Учење о доказима кривичног дела, као и о доказивању уопште, традиционално улази у материју кривичног процесног права. У оквиру кривичног процесног права изучава се правна страна доказивања (на пример, кривичнопроцесни појам доказа, предмет доказивања, законски услови које у поступку доказивања треба испунити, доказна средства односно радње којима се изводе докази и др.). Нека од питања која се односе на доказ и доказивање улазе у предмет изучавања криминалистике. То су питања закономерности формирања и настанка доказа, закономерности формирања појединих врсти доказних информација на основу којих криминалистика истражује и развија методе за њихово откривање, фиксирање, прикупљање и процену њихове вредности.
Докази су све чињенице које су у релевантној вези са кривичним делом, тј. све промене у средини припремања, извршења, прикривања кривичног дела. Доказни извор је носилац доказне информације и може да буде материјалне природе (на пример траг, предмет кривиног дела) или психичке природе (сведок који даје исказ о ономе што је опазио у вези са кривичним делом). Доказна радња представља процесну радњу која је прописана и предузета у складу са Закоником о кривичном поступку и од стране овлашћених субјеката ( на пример, испитивање сведока, вештачење, увиђај, саслушање окривљеног и др.).
Класификације доказа су бројне, али оне које су посебно значајне за криминалистику у смислу усмеравања делатности у њиховом откривању, фиксирању и вредновању, одређујемо као:[1]
Подела на персоналне (личне) и стварне (материјалне) доказе представља поделу различите природе доказа. Персонални докази настају као резултат опажања лица која су била у контакту са извршењем кривичног дела (оштећени, сведоци, окривљени), где се доказна информација добија узимањем исказа. Стварни (материјални) докази настају у вези са извршењем кривичног дела у процесу међусобног деловања материјалних објеката или међусобног деловања извршиоца и жртве или извршиоца и материјалних објеката, при чему долази до преноса криминалистичких информација са једних на друге.
Подела на оригинарне и изведене доказе заснована је на критеријуму да ли се пред судом, у процесу доказивања, налази носилац доказне информације или његова тзв. копија – замена на којој је сачувана криминалистичка доказна информација. Оригинарни докази су прави носиоци доказне информације, док су изведени докази копија доказне информације формиране приликом извршења кривичног дела (на пример, отисак прста на вратима стана који је обијен, где је тако пренет отисан на дактилоскопској фолији изведени доказ).
Подела доказа на непосредне и посредне (индицијалне) заснива се на критеријуму значења везе која постоји између доказа и чињенице коју треба доказати. Тако, непосредни докази су једнозначни и о њиховом односу са одлучном чињеницом се не може планирати више верзија (на пример, изјава сведока да је видео радњу извршења КД; отисак прста пронађен на унутрашњој страни касе где није имао никакав приступ и сл.). Посредни докази или индицијални докази су вишезначни, тако да се о њиховом односу са одлучном чињеницом увек планира више верзија (на пример, изјава сведока који је видео окривљеног како трчећи напушта место извршења кривичног дела може се тумачити на више начина – случајност, уплашеност настанком спорног догађаја, а можда је и стварни учинилац; у случају проналаска отиска прста на месту крађе може се поставити више верзија – можда је настао приликом извршења дела, а можда није ни у каквој вези са делом).
Криминалистичка делатност је незамислива без рада са индицијама. Бројна, по правилу најчешће она најтежа, кривична дела врше се потајно и без сведока, тако да су субјекти задужени за откривање, разјашњавање и доказивање ових кривичних дела у могућности да своје активности (откривање, разјашњавање, а понекад и пресуђивање) предузимају на основу индиција.
Индиције (или основи сумње, основи подозрења) јесу чињенице које указују на постојање кривичног дела, на ближу или даљу везу између тог дела и неког лица, на основу којих се може са мањом или већом вероватноћом закључити да ли је кривично дело извршено или није, каква је веза између одређеног (одређених) лица и кривичног дела, као и на друге околности значајне за разјашњавање кривичне ствари.[2]
У криминалистичком раду се сусрећемо са мноштвом најразноврснијих индиција. Ради лакшег праћења, индиције можемо поделити у неколико група:
Према околностима на које усмеравају криминалистичку делатност, могу се поделити на оне које указују на постојање кривичног дела (на пример, могу указивати на врсту дела, употребљено средство итд.) и на оне које указују на одређено лице као могућег учиниоца (на пример, на основу начина извршење или употребљеног средства, знања или вештина могу се донети закључци о психичким особинама, стручности, а на основу трагова се може извршити његова идентификација).
