Пракса у антикриминалној делатности је указала на неминовност да се у оквиру криминалистике као науке, као њен посебан део издвоји криминалистичка оператива. Криминалистичка оператива се може уопштено одредити као научна област криминалистике која применом научних метода изучава најефикасније моделе организације и метода реализације криминалистичких истрага.[1] Ово заправо значи да ефикасност криминалистичке полиције не зависи само од примењених метода у раду, већ и од организационих и стручних потенцијала. Према томе, предмет криминалистичке оперативе је:
- Изучавање најефикаснијих модела проактивних и реактивних истрага;
- Дефинисање адекватних модела за евалуацију криминалистичких истрага; и
- Управљање криминалистичким истрагама.
У реализацији задатака, криминалистичка оператива користи савремене аналитичке технике, статистичке методе, али и савремена техничка достигнућа, тј. компјутерске програме посебно креиране како за организацију и рад, тако и оне који су програмирани за конкретна кривична дела.
2.1 Појам и садржај оперативног рада
Сама реч оператива, упућује на одређену активност, у конкретном случају - на брзину, тачност и ефикасност свесне и организоване акције у остваривању одређеног циља. Синоними за термин „оперативни“ су организованост, ефикасност, рационалност, али и тајност као посебан начин оперативног рада. У полицији, термин „оператива“ се користи за означавањ криминалистичке полиције, а „оперативац“ за полицијске службенике криминалистичке полиције, те се за практични рад криминалистичке полиције користи и термин „оперативни рад“. Међутим, у пракси, а посебно у теорији, поставља се питање да ли се целокупан практични рад, тј. мере и радње које се предузимају у спречавању и сузбијању криминалитета могу назвати оперативним. Тако у научном дискурсу можемо пронаћи мишљења аутора који указују на чињеницу да је оперативни радзаправо рад полиције којим се долази до оперативних, али неи доказних информација и да се предузима у предистражном поступку. Међутим, оваквим размишљањем се оперативни рад у највећој мери своди на неформалну полицијску делатност, а што је неодрживо. Ово из разлога што и посебне доказне радње којима се прикупљају доказне информације, иају оперативни карактер (тајност планирања и предузимања, орагнизација и координација различитих субјеката у реализацији циља и др.).
На основу претходних разматрања, можемо извести закључак да оперативни рад представља систем криминалистичких и посебних доказних мера и радњи које се примењују и/или реализују у складу са начелом тајности, а чији је циљ прикупљање чињеница, оперативних и доказних информација, које ће указати на постојање сумње да се планира или да је кривично дело извршено, на кривицу лица која су извршила кривично дело, праћење стања и појава у безбедносно интересантним објектима и просторима.[2]
Одређењем општег појма оперативног рада долазимо до суштине његовог садржаја, а то је прикупљање, обрада и анализа свих релевантних информација о криминалу, учиниоцима кривичних дела,[3] жртвама,[4] безбедносно интересантним објектима и простору.[5]
Ради ефикасније реализације циља оперативног рада од суштинске важности јесте оперативни план. Оперативним плановима се приказују активности које се желе предузети као и начин њиховог спровођења, уз навођење потребних ресурса, службеника који ће активности предузети и рокова предузимања. На овај начин ће постиже уштеда времена и ресурса, а самим тим се повећава шанса постизања циља оперативног рада, а то је обезбеђење оперативних или доказних информација. Применом доказних радњи ће се обезбедити докази, а са друге стране прикупљеним информацијама које немају доказни значај се обезбеђују тзв. оперативне информације које немају карактер доказа, али без обзира њихов значај није умањен, с обзиром да се на основу њих почиње и усмерава рад. Понекад ће се оперативне информације претворитии у доказне (на пример, подаци о томе да лице носи оружје могу утицати на усмеравање и предузимање неке конкретне радње – претресање лица којом ће се прибавити доказ проналажењем и привременим одузимањем предмета).
Оперативни рад се ослања на способност да се прибаве потребне информације и искористе сви извори информација да се до њих дође, док је форма за достављање наведених информација у облику оперативног извештаја и оперативне информације у којима се настоји пружање одговора на златна питања криминалистике.
