, најчешће у форми правилника. Правилник о ближим условима за издавање овлашћења за спровођење обуке за вршење послова приватног обезбеђења и редарске службе (Службени гласник Републике Србије, бр. 15/2019) прописује ус- лове у погледу простора за теоријску и практичну обуку са рекви- зитима, ангажовања стручних предавача у области самоодбране, пружања прве помоћи, заштите од пожара итд. У односу на пре- тходни, Правилник о ближим условима које морају да испуне пра- вна и физичка лица за спровођење стручне обуке за вршење пос- лова приватног обезбеђења (Службени гласник Републике Србије, бр. 117/2014), он предвиђа постојање најмање једног контролора обуке који испуњава услове за предавача обуке, као својеврсног инструмента интерног надзора. Правилником о програмима и на- чину обављања стручне обуке за вршење послова приватног обе- збеђења и редарске служб е(Службени гласник Републике Србије, бр. 15/2019) захтева се стопроцентно присуство настави – дневно највише шест часова од по 45 минута – и прописује контролни тест од 25 питања, од којих је потребно урадити најмање 18. Предвиђа се и план обуке на основу броја пристиглих пријава, о коме се полазници обавештавају најмање пет дана пре почетка обуке и ко- ји се доставља надлежној полицијској управи најкасније три дана пре почетка обуке. Са тим новинама очекује се ефикаснија орга- низација процеса обуке и правовремено обавештавање полазника о свим активностима. Правилником о начину полагања стручног испита за вршење послова приватног обезбеђења, висини трош- кова организовања и спровођења испита и садржини и начину во- ђења евиденција (Службени гласник Републике Србије, бр. 28/2015) прописују се теоријска и практична провера на испиту који спроводи комисија МУП-а, која се формира решењем минис- тра. Испит се спроводи за најмање 15 кандидата, најмање једном у три месеца. Састоји се из усменог дела, када сваки кандидат извла- чи три питања из различитих области (правни аспекти, примена за- кона, комуникација, решавање сукоба итд.) и практичног дела, ка- да се полаже обука у пружању прве помоћи и примени физичке снаге – самоодбране. Анализом прописа и стања на терену стручњаци уочавају неколико аномалија у процесу лиценцирања радника обезбеђења у вези са роковима који су одређивани за завршетак лиценцирања, али и са начином спровођења и квалитетом саме обуке, што на крају доводи у питање квалитет финалних резултата.
Програмом обуке за вршење послова приватног обезбеђења предвиђен је 101 наставни час, односно 29 сати теоријских предавања и 72 сата практичних вежби, у укупном трајању од 18 дана. Да би добио потврду о обучености, полазник не сме да про- пусти ниједан час. У истраживању о примени новог Закона о при- ватном обезбеђењу које је спровео Београдски центар за безбедно- сну политику (БЦБП) током 2014. и 2015. године откривено је да менаџери приватних фирми за обезбеђење и њихови запослени сматрају да је овај програм нереалан, јер полазници већ раде као приватно обезбеђење и мало је вероватно да ће бити у стању да од- суствују с посла како би могли да похађају пун фонд часова (Пе- тровић et al., 2016: 111). Велика препрека за примену закона било је и спорење између радника и фирми око тога ко треба да буде носилац трошкова лиценцирања. Фирме су сматрале да трошкове треба да сносе сами радници јер су они и носиоци лиценци. Ме- ђутим, то тумачење је наишло на велики отпор радника, који су сматрали да их приватне фирме за обезбеђење ионако дуги низ го- дина израбљују ниском ценом рада и кршењем основних радних права, те да они са месечном платом од око 20 хиљада динара (многи имају и нижа примања) не могу покрити целокупне трош- кове лиценцирања. Радници су се притом позивали и на одредбе Закона о раду (Службени гласник, 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014, 13/2017 – одлука УС, 113/2017 и 95/2018 – ауте- нтично тумачење), који послодавца обавезују да омогући образо- вање, стручно усавршавање и оспособљавање и да сноси трошкове за њих. Поводом тога је Министарство рада дало необавезујуће мишљење да су фирме дужне да плате радницима обуку. Неке фи- рме су то прихватиле, али су обавезале раднике уговорима о раду на 3–5 година. Међутим, остао је проблем покривања трошкова по- лагања испита и издавања лиценце, које неке фирме ипак не желе да плате јер Закон о раду помиње само трошкове обуке (Петровић, 2016: 5). Проблеми који су се јављали са недостатком времена за детаљно спровођење обуке неретко су решавани тако што су ра- дници из ноћне смене долазили директно на