Увод Основна делатност сваке државе јесте да обезбеди услове који ће њеним грађанима омогућити обављање њихових (свакод- невних) животних и друштвених функција у безбедном окруже- њу. Обезбеђење таквих услова зависи од активности различитих субјеката безбедносног система, међу којима су и активности по- лиције. Друштво са својом елементарном структуром, делатношћу и комплексом успостављених односа постоји и функционише у одређеном окружењу са којим је у сталној интеракцији. Окруже- ње, у општем смислу, представља спектар различитих и промен- љивих чинилаца (параметара, фактора, услова) и њихових атрибу- та који, у различитој мери, утичу на функционисање друштва и одвијање друштвених процеса. Ти различити чиниоци својим ди- ректним или посредним деловањем, појединачно или у интерак- цији са окружењем, међусобним узрочно-последичним везама и специфичностима у односима, утичу на сложеност окружења и чине га најчешће нестабилним. Када је у питању безбедност дру- штвене заједнице, с друге стране, без обзира на њен ниво (глобал- ни, регионални, национални, локални), значајно је безбедносно окружење. Оно се непрестано мења, а карактеришу га и различите опасности, односно различити изазови, ризици и претње. Те опас- ности у највећој мери настају услед људског деловања или су пос- ледица природних процеса. Оне утичу на стање безбедности и често су узрок многих конфликтних ситуација и сукоба (Славко- вић, Кршљанин, 2015: 334).Под појмом безбедносног стања треба подразумевати: уобичајено стање; стање које нема карактеристике уобичајености, те као такво представља нешто што је посебно, специфично, несвакидашње; наступање или постојање таквих околности (узрока или могућих узрока) који представљају реалну опасност да једно уобичајено, пожељно или прихватљиво стање може у реалном свету бити нарушено и прећи из једног у друго, посебно стање (Костић, 1977: 191). У том смислу, безбедност представља одређено стање уку- пних друштвених односа на једном подручју у једном периоду, који омогућавају нормално, законом и другим прописима предви- ђено одвијање свих друштвених функција, уз пуну сигурност љу- ди, имовине и других прокламованих вредности друштва. Безбед- ност је, у ствари, најбоље могуће стање у којима се ти односи одвијају. Превентивна улога криминалистичке контроле Заштита основних друштвених вредности захтева да држа- ва предузима различите активности и изграђује посебне механиз- ме заштите од друштвено опасних појава (криминалитета, пре свега), које својим испољавањем утичу на нормално функциони- сање друштва. Један од основних услова за ефикасније супротста- вљање криминалитету представља уклањање узрока, што и спада у основну обавезу државе и њених субјеката. У профилисању традиционалног модела рада полиције наг- ласак је стављан на оперативне методе, процесе и ефикасност кон- кретних акција, а запостављала се ефективност у деловању на су- штинске проблеме. Делујући на инциденте, полиција се није бави- ла узроцима и условима који продукују криминал, већ њиховим манифестацијама, па су они изнова генерисали инциденте. Такво стање изазивало је осећај немоћи – иако су цела организација и начин рада полиције били подређени сузбијању криминала, резул- тати се нису препознавали, није постојало задовољство грађана радом полиције нити су званичне статистике бележиле пад стопе криминала. Међутим, ако се пође од тога да многи проблеми који захтевају полицијско поступање настају и манифестују се у локал- ној заједници, онда је и успостављање и одржавање партнерских односаса заједницом предуслов ефикасног рада полицијске орга- низације. Тај однос подразумева да сви његови актери (полиција и грађани – заједница) остварују извесну сарадњу, при чему заједно раде и заједнички деле одговорност у случају неуспеха (Милић, 2012: 139). Такав начин рада омогућава утицај на узроке и услове настанка друштвено негативних (криминалних) појава. Криминалне појаве се могу посматрати као тростепена делатност која у себи има мисаони, вербални и материјални (физички) сегмент. Сва три сегмента при остварењу криминалне намере ланчано су повезана и увек иду узлазном путањом према „вишем“ нивоу, мада се у пракси уочавају и примери „прескакања“ нивоа – преласка са првог на трећи односно од мисаоног ка материјализацији. Ако потенцијални извршилац има изграђену или осмишљену мисаону „конструкцију“, он је тиме „купио једносмерну карту“ ка материјализацији деликта (Manojlović, 2015: 215). Превенција криминала, у најширем смислу, може се дефи- нисати као делатност која је усмерена ка спречавању понашања која су законом прописана као кривична дела. Она представља практичну делатност јавних и приватних субјеката која је, у скла- ду са важећим правним и етичким нормама, усмерена ка отклања- њу или умањивању негативног утицаја фактора ризика (индиви- дуалних, социјалних и ситуационих) који могу довести до извр- шења кривичног дела и јачању заштитних фактора који могу од- вратити лице од извршења кривичног дела, као и наставно-научну дисциплину која се бави проучавањем те делатности ради унапре- ђења њеног успеха (Вуковић, 2017: 3). Превенција подразумева предузимање низа мера и радњи различитих субјеката, са заједни- чким циљем да се отклоне непосредни, објективни и субјективни услови који погодују криминалитету уопште, његовим појединим облицима и криминалном деловању појединих лица (Жарковић et