Поред претходно наведених општих услова за организовање оперативног рада, од пресудног значаја су и посебни услови за организовање оперативног рада. Тако, организација и оперативно тактичке мере зависе од врсте кривичног дела, места где je кривично дело учињено, начина његовог извршења, времена извршења кривичног дела, али и од познавања рада овлашћеног службеног лица које ове активности предузима. Неки од кључних посебних услова за организовање оперативног рада су следећи:
Стање криминалитета и других друштвено патолошких појава са криминогеном садржином - овaj посебан услов тражи да се стање криминалитета процењује на микро и макро плану. Познавање стања криминалитета je битно на сектору као основној микро-безбедносној ћелији где се одвијају сви послови безбедности. Без познавања cтањa на овом нивоу није могуће развити конкретан оперативан рад, нити пак извршити координацију оперативног рада и субјеката који су укључени у овај рад.
Подручје (место) спровођења оперативе - ради успешног обављања оперативне делатности и решавања проблема борбе против криминалитета, мора да се испоштује посебан услов познавања подручја са свим његовим специфичностима. Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова дужна су што боље упознати становништво, насељена места, објекте, комуникације, земљиште, шуме, планине, а уз то и политичке, економске, социјалне и културне прилике на ужем подрују и то пре свега на сектору као основној безбедносној ћелији. Градови, велики урбани центри и метрополе, магистрални правци и саобраћајни правци, представљају проблем са становништа борбе против криминалитета, а кojи се мора узети у обзир када се планира организација оперативе. Познавање насељених места и oбjeката подразумева, између осталог, стицање непосредног знања о свему ономе што je битно да би се успешно поставила организација. На пример, у великим градовима. проблем борбе против криминалитета je посебно тежак, док за разлику од великих места, мала места нису оптерећена тако изразитом проблематиком. Имајући то у виду и организацију морамо да прилагодимо тим условима. Исто тако у малим местима, а поготово у ceocкoj средини, ограничена je примена тактичких радњи праћења, или док у већим градовима и већим местима на један начин може да се изврши провера алибија, дотле je у селима у питању други начин. Чак и код утврђивања мотива појединих кривичних дела, у селу су једни а у граду други. Начин извршења кривичног дела, такође, има за последицу ограничење оперативно-тактичких радњи.
Карактеристике времена за организацију оперативне делатности - битна претпоставка за ефикасно, рационално и јединствено организовање оперативног рада јесте време као фактор безбедности у решавању конкретних криминалних проблема. Планско и смишљено поступање ради остваривања приоритетних задатака није могуће без вођења рачуна о временском фактору. Када je у питању време као услов за организацију оперативне делатности разликуjeмo три могућа временска интервала: а) прошло време; б) садашње време и в) будуће време. Све ове три константе треба да нам дају драгоцене информације о кривичним делима и лицима. Ако ових података не би било, наш оперативан рад би био осиромашен. На приер, без података о криминалној прошлости лица, не би били у стању да дамо прогнозу о његовом будућем криминалном ангажовању, а без тога нема ефикасне борбе против криминала у савременим условима.
Познавање начина извршавања кривичних дела и њихових учинилаца и познавање безбедносних проблема - овај посебан услов представља окосницу оперативног рада. Садржи три битне компоненте: познавање начина вршења кривичних дела; познавање учинилаца кривичних дела и познавање безбедносних проблема.
Познавање сопственог рада и својства оперативног радника - степен безбедности и ефикасности борбе против криминалитета у многоме зависи од радних, стручних и моралних квалитета овлашћеног службеног лица које врши послове безбедности на сектору и шире. Без ових квалитета није могуће суштинско извршавање задатака у спровођењу криминалистичке оперативе. Оперативни радник у борби на спречавању и сузбијању криминалитета, мора да оствари најтешњу везу са грађанима из различитих структура. Та повезаност може да буде планирана, али је врло често непланирана н представља објективну неодложну нужпост у датом временском моменту, чија садржина извршења тражи стручност, хуманост, комуникативност и сналажљивост оперативног радника, односно овлашћеног службеног лица. Такође, оперативни раднк мора да поседује радне квалитете као што су: самоиницијатива, објективност и самокритичност. Овлашћено службено лице мора да буде врстан познавалац криминалистике, посебно криминалистичке тактике и методике. Неопходно је познавање позитивних законских прописа, познавање правила оперативне делатности, посебно начела благовремености, оперативности, али и тајности. Треба да буде способан да их дефинише, а ако то није у могућиост, на адекватан начин да укаже на њихово постојање. Треба искључити сваку самовољу и субјективизам уз поштовање туђе личности (на пример, без обзира што се ради о учиниоцу кривичног дела не сме да га на било који начин омаловажава и малтретира).
3.1 Облици и спровођење оперативног рада
Подразумева се да свака организована делатност треба да има свој облик у коме се њена функција реализује. Полазећи од тога, може да се закључи да оперативни рад поседује одређену форму или облик у коме се његова садржина реализује.
