Предвиђеност у кривичном закону као обавезан елемент сваког кривичног дела готово увек значи и његову противправност. Према томе, противправност постоји уколико су остварена обележја бића кривичног дела, тј. битни елементи законског описа кривичног дела. С обзиром на то да се предвиђеност у кривичном закону и противправност по правилу подударају, поставља се питање зашто је противправност елемент у општем појму кривичног дела. Одговор на ово питање треба тражити у основама искључења противправности, тј. у ситуацијама када је једно дело у кривичном закону предвиђено као кривично дело али упркос томе није противправно. Основи искључења противправности прописани Кривичним закоником су нужна одбрана, крајња нужда и дело малог значаја. Постојање противправности се претпоставља, а само уколико околности указују на неки основ искључења противправности, она се мора утврђивати. Постоје и основи искључења противправности који нису предвиђени Кривичник закоником већ произлазе из других прописа, односно из ставова доктрине и судске праксе. То су нпр. вршење службене дужности, наређење претпостављеног, пристанак повређеног, дозвољени ризик, право на дисциплинско кажњавање малолетне деце од стране родитеља, медицински захват и тд.[1]
Нужна одбрана (чл. 19. КЗ)
Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани. Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад. Кривично дело не постоји јер је искључена противправност одбрамбене радње у стању нужне одбране. Да би примена овог института кривичног права била могућа, неопходно је да се испуне одређени услови у погледу предузетог напада, односно одбране.
Услови напада су следећи:
1) Напад предзима човека. Уколико повреду или угрожавање правног добра проузрокује животиња или природна сила, учинилац се не може позвати на нужну одбрану, али се може применити одредба о крајњој нужди.
2) Напад мора бити уперен на било које правом заштићено добро (живот, телесни интегритет, слободу, имовину, част итд.).
3) Напад мора бити противправан, тј. противан правним прописима. То значи да се радње предузете у складу са правним прописима (нпр. лишавање слободе учиниоца кривичног дела од стране полицијских службеника) не могу сматрати противправним нападом у смислу нужне одбране. Треба нагласити да се поступање полиције неће сматрати противправним нападом само под условом да је предузето у складу са важећим законским прописима. Кршење или непоштовање прописа од стране овлашћеног лица органа унутрашњих послова подразумева како предузимање радњи за које уопште нема законског основа, тако и прекорачење овлашћења. На пример, полицајац употребљава силу да лиши слободе лице које је затечено у време извршења кривичног дела, али истовремено чини тешку телесну повреду учиниоцу чије наношење није било неопходно.
4) Напад мора бити истовремен, тј. одбрана мора бити предузета непосредно пре напада (нападнути не може чекати да нападач започне напад, јер би у том случају одбрана била отежана или немогућа) или за време док напад траје (напад траје од момента предузимања прве радње која се сматра нападом, све до тренутка његовог окончања).
5)Напад мора бити стваран. Уколико суд утврди да напад није предузет (учинилац је имао погрешну представу о постојању напада) или да није озбиљан, позивање на нужну одбрану није основано. У том случају, примењују се правила о стварној заблуди, односно путативној (уображеној) нужној одбрани. Типичан пример путативне нужне одбране постоји ако лице А у намери да уплаши другог тобоже нападне лице Б, а овај мислећи да је напад стваран нанесе телесну повреду лицу А.
Услови одбране су следећи:
1) Предузетом одбрамбеном радњом су остварена обележја бића неког кривичног дела. Наиме, уколико је лице које предузима одбрану одбило напад, а да није остварило обележја бића кривичног дела (нпр. померањем у страну избегло је ударце нападача), питање примене нужне одбране се не поставља.
2) Одбрана мора бити уперена против неког нападачевог добра. Уколико лице које предузима одбрану повреди или угрози неко правно добро трећег лица (нпр. случајног пролазника), може се позвати на крајњу нужду.
