Оштећени и жртва се препознају као пасивни субјект кривичног дела, односно као лица повређена или оштећена кривичним делом. Притом, жртва је лице на коме је (према коме је) предузета радња извршења кривичног дела (лице лишено живота или изложено патњи или му-чењу, пасивни субјект деликта насиља, саобраћајне незгоде или других акцидентних ситуаци-ја), а оштећени је носилац (титулар) добра које се штити и које је повређено или угрожено кри-вичним делом (може бити не само физичко, већ и правно лице). Лица која су оштећена кривичним делом су, по правилу, веома значајан и, уз то, реалативно поуздан извор података. Исти они разлози који утичу да лице оштећено кривичним делом, односно његова жртва, не пријаве дело, могу утицати и на њихову уздржаност и одсуство сарадње током разговора (страх од освете или излагања порузи и осуде средине, због могућег наступања других штетних после-дица, из осећања кривице или срамоте, услед веровања да је могућност откривања учиниоца и његовог извођења пред суд јако мала и сл.). Треба међутим, имати на уму и то, да ова лица лажним пријављивањем и давањем лажних, односно нетачних исказа могу, уколико им се некритички верује у све што исказују, погрешно усмерити, па чак, и паралисати рад органа откривања.
Непотпуни и конфузни су нарочито искази жртве која је нападнута изненада, односно у условима смањене видљивости, и која се, и у време обављања разговора, налази у тешком психичком стању. Посебно психичко стање у које може запасти оштећени - жртва (преплављеност осећањима повређености, утучености, мање вредности, немоћи, стида, сопствене одговорности за оно што се десило и сл.), захтева одговарајући наступ службеног лица, којим ће, уз максималну стрпљивост, саговорник најпре бити смирен, а тек потом ће се приступити разговору о догађају (посебно треба водити рачуна да се не испровоцирају, односно да се на одговарајући начин умање психичке неугодности које произилазе из разговора о детаљима извршења). Службено лице треба да поврати психолошку сигурност лица, да га увери у своју добронамерност, спремност и способност да му помогне, као и потребу сарадње у циљу заштите сопствених интереса.
Током припреме и при вођењу разговора са старијим особама на уму се мора имати и то да услед старења организма у познијем животном добу човека, долази до промена у готово свим животним функцијама: смањује се осетљивост чулних органа, губи се интересовање за бројне појаве, смањује се способност концентрације, интелектулани процеси се више не одвијају на ранијем нивоу, учесталије се јављају различите болести, умор брже наступа и сл. Под утицајем таквих околности, чак и квалитетно запажени садржаји, а посебно детаљи, брже се заборављају. Поред тога, код одређеног броја старих лица може да се јави незаинтересовани за појаве око себе, уз изражену неповерљивост, сумњичавост, нервозу, неприступачност, тврдоглавост, понекад чак и са егоцентричним и агресивним ставом према околини, пуним ироније, презира и ниподаштавања свега. С друге стране, нека од ових лица су тиха и мирна, попримају осећај мање вредности, бескорисности, одбачености, губе самопоуздање, постају сугестибилна и лако падају под туђи утицај. Приликом разговора са старим лицима треба имати пуно стрпљења и пажње, а службено лице им се мора, пре и у току разговора, обраћати са дужним поштовањем. У том циљу се и време, место и начин обављања разговора, чешће него иначе, одређују у складу са жељом старијег лица. Потребно је, због тога, непрестано имати на уму да је веома тешко успоставити непосредан и присан контакт са старим лицем, уколико комуникација буде унапред нарушена непоштовањем њихове личности (нпр. остављањем да дуго чекају пред вратима, слободнијим понашањем са другим службеним лицима или грађанима у њиховом присуству, ословљавањем речима "чича", "матори" и сл.). Успешност вођења разговора и квалитет исказа старијих лица умногоме зависи и од тога у којој мери је показано разумевање за њихова емоционална стања, и чињеницу да се физички брже замарају, односно да чешће
Comments