По својој природи, индиције се деле на материјалне, психичке и моралне. Материјалне индиције чине криминалистичке информације које су одражене на материјалним носиоцима (предметима и траговима кривичног дела). Психичке индиције представљају промене у понашању извршиоца, као и других лица која имају било какву везу са кривичним делом. Моралне индиције су врста психолошких и темеље се на процени карактера осумњиченог или окривљеног
Према времену настанка, деле се на: индиције које су настале пре извршења кривичног дела (мотив, испољавање воље за извршење КД, раније казне, познавање прилика и околности и сл.); индиције које се испољавају за време вршења кривичног дела (присутност на месту извршења, посед средства и оруђа и др.), индиције које се испољавају после извршења кривичног дела (трагови на учиниоцу, корист од КД, психичко дејство извршеног дела на учиниоца и др.).
На основу вредности које имају у криминалистичкој делатности, индиције се деле на: индиције као оријентационо-елиминационе чињенице (усмеравају криминалистичку делатност у одређеним правцима) и индиције са доказном снагом – посредни докази (прикупљају се применом процесних радњи ).[3]
Узимајући у обзир учесталост у јављању одређених, на различите начине испољених и утврђених индиција и активности органа откривања усмерене у њиховом правцу, посебну пажњу залужују следеће индиције:
Мотив – као унутрашњи покретач и регулатор људског понашања, мотив се често јавља као индиција на основу које се, у фази откривања и расветљавања конкретног кривичног догађаја, могу сачинити претпоставке о томе шта се десило, о облику виности и психичком односу учиниоца према делу, као и о одређеном лицу као учиниоцу. Утврђивање мотива извршења кривичног дела се врши на основу мноштва чињеница. При томе су од нарочитог значаја:
- Врста дела (ваља, при томе, имати на уму да се осим једног или више типичних мотива за конкретну врсту учињеног дела, код одређеног учиниоца могу јавити и други, веома специфични, индивидуални мотиви - нпр. силовање може бити мотивисано не само задовољењем сексуалног нагона, већ и осветом, политичким, као и другим, за ово дело, неуобичајеним мотивима);
- Време, место и објекат извршења (подметање пожара у зборници школе на крају школске године или у продавници пред попис; убиство једног од претендената на наслеђе у току оставинске расправе, очевица у току спровођења криминалистичке обраде или вођења кривичног поступка итд.);
- Начин и средство извршења (наношење великог броја убодних рана ножем код убиства указује на мржњу учиниоца, преметачина у стану убијеног, извртање џепова и скидање накита на користољубље као мотив убиства).
Приликом утврђивања мотива извршења кривичног дела треба бити веома опрезан с обзиром да постоји могућност фингирања дела (учинилац се труди да учини очигледним постојање фингираног дела, начина и средстава тобожњег извршења, па у том циљу одстрањује стварне трагове и оставља нове, који треба да укажу на тобожњи мотив извршења и на неко друго лице као учиниоца). Уз то, мотивациони процес појединих лица може да има одређене специфичности (нарочито код лица која показују знаке душевних поремећаја, односно обољења), а могуће је да дође и до грешака приликом опажања, односно у вољној и интелектуалној активности учиниоца (нпр. циљ предузете радње се не поклапа са последицом, усмрћено је погрешно лице и сл.)
Карактер – карактер је трајна психофизичка црта личности која треба, у складу са одговарајућим регулативним принципима, да контролише човекове реакције. Учињено дело може, у већој или мањој мери, бити показатељ личности учиниоца (његове подмуклости, бруталности, свирепости, садизама, перфидности, лукавства, хладнокрвности и сл.). Ова околност је од нарочитог значаја приликом откривања и разјашњавања кривичних дела која се ређе дешавају, при чему објект напада, место, време, начин и средства извршења показују извесне специфичности. У таквим ситуацијама је, по правилу, најважније дати одговор на питање ко је био у стању да учини дато кривично дело. Треба, међутим, водити рачуна да учињено кривично дело може бити и у противречности са општим цртама личности и ранијим понашањем лица (нарочито у случају када је извршење дела праћено стицајем неуобичајених околности).