3) Одбрана мора бити неопходно потребна за одбијање напада. Неопходнa потребна је она одбрамбена радња која је са једне стране ефикасна, тј. одбија напад, али је истовремено са друге стране и најблаже одбрамбено средство, најмање штетно по интересе нападача. Према томе, нужном одбраном треба заштитити интересе нападнутог јер је изложен противправном нападу, али истовремено етички разлози захтевају и бригу о правним добрима нападача. Његово понашање које је без сумње противпрaвано, не даје право нападнутом да без икаквих ограничења предузима одбрану. Сврха нужне одбране није кажњавање нападача, већ адекватна заштита интереса нападнутог, правног поретка и нападача. Не може се утврдити да ли је одбрамбена радња неопходно потребна постављањем једног општег правила, које би представљало решење за све конкретне ситуације нужне одбране. Дакле, реч је о фактичком питању на које се може одговорити узимањем у обзир свих релевантних околности, и то: интензитета напада и одбране, лична својства нападача и нападнутог, одбрамбена средстава која су на располагању нападнутом, однос вредности нападнутог правног добра и добра нападача итд.
Уколико нужна одбрана није неопходно потребна, а испуњени су сви остали напред наведени услови напада и одбране, учињено је прекорачење граница нужне одбране. Лице које прекорачи границе нужне одбране се не може позвати на примену овог института, јер као што је већ речено, недостаје суштински услов за његову примену. Произлази да је лице које је предузело одбрамбену радњу остварило кривично дело. Наравно, као што из текста законика произлази, околност да је у конкретном случају реч о прекорачењу нужне одбране, није без икаквог дејства у погледу кажњивања учиниоца, јер му суд казну може ублажити. Ако је у конкретном случају до прекорачења нужне одбране дошло услед јаке раздражености или препасти изазване нападом, учинилац се може ослободити од казне. Ублажавање казне и ослобађање од казне су факултативног карактера, што значи да суд може али не мора применити ове одредбу Кривичног законика.
Крајња нужда (чл. 20. КЗ)
Крајња нужда је као и нужна одбрана основ који искључује противправност поступка учиниоца, тј. искључује постојање кривичног дела. Крајња нужда постоји кад је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра или добра другога истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које је претило. Да би примена овог института кривичног права била могућа, неопходно је да се испуне одређени услови у погледу опасности и отклањања опасности.
Опасност је стање у коме је неко добро угрожено и према околностима конкретног случаја постоји непосредна могућност да оно буде повређено. Она може бити изазвана како људском радњом тако и од стране животиње или од природних сила.
Услови опасности су:
1) Опасност може бити уперена на било које правом заштићено добро, могу се штитити како своја тако и туђа добра;
2) Опасност мора бити нескривљена, што значи да се на крајњу нужду не може позвати лице које је са умишљајем или из нехата изазвало опасност.
3) Опасност мора бити истовремена, тј. отклањање опасности мора бити предузето непосредно пре њеног наступања или за време док опасност траје.
4) Опасност мора бити стварна. Уколико опасност није стварна, не може се применити овај основ искључења противправности, али се учинилац може позвати на одредбу Кривичног законика која регулише стварну заблуду (тзв. путативна крајња нужда).
Услови отклањања опасности су следећи:
1) Опасност се није могла отклонити на други начин, тј. једини начин да се отклони опасност од свог добра или добра другога је остварење обележја бића кривичног дела (на пример, уколико је било могуће отклонити опасност бекством са лица места, није могућа примена крајње нужде);
2) Учињено зло не сме бити веће од зла које је претило. Зло које је учињено приликом отклањања опасности мора бити мање или исто као зло које је претило. На пример, не може се дозволити да учинилац лиши друго лице живота, јер жели да отклони опасност за своју имовину, без обзира на вредност те имовине. Уколико се ипак учини веће зло од зла које је претило, постоји прекорачење граница крајње нужде.
Учиниоцу који је сам изазвао опасност, али из нехата или је прекорачио границе крајње нужде, може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе крајње нужде под нарочито олакшавајућим околностима може се и ослободити од казне.
Крајња нужда неће постојати ако је учинилац био дужан да се излаже опасности која је претила. Ова одредба се односи на поједине професије чије обављање подразумева одређени ризик (нпр. полицајци, ватрогасци, лекари), а њен смисао је да лица која обављају ове професије немају право да се позову на крајњу нужду уколико се нађу у опасности за време вршења професионалне дужности. Другим речима, ова лица имају обавезу да жртвују сопствена добра да би спасили туђа, али ова дужност није апсолутна. Наиме, нису дужни да се излажу опасности уколико је ризик за њихов живот или здравље већи од ризика који су они дужни да прихвате, у складу са својим професионалним обавезама (на пример, нису дужни да жртвују свој живот, уколико је извесно да ће смрт наступити).
