Институт војних аташеа познат је још кроз историју дипломатског права. С обзиром да је једна од основних функција сваке дипломатске мисије функција обавештавања, војни аташеи су се развили веома рано и добили улогу прикупљања и преношења специфичних информација важних по безбедност државе коју представљају. Управо због специфичне позиције коју војни аташ- еи имају у односу на друге чланове дипломатске мисије, њихов ангажман је безбедносно осетљив и захтеван. То се односи како на државу именовања, када је потребно изабрати одговарајуће ли- це за ту улогу, тако и на државу пријема, јер је неопходно да пос- тоји оправдано поверење у то лице и његове активности. И поред тога што се приликом ангажовања војних аташеа нарочито води рачуна, у пракси је и кроз историју дипломатије и у данашње вре- ме долазило до проблема приликом вршења њиховог мандата. Уп- раво из тих разлога потребно је истражити ову област и учинити напоре ка прецизнијем дефинисању и одређивању овог појма.
Делатност војних аташеа доноси безбедносне изазове у по- гледу врсте информација које се прикупљају, начина њиховог преношења, као и субјеката који се користе за прикупљање. Пот- реба за обавештајним радом у оквиру војнодипломатске праксе проистекла је из потребе за добрим познавањем противника, ње- гових бојних потенцијала, слабости и намера, и из немогућности држава и њихових војски да остваре своје циљеве, пре свега агре- сивне, јер их таква намера излаже међународном компромитова- њу и последицама које из њега проистичу (Миленковић, 2013: 197). Због наведених разлога потребно је пажљиво анализирати положај војних аташеа имајући у виду да он није посебно регули- сан општим нормама дипломатског права. Појам и развој војних аташеа Војни аташе представља лице које је део дипломатске ми- сије, а коме су поверени специфични задаци. Реч аташе (фр. Attac- heer) значи придодати, доделити на рад, примамити, навикнути се на нешто, заволети нешто (Вујаклија, 2004: 83). Поред шефа дипломатске мисије једино је још за војног аташеа потребан посебан агреман, то јест формална сагласност за ступање на функцију, па се он тиме издваја од осталог, редовног дипломатског особља. Та чињеница показује да се ради о веома важној позицији у оквиру дипломатије данас. Осим тога војног аташеа од дипломатског особља разликују и бројне друге особи- не. Нема сумње да он спада у групу лица која јесу носиоци дипло- матских привилегија и имунитета. Личност војног аташеа је не- прикосновена, једнако као и личност дипломатског представника.1 Војни аташе има кривични имунитет, као и релативни грађан- ски имунитет.2 С друге стране, ако посматрамо функције дипло- матске мисије, код војних аташеа је посебно наглашена надлежно- ст везана за обавештавање. Војни аташеи су веома интересантни контраобавештајним службама државе пријема и под будним су оком да обавештавање не би прерасло у шпијунирање, што пред- ставља недопуштену активност. Историјат војних аташеа је веома стар и повезан је са ору- жаним дејствима и прикупљањем информација.3 Тако је још у ста- ром Риму забележено да је постојала пракса да гласнике у прего- воримапрате робови, међу којима су се понекад налазили преру- шени војни официри чији је задатак био да прикупе информације о бројности и опреми противничке војске (Alfred Vagts, 1967: 11). Током средњег века постојали су војни изасланици који су имали задатак да прате како се новац дат савезничкој војсци улажеу ту војску и њену опрему. С развојем модерних држава показала се потреба за установом војног аташеа у институционално организо- ваном оквиру. Тако је француски кардинал Ришеље у периоду владавине Луја XIV формирао војно-политички обавештајни биро (Ђорђевић, 1978: 26). Задатак тог бироа био је да координира рад свих војних аташеа који су упућивани у друге државе и сабира и анализира све информације на једном месту. Већ тада започиње пракса да се војни аташеи налазе под надлежношћу амбасадора и да су му на неки начин потчињени. То правило се задржало до да- нас, мада је њихова