al., 1999: 13). Превенција је делатност (поступање) која претходи настан- ку деликтне радње, односно поступање пре извршења радње кри- вичног дела и наступања његове штетне (криминалне) последице. Због тога је и њен основни циљ да се онемогући извршење радње кривичног дела, односно наступање штетне последице. Превенци- ја увек представља друштвено оправданију, кориснију и хуманију активност. Највећу могућност за непосредно превентивно делова- ње има полиција – она у свом раду предузима и одређене активно- сти које у суштини представљају активности контроле. Појам кон- троле у општем смислу значи надгледати, прегледати, надзирати, пазити на некога или нешто (Вујаклија, 1980:461). Тај појам се ве- зује за различите области живота и рада (научна, парламентарна контрола, контрола рада, екстерна контрола...), али све имају јед- ну заједничку карактеристику – упоређивање. Иако су контроле различите, заједничко им је што се приликом контроле садашње, стварно стање нечега упоређује (мери) са стањем из неког претхо- дног периода. Циљ контроле зато јесте да се утврди ток неког стања. У том смислу, криминалистичка контрола се заснива на праћењу криминалних и других друштвено штетних појава или стања на одређеној територији. Под праћењем одређених појава можемо подразумевати свакодневно откривање и евидентирање тих појава према њиховим одређеним карактеристикама у складу са одређеним правилима, за одређени период и на одређеном про- стору. На основу „резултата“ праћења, полиција долази до сазна- ња о постојању различитих облика криминалног понашања, одно- сно кривичног дела имогућих учинилаца. Процес прикупљања по- датака подразумева коришћење различитих техника прикупљања у зависности од потреба и „статуса“ извора из којих се подаци прикупљају, односно од тога да ли су подаци јавно доступни, или су њиховом „власнику“ толико значајни да настоји да их учини тајним, недоступним ширем кругу корисника (Нинчић, 2019: 83). По правилу, подаци се прикупљају, добијају или опажају, а чиње- нице се утврђују, констатују или мере, односно одређују. Један од начина констатовања чињеница спроводи се квалитативним опи- сом чулног сазнања, по правилу коришћењем израза говорног је- зика (Крстић, 2003: 47). Прикупљени подаци омогућавају правил- ну оцену стања безбедности у целини или на одређеном (ужем) простору. То, такође, омогућава истовремено упоређивање одре- ђених података, на основу чега се може доћи до сазнања да ли је одређено друштвено штетно понашање у порасту или опадању. Анализом података долазимо до одређених карактеристика делин- квентног понашања, њихових учинилаца, најугроженијих места, објеката и слично, што омогућава правовремено предузимање од- говарајућих мера и радњи и планско усмеравање снага и средста- ва. Тако идентификоване штетне појаве полиција настоји да суз- бије, односно да крајња последица њихових радњи буде открива- ње конкретног криминалног акта или његовог учиниоца. Крими- налистичка контрола у том случају делује у правцу најопаснијих друштвено штетних појава, а објекат је криминална појава у најширем смислу, са свим елементима који долазе до изражаја у ње- ним спољашњим манифестацијама без обзира да ли она упућује на облике испољавања самих криминалних аката, њихове матери- јалнепоследице или одређена сумњива понашања. Дакле, крими- налистичка контрола делује према свим стањима која услед пос- тојања различитих криминогених фактора могу проузроковати на- стајање криминалне појаве. За остваривање своје превентивне функције криминалисти- чка контрола иницира предузимање одређених мера које могу проистећи из непосредног деловања полиције – кроз, рецимо, поз- орничку делатност, где је полиција „видљива“ и својим присуст- вом на терену онемогућава криминалне активности, кроз праћење и надзор лица са криминалном „историјом“, или самим сазнањем да се припрема извршење кривичног дела, она предузима одгова- рајуће активности. С друге стране, превентивна улога криминали- стичке контроле произлази и из могућности да полиција („искуст- вено“) уочава криминогене факторе, односно услове који погодују настанку и развоју криминалитета, захваљујући чему може дело- вати у правцу њиховог отклањања или минимизирања. Криминалистичка контрола и сродни појмови – појмовна дистинкција и међусобни однос У пракси се често не прави разлика између појмова крими- налистичкe контролe и криминалистичкe обрадe, односно опера- тивнe контролe и оперативнe обрадe, или се неки од њих посма- трају као синоними, што може унети забуну о њиховој правој су- штини. Због тога je неопходно њихово појмовно разграничење. Криминалистичка контрола има за циљ да се орган унутрашњих послова упозна и буде у току са разним друштвено штетним поја- вама, криминалним факторима и интересантним срединама и да има увид у кретање одређених категорија лица (осуђивана лица, лица на условном отпусту, наркомани и слично). Криминалистич- ка обрада представља скуп планираних и системски предузетих криминалистичко-тактичких и криминалистичко-техничких мера и радњи доказивања, чији је циљ откривање и утврђивање дела и учиниоца, његовог проналаска и привођења и обезбеђења доказа. Основна разлика између криминалистичке контроле и криминалистичке обраде јесте у облику и садржају сумње. Код криминалис- тичке контроле присутна је општа сумња да се у одређеној среди- ни (објекат, простор...) може извршити кривично