Дело малог значаја (чл. 18. КЗ)
Дело малог значаја је институт кривичог права чија је сврха да се искључи постојање кривичног дела, иако је у конкретном случају учинилац остварио све посебне елементе дела прописане законом, јер се ради о безначајном делу за које гоњење и кажњавање није сврсисходно. За примену овог института потребно је да су кумулативно испуњена и следећа три услова: 1) да је степен кривице учиниоца низак; 2) да су штетне последице одсутне или незнатне; 3) да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције. Овде је потребно нагласити да степен кривице учиниоца може бити низак и код умишљајних кривичних дела (нпр. дело је остварено са евентуалним умишљајем), а не само код нехатних. Код кривичних дела код којих је последица проузрокована, она мора бити незнатна. Са друге стране, последица је одсутна код кривичних дела која немају последицу (тзв. делатносна кривична дела) и код покушаја кривичног дела. На крају, трећи услов који мора бити испуњен подразумева да општа свха кривичних санкција, а то је сузбијање кривичних дела не захтева изрицање кривичне санкције. Другим речима, није неопходно изрицањем кривичне санкције утицати на учиниоца и потенцијалне учиниоце у циљу спречавања вршења кривичних дела. Да би се спречило да судови примењују овај институт и у погледу тешких кривичних дела, законодавац прописао да се одредбе овог члана могу применити само на кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна.
Кривица
Кривица је обавезни елемент кривичног дела. Да би нека радња била кривично дело неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу. Из свега напред наведеног проистиче да је кривично одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која је скривљена. Кривица је услов за изрицање казни и мера упозорења учиниоцу кривичног дела (чл 2. КЗ), док се са друге стране, поједине кривичне санкције (нпр. обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи) могу се изрећи и лицу које није скривило дело. Степен кривице се узима у обзир при одмеравању казни као отежавајућа или олакшавајућа околност (чл. 54. ст. 1. КЗ).
Кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено (чл. 22. ст. 1. КЗ). Кривично дело је учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико то закон изричито предвиђа (чл. 22. ст. 2 КЗ). Према томе, елементи кривице су: 1) урачунљивост; 2) умишљај или нехат и 3) свест о противправности дела.
Облици (степени) кривице су умишљај и нехат. Умишљај је тежи степен кривице и он је по правилу услов за остварење кривичних дела. Супротно томе, за постојање појединих кривичних дела довољан је и нехат као блажи облик кривице (казна за нехатна дела је блажа).
Умишљај може бити директни и евентуални (чл. 25. КЗ). Кривично дело је учињено са директним умишљајем када је учинилац био свестан свог дела и хтео (желео) његово извршење. На пример, учинилац нишани у правцу оштећеног који се налази у непосредној близини и испаљује велики број хитаца у виталне делове тела, лишавајући га на тај начин живота. Уколико је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао, облик кривице је евентуални умишљај. На пример, лице је свесно да претицањем другог возила у непрегледној кривини може довести у опасност возача и путнике у том возилу, па ипак врши претицање.
Нехат може бити свесни и несвесни. Свесни нехат постоји уколико је учинилац био свестан да може учинити дело (елеменат свести је исти као код евентуалног умишљаја), али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи (члан 26. КЗ). Код овог облика кривице учинилац олако држи да због околности конкретног случаја последица неће наступити (на пример, у раним јутарњим сатима претиче у непрегледној кривини, уверен да из супротног смера неће наићи возило, јер у то доба дана на том путу у саобраћају учествује веома мали број возила) или олако држи да ће је он моћи спречити (у поменутом примеру учинилац је уверен да ће с обзиром на ширину коловоза и возачко искуство успети да избегне саобраћајну незгоду, уколико возило из супротног смера ипак наиђе). Према томе, важно је нагласити да олако држање код свесног нехата мора бити засновано на конкретним околностима (ширина коловоза, ниска фрекфенција саобраћаја), што значи да уколико се учинилац у конкретном случају поуздао у срећу или неке неодређене околности треба узети да је облик кривице евентуални умишљај. Разграничење евентуалног умишљаја и свесног нехата је један од најтежих проблема кривичног права. Нема општег правила на основу кога је могуће утврдити пристајање на последицу односно олако држање учиниоца, већ то чине судови узимајући у обзир све релевантне околности конкретне кривичне ствари. Несвесни нехат постоји уколико учинилац није био свестан да својом радњом може учинити дело, али је према околностима и личним својствима био дужан и могао бити свестан те могућности. Дужност предвиђања последице постоји уколико би просечан припадник одређене друштевене групе у околностима конкретног случаја био свестан могућности проузроковања последице. Са друге стране, несвесни нехат подразумева и испуњење субјективног елемента, тј. да је учинилац с обзиром на лична својства (узраст, животно и професионално искуство, психофизичке особине итд.) могао да буде свестан могућности проузроковања последице кривичног дела.