часове обуке (Петро- вић, 2016: 7). Након завршетка обуке организује се полагање пред комисијом коју образује МУП. Кандидати након завршетка по- дносе потврду о успешно завршеној обуци, али не знају тачан да- тум полагања, највероватније зато што је потребно оформити гру- пу од најмање 15 лица. Дешавало се да кандидат о датуму пола- гања буде обавештен тек дан или два пре испита, па не може нај- боље да се припреми за његово полагање (Петровић, 2016: 7). Методологија У емпиријском истраживању је примењена техника полус- труктурисаног експертског интервјуа. Полуструктурисани експер- тски интервју коришћен је ради прикупљања сазнања о вреднос- ним ставовима, мишљењу и искуству у процесу лиценцирања поје- диних припадника приватног обезбеђења који поседују лиценцу физичког лица за вршење послова приватног обезбеђења. Под про- цесом лиценцирања подразумевали смо процес обуке у центру за обуку, полагање испита пред комисијом Министарства унутраш- њих послова и издавање лиценце. Интервју је обављен са једанаест лиценцираних припадника приватног обезбеђења, анкетним упи- тником који је реализован усменим путем. Као што видимо у табели 1, испитаници раде или су радили у девет различитих правних лица. Осам испитаника живи и ради у Нишу, а три у Београду. Шест испитаника је високо образовано, а пет је завршило средњу школу. Сви испитаници поседују лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите – шест поседује основну лиценцу без оружја, а пет специјалистичку са оружјем. Интервјуисаним лицима гарантована је анонимност при употреби података тако да њихова имена нису наведена у раду. Табела 1. Основни подаци о испитаницима Испитаници Правна лица у којима раде/су радили Град Стручна спрема Врста лиценце 1. Securitas, V.I.P. Security Ниш Висока Основна 2. Varnost-Fitep, Energoprojekt Београд Средња Специјалистичка 3. Securitas Ниш Висока Основна 4. AlarmGuard Ниш Висока Специјалистичка 5. Nifon Ниш Висока Основна 6. Varnost-Fitep, Energoprojekt Београд Висока Специјалистичка 7. VIP Systems Ниш Средња Основна 8. GEM Ниш Средња Специјалистичка 9. Zona Ниш Средња Основна 10. Nifon Ниш Средња Основна 11. Energoprojekt Београд Висока Специјалистичка Упитник се састојао од следећих тематских области: • обука – када је испитаник имао обуку, колико дана је обука тра- јала и да ли је присуствовао свим часовима, да ли је имао струч- не предаваче и све области предвиђене правилницима, да ли је испитаник истовремено радио и похађао обуку, или је имао сло- бодне дане у времену обуке; • испит – период од завршетка обуке до полагања испита и када је испитанику јављен термин полагања испита, односно да ли је имао довољно времена за припрему, из чега се састојао испит, којим током је ишло испитивање, какви су критеријуми теоријс- ког, а какви практичног дела испита; • трошкови – ко је плаћао трошкове обуке и целокупног процеса лиценцирања; уколико је фирма платила, да ли је нечим обавеза- ла раднике, или је трошкове надокнадила смањењем зараде рад- ника; • мишљење испитаника о целокупном процесу обучавања и лиценцирања. Циљеви истраживања Циљ овог истраживања је идентификација кључних карак- теристика процеса лиценцирања односно начина спровођења обу- ке у центрима за обуку, организације агенција за приватно обезбе- ђење и координације активности обуке са активностима на радном месту, као и начина спровођења испита. Циљ нам је и идентифи- кација вредносних ставова, искуства и мишљења припадника при- ватног обезбеђења у процесу њиховог обучавања, полагања испи- та и издавања лиценце. Већ смо навели неке од проблема које су аутори уочили у досадашњим истраживањима: неослобађање од посла у данима похађања обуке, неблаговремено обавештавање о датуму полагања испита, питање носиоца трошкова обуке и испи- та. Истражићемо да ли су се ти проблеми јавили и у случајевима службеника које ћемо интервјуисати. Резултати и дискусија Резултати који су добијени применом полуструктурисаног експертског интервјуа помажу нам да идентификујемо различите добре и лоше стране процеса лиценцирања, недостатке, проблеме и начине њиховог решавања. Обука Питања која су испитаницима постављена, а која се тичу обуке, добијају различите одговоре о времену трајања обуке, раду током обуке и времену које протекне између обучавања и полагања испита. Ти одговори приказани су у табели 2. Табела 2. Основни подаци о обуци Испитаник Присуство Трајање обуке (бр. дана) Рад током обуке Време обучавања Време полагања испита 1. Ослобођен / / / / 2. Углавном 21 Ноћне смене 2016. и 2017. Јун 2017.