дело. Ту се ради о општој индицији па нема одређене индиције у виду основа сум- ње у односу на кривично дело или учиниоца. За разлику од кри- миналистичке контроле, код криминалистичке обраде постоје од- ређени основи сумње, односно индиције у односу на конкретно лице као учиниоца одређеног кривичног дела или у односу на кривично дело чији је учинилац непознат. Оперативна контрола се такође успоставља на основу опште сумње која указује да одре- ђена лица врше кривична дела, или да се кривична дела врше на одређеном простору или у одређеној средини, односно да се при- према извршење кривичног дела, или да се врши продаја, замена или растурање ствари које су прибављене криминалном делатно- шћу. За спровођење оперативне контроле од криминалистичко- оперативних мера и радњи могу се користити само одређени опе- ративни методи, односно оперативне везе. Оперативна обрада се спроводи када постоје основи сумње да је одређено лице учини- лац конкретног кривичног дела, или да је извршено одређено кри- вично дело, а ради се о кривичним делима која се гоне по службе- ној дужности и за откривање кривичног дела, учиниоца и обезбе- ђење доказа нужно је коришћење одређених оперативно-технич- ких средстава и метода. Дефиниције оперативне контроле и опе- ративне обраде јасно упућују на закључак да су оне по садржају уже одкриминалистичке контроле и криминалистичке обраде, које се предузимају са истим циљем, али у свом садржају обухватају одређене криминалистичко-тактичке и криминалистичко-технич- ке мере и радње и истражне радње (Bošković, 2002: 41). Значи, криминалистичка контрола представља делатност организованог надзирања криминалних средина, објеката и дога- ђаја у њима, односно лица склоних криминалним и другим обли- цима девијантног понашања. Њеним вршењем се непрестано при- купљају подаци о преткриминалним стањима и ситуацијама, као и о активностима и међусобним везама лица са криминалним скло- ностима. Поседовање великог броја поузданих података те врсте омогућава, с једне стране, реалнију прогнозу и успешније спреча- вање криминалног деловања, а с друге стране ефикасније расвет- љавање већ извршених кривичних дела (Жарковић et al.,1999: 93).Код криминалистичке контроле се ради о одређеном си- стему организованих (планом предвиђених) активности које пре- дузима полиција у намери да прикупи потребна обавештења и на основу њих предузме одговарајуће мере и радње ради спречавања различитих облика друштвено штетних појава, уклањања узрока њиховог настајања, као и елиминисања (или минимизирања) последица њиховог деловања. Суштина криминалистичке контроле јесте, у ствари, „надзор“ конкретних криминалних средина, односно догађаја који се у њима одвијају као последица активности појединаца/учинилаца конкретних криминалних радњи. Криминалистичка контрола - облици, методе и средства Основна функција органа унутрашњих послова јесте спре- чавање и откривање кривичних дела, односно проналажење и хва- тање њихових учинилаца, што их чини једним од главних носила- ца борбе против криминалитета. У складу са оваквим задацима, они развијају веома разноврсну активност (позорничка и патролна делатност, осматрање, заседе, појачан надзор, прикупљање обаве- штења...). При обављању тих и других послова овлашћена служ- бена лица одлазе у све важније објекте (улице, пијаце, сајмови, железничке и аутобуске станице...), али и личним запажањима до- лазе до веома значајних сазнања о релевантним чињеницама и ин- дицијама (Petrović, 1974: 28). Полицијска делатност, као уосталом и неке друге делатно- сти, зависи не само од способности и ефикасности непосредне „оперативе“ већ и од квалитета забележених података о маси до- гађаја и људи којима се ова организација бави. Свакодневни пос- лови узрокују да полиција региструје разне податке од значаја за познавање људи и појава, за њихово надзирање, одређивање поли- цијске стратегије, оцењивање успеха и обавештавање јавности (Pečar, 1971: 41). На основу тога полиција идентификује кримина- лна жаришта и одређује стратегију супротстављања тим друштве- но негативним појавама, па и средства и методе криминалистичке контроле. Њиху општем смислутреба схватити као професионал- ни (стручни) „алат“ који употребљава полицијска организација у обављању своје друштвене функције на сузбијању криминалитета. Оне су врло осетљиве, друштвено условљене, у стручном (профе- сионалном) смислу сасвим одређене и у практичној примени сеувек преплићу. Тако, криминалистичка контрола се спроводи кроз: сарадњу са грађанима, лична запажања, специфична полици- јска средства и методе и сарадњу са другим службама и органима. 