У оквиру својих редовних активности, службена лица долазе до корисних података у контактима са грађанима, али често и тзв. јавним поговарањем.
Под јавним поговарањем у криминалистици се подразумева проношење вести да је извршено одређено кривично дело за које се гони по службеној дужности, или да је одређено лице извршилац неког кривичног дела, а да сепри том не зна да ли је то тачно и од кога вест потиче. Јавно поговарање подразумева ширење гласина у народу, на пример, да непознато лице у граду напада и силује жене по лифтовима или да одређени лекар прима мито.
Јавно поговарање може да буде тачно или нетачно, односно понекад може само неки његов део да буде тачан. На другој страни, вест која се преноси јавним поговарањем неминовно трпи измене, искривљавање и додавања у односу на почетну информацију (свако по нешто дода информацији пре него што је проследи даље). У животу се дешава да поговарање, које у основи има реалну подлогу, преношењем буде измењено до непрепознавања, губећи, при томе, садржај и веродостојност.
Службена лица морају да „ослушкују“ јавна поговарања, а уколико се установи да је јавно поговарање тачно, не треба по сваку цену трагати за његовим извором. Извор информације у великим срединама је тешко открити. Најједноставнији поступак откривања извора јавног поговарања састоји се у томе да се последње лице у ланцу, од кога се чула информација, испита од кога је оно чуло вест и о њеном садржају, па се затим трага за претходним преносиоцима информације, све до првог извора.
Проверавање веродостојности вести врши се пажљиво и дискретно, тако дасе не да повода заинтензивнија препричавања и евентуално не нанесе штета лицу на које се такве вести односе.
댓글