3. Увек 18 Ослобођен Феб. 2017. Март 2017. 4. Увек 14 Ноћне смене Април 2016. Мај 2016. 5. Увек 14 Ноћне смене Нов. 2016. Дец. 2016. 6. Углавном 14 Ноћне смене 2015. 2017. 7. Увек 1 / Јун 2017. Дец. 2017. 8. Ослобођен / / / / 9. Углавном 18 Ослобођен Август 2017. Нов. 2017. 10. Увек 60 Ноћне смене Мај 2015. Дец. 2016. 11. Увек 14 Ослобођен Окт. 2016. Нов. 2016. Као што видимо, два испитаника су била ослобођена обуке те за њих нису унети подаци. Први испитаник је завршио факул- тет2 у области безбедности, док је осми испитаник војни пензион- ер па су обојица, сходно члану 12 Закона о приватном обезбеђењу, ослобођени обуке. Седми испитаник је изјавио да је обуку имао само један дан. То може бити последица нерегуларности у посло- вању правног лица за обезбеђење и центра за обуку који издаје по- тврду о завршетку обуке. Трајање обуке се разликује од случаја до случаја. Према изјавама испитаника, имамо распон од једног до шездесет дана обучавања. Ипак, обука најчешће траје од 14 до 18 дана.
Петоро испитаника је одговорило да су присуствовали св- им часовима наставе, док њих троје то нису чинили увек.3 Од ос- ам испитаника који су имали обуку у прописаном трајању, чак пе- торо је истовремено радило ноћу, а троје је ослобођено посла (та- бела 2).Сасвим је јасно да припадници обезбеђења који су радили ноћну смену (у пракси је то најчешће дванаесточасовна смена) ни- су били у стању да прате теоријски део наставе са потребном паж- њом и концентрацијом, нити су били у физичком стању неопход- ном за учење и усвајање вештина самоодбране и развијања физич- ке снаге. Видимо да су шести и десети испитаник обуку завршили више од годину дана пре полагања испита па је остала недоумица зашто они нису раније полагали испит, поготово имајући у виду обавезу завршетка лиценцирања до почетка 2017. и чешће органи- зовање испита како се рок приближавао, као и обавезу организо- вања испита чим се пријави 15 кандидата, што је прописано Прав- илником. Испит Поред тога што период од обучавања до испита може ути- цати на квалитет испита и знање испитаника, кандидати су наила- зили и на проблем са датумом полагања испита.4 Испитаници су изјавили да је обично у питању период од око седам дана, док је седми испитаник за испит сазнао само два дана пре полагања. То такође може утицати на спремност и знање кандидата на самом испит – појединим кандидатима није остављено довољно времена за припрему ни теоријског ни практичног дела испита.
О критеријумима који су на снази током полагања испита испитаници су говорили као о нечему што је снижено али неизоставно с обзиром на целокупну ситуацију.
Кандидатима је дозвољено да замене питања, испитивачи им пружају помоћ, допуњују их и подсећају, а некада се иде и до те мере да се постави питање попут бројева телефона за хитне случајеве6. Самоодбрана је по њиховим речима оно што је најтеже положити на испиту и због чега већина пада испит, што је и разу- мно с обзиром на природу посла који обављају припадници при- ватног обезбеђења. Трошкови обуке Што се тиче трошкова обуке и издавања лиценце, испита- ници су или имали договоре са послодавцима, који су те трошкове платили, или су их кандидати плаћали самостално. Табела 3. Подаци о трошковима лиценцирања Испитаник Носилац Tr Услов послодавца 1. Послодавац Наплатили умањењем зараде 2. Самостално / 3. Послодавац Уговор на пет година 4. Послодавац Наплатили умањењем зараде 5. Послодавац Део наплатили умањењем зараде 6. Самостално / 7. Послодавац Уговор на две године 8. Самостално / 9. Делимично Без обавезивања 10. Послодавац Без обавезивања 11. Послодавац Без обавезивања Трећем испитанику је агенција платила све осим лекарског прегледа, али је раднике уговором обавезала да раде до краја 2021. године, дакле наредних пет година. Уколико раскину уговор у обавези су да исплате све трошкове лиценцирања фирми. Четвр- ти испитаник је изјавио да му је послодавац платио све трошкове, а потом умањивао од зараде. Седмог испитаника је фирма, пошто је сносила трошкове лиценцирања, уговором обавезала на рад у трајању од две године.7Деветом испитанику је агенција покрила трошкове у износу од 10.000 динара док је остало сам платио, без обавезе о раду. Десетом и једанаестом испитанику послодавац је платио све трошкове лиценцирања и ничим их није обавезао.
