Подаци и информације, као основни градивни елементи криминалистичке делатности, прикупљају се преко „извора“ информација. Овај термин се употребљава да означи све путеве који воде до података. Прикупљање података представља основну криминалистичку делатност и сходно томе, сва дозвољена, расположива средства и методе треба да буду употребљене ка том циљу.
У криминалистичкм раду се сусрећемо са различитим изворима информација. Широко је прихваћена подела извора на две основне групе: отворени извори информација и затворени извори информација. при чему се, као основни критеријум за поделу користе могућност и доступност извора за прикупљање информација.
Отворени извори информација – најраспрострањенија и најједноставнија дефиниција отворених извора јесте она којом се под овим изворима подразумевају сви они извори информација који су јавно доступни. Као што се може видети из свих наведених дефиниција, спектар извора и информација које спадају у оквир отворених извора информација је веома широк и веома разноврсан. Главни класификатор ових извора (отворених извора информација) јесте да нема правног процеса или тајних техника који су потребни за прикупљање информација. Овом приликом ћемо навести неке од отворених извора информација (наравно, списак није коначан и у већини случајева зависи од знања и маште онога ко прикупља информације):
- све врсте медија: новине, часописи, радио, телевизија и сл.
- јавни подаци: званични државни извештаји, званични подаци као што су буџет, демографски подаци, законодавне дебате, конференције за штампу, говори, извештаји о утицајима на животну средину, јавно објављене награде и сл.
- заједнице на Web основи (садржај који генеришу корисници): социјално умрежавање, сајтови за размену видео и др. материјала, отворене дискусије (било на форумима, презентацијама, on-line дискусије о блоговима или општи разговори).
- посматрања и извештавања: аматерски авио мониторинг, радио и сателитски посматрачи (ови последњи су међу многим другим изворима пружили значајне информације које нису биле доступне на други начин – нпр., сателитске фотографије високе резолуције на интернет сајту Google Earth прошириле су могућности отворених извора у областима које су раније биле доступне само великим обавештајним службама).
- стручна и академска (односно „сива“ литература): конференције, симпозијуми, професионална удружења, академски радови експерата у датој материји и сл.
- научна истраживања и извештаји;
- геопросторни отворени извори: отворени извори информација често превиде геопросторну страну, јер нису сви отворени извори у структурисаном тексту. Примери геопросторних извора информација укључују захтевне и софистициране мапе (карте), атласе, навигационе податке, ваздухопловне навигационе податке, геодетске податке, податке о животној средини, комерцијалне фотографије, гео-карактеристике терена, просторне базе података и сличне веб сервисе.
- јавно поговарање;
- каталози;
- статистичке базе података;
- базе података о људима, местима, догађајима;
- комерцијални продавци информација;
- „роњење у контејнеру“ („Dumpster diving“);[1]
- претраживачи садржаја интернет сајтова: Google; Yahoo; Bing; Scribid; Picsearch; Lycos; Ask; Yandex; Baidu; DuckDuckGo; Scirus и сл.
Заговорници истичу многе предности отворених извора информација. Можда је најзначајнија предност ових извора информација питање трошкова, с обзиром да је коришћење ових извора знатно јефтиније од прикупљања информација коришћењем затворених извора информација. На пример, корисне информације се могу пронаћи у штампаним медијама, високо квалитетни снимци се могу прибавити претрагом сајта Google Earth. Отворени извори информација имају и друге главне предности. Најпре, информације прикупљене коришћењем отворених извора су дељиве. То заправо значи да се прикупљене информације, како у „сировом“ стању, тако и оне анализиране и преточене у аналитички продукт, могу делити како унутар организације, тако и другим организацијама. Друго, истраживачка пракса коришћења отворених извора информација у одговарајућем формату може бити коришћена у правном поступку без ризика изложености осетљивих криминалистичких обрада. Заиста, коришћење отворених извора информација представља скоро нулти ризик у поређењу са истрагама у којима су коришћени нпр. информатори или друга прикривена средства. Треће, отвореним изворима информација се може приступити у сваком тренутку, експлоатисати и затим делити даноноћно. У том смислу вредност отворених извора је вишеструк. Најважније, отворени извори имају минимални утицај на људска права и слободе. Четврто, предност отворених извора информација јесте да се могу тражити и прикупљати без формалног правног поступка, па се са правом може закључити да прикупљање информација треба почети коришћењем, пре свих, отворених извора информација, односно коришћење отворених извора информација треба да представља приви корак у линији за прикупљање информација.