Постоје више подела облица организације оперативног рада, а у зависности од фактора који се узимају у обзир приликом подела. Међутим, генерално узето, основни облици који представљају окосницу у функционисању оперативног рада можемо поделити у три групе:
1. Територијални или општи облик;
2. Линијски или специјални облик;
3. Објектни облик.
Територијални (општи) облик оперативног рада је основни облик организације оперативне делатности. Овим обликом функционисања оперативног рада реализује се спречавање и сузбијање криминала на једној територији. Територију можемо да схватимо у географском смислу као део земљине површине са њеним природним и антропогеним особинама и ресурсима. Карактерише се површином, географским положајем и другим својствима. У складу са организацијом и облицима оперативног рада савремених полицијских организација, можемо говорити о три нивоа организације територијалне оперативне делатности: локални ниво, регионални ниво и национални (државни) ниво. Посматрано према организацији МУП-а Републике Србије, за сваки од наведених територијалних нивао су надлежни и одређени полицијски нивои. Тако, полицијске станице или полицијске испоставе су првенствено носиоци оперативног рада на локалном нивоу, затим полицијске управе на регионалном територијалном нивоу и на крају Дирекција полиције на подручју Републике Србије (национални ниво). Од посебне важности, како за превентивну тако и за репресивну делатност, је оперативни рад на сектору. Сектор представља део подручја полицијске станице који обухвата одређену природну и безбедносну целину на којој се може ефикасно пратити стање безбедности и организовати извршавање послова и задатака из делокруга рада полиције. Преко овог територијалног облика оперативног рада, полиција жели да успостави сталну и чврсту непосредну везу са грађанима, који су од изузетне важности за оперативни рад и оперативну покривеност територије. Оперативни рад на сектору је благовремен и ефикасан само у оној мери у којој овлашћено службено лице које га организује и спроводи, познаје терен, људе и објекте на том подручју.
Линијски (специјални) облик оперативног рада представља нужност и надовезује се на основни територијални облик, с обзиром на чињеницу да је криминалитет у савременим условима све мање ограничен границама неког локалитета. Линијски облик подразумева посебну организованост и повезаност организационих јединица у складу са врстом посла које обављају. На овај начин се постиже бољи проток информација, сарадња и координација међу полицијским службама који раде на истој врсти посла, чиме се стварају услови за већу ефикасност. Велика мобилност криминалаца, организоване криминалне групе које превазилазе одређени територијални ниво и сл., представљају разлог успостављања линијског начина оперативног рада. У пракси и теорији, када се ради о овом облику, сматра се да је то виши облик и да је потребна већа стручност, јер се ради о све већој употреби технике и посебне методике рада. Линијски облик рада је посебан облик организације у односу на територијални који је општи. Степен стручности, односно специјализације се повећава од одсека у полицијским станицама па до највећег нивоа криминалистичке полиције у седишту МУП-а. Применом линијског метода се обезбеђује и једнинствено обављање послова у поступку доказивања појединих кривичних дела, те се на ефикаснији начин размењују искуства и примери добре праксе. Критеријуми за поделу и систематику организације линијског облика су последица начина вршења кривичних дела, нападнутих објеката, али и субјеката који их врше. У глобалу, линијски облик можемо да поделимо у две велике групе: групу организације по основу начина вршења кривичних дела и заштитним објектима (на пример, ова група би обухватила оперативни рад у спречавању и сузбијању крвних и сексуалних деликата, крађа моторних возила и сл.), и групу организације по субјектима (на пример, линијска форма за спречавање и сузбијање малолетничке делинквенције, групе уживалаца дрога и сл.). Потребно је истаћи и чињеницу да линијски рад просторно не познаје утврђене територијалне облике, што је последица услова у којима се криминална делатност реализује и све је динамичнија, како у простору, тако и у времену, али исто тако можемо закључити да територијални облик представља базу за линијски рад.