Анализом података о носиоцима трошкова лиценцирања утврђујемо неколико модела који постоје у пракси. Кандидат мо- же самостално платити трошкове лиценцирања, што је у нашем случају урадило троје кандидата. Послодавац је осам пута учест- вовао у финансирању лиценцирања (од тога једанпут делимично). Агенције плаћају трошкове кандидату, а потом их надокнађују умањењем зараде радника, што је учињено у три случаја, или уго- вором обавежу раднике на рад код послодавца, што је учињено у два случаја. Такође, послодавци су тројици кандидата платили ли- ценцирање без обавезивања. Мишљење Када су упитани за мишљење о обуци и испиту, испитаници су генерално изјављивали да има позитивних ствари, да треба да се спроводи и да је корисно, али да су обука и испит недовољ- но стандардизовани, да нема довољно времена за обуку и да се своди на финансијску добит и поштовање процедуре.Истичу да је приватно обезбеђење озбиљан и одговоран посао и да процес лиценцирања треба да оспособи припаднике приватног обезбеђе- ња у стручном и професионалном смислу, али да одређене окол- ности (друштвене, системске и економске) то ометају.
Закључак Предмет овог рада било је истраживање процеса лиценци- рања припадника и кандидата за приватно обезбеђење у Републи- ци Србији. Ту спадају обучавање у центрима за обуку, полагање испита пред комисијом Министарства унутрашњих послова и из- давање лиценце. У истраживању је примењена техника полустру- ктурисаног експертског интервјуа обављањем усменог разговора са припадницима приватног обезбеђења. Упитник се састојао из тематских области које се тичу обучавања, полагања испита, тро- шкова лиценцирања и мишљења испитаника о целокупном проце- су. То нам је помогло да идентификујемо кључне карактеристике процеса лиценцирања у Србији. Проблеми који се јављају прили- ком процеса лиценцирања јесу: истовремени рад (најчешће ноћни) и похађање обукетоком дана, изостајање са часова (питање је и да ли се у одређеним случајевима обука уопште одржава), снижени критеријуми на испиту и питање носиоца трошкова лиценцирања. Процес лиценцирања показује и добре стране. С обзиром да је, по изјавама испитаника, практични део испита најтежи, он подстиче развијање вештина савлађивања отпора и самоодбране као и фи- зичке снаге припадника обезбеђења. Теоријским делом обуке и испита стиче се неопходно знање из домена безбедносних наука, правних прописа и права која имају службеници приватног обез- беђења. Целокупни процес подстиче и развијање безбедносне кул- туре и жељу за усавршавањем.