одговорност усмерена и ка министарству од- бране. Велики војсковођа Наполеон наставио је да развија устано- ву војних аташеа. Он је био свестан њиховог значаја па их је упу- ћивао да прикупљају податке о снази и положајима супарничких војски. Временом се функција војних аташеа уобличавала у сарад- њу у војној области – помоћ у обуци војске, одржавање везе путем преноса информација, давање савета активним војним лицима, ко- нтрола коришћења финансијских средстава која су дата војсци друге државе. Дакле, функције војних аташеа су постајале бројни- је и нису биле усмерене само на периоде непријатељства и деста- билизације, већ и на унапређење пријатељских односа и сарадње држава тог времена. Када је реч о нашој држави, познато је да се дипломатска служба као јавноправна делатност везује за суверене државе. Ср- бија је стекла пуну независност на Берлинском конгресу 1878. го- дине, па је тада започела да води своју спољну политику у пуном обиму. У годинама које су претходиле потпуној независности на- ши официри су се школовали на престижним војним академијама како би стекли корисно војно образовање, а нарочито је то био случај у Аустро-Угарској осамдесетих година деветнаестог века. Тако је забележено да су наши војници после Берлинског конгре- са 1878. године највише одлазили у Аустро-Угарску, деведесетих година XIX века у Русију, а у првој деценији XX века у Францус- ку (Ђукић, 2013: 40). Из те чињенице може се видети и усмерење спољне политике нове државе – управо оно је утицало на одабир држава у којима ће се школовати војни кадар за потребе државе.
Први војни аташе тадашње Књажевине Србије био је мајор Константин Миловановић који је послат на службу у Беч (Миленковић, 2018: 2). Недуго након тог именовања следи постављање војног аташеа у Цариграду 1881. године, и то мајора Јеврема Ве- лимировића. Колики значај се придавао делатности војног аташеа говори чињеница да је мајор Велимировић вио лични ађутант кне- за Милана. Већ 1898. године отвара се војно изасланство и у Руси- ји, где дужност започиње потпуковник Љубомир Христић. У то време војна изасланства била су потчињена Кабинету Министарс- тва војног (Миленковић, 2018: 4). До Првог балканског рата 1912. године Србија је имала девет акредитованих војних изасланика, и то у Цариграду, Софији, Букурешту, Петрограду, Лондону, Пари- зу, Риму, Цетињу и Солуну, а уједно је постала и најинтересант- нија балканска држава од које је много шта зависило на Балкану. Београд је био домаћин 12 акредитованих војних изасланика, са бројним војнодипломатским представницима (Миленковић, 2018: 6). Током живота Краљевине СХС учињено је доста на институ- ционализацији војних аташеа које је наша држава упућивала у бројне државе, највише у најзначајније државе и државе региона. Новина је била да су војни аташеи формално подвргнути обавеш- тајном одељењу генералштаба, а не министарства одбране. Данас Војнообавештајна агенција, као орган управе у саставу Министар- ства одбране, обавља обавештајне послове од значаја за одбрану и реализује дипломатску функцију у области одбране са 23 изаслан- ства и корпусом од 30 акредитованих војнодипломатских предста- вника на резиденцијалној и нерезиденцијалној основи (Миленко- вић, 2018: 15–16). Место војних аташеа у дипломатској мисији У данашње време војни аташеи су део структуре дипломат- ске мисије, подвргнути су унутрашњој хијерархији и имају дипло- матски статус према Конвенцији о дипломатским односима. Лица која се упућују на функцију војног аташеа јесу активни официри државе именовања и могу припадати копненим, поморским, реч- ним или ваздухопловним снагама своје државе. Војни аташеи имају право да носе униформу у различитим званичним прилика- ма, на скуповима и церемонијама, и то се не сматра повредом доб- рих дипломатских обичаја. Функција војног аташеа представља обављање сложених активности усмерених на прикупљање информација пре свега из области војске, али и знатно шире с обзиром да је за безбедносну позицију државе важан велики број питања.