1. Сарадња са грађанима – Друштвена условљеност одређује да сарадња са грађанима буде наставак интереса сваког грађанина за обезбеђење услова за нормално обављање свакодневних животних и друштвених функција у безбедном окружењу. – Сузбијање криминалитета није само ствар органа унутрашњих послова него свих чланова друштва, због чега сваку информацију грађана треба прихватити и критички размотрити. Неупутно је да се свака понуђена информација или достава a priori унапред одбацује или сматра осветом, интригом и слично, односно да се на самом старту испољавају сумњичавост и неповерење, или да се одгађа или избегава понуђена информација. Напротив, сваки па и најмањи допринос грађана у откривању и разјашњењу криминалних случајева треба ценити и поздравити. Недопустив је крут, одбојан однос према грађанима који самоиницијативно пружају информације, без обзира на побуде из којих то чине (Petrović, 1974: 28). – Партнерске односе са грађанима полиција остварује посредно, преко њихових овлашћених представника (у оквиру, рецимо, савета за безбедност), или непосредно у оквиру директних контаката са грађанима. Суштина је да грађани (или њихови представници) заједно са полицијом дефинишу безбедносне потребеи проблеме и заједнички учествују у њиховом решавању. Један од кључних елемената такве сарадње јесте размена информација (Симоновић, 2006: 203). – Учесници криминалистичке контроле (полицијски службе- ници), боравећина местима која су позната као криминална жа- ришта (места где се врше кривична дела), долазе у контакт са широким кругом грађана који ту живе, раде или бораве. На так- вим местима они успостављају контакте са тим грађанима с циљем добијања података који указују на трагове постојања кри- вичног дела или његовог учиниоца, у заједничком интересу и грађана и полиције. – Процес прикупљања података требало би да резултира ос- тварењем свог основног циља ‒ идентификацијом безбедносног ризика који одређена појава носи са собом. Након њихове ана- литичке обраде доносе се одговарајући закључци који треба да резултирају исправном одлуком, од које зависи реакција друш- тва на деструктивне појаве и успех у отклањању или минимизи- рању њихових негативних ефеката (Nincic, 2018: 337). – Пружање конкретне заштите и помоћи грађанима подразумева непосредан контакт са широким кругом грађана различитих занимања и из различитих средина, који се у тим ситуацијама могу наћи у улози сведока, оштећеног, окривљеног или у било којој другој врсти односа са конкретном ситуацијом. Сваки од њих је у могућности да у том контакту изнесе сва своја запажања која указују на кривично дело или учиниоца и то не само у случају због кога су дошли у контакт са полицијом. Свака чињеница и околност које су или за које се претпоставља да могу бити релевантне, или које су непосредно или посредно у вези са стањем или предметом који представља објекат наше ак- тивности или нашег интересовања, представљају информацију која је, у ствари, последица стања на објекту који је предмет наше активности или интересовања (Kostić, 1973: 93). – Такође, учинилац кривичног дела је понекад вољан да (из различитих разлога) саопшти своја сазнања и запажања. У тим случајевима је од пресудног значаја посебан опрез у прихватању и оцени добијених сазнања. – Контрола учинилаца кривичних дела подразумева „стављање“ под контролу одређеног броја професионалних учинилаца, по правилу, најтежих кривичних дела. Код тих лица извршилац контроле се „наслања“ на одређену групу грађана који му могу помоћи својим запажањима. – Извршиоци криминалистичке контроле налазе се у посебној ситуацији када је у питању контрола организованих криминалних група – ту се ради о лицима о којој шири круг грађана има мало сазнања па је остваривање циља криминалистичке контроле над њима могуће искључиво од лица
из такве средине. То значи да је остварење адекватне контроле могуће успостављањем посебног вида сарадње који, по правилу, прелази у делатност криминалистичке обраде. 2. Лична запажања – Полицијски службеници при извршавању задатака долазе у си- туацију да и сами лично запажају чињенице које упућују на траг о постојању кривичног дела и учиниоца. – Лично запажање је у директној зависности од организације рада, односно стручних и професионалних способности, увежбаности и усмерености учесника криминалистичке контроле, али и њего- вих изражајних способности да на прави начин пренесе и доку- ментује оно што је резултат његовог запажања. – Лично запажање представља проширење могућности извршења задатака који су већ дефинисани кроз сарадњу са грађанима. – Ради повећања квалитета запажања и верификације онога што се запажа неопходно је перманентно усавршавање извршилаца криминалистичке контроле. – Лична запажања се усмеравају ка уочавању индицијалних чиње- ница, односно знакова који упућују на основе сумње (моралне способности, сумњиво понашање, раније осуде, телесна својства...). 3. Специфична полицијска средства и методе – Криминалистичка контрола подразумева и специфичне задатке полиције, у којима се полицијска (оперативна) техника, као зб- ир свих техничких средстава за регистрацију трагова и доказа о кривичном делу и учиниоцу, користи за регистровање свих де- таља личног запажања или сазнања добијених контактом са гра- ђанима. Предност је што се накнадном репродукцијом свих, на- око ситних и у првом моменту слабо уочљивих или „неважних“ детаља, они накнадно могу додатно тумачити, стављати у одго- варајући контекст или користити у склопу других детаља. – Она омогућавају тајну контролу (аудио и видео документовање) и примењују се по правилу у оквиру делатности криминалисти- чке обраде, али уз одобрење надлежних органа. До њихове примене долази само изузетно, и то увек на прелазу из области кри- миналистичке контроле у област криминалистичке обраде, када то преостаје као једина могућност доказивања криминалне дела- тности. – Криминалистичка контрола одређених учинилаца кривичних де- ла подразумева, по правилу повремено, и контакт са особама из криминалне средине (оперативне везе), који мора бити одређен и у строго дефинисаним границама уз посебан опрез у погледу података који су на такав начин добијени. Коришћење оператив- них веза, по правилу, везано је за криминалистичку обраду, а у области криминалистичке контроле се користи изузетно. – Код спровођења криминалистичке контроле користе се и орга- низоване полицијске акције (рација, блокада, заседа...), које се спроводе по начелима криминалистичке тактике. 