Објектни облик оперативног рада подразумева синхронизовану реализацију линијског и територијалног облика оперативног рада који се предузима са циљем да се прикупе и анализирају информације о: угрожености заштићеног добра, местима где се припремају или врше кривична дела, местима на којима се окупљају лица која су склона вршењу кривичних дела или местима на којима се због њихове природе чешће врше кривична дела и прекршаји. Свакако, циљ оваквог организовања оперативног рада би било предузимање радњи с циљем спречавања вршења кривичних дела, откривања и доказивања извршених и проналажење и лишавање слободе њихових учинилаца. С обзиром на недоумице које могу проистећи тумачењем термина „објект“, морамо да назначимо да се у пословима безбедности, па самим тим и у криминалистичкој оперативи, под објектом треба схватити одређени предмет или подручје на које је усредсрешена безбедносна активност, а који мође бити простор или проблем, односно група проблема са истоветном садржином и заједничком основом. У односу на циљ објектног оперативног рада, објекте можемо да поделимо на: објекте које штитимо (заштитне објекте), односно објекте који су због својих друштвених функција од посебног значаја (на пример, Народна скупштина, одређени институти и сл.); криминогени (или у жаргону – објекти које желимо да „разарамо“ (као што су места где се окупљају криминалци, где се продају предмети кривичних дела, где је учестало вршење кривичних дела и прекршаја и сл.); мешовите објекте, тј. oбјекте који имају двојаку садржину - заштитну и криминогену (као што су аутобуске станице, бувље пијаце и др.).
4.1 Оперативно обавештење
Криминално окружење данашњице је веома сложено и динамично, те се основи за оперативни рад заснивају првенствено на правовременом и организованом оперативном обавештавању. Развој и динамичност криминала неминовно доводи до недостатка информација које су неопходне за његово правилно идентификовање и анализу. Ово условљава предузимање оперативних активности са задатком да се тзв. криминална слика попунити свим релевантним информацијама у односу на право место, праве субјекте и право време што ће омогућити ефикасно и ефективно деловање криминалистичке оперативе. Поред правилног идентификовања циља оперативног обавештавања, мора се ускладити и задатак да се прикупљене информације доставе правим људима у право време.
Без обзира на општи циљ оперативног поступања, усмеравање оперативног рада не би смели да буду шаблонски, као ни то да се информације потербне за оперативни рад прикупљају из само једног извора. Правилно идентификовање, дефинисање и усмеравање оперативног рада у циљу задовољења информационих потреба, односно попуњавања информационих празнина (тј. недостатка информација које су неопходне да се створи комплетна слика о криминалном проблему или претњи), као и пракса прикупљања инфомација из свих расположивих извора, треба да буду стандарди оперативног поступања.
Оперативни или доказни материјал који се прикупља може бити у разним облицима, као што је електронска форма (фотографије, аудио и видео записи), штампани материјал, писани материјал (разне изјаве, документи, извештаји), физички предмети (оружје, разни предмети КД и сл.) као и у другим формама.
Оперативно обавештавање се постиже развијањем процеса који има три фазе: посматрање, документовање и извештавање.
Посматрање - у фази посматрања криминалногокружења, врши се прикупљање информација о примећеним криминалним понашањима (активностима). Квалитетна обука је од кључног значаја за посматраче који треба да знају шта да посматрају, односно да правилно уоче индикаторе криминалних активности. Вредност прикупљених информација се повећава уколико посматрач даје експлицитне информације које су потребне за ефикасно полицијско деловање. Програм обуке треба да успостави упутства о врстама информација које су потребне и које су највредније (на пример, детаљни описи о преступницима и њиховим возилима, телефонским бројевима, локацијама криминалних активности, сумњивим радњама, локацијама и објектима који се могу довести у везу криминалним делатностима итд.).
Документовање – бележење информације омогућава да информација постане организациони (корпоративни) ресурс, те да се пренесе од појединца до организационе меморије (базе података). Начин на који се информација бележи омогућава њено правилно процењивање и предузимање одговарајућих активности. Неуспех у том делу може да ослаби или онемогући оперативни одговор на претњу, утиче на немогућност правилне расподеле ресурса, а збирно доведе до неуспеха у остваривању циља. За успешан рад је неопходно да су информације забележене у одговарајућој форми. Међутим, то у криминалистичкој пракси често изостаје, с обзиром да полицајци радије задржавају информације за себе (на пример: у роковницима, бележницама, али и у глави), него да их забележе у одговарајућем извештају и исти проследе.
Извештавање – циљ је да се обезбеди стандардизован процес извештавања, односно да се обезбеде конкретна упутства о томе на који начин и коме прикупљена информација треба да буде пријављена. Значајно је напоменути и да вештина истраживача није само да се идентификују и означе потенцијалне оперативне или доказне информације, већ и да се поштују стандарди рада са њима (прикупљање, транспорт, чување) како би били употребљиви и прихватљиви као доказ.