Унутрашњи прописи држава ближе одређују положај, над- лежности и процедуре у вези с војним аташеима. Тако је прописи- ма Републике Србије предвиђено следеће: подаци о институцији у систему одбране која је задужена за комуникацију са војнодипло- матским представницима, процедура акредитовања и отварања из- асланства одбране у држави пријема, процедуре представљања и опраштања војнодипломатских представника, комуникација са ор- ганима државе пријема, ношење униформе, сабљи и бодежа одно- сно личног наоружања, процедуре и реализације посета руководиоцима и обиласка јединица и установа система одбране и слично.4 Поводом одређивања појма војног аташеа могу се видети неодређености, па је јасно да се ради о специфичној врсти дипло- мате. Војни аташе је од почетка био нешто попут хибрида у међу- народним односима. Он је био делом дипломата, делом војник, делом осматрач, али вероватно, како је сугерисао Лорд Џорџ Кур- зон, не увек и не потпуно добродошао (Shea, www.dtic.mil/doctri- ne/jel/jfq_pubs/toc38.pdf). И заиста војни аташе није типичан дипл- омата – он је професионални војник и због тога његово присуство и понашање морају бити потпуно примерени и у складу с прави- лима дипломатског права. С једне стране, он мора да се стара о очувању угледа своје државе, а с друге стране да изврши поверене задатке. Безбедносне службе државе пријема на њега гледају као на потенцијалну опасност и теже да испрате његове поступке. Зб- ог тога су кроз историју амбасадори били против тога да се у њи- хове мисије упућују војни аташеи, јер то ствара напетости у одно- сима са државом пријема и отежава њихове свакодневне диплома- тске активности.
Функција војних аташеа је стална и то их разликује од по- временог упућивања војних изасланика. Значај сталности функци- је посебно је истакнут у следећем наводу: опште је познато прави- ло које каже да, уколико желимо да схватимо шта се тачно дешава у некој земљи, неопходно је да се активности у тој земљи прате у континуитету, уколико се то не чини може се десити да нам многи детаљи промакну, а за последицу имамо ситуацију у којој се губи из вида целокупан развој догађаја (Vagts, 1967:31). Често се у ли- тератури наводи да су основне функције војних аташеа прикупља- ње информација, њихова обрада и слање у државу именовања тих података. Данас је значај поседовања информација велики с обзи- ром да постоји значајна динамика у међународним односима. Због тога је занимљиво следеће поређење: живимо у времену када ин- формација има убитачну моћ; они који владају информацијама бо- рбенији су и јачи од оних који владају атомским наоружањем (Tri- foni, 2005: 25). Овај закључак, иако прејако наведен, сведочи о то- ме колико је драгоцено поседовање правих информација и колики значај оне имају. Делатност војних аташеа није само важна за ди- пломатску мисију и министарство спољних послова, она може би- ти од велике важности за целокупну безбедност државе, њен курс у вођењу спољне политике и уопште стратешко деловање на спољном и унутрашњем плану.
Као основне функције војних аташеа појављују се функци- ја прикупљања информација, обавештавања, функција унапређе- ња пријатељских односа и сарадње држава у области војске и без- бедносних служби, али и функција безбедности саме дипломатске мисије. Активности војног аташеа се свакодневно испољавају, а почињу од контакта са званичним представницима оружаних сна- га земље домаћина, у официјелним сусретима, присуствовањем на пријемима, свечаностима, разним прославама, парадама и другим пригодама које домаћин организује за војнодипломатски кор (Зе- чевић, 1990: 73). Војни аташеи могу имати улогу у спровођењу преговора са државом пријема који имају за циљ куповину или продају војне опреме, као и уговарање сарадње у спровођењу обу- ке војних јединица. Тада су њихова знања као активиних официра драгоцена и могу помоћи мисији коју је држава упутила да прего- вара о наведеним темама.