На основу резултата овог истраживања могуће је истаћи неколико препорука за ефикасније функционисање процеса лице- нцирања. Оно би се могло остварити појачаном контролом у цент- рима за обуку у погледу спровођења прописаног фонда часова и да буду мањи како би комисија била довољно строга, јер овако зна да људи који раде у обезбеђењу немају довољно новца за поновна полагања. Четврти ис- питаник каже: „Код нас у Србији фирме воде људи који су гладни пара, а служ- бенике обезбеђења гледају као псе. Једино у Београду се то боље организује. Све је то до руководства. Само себи стављају паре у џеп.“ Пети испитаник зак- ључује да је премало времена за обуку и да треба дати људима слободно макар месец како би се фокусирали на обуку. Додаје: „Предавачи треба да буду пос- већенији. У реду је то што нико ко је осуђиван не може да добије лиценцу. Ма- да, знам неке који раде као шефови и у патроли, а осуђивани су и немају лиценцу.“
На крају, напомињемо да ово истраживање има ограниче- ња. Реч је о квалитативном истраживању које са собом носи одре- ђене методолошке и опште проблеме. Оно нам неће дати јасан преглед стања као што би то урадило квантитативно истражива- ње. Испитаници често неће бити у стању да прецизно одговоре на сва постављена питања јер нису имали искуства или се не могу се- тити детаља. Због тога смо и одлучили да разговоре обавимо тех- ником полуструктурисаног интервјуа који ће испитаницима пру- жити одређену слободу у разговору и из којег ћемо извући што више информација о предмету рада. Потом, испитаници који чине узорак у овом истраживању не представљају репрезентативни узо- рак приватног обезбеђења у Србији. У демографском смислу, ис- питаници живе и раде на територији Београда и Ниша. Такође, је- данаест испитаника чини мали узорак на основу којег нећемо до- носити генералне закључке које бисмо дефинитивно везали за ста- ње у процесу лиценцирања. Имајући у виду резултате добијене овим истраживањем, надамо се да ће оно подстаћи даља истраживања у овој области и целокупном сектору приватне безбедности, као и да ће бити од помоћи научном, стручном и практичном раду у процесу лицен- цирања службеника приватног обезбеђења.
Душан СТАНКОВИЋ
Литература 1. Baljak, M. (2015). Uloga privatnih bezbednosnih agencija u 21. Veku. Defendologija, 18 (36): 22-30. 2. Лабовић, Д. (2015). Приватна безбедност у Републици Србији – правни аспекти и компаративна искуства, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу (Докторска дисертација), Крагујевац. 3. Лабовић, Д. (2017). Нормативна регулатива приватне без- бедности Републике Србије – достигнућа и перспективе. Безбедност, 59 (1): 115-136. 4. Litavski, J. (2012). Izazovi privatnog sektora bezbednosti u novom veku. Novi vek, 4: 11-23, https://www.ceas- serbia.org/images/tromesecnik/Novi-vek-broj-2.pdf, доступан 08. 07. 2018. 5. Nikač, Ž., Korajlić, N., Ahić, J., Bećirović, M., (2013). Pravna regulativa privatne bezbednosti na prostorima nekadašnje SFRJ, sa osvrtom na promene u Srbiji. Kriminalističke teme, 18(3-4): 27-52. 6. Petrović, P. (2016). Anatomija propalog licenciranja privatnog obezbeđenja. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd. 7. Petrović, P., Milošević, M., (2016). Sukob interesa – Bivši i sadašnji pripadnici policije u poslovima privatnog obezbeđenja u Srbiji. Privatno obezbeđenje u praksi – studije slučaja iz jugoistočne Evrope, 109-118. http://www.bezbednost.org/upload/document/privatno_obezbed jenje_u_praksi_-_studije_slucaja_i.pdf, доступан 19. 12. 2017. 8. Правилник о ближим условима које морају да испуне правна и физичка лица за спровођење стручне обуке за вршење послова приватног обезбеђења, Службени гласник Републике Србије, бр. 117/2014. 9. Правилник о ближим условима за издавање овлашћења за спровођење обуке за вршење послова приватног обезбеђења и редарске службе, Службени гласник Републике Србије, бр. 15/2019. 10. Правилник о начину полагања стручног испита за вршење послова приватног обезбеђења, висини трошкова органи- зовања и спровођења испита и садржини и начину вођења евиденција, Службени гласник Републике Србије, бр. 28/2015.
11. Правилник о програмима и начину обављања стручне обуке за вршење послова приватног обезбеђења и редарске службе, Службени гласник Републике Србије, бр. 15/2019.
12. Правилник о програмима и начину спровођења обуке за вр- шење послова приватног обезбеђења, Службени гласник Републике Србије, бр. 117/2014.
13. Службени гласник Републике Србије, бр. 104/2013,
117/2014, 28/2015, 42/2015, 87/2018.
14. Закон о основама друштвене самозаштите, Службени гласник Републике Србије, бр. 39/73.
15. Закон о предузећима, Службени лист СРЈ, бр. 29/1996, 33/1996, 29/1997, 59/1998, 74/1999 и 36/2002.
16. Закон о престанку важења одређених закона и других про- писа, Службени гласник Републике Србије бр. 18/93.
17. Закон о раду, Службени гласник Републике Србије, 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014, 13/2017 – одлука УС, 113/2017 и 95/2018 – аутентично тумачење.
Comentários