5.1 Оперативна контрола
Оперативна контрола[6] представља организовану делатност полиције која има изузетан превентивни карактер и значај, а састоји се у уочавању (тј. идентификовању), надзирању (тј. контроли, посматрању, праћењу) и анализи (тј. проучавању, упоређивању, прогнозирању): појава (асоцијалних и антисоцијалних); места (потенцијалних криминалних жаришта, потенцијалних криминалних средина или састајалишта криминалаца, путева кретања криминалаца и сл.) и лица (за које постоји оправдана прогноза да би могла вршити кривична дела (на пример, криминалци повратници, осуђеници на условном отпусту или одмору, наркомани, проститутке и сл.).[7]
Услов за успостављање контроле је постојање тзв. опште сумње која се темељи на криминалистичком искуству да се у конкретној средини или на конкретном месту врше или би могло доћи до извршења кривичних дела или прекршаја или да је одређено лице извршило или би могло да изврши неко кривично дело. У овом случају органи унутрашњих послова не располажу конкретним индицијама о постојању конкретног криминалног понашања, већ искључиво полазе од опште сумње. Суштину оперативне контроле чини оперативни рад и прикупљање информација из свих извора и обрада прикупљеног материјала (тј. анализа).
У реализацији оперативне контроле примењују се различита средства и методе. У оквиру ових активности можемо издвојити: праћење и изучавање криминалног окружења, процене степена криминизације контролисаног простора, објекта и лица. Све мере и радње у оквиру предузимања оперативне контроле морају бити тачно одређене, уз навођење одговорности конкретних учесника у њиховом предузимању. Ово се постиже сачињавањем и разрадом плана контроле.
Криминалистичка (оперативна) контрола престаје када престану разлози због којих је успостављена, услед смрти лица или престанка постојања објекта. Уколико је систематским вршењем криминалистичке контроле утврђено да постоје основи сумње да је у надзираној средини, фирми или објекту, односно да је од стране надзираног лица извршено кривично дело, контрола прераста у неки од облика опративног рада (на пример оперативну обраду). Криминалистичко ангажовање се тада усредсређује на конкретан проблем (предмет), а даље активности се надовезују на оне којима су у склопу криминалистич-ке контроле прибављена почетна сазнања.
6.1 Оперативна обрада
Оперативна обрада представља организовану делатност полиције која има наглаен репресивни карактер и значај, а састоји се у предузимању оперативно-тактичких мера и радњи са циљем да се открије и документује одређено кривично дело, идентифијује и пронађе и лиши слободе његов учиницац и створе услови за ефикасан почетак истраге. Оперативна обрада се отвара када постоје почетне информације (тј. појединачне индиције) које са најмањим степеном вероватноће указују да је можда: извршено кривично дело чији је учинилац непознат; да је неко лице извршило кривично дело које још није установљено; и да је извршено кривично дело чији се учинилац зна, али је потребно прикупити доказне информације за потребе поступка.
Циљ оперативне обраде јесте да се вероватноћа у погледу извршења кривичног дела и одговорности одређеног лица са основа сумње подигне на ниво вероватноће која одговара основаној сумњи. Ово из разлога што се кривични поступак може покренути само против одређеног лица ако постоје основана сумња да је учинило одређено кривично дело.
Као и код оперативне контроле, мере и радње које се спроводе са конкретним задацима, извршиоцима и роковима треба да буду предвиђене планом оперативне обраде.
Уколико се утврди да никакво кривично дело није извршено, односно да одређено лице није извршило кривично дело, криминалистичка обрада у вези са конкретним делом или лицем се обуставља. Такође, оперативна обрада престаје када се кривично дело докаже и учинилац лиши слободе.
[1] Ђурђевић, З., Радовић, Н., Криминалистичка оператива, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012, стр. 3. [2] Ibid, стр. 37. [3] Поред лица која су извршила кривична дела, у ову категорију се убрајају и лица која, због свог криминалног потенцијала и свеукупне анализе њиховог понашања и карактеристика, се могу јавити у улози учиниоца, а такође и лица која се означавају као повратници. [4] Објекти радње криввичних дела. [5] Под безбедносно интересантним објектом подразумева се објект или место где се припремају и врше кривична дела или прекршаји од стране више лица, а под простором место где се окупљају безбедносно интересантна лица, продају или размењују предмети кривичних дела, или друге криминалне и недозвољене делатности појединца или група. [6] У нашој криминалистичкој литератури поред термина оперативна контрола може се срести и термин криминалистичка контрола, где се разлика, према мишљењима аутора, налази првенствено у мерама и радњама које се користе. Па тако, криминалистичка контрола представља предузимање криминалистичко-тактичких и техничких мера и радњи, док оперативна контрола представља предузимање криминалистичко-оперативних мера и радњи. [7] Симоновић, Б., Криминалистика – треће измењено и допуњено издање, Правни факултет у Крагујевцу, 2012., стр. 117.
Comments