Војни аташе мора добро да познаје прописе у држави при- јема како својом функцијом обавештавања не би угрозио виталне националне интересе државе пријема и повредио тајне информа- ције и податке. То је нарочито важно у данашње време, када се велика количина осетљивих података чува на компјутерима и може бити откривена и прослеђена у кратком року. С друге стране, велики број података који су некада били тајни данас су доступни јавности. Процене обавештајних и контраобавештајних служби указују да се данас око 90% података прикупља легалним путем, преко средстава јавног информисања, непосредних контаката са грађанима и официрима неке државе, разговора са другим извори- ма (дипломатама, новинарима, трговцима и туристима), а само 10% података се прикупља на класичан обавештајни начин (Зече- вић, 1990: 139). Због тога је посао војних аташеа олакшан, а често се своди на аналитику и повезивање већ познатих података и ин- формација. Војни аташе о свом раду подноси редовне и ванредне извештаје, које такође прати ознака тајности као и преписку ди- пломатске мисије. Као један од важних извора информација поја- вљује се комуникација са другим војним аташеима, али се том приликом мора водити рачуна о осетљивости комуникације. Једна од најутицајнијих обавештајних служби у свету, израелска обаве- штајна служба Мосад, највећи број прикупљених података базира управо на ХУМИНТ средствима, односно на прикупљању података од људи као непосредних извора података.6 Дакле, иако су сре- дства технике толико напредовала, и даље је непревазиђено скуп- љање података непосредним опажањем и прикупљањем информа- ција на живој основи.
Улога војних аташеа постала је важна када је дошло до на- глог развоја индустрије и када се она користила за унапређење во- јних средстава. Тада обичан дипломата више није могао да прати развој нових врста војних технологија и о томе обавештава своју државу јер није поседовао потребна знања из те области. О про- менама у погледу делатности, али и о сложености спровођења њи- ховог мандата, сведочи следеће: чињеница је да су у последњих двеста година војни аташеи морали да обавештавају своју земљу о најпростијим војним темама као што је коњица, али и о најсавре- менијим, као што су нуклеарне ракета великог домета, али само мали број њих је у томе успео (Vagts, 1967: 31). Ипак, тешко је дати оцену о томе колико су информације које преносе војни аташеи корисне за државу пријема када је познато да се ради о заштићеним линијама комуникације и извештајима који носе ознаку поверљивости.
Када је реч о функцијама војних аташеа, оне се могу упоре- дити са функцијама које врше дипломатски представници.7 Над- лежности дипломатских представника наведене су у Конвенцији о дипломатским односима из 1961. године и део су општег обичај- ног права.8 С друге стране, не постоји формална кодификација на- длежности војних аташеа зато што то зависи и од унутрашњих прописа држава, као и њихове праксе. На доктринарном нивоу могло би се закључити да они обављају следеће функције: пред- стављање оружаних снага у држави пријема, заштита интереса оружаних снага и њених припадника, преговарање са представни- цима оружаних снага земље домаћина, обавештавање о ору- жаним снагама земље домаћина и подношење правовре- мених извештаја сопственој влади и унапређење пријатељских односа и развијање војне сарадње (Здравковић, 9). На тај начин се целовитије одређују функције војног аташеа и указује на низ дру- гих делатности које они обављају, а које се не своде само на оба- вештавање као што би се могло претпоставити. Потребно је, међу- тим, имати у виду да се у овом раду говори о општим функцијама војних аташеа, а да тиме нису обухваћене посебне надлежности које војни аташеи могу имати у оквиру неких уговорних аранжма- на или међународних организација.