Сумњиво понашање – сумњиво понашање које се јавља као последица психичког оптерећења учиниоца оствареним кривичним делом (услед постојања свести о делу, осећања кривице и страха од откривања, осуде средине и казне), не манифестује се у истој мери и на исти начин код свих лица. До незнатног испољавања, или чак, потпуног одсуства сумњивог понашања учиниоца кривичног дела, долази често и због тога што он има потпуно другачији систем вредности од оног који је прихваћен у одређеном друштву. То је, нарочито, случај када је извршеним делом учинилац остварио извесну корист, разрешио дугогодишњи проблем, остварио неки "виши" циљ и сл. Учинилац дела може на себе скренути пажњу, између осталог и: бекством, сакривањем, честом променом адресе становања, ношењем лажних исправа, мењањем физичког изгледа, надимка и навика, коришћењем знакова из сујеверја, повратком на место кривичног догађаја, самопријављивањем или самоодавањем за извршење лакшег кривичног дела, тајним споразумевањем са другим осумњиченим лицима, тражењем купаца за одређену робу, пријављивањем фингираног кривичног дела, подметањем лажних трагова,писањем анонимних писама у којима указује на тобожње мотиве извршења и учиниоце, неуобичајено великим интересовањем за резултате и правац деловања органа откривања, за појаву нових сведока и за оно о чему су они говорили, сталном и неодољивом потребом да прича о догађају, неодазивањем на позиве и избегавањем сусрета са полицијом, претераном предусретљивошћу или симулирањем болести и појединих емотивних стања при обављању разговора, одбрамбеним ставовима и лошим правдањем при обављању разговора, настојањем да при разговору сазна дефинитивно мишљење полиције о догађају, нуђењем алибија за одређено време (упркос чињеници да при расветљавању догађаја време извршења није прецизно утврђено, односно није познато ширем кругу људи), несмотреним изношењем детаља који су му могли бити познати првенствено због учешћа у делу.
Испољавање воље за извршење кривичног дела – ова индиција се може манифестовати низом понашања која представљају, пре свега, последицу психомоторног немира, насталог након доношења одлуке о извршењу кривичног дела, као и настојања будућег учиниоца да створи оптималне услове за доношење одлуке о избору места и времена извршења кривичног дела, објекта напада, потребним средствима, ангажовању саучесника ако су нужни, као и о мерама које треба да онемогуће његово откривање, односно лишење слободе. Ова се индиција може испољити и: припремањем за извршење дела и његовим планирањем; припремом алибија; прибављањем лажних докумената; обавештавањем о лицима која ће омогућити сакривање, односно прикривање предмета који су употребљени за извршење или су прибављени кривичним делом; интересовањем за потенцијалне купце; вербалном, односно реалном претњом да ће кривично дело бити учињено; различитим облицима сумњивог понашања.
Професионална знања и вештине – у појединим случајевима начин извршења, трагови и бројне друге околности под којима је кривично дело извршено, могу указивати на професију, навике и вештине којима учинилац влада. Тако, на пример, начин на који је раскомадан леш може указивати на професију учиниоца - хирург, патолог, месар; квалитетан фалсификат уметничког дела на то да је учинилац школован или талентован уметник одређеног профила; провална крађа ушуњавањем у станове на вишим спратовима указује на изузетну спретност учиниоца; начин везивања чвора на професију или вештину - нпр. морнар, алпиниста. При извршењу кривичног дела учинилац може показати и умешност у руковању оружјем, познавање борилачких вештина и сл.
Телесна својства – чињенице које указују на телесна својства учиниоца (пол, лични опис, специфична гестикулација и ход, боја и друге одлике гласа), могу бити утврђене на основу начина извршења кривичног дела (убиство задављењем), предмета (нарочито одеће и обуће), и трагова пронађених на лицу места, исказа добијених од очевица, жртве, оштећеног или другог лица, као и на основу других релевантних околности (велика тежина однетог предмета, мали отвор на проваљеном зиду и сл.).