4. Сарадња са другим органима и службама Подразумева сарадњу која се огледа у координираном раду на спровођењу контроле, у коме други органи и службе спроводе и сопствене облике контроле (инспекције). Планирање и спровођење криминалистичке контроле У проучавању локација криминалитета и других појава друштвене патологије полиција мора да узме у обзир многа сазна- ња до којих долази. Сврсисходно и ефикасно функционисање по- лиције мора се заснивати на констатацијама о криминалним жари- штима, односно дистрибуцији појава, било у географском било у временском погледу. На основу тога се врши прилагођавање снага стварној ситуацији на појединим подручјима. Уколико се лоцира- ње појава повеже и са могућностима утврђивања њихових времен- ских или других варијација, могуће је прецизно предвиђати потре- бе за најефикасније и најекономичније „покривање“ криминалних жаришта, односно опасних и најоптерећенијих рејона, дању и но- ћу, односно у време када је најпотребније. Такав начин је ефика- сан јер омогућава долажење до сазнања која омогућавају да се ви- де „праве ствари на правом месту у право време“. Тако се, с обзиром на степен опасности, снаге прилагођавају географским окол- ностима, врстама друштвене патологије и другим условима (Pečar, 1971: 43–48). У том смислу, планирање је делатност која се састоји у предвиђању свих елемената који су неопходни за извршавање од- ређене активности (задатка). За планирање је неопходно распола- гати сазнањима на основу којих је могуће извршити добру проце- ну и оно претходи непосредној, конкретној, активности. Сваки план би по правилу требало да садржи кратку процену ситуације, циљ, планиране активности и непосредне извршиоце, потребна средства и опрему, место и време вршења активности, начин изве- штавања, одговорна лица по фазама и руководиоца (одговорно ли- це) целокупне активности. Значај планирања као принципа проистиче из схватања да се у раду не сме ићи на импровизације, да у основи сваке делатно- сти мора постојати дугорочни план, као и план сваке конкретне акције. Без планирања нема правилног распореда снага и средста- ва нити сагледавања укупних могућности (РСУПСРС, 1974: 112). У том смислу и планови криминалистичке контроле морају бити усклађени са стварним (реалним) основама и прилагођени ствар- ним потребама, и имати конкретну, усмеравајућу улогу за сваког учесника контроле. Криминалистичка контрола се остварује на одређеној тери- торији у оквиру унутрашње поделе рада полиције применом одго- варајуће методе и средства на објекте контроле. Сваки орган уну- трашњих послова има подручје за чију је безбедност одговоран. То подручје се мора „покривати“ људством и техником како би се имао сталан увид у догађаје који могу имати значај за полицијску организацију, односно утицај на стање безбедности. Полицијски службеници морају бити на терену, у контакту са грађанима, из „непосредне близине“ посматрати шта се догађа и често интерве- нисати и пре извршења кривичног дела, пружајући тако грађани- ма помоћ. Посматрајући је на тај начин (примена одговарајућих мето- да и средстава, унутрашња подела рада, објекат контроле), крими- налистичку контролу можемо условно поделити на општу (у којој учествују сва овлашћена службена лица) и специјалну (линијску). При остваривању опште криминалистичке контроле примењују се средства и методе чија примена захтева општи ниво кримина- листичке стручности и опште објекте контроле. Тај облик се обав- ља свакодневно, као „посматрачка“ активност позорничко-патро- лне делатности. Делатност се врши на позорничком/патролном рејону, који представља мању територијалну целину у оквиру сек- тораи образује се због посебних разлога безбедности па је потреб- но обезбедити већу „покривеност“ (густину) од стране припадни- ка полиције. Општа криминалистичка контрола се врши са мањим степеном аналитичке процене, кроз непосредну опсервацију и уочавање свих индикација догађаја и понашања од безбедносног значаја. Успешно обављање опште криминалистичке контроле кроз позорничко-патролну делатност захтева планирање које мора обе- збедити: – организованост, која подразумева непрекидно физичко присуство на целом подручју, чиме се обезбеђује превентивно деловање у целини; – да учесници криминалистичке контроле (полицијски служ- беници) својим укупним и свакодневним практичним поступањем успостављају непосредан контакт са грађанима и на тај начин даље развијају и усавршавају услове за остварење заједничког интереса (стабилно стање безбедности); – непосредан контакт и усклађивање активности са другим извршиоцима криминалистичке контроле; – непосредно предузимање одређених мера и радњи (у слу- чајевима ванредних догађаја), на заштити живота и безбедности грађана и имовине, како би се зауставио и спречио даљи ефекат штетне последице и превазишло настало стање; – јединствено деловање и поступање на широј територији, у складу са јасно дефинисаним системом руковођења и одлучивања уз професионално и законито извршавање задатака које тако успостављени систем подразумева. Позорничко-патролну делатност карактерише то да је оба- вљају униформисани полицијски службеници који својом спољн- ом „манифестацијом“ делују јавно, дајући тако активностима слу- жбени карактер. Обављање задатака у полицијској униформи ог- раничава могућности неких видова криминалистичке контроле, али „изазива“ користан превентивни ефекат. Основна делатност је