На основу информација које су јавно доступне може се виде- ти шта све обухватају делатности војног представништва. Тако се на сајту амбасаде Руске Федерације може пронаћи да се преко вој- ног дела мисије врше следеће делатности: војно-политичке, војне, војно-техничке и одбрамбено-економске. Такође, обезбеђује се информационо-документарна размена између Министарстава од- бране Руске Федерације и Србије. Поред тога, овај део мисије сп- роводи информационо-пропагандну активност, упознаје се са пи- тањима војне политике Русије и проблемима изградње и делатно- сти њених оружаних снага. Одељење сарађује са државним орга- нима и ветеранским и другим друштвеним организацијама из Ср- бије по питању одржавања свечаности и одавања војних почасти поводом државних и војних празника, као и инвентарисања, пас- портизације и одржавања у одговарајућем реду гробова совјетс- ких и руских војника на територији Србије (http://www.ambasada- rusije.rs/sr/vojni-atase).
Опште је правило да функцију војног аташеа обавља лице које је држављанин државе именовања, као што је то случај и са класичним дипломатским представницима. Постоје и понеки за- нимљиви случајеви, попут новоименованог војног аташеа Велике Британије који, иако је држављанин те државе, има директно по- рекло из Србије.
Специфичан је и веома важан однос који има војни аташе као војни представник своје државе са дипломатском мисијом и шефом дипломатске мисије. Између њих морају постојати, с једне стране, чврста повезаност и координација у функционисању, а с друге стране, известан степен аутономије војног аташеа. Та ауто- номија никако не сме да иде до нивоа угрожавања при вршењу функција дипломатске мисије. Разликовање функција војног аташеа од шпијунских делатности Посао војног аташеа мора се јасно раздвојити од недопуш- тених аката шпијунаже. Реч „шпијунажа“ потиче од француског израза espionnage, што значи ухођење, вребање, достављање, пот- казивање, а сама реч шпијун италијанског је порекла, од речи spio- ne односно ухода, достављач, доушник, потказивач (Вујаклија, 2004: 1023–1024). Шпијунажа би се могла дефинисати као план- ска, организована илегална делатност обавештајних служби у ци- љу прикупљања тајних података о другим државама и њеним ви- талним вредностима, намерама и циљевима, ради обезбеђења и остваривања државних, политичких и националних интереса (Зе- чевић, 1990: 273). На тај начин се прави јасна разлика између шпијунаже као илегалне делатности и редовног рада обавештај- них служби. Обавештајне службе поседује свака држава и оне би се могле дефинисати на следећи начин: обавештајна служба је ор- ганизована активност или организација (установа), која на основу захтева и намера водећих политичких структура и државе прикуп- ља, оцењује, тумачи и пружа тајне и друге податке о противнику, штити сопствене структуре и ангажује се на спровођењу других активности којима се остварују одређени политички циљеви (Ђо- рђевић, 1986: 240).
Обавештајни органи државе именовања понекад могу вр- шити притисак на војног аташеа да делује у правцу шпијунских активности, али он мора бити свестан да су такве активности за- брањене и да се на тај начин излаже превеликом ризику. Шпију- нажа је забрањена унутрашњим прописима држава и представља кривично дело посебне тежине. Поред директне шпијунаже пос- тоји и индиректна, која се састоји у ангажовању лица која прикуп- љају и преносе информације од значаја за безбедност неке држа- ве. Када се ради о војним аташеима и њиховој делатности, никако није добро да се њихове активности пореде са шпијунским јер се оне могу јасно разликовати. Свако такво поређење угрожава инс- титут војних аташеа и могућност одржавања и унапређења прија- тељских односа између држава (Миленковић, 2013: 110).
У пракси, нажалост, понекада долази до нежељених радњи војних аташеа. Тако је, на пример, израелски војни аташе 2004. године позван на одговорност због незаконитог деловања у Сједи- њеним Државама.10 Затим, 2005. године Велика Британија била је приморана да замени свог војног аташеа у Пакистану због сумњи да је био у блиској вези са пакистанском држављанком која се ба- вила шпијунажом.11 Остао је забележен и непримерен случај пос- тупања грчког војног аташеа у Републици Србији пре неколико година, када је возећи у видно алкохолисаном стању угрозио жи- воте грађана и полиције која је покушала да га заустави. Органи реда су исправно поступили и спречили га да поново уђе у ауто примењујући мере самоодбране којима нису повређени његови имунитети. Недуго после тог инцидента он је окончао свој мандат у нашој држави вољом државе именовања.