Иако има бројне предности, отворени извори нису без слабости и ограничења. Међутим, можемо оправдано закључити да предности коришћења отворених извора информација далеко надмашују уочена ограничења и слабости. За организације које прикупљају информације, постоји мала вероватноћа да ће отворени извори понудити 100% решења за њихове информационе празнине. Такође, проблем са којима се корисници отворених извора информација суочавају је и преоптерећеност информацијама. Филтрирање корисних информација из „океана“ информација постаје све теже и захтева додатно време. Ово значи да без обзира на развој информационих технологија исте не могу заменити огроман напор који је потребно да уложе службеници и аналитичари.
Затворени извири информација представљају извор информација које се прикупљају за полицијску сврху и намену, а за чије је прикупљање приступ ограничени и нису доступне широј јавности. Због тога, затворени извор информација ће се најчешће наћи у облику структуриране базе података. Затворени извори информација су, у суштини, сви они извори који нису доступни јавности, односно, укључују информације које су у информационим системима, на основу Закона о тајности података,[2] означенe неком од ознака поверљивости („државна тајна“, „строго поверљиво“, „поверљиво“ и „интерно“). На први поглед, стиче се утисак да приступ затвореним изворима информација имају само полицијске организације, иако то није тачно. Поред ових служби и други субјекти могу имати ограничен приступ затвореним изворима информација. То је случај, на пример, у раду правних лица, предузетника и физичких лица који врше послове из области делатности пружања детективских услуга, који имају одређени пословни однос са полицијским организацијама, а који према одредбама Закона о детективској делатности,[3] могу уз образложени писани захтев од органа државне управе захтевати достављање података из одређених евиденција.
Као посебна врста затворених извора иноформација издвајају се они извори које би могли сврстати у прикривене (класификоване) изворе информација (представљају изворе којим се прикупљају информације коришћењем техника којима се прате све врсте комуникационих сигнала и сигнала који нису комуникациони, на пример, мера тајног надзора комуникације и сл.). Прикупљање информација из ових извора не представља уобичајену делатност у прикупљању информација за било коју категорију злочина, већ само оних најтежих и најсложенијих. Специфичност таквог рада произилази из чињенице да се оваквим активностима у прикупљању информација много више задире у приватност лица према којима су усмерене, њихове Уставом и законима гарантоване слободе и права, у односу на друге изворе информација. Ови извори могу бити коришћени искључиво када то разлози истраге оправдавају, на начин пропорционалан тежини и сложености операције и када је таква делатност неопходна.
Производ прикупљања, обраде и анализе информација добијених из затворених извора информација, упркос његовој великој вредности, која појачава квалитет производа, остаје мање делотворан због ограниченог ширења. Ово, из разлога заштите извора информација, али и заштите појединачних права и слобода лица, обухваћених таквом информацијом.
Најчешће, затворени извори информација у агенцијама за примену закона су: криминалистичко-обавештајни систем, базе података агенција за спровођење закона (Јединствени информациони систем – ЈИС; AFIS (Automatic Fingerprints Identification System); систем за препознавање лица на основу фотографије – FIIS; електронски дневник догађаја; информациони системи које воде полицијске организационе јединице за контролу преласка државне границе и др.), информације прикупљене у криминалистичкој контроли и обради, базе података других државних органа, организација и институција (информациони системи Управе царина, Војске РС, Безбедносно-информативне агенције, Управе за спречавање прања новца, евиденције јавних тужилаштава, судова и инспекцијских органа и сл.), пријаве физичких и правних лица, информације о текућим криминалистичким истрагама, информације добијене путем међународне размене података и др., информације добијене од Интерпола, Еуропола или других међународних организација или полиција других држава и сл.
Информације као предмет криминалистичке делатностисе могу се прикупљати само и искључиво у сврху полицијског посла. Већина развијених полицијских организација су