обилазак позорничко-патролног рејона, са непосредним опажа- њем и уочавањем елемената криминалног или другог понашања од интереса за полицију. План спровођења позорничко-патролне делатности требало би да за основу имапроцену аналитичких по- датака на којима се заснива свака планска активност. У том сми- слу, а у зависности од технике праћења за сваки позорничко-пат- ролни рејон, аналитички показатељи би требало да обухватају: – опште показатеље криминалитета по врсти, месту, времену, ос- новним манифестацијама и динамици испољавања; – преглед криминалних жаришта, објеката потенцијално угроже- них криминалним „нападом“...; – преглед осуђиваних лица, лица под појачаним надзором као и других особа за које се процењује да могу бити учиниоци кри- миналних радњи; ту се ради и о надзору вишеструких повратни- ка, међународних криминалаца, учинилаца тежих прекршаја против јавног реда и мира; надзор се не сме вршити на начин који би представљао ограничавање слободе кретања, насељава- ња и запошљавања, или сметњу за нормалан живот лица под на- дзором (РСУПСРС, 1977: 55); – преглед уобичајених места састајања сумњивих особа, по месту и врсти објекта; – преглед објеката преко којих се врши продаја предмета сумњи- вог порекла (бувље пијаце, отпади...); – преглед објеката у којима се одржавају већа јавна окупљања (спортски објекти, ноћни клубови...); – преглед објеката и простора погодних за вршење појединих кри- миналних радњи (разбојништва, крађе, силовања...); – преглед објеката који су погодни као склоништа сумњивих осо- ба или предметаи слично. Да би овлашћено службено лице било у могућности дана основу аналитичких показатеља изврши анализу, нужно је (Kostić, 1984: 22): – познавање историјата подручја рада (сектор, објекат...); – познавање субјеката на подручју рада, а посебно оних који су вршили кривична дела, могућих носилаца криминалне актив- ности или других друштвено патолошких делатности од интереса за безбедност; – познавање криминалних догађаја на подручју рада (њихов број и квалитативна садржина; учесталост и тачно фиксирање места и времена њиховог извршења; услови који погодују вршењу кривичних дела или који могу да погодују у одређеним безбедносним ситуацијама (стањима); – познавање сопственог рада кроз анализу организационог „постављања“ полицијске организације на подручју рада, односно анализу примене оперативно-тактичких и других безбедносних мера и њихових резултата; – уочавање и дефинисање безбедносних проблема и утврђивање радних задатака и њихово планирање. На основу сталног праћења аналитичких елемената по по- зорничком рејону прави се план криминалистичке контроле, који обухвата конкретне задатке (временски и просторни распоред, циљ и задатак у односу на сваки објекат контроле посебно, начин координације нарочито при ангажовању одређених извора инфор- мација...). На крају, одређују се особе одговорне за верификацију и извршење плана и реализацију појединих задатака. План се, ин- аче, стално допуњује новим елементима, било да се одређују нови објекти контроле, додају нови контролни елементи или планирају друге активности. Такође, врши се верификација успешности кон- троле, анализирају евентуални пропусти и слично, чиме се врши анализа квалитета рада позорника али и „оцењује“ реалност самог плана криминалистичке контроле. На основу плана, позорник би криминалистичку контролу требало да остварује тако што: – непосредно осматра унапред одређене објекте и лица; – остварује непосредну контролу у одређеним објектима у којима се очекује сумњиво понашање; – легитимише све сумњиве особе при обиласку објеката; – остварује сарадњу са грађанима путем прикупљања инфор- мација о сумњивим понашањима и осталим елементима значајним за криминалистичку контролу (резултат зависи од способности позорника да оствари контакт и од његове правилне процене да ли је таква особа способна да пружи одређене информације, имајући у виду њено радно место и његова својства); – сачињава одговарајуће извештаје о сазнањима и активностима по плану криминалистичке контроле који углавном садрже место, време, објекат и садржај контроле уз назнаку појаве која је уочена. Позорнички вид деловања је углавном карактеристичан за веће (градске) средине. Улога позорникаје првенствено да својим спољним „атрибутима“ и присуством онемогући избијање одређе- них криминалних понашања, односно да ефикасно спречава њи- хов настанаки пружа помоћ грађанима. Подручје на коме се врши позорничка делатност по правилу се дели на позорничка рејоне у зависности од броја и значаја објеката, густине насељености, ста- ња јавног реда и мира, врсте, броја и учесталости кривичних дела и прекршаја и другим околностима од значаја за полицијску орга- низацију. Позорничка делатност се може вршити стално (непреки- дно) и повремено, само у одређене дане или у одређено време да- на или ноћи. За разлику од позорничког вида активности патролни вид сусрећемо као пешачку, односно као патролну делатност која се врши патролним возилом. У начелу, патролна делатност се врши у свим местима у којима се не врши