Уколико неко лице оствари посебне елементе дела случајно (није био дужан и није могао да предвиди наступање забрањене последице), његово дело се не може квалификовати као кривично дело јер није скривљено, тј. није учињено са умишљајем или нехатом.
Основи искључења кривице
Неурачунљивост (чл. 23. и 24. КЗ)
Неурачунљивост је основ који искључује кривицу, односно кривично дело. Урачунљивост учиниоца се у кривичном поступку претпоставља, док се неурачунљивост утврђује уз помоћ вештака, уколико постоји сумња у њено постојање. Неурачунљив је учинилац који услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима. Дакле за постојање неурачунљивости потребно је остварење како биолошког (болест, привремена душевна поремећеност, заостали душевни развој, друге теже душевне поремећености), тако и психолошког (немогућност схватања значаја свог дела, немогућност управљања својим поступцима) основа. У душевна обољења се у психијатрији сврставају психозе, епилепсија, параноја, шизофренија итд. Привремена душевна поремећеност постоји код психофизички здравих лица, услед спољашњих или унутрашњих фактора (глад, жеђ, афектно стање, конзумирање алкохола или дрога). Заостали душевни развој одликује несклад између узраста лица и степена психичког развоја тј. интелигенције. Законодавац биолошким основом неурачунљивости сматра и друге теже душевне поремећености, које се не могу сврстати у три претходно наведена биолошка основа (нпр. психопатије). Немогућност схватања значаја свога дела представља неспособност за расуђивање, а немогућност управљања својим поступцима представља неспособност за одлучивање. И биолошки и психолошки услови постављени су алтернативно, што значи да је за неурачунљивост довољно да буде остварен један од четири наведена биолошка основа и један од два психолошка основа.
Неурачунљивост се утврђује у односу на време када је дело учињено. Неурачунљивост која настане после извршеног дела није од значаја за утврђивање неурачунљивости као основа који искључује кривицу, али може имати значај за кривични поступак (у смислу његове обуставе).
Уколико је услед неког од биолошких основа неурачунљивости способност учиниоца да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима битно смањена, кривица учиниоца није искључена, али се може блаже казнити. Према томе, битно смањена урачунљивост је основ за ублажавање казне. Битно смањену урачунљивост треба разликовати од обично смањене урачунљивости, која у кривичном праву има значај олакшавајуће околности коју суд узима у обзир приликом одмеравања казне.
Изузетак од правила да није скривљено дело лица које у време извршења кривичног дела није могло да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима је скривљена неурачунљивост (actiones liberae in causa). Кривица учиниоца кривичног дела који се употребом алкохола, дрога или на други начин довео у стање у којем није могао да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима, утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање. Учиниоцу који се сам довео у стање битно смањене урачунљивости казна се не може ублажити.[2]
Стварна заблуда (чл. 28. КЗ)
Стварна заблуда је основ који искључује кривицу учиниоца, односно кривично дело. Постоје две врсте стварне заблуде: заблуда о обележјима бића кривичног дела и заблуда о разлозима искључења противправности.
Стварна заблуда о обележјима бића кривичног дела подразумева да код учиниоца не постоји свест о стварним околностима које су посебни елементи кривичног дела (нпр. заблуда о радњи извршења, последици, узрочном односу, начину извршења, средствима извршења, месту или времену извршења, итд.). На пример, учинилац може бити у заблуди у погледу узраста оштећеног, јер је код појединих кривичних дела узраст обележје бића (нпр. кривично дело обљуба са дететом).
Стварна заблуда о околностима које искључују противправност постоји онда када је учинилац у заблуди у погледу неке стварне околности чије би постојање, уз друге услове, водило искључењу постојања кривичног дела. Типичан пример је путативна нужна одбрана код које учинилац погрешно држи да постоји напад као услов за примену овог института.