Проблеми који су везани за злоупотребу имунитета нису чести, али могу пољуљати односе између држава. У таквим ситуа- цијама постоји више могућности које стоје на располагању држа- ви пријема: да прекршај само евидентирају и не предузимају даље кораке, да усмено упозоре починиоца, да позову шефа мисије или на евентуално нижем нивоу уложе усмени протест, да нотом упу- те писмени демарш мисији, да амбасадор државе пријема у држа- ви именовања уложи протест и затражи од МИП-а да предузме све мере како се прекршај не би више поновио, да затраже повла- чење починиоца, да починиоца прогласе непожељним и дају му краћи или дужи рок да напусти земљу, да га протерају и захтевају да му се суди у држави именовања, да затраже скидање имунитета како би му се судило у држави пријема, у најтежим случајевима да протерају све особље и затраже затварање мисије, што не мора аутоматски да значи и прекид дипломатских односа, да прекину дипломатске односе. Нарочито је важно бити посебно опрезан ка- да се ради о проблемима са имунитетом војних аташеа, јер су ти односи осетљиви.
У пракси је могуће да се до добро чуваних тајни важних по интересе државе дође на необичан начин. Тако је интересантан следећи пример: један јапански стручни часопис је објавио тачан опис (поред фотографија, скица конструкционог решења), подат- ке и карактеристике најновијег америчког борбеног авиона, чији су подаци држани у строгој тајности у САД. Сматрало се да је са подацима упознат само најужи круг војног и политичког руковод- ства САД. Иако су Американци били запрепашћени открићем, смирило их је сазнање да објављивање података није рад стручних обавештајних служби нити издаје, већ резултат ситног и стрп- љивог рада особа у јапанском часопису, који су на основу поједи- начно објављених информација, фотографија и скица новог авио- на у различитим америчким листовима и часописима успели да реконструишу и добију комплетну слику о новом америчком бор- беном авиону (Лукић, 1982: 18). На сличан начин покушавају да делују обавештајне службе, то јест да преко јавно доступних ин- формација пажљиво склопе слику која има већи значај. У данаш- ње време постоји велика количина информација која је доступна преко интернета па се она може пажљиво проучавати и користити за обавештајни рад. Сматра се да обавештајни органи више резул- тата постижу преко друштвених веза него другим методама дело- вања, јер прикупе низ корисних података, а не излажу се већим опасностима да буду компромитовани. Они припремају сваки ко- нтакт и наступају прорачунато, настојећи да при томе продру у све слојеве друштва. На први поглед те друштвене везе изгледају спонтане и неорганизоване, а у суштини представљају значајну форму рада обавештајних служби (Вилић, 1972: 65).
У систему Републике Србије за успостављање и именовање војних аташеа надлежно је министарство одбране (Закон о одбра- ни, члан 14,тачка 34 и члан 22, став 2), али на основу предлога во- јнообавештајне агенције. Услове и поступак за избор и упућивање изасланика одбране и Војске Србије и војних представника, начин финансирања и њихове активности у иностранству уређује мини- стар одбране (Правилник о изасланствима одбране Републике Србије, члан 3). Активни војни официри који одлазе на службу у иностранство морају да прођу посебну обуку у трајању од готово годину дана. Током тог периода они се упознају са земљом у којој ће служити – њеном историјом, војно-политичким системом, тра- дицијом, обичајима и културом, и проучавају дипломатску праксу и протокол. Након добијања агремана војни аташеи одлазе на обављање службе у трајању од четири године, са могућношћу продужења од годину дана. Наша држава у овом тренутку има војне аташее у преко двадесет држава света. Закључна разматрања Институт војног аташеа је и даље веома користан и незао- билазан и модерној дипломатији. Институционалним ангажова- њем лица која су активни официри доприноси се правилном и ле- галном деловању војнообавештајне службе сваке државе. Дипло- матско право не познаје посебна правила о деловању војних ата- шеа, али је овај рад покушај да се представи место и функције вој- них аташеа данас. Када се ради о статусу војних аташеа, нема су- мње да ту постоји добро установљено обичајно право да се ради о истом статусу који имају и дипломате. Војни аташеи користе ин- фраструктуру дипломатске мисије за пренос информација, а наро- чито је интересантан однос особља дипломатске мисије са војним аташеом. Комуникација и координација између шефа мисије, као дипломате од каријере, и војног аташеа, као активног војног лица, мора бити добра. Неопходно је да постоји висок степен поверења како делатности војног аташеа не би угрозиле редовне активности дипломатске мисије.