позорничка делатност, али када то захтева интерес безбедности, може се вршити и у местима где се, као основна, врши позорничка делатност. Циљ патролне делатности јесте да полицијски службеници својим присуством и применом полицијских овлашћења превентивно делују на вршење кривичних дела, прекршаја и других ситуација које могу штетно утицати на стање безбедности на подручју или објекту на коме севрши делатност. Предностпатролне делатности јесте већа пок- ретљивост (ако се узме у обзир да су заступљеније моторизоване патроле). Обухвата се и већа територија, али је могућност уочавања одређених појава смањена па је задатак патроле у мањој мери непосредно осматрање – значајније је прикупљање података о догађајима и променама које су настале на подручју патролне делатности. Посебна (линијска) контрола представља виши степен кон- троле. Заснива се на аналитичкој процени и примени својеврсних метода кроз специфичну унутрашњу поделу рада у органима уну- трашњих послова и одвија се кроз секторски начин деловања. Се- ктор је мања територијална целина (подручје) у оквиру једне по-
лицијске станице (може их бити више) којаима посебна безбедно- сна обележја. За сваки сектор одређује се одређен број полицијск- их службеника са руководиоцем сектора на челу. На сектору се организовањем и вршењем послова систематски прати стање без- бедности, непрестано стварује превентивно-репресивна функција и обезбеђује јединствено поступање координацијом активности и садејством полицијских службеника на сектору са другим линија- ма рада и организационим јединицама. Величина сектора зависи од стања и сложености безбедносне проблематике на одређеном подручју. У складу с тим, план посебне криминалистичке контро- ле, условно, подразумева: – аналитички део, у коме би требало да се налазе сви аналитички подаци који се односе на извршена кривична дела (број лица ко- ја су вршила кривична дела, број кривичних дела са просторном и временском димензијом, лица под појачаним надзором, прег- лед места где се састају учиниоци и потенцијални учиниоци кривичних дела и слично); – процену угрожености, према врстама криминалних аката са еле- ментима усмеравања посебне криминалистичке контроле; – попис објеката криминалистичке контроле; – задатке и начин реализације криминалистичке контроле са кон- кретним задужењима свих учесника појединачно; – начин извештавања и верификације планских активности, као и одговорна лица за реализацију. Без обзира дали је у питању општа или линијска (посебна) криминалистичка контрола, њена практична примена показује од- ређене недостатке који се (уколико се анализирајуна прави начин у одређеним временским, просторним и манифестационим окви- рима) предузимањем одређених „корективних“ активности могу усмерити на праве услове и узроке настајања криминалних дога- ђаја и тиме утицати на позитивно стање безбедности подручја на коме се криминалистичка контрола спроводи. У том смислу, може се говорити о различитом третману криминалистичке контроле као превентивне активности у оквиру осталих превентивних активности органа унутрашњих послова – углавном не постоји свест о бенефитима које контрола нуди. Та- кав однос условљава низак степен њене организованости, или ње- но „рутинско“ спровођење ради задовољења одређених формал-
них захтева. Даље, иако постоје планови спровођења, они се не поштују у целости па изостаје адекватна „повратна“ реакција, од- носно резултати спровођења „садржајно“ постају слабо употреб- љиви. Такође, и поред конкретних задатака, полицијски службе- ници који учествују у спровођењу контроле често у извештајима констатују да „за време вршења дужности, није било безбедносно интересантних догађаја“ па остаје нејасно шта је била њихова ак- тивност. Поред тога, не води се рачуна да безбедносно најинтере- сантнија лица буду увек под контролом. У великом броју случаје- ва криминалистичка контрола се заснива само на личном запажа- њу полицијског службеника, без чврстог „упоришта“ међу грађа- нима и добијања информација из тог контакта. Такође, извештаји који се сачињавају након обављене активности нису редовни, или су веома оскудни и сачињавани по истом „обрасцу“, што оставља утисак да је на терену све мирно и у најбољем реду. Полицијски службеници који спроводе контролу често не познају лица која су под контролом па се поставља питање на који су начин они уопш- те укључени и како спроводе контролу (ангажују се полицијски службеници који не познају довољно терен). Неажурност евиден- ција које се воде за лица под контролом доводе до контроле лица која дуже време не живе на подручју контроле или су преминула. Такође, уколико се утврди да се лице са одређеног подручја више не бави криминалном делатношћу, не разматра се евентуална обу- става контроле или њено преусмеравање (непотребно „расипање“ ресурса). Често се не користе сви доступни извори и подаци па контрола „правих“ објеката изостаје. Дуго трајање појединачних контрола често није праћено никаквим писаним „трагом“. Спро- вођење криминалистичке контроле прати и недостатак координа- ције између активности полицијских службеника који спроводе контролу одређених лица и радника укључених у оперативне об- раде. Слаба опремљеност савременим уређајима такође смањује брзину и ефикасност спровођења криминалистичке контроле (не- могућност даљинске претраге свих база података, недостатак или слаб квалитет радио-везе...).