Средства извршења – на врсту и карактеристике средстава извршења кривичног дела могу указивати начин извршења дела, пронађени трагови и делови употребљених средстава, као и искази очевидаца, оштећених, жртви и других лица. На основу пронађених средстава извршења кривичног дела се не сме олако закључивати о идентитету учиниоца, будући да извршиоци могу употребити средства која нису њихово власништво, нити су у њиховом сталном и другима познатом поседу (кришом су узети и коришћени), па их стога намерно остављају на лицу места или их, пак, подмећу недужном лицу. У раду на расветљавању кривичног дела се, осим средстава извршења, могу пронаћи и други предмети који могу да укажу на сујеверје учиниоца, његову припадност одређеној професији, етно и микро - географске карактеристике региона из ког потичу и сл.
Начин извршења – предузимајући одређене криминалне активности већина учинилаца оставља иза себе печат препознатљивости, који се може манифестовати кроз избор објекта напада, место, време, средства и предузете радње у фази припреме, током и након извршења кривичног дела. Уколико се утврди да постоје специфичне околности које указују на наведене елементе, велика је вероватноћа да из њих произађе основ сумње о међусобној повезаности учињених дела, тј. о околности да их је учинило исто лице, односно иста група. У оперативном раду се тада може поћи од већ познатих учинилаца, који су у криминалистичке евиденције уведени управо због испољавања особености у извршењу кривичних дела, а фактички су били у могућности да учине ново кривично дело. Исто тако, хватање учиниоца на извршењу кривичног дела, односно његово откривање на други начин, представља основ за његово довођење у везу са другим нерасветљеним кривичним делима која су извршена на исти или сличан начин, као и дело због кога је лишен слободе.
Присуство на месту кривичног дела – утврђено присуство на месту кривичног догађаја представља основ за сумњу о учешћу у извршењу кривичног дела. Ова околност се може утврдити затицањем лица од стране полиције на месту извршења дела, помоћу предмета и трагова које је лице оставило на месту догађаја, односно оних који потичу са места догађаја а нађени су код њега, помоћу информација добијених од грађана, на основу познавања уобичајеног стања на одређеном месту, и уз употребу службених паса.
Познавање одређених прилика и околности – постојање индиције о томе да је учинилац познавао и искористио околности које нису свима познате, може се утврдити на основу избора нападнутог објекта, времена, места, начина и средстава извршења. Ова индиција посебно добија на значају у случајевима када су искоришћене околности биле познате ограниченом броју људи чији је идентитет познат. Нпр. уколико се утврди да је приликом крађе из објекта са више просторија обијена само једна од њих, с тим да у њој није вршена преметачина или је она фингирана, а отворен је само онај сто у чијој су се фиоци налазили вредни предмети, реално се може претпоставити да је учинилац неко коме су детаљи о распореду просторија и предмета познати од раније.
Неосновано богаћење и трошење веће суме новца – нагло богаћење и претерано трошење новца може послужити као основ за претпоставку о криминалој делатности лица, уколико оно нема, или није имало, издашан, сталан или повремен легалан извор прихода. Сама природа ове индиције указује, пре свега, на конкретно лице као извршиоца кривичног дела из групе дела којима се прибавља противправна имовинска корист, а ако постоје и друге индиције које указују на то исто лице, онда се може говорити и о конкретном кривичном делу. Најчешће су то кривична дела из области имовинског криминалитета, али се може радити и о другим кривичним делима чијим извршењем се прибавља имовинска корист.
Поседовање и растурање предмета кривичног дела – уколико су предузимањем одговарајућих мера и радњи код лица пронађени предмети за које се зна или претпоставља да су настали или су прибављени кривичним делом, то представља значајну индицију о вези држаоца предмета са учињеним кривичним делом. У таквом случају, треба утврдити најпре из ког кривичног дела они потичу, а потом и околности под којима су дошли у посед лица код ког су пронађени.
Comments