Дејство стварне заблуде зависи од тога да ли је у конкретном случају реч о отклоњивој или неотклоњивој заблуди. Стварна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне околности која представља обележје бића кривичног дела или у погледу неке стварне околности која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним. Неотклоњива стварна заблуда искључује умишљај и нехат учиниоца, што значи да дело учињено у неотклоњивој стварној заблуди није скривљено, тј. није кривично дело. Отклоњива стварна заблуда је по својој природи нехатна, тј. подразумева да је учинилац био дужан и могао да буде свестан стварних околности, због чега отклоњива заблуда искључује само постојање умишљаја. Ако је учинилац био у стварној заблуди услед нехата, постојаће кривично дело учињено из нехата кад закон такво кривично дело предвиђа.
Правна заблуда (чл. 29. КЗ)
Разлог постојања одредбе о правној заблуди треба тражити у неспорној чињеници да се од грађана не може очекивати да познају све одредбе кривичног законодавства. Лице које се налази у правној заблуди нема свест о правној забрањености учињеног дела. На пример, учинилац не зна да је радња коју предузима у закону прописана као кривично дело или зна за норму али је погрешно тумачи (директна правна заблуда). Међутим, правна заблуда постоји и уколико је учинилац у заблуди у погледу неког основа који искључује противправност (учинилац не зна да је дело које чини противправно – индиректна правна заблуда). На пример, погрешно сматра да нешто представља основ који искључује противправност (погрешно сматра да је дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану). Код стварне заблуде у погледу околности које искључују противправност, заблуда се односи на неку стварну околност која би да постоји искључила постојање кривичног дела (на пример, учинилац не зна да напад као услов за примену нужне одбране није предузет). Супротно томе, код правне заблуде у погледу основа који искључују противправност учинилац је свестан свих стварних околности, али не зна значај тих околности у кривичном праву. Овде је потребно нагласити да и у случају директне и у случају индиректне правне заблуде постоји погрешна представа учиниоца о правној забрањености дела.
Правна заблуда је основ који искључује кривицу, односно постојање кривичног дела уколико је неотклоњива. Кривица је искључена јер код учиниоца нема свести о противправности дела. Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. Учиниоцу који није знао да чини забрањено дело, али је био дужан и могао да зна, казна се може ублажити. Према томе, отклоњива заблуда је факултативан основ за ублажавање казне.
Сила и претња (чл. 21. КЗ)
Уколико неко лице оствари обележја бића кривичног дела под утицајем силе, правна квалификација његовог дела зависи од тога да ли је у конкретном случају сила била неодољива (апсолутна) или одољива (компулсивна). Наиме, ако је употребљена сила неодољива, тј. лице према коме је употребљена јој се није могло супротставити, искључено је постојање кривичног дела, јер неодољива сила искључује могућност предузимања вољне радње, а само се вољна радња сматра радњом у кривичноправном смислу (на пример, лице А гурне лице Б које у паду повреди лице Ц). Према томе, апсолутна сила је основ који искључује постојање кривичног дела. Као извршилац (посредни) кривичног дела сматраће се лице које је применило неодољиву силу.
Ако је кривично дело учињено под дејством силе која није неодољива (компулсивна сила) или претње, учиниоцу се казна може ублажити. Дакле, претња као и компулсивна сила предтављају факултативни основ за ублажавање казне. У случају употребе одољиве силе принуђено лице није лишено могућности доношења и реализовања одлуке, као што је то случај код неодољиве силе, али је одлука ипак донета под утицајем употребљене силе. Другим речима, радња предузета под утицајем одољиве силе је вољна радња, али је истовремено неспорно да воља учиниоца није у потпуности слободна. Претња је стављање у изглед неког зла лицу које се принуђује да учини кривично дело. Зло које се ставља у изглед мора бити озбиљно и могуће са становишта лица коме се прети. На пример, претња пиштољем играчком се квалификује као стављање у изглед озбиљног и могућег зла, јер лице коме се прети не зна да није употребљено право оружје. Остварење претње мора у већој или мањој мери зависити од лица које прети, јер се у супротном може говорити о упозорењу.
[1] Више о основима искључења противправности који нису предвиђени Кривичник закоником видети у: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 133. до 137. [2] Више о скривљеној неурачунљивости (actiones liberae in causa) видети у: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 171. до 174.
Kommentare