Закључaк
Полиција, као један од субјеката безбедносног система, унутрашњом организацијом обезбеђује вршење своје делатности на целој територији независно од доба дана, временских услова и других фактора, вршећи својим активностима равномерно, непре- кидно и превентивно „покривање“ терена. Превентива уопште представља спречавање, док превентива у оквиру делатности по- лиције представља спречавање вршења кривичних дела, односно предузимање различитих мера и радњи чија примена омогућава да до криминала уопште не дође. У тој активности, један од значај- них механизама супротстављања криминалу јесте криминалистич- ка контрола.
Криминалистичка контрола представља праћење кримина- лних и других друштвено штетних појава на одређеној територи- ји. Своју функцију остварује „надзором“ конкретних криминалн- их средина и догађаја који се у њима одвијају и таквим начином деловања долази до одређених сазнања о постојању различитих облика криминалног понашања. Методе и средства криминалис- тичке контроле огледају се у сарадњи са грађанима, личном запа- жању, специфичним полицијским методама и средствима као и сарадњи са другим органима и службама уколико је тако могуће доћи до индиција и трагова који упућују на постојање кривичног дела, на одређене материјалне последице које су проистекле из са- мог кривичног дела (његовим извршењем), као и на сумњиво по- нашање одређених лица које указује да би могли бити учиниоци кривичног дела. Спровођење криминалистичке контроле одвија се кроз позорничко-патролну делатност и секторски начин рада у ко- јима позорник односно патрола представљају основ полицијске организације. Они делују непосредно на терену,„на извору“ се су- срећу са свим догађајима и први на њих реагују. То је најмасовни- ји вид полицијске делатности па даје и највеће могућности за ос- тваривање циља криминалистичке контроле – спречавањер азли- читих облика криминалног понашања.
Др Жељко НИНЧИЋ, научни сарадник
Министарство унутрашњих послова Републике Србије
Литература 1. Бошковић, М. (2002). Криминалистичка оператива I. ВШУП, Београд. 2. Вујаклија, М. (1980). Лексикон страних речи и израза. Просвета, Београд. 3. Вуковић, С. (2017). Превенција криминала. Криминалистичко- полицијска академија, Београд. 4. Костић, С. (1973). Организација информација и коришћења информација у органима унутрашњих послова – скрипта. Виша школа унутрашњих послова, Београд. 5. Костић, С. (1977). Основи криминалистичке оперативе, I део. Виша школа унутрашњих послова, Београд. 6. Костић, С. (1984). Криминалистичка оператива – оперативно обавештавање. Виша школа унутрашњих послова, Београд. 7. Крстић, О. (2003). Прогностика криминалитета. Полицијска академија, Београд. 8. Манојловић, Д. (2015). Криминални миље и криминална појава – криминолошки и криминалистички аспекти. Мегатренд ревија, (12)5: 205–220. 9. Милић, Н. (2012). Мапирање криминала у функцији унапређења партнерских односа полиције и заједнице. Безбедност 54(3): 138–159. 10. Nincic, Z. (2018). State of Crime as a Security Assessment Component, Academy of Criminalistic and Police Studies, Volume I, Belgrade, 31–344. 11. Нинчић, Ж. (2019). Прикривене операције у функцији сузбија- ња организованог криминала. Војно дело (2): 82–96. 12. Печар, Ј. (1971). Превентивна делатност органа унутрашњих послова – средства и методи. Савезни секретаријат за унутра- шње послове, Београд. 13. Петровић, А. (1974). Криминалистичка методика, Предавања одржанана Вишој школи унутрашњих послова школске 1973/74 године, 1. свеска, Београд. 14. Правилник о начину вршења послова Службе јавне безбеднос- ти (1977). Републички секретаријат за унутрашње послове Со- цијалистичке Републике Србије, Београд.
15. Приручник за обуку командног кадра, активног и резервног са- става јединица милиције (1974). Републички секретаријат за унутрашње послове Социјалистичке Републике Србије, Београд.
16. Симоновић, Б. (2006). Рад полиције у заједници (Community policing). Виша школа унутрашњих послова, Бања Лука.
17. Славковић, Р., Кршљанин, Д. (2015). Утицај оперативног окружења на сајбер претње. Војно дело 66(5), 333–356.
18. Жарковић, М., Бановић, Б., Ступар, Љ., Ивановић, В. (1999).
Криминалистика. Виша школа унутрашњих послова, Београд.
Comments