На основу праксе држава може се закључити да је војни аташе само делимично потчињен шефу дипломатске мисије, а да пре свега одговара и подноси извештаје војсци државе именовања чији је и активни официр. Управо је у тој двострукој улози и одго- вор на питање односа са шефом дипломатске мисије. Војни аташе је активни официр војске државе именовања на првом месту, и тек на другом месту има дипломатски статус. Његово дип- ломатско искуство и знање нису примарни, али их мора поседо- вати. Примарни задатак војног аташеа је деловање у смислу оба- вештавања и испуњења налога своје војске, а дипломатски статус му је гарантован тек да би могао да врши своју примарну функцију.
Проф. др Бојан МИЛИСАВЉЕВИЋ
Литература: 1. Britain removes Pakistan attaché, (2005). Internet, news.bbc.co.uk/2/hi/south_asia/4158958.stm. 2. Finnegan, J. P., (1998). Military intelligence, Center of Military History United States Army, Washington D. C. 3. Israeli military attache met with alleged Pentagon mole: report, www.spacewar.com/2004/040906093726.5jl0pnfa.html. 4. Shea, T. C., (2005). Transforming Military Diplomacy, Joint Force Quarterly, .www.dtic.mil/doctrine/jel/jfq_pubs/toc38.pdf. 5. Trifoni, A., (2005). Informacija-moć do koje se teško dolazi, BeoSing, Beograd. 6. Vagts, A., (1967). Military Attache, Princeton Legacy. 7. Вилић, Д., (1972). Савремене обавештајне службе, ВВА ЈНА, Београд. 8. Вујаклија, М., (2004). Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд. 9. Делић, М., Савић А., Бајагић М., (2002). Безбедност света од тајности до јавности, Полицијска академија, Београд. 10. Ђорђевић, О., (1978). Шта је то шпијунажа, Политика, Београд. 11. Ђорђевић, О., (1986). Лексикон безбедности, Партизанска књига, Београд. 12. Ђукић, С., (2013). Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878–1918. године, Филозовски факултет Универзитет у Београду, докторска дисертација, Београд. 13. Закон о одбрани, Службени гласник Републике Србије, бр. 116/2007, 88/2009, 88/2009, 104/2009, 10/2015 и 36/2018. 14. Здравковић, М., Војнообавештајна агенција, Београд. 15. Зечевић, М., (1990). Војна дипломатија, Војноиздавачки и новински центар, Београд. 16. Конвенција о дипломатским односима из 1961. године. Службени лист СФРЈ – додатак 2/64. 17. Лукић, Д., (1982). Савремена шпијунажа, Привредна штампа, Београд. 18. Миленковић, А., (2013). Војнодипломатско представништво – теорија и пракса, Медија центар Одбрана, Београд. 19. Миленковић, А., (2018). 140 година војне дипломатије Србије, Одбрана, Специјални прилог 192, Београд. 20. Правилник о изасланствима одбране Републике Србије, Службени војни лист, бр. 6., 2018.
21. Протоколарно упутство за стране војне представнике акредитоване у Републици Србији, Министарство одбране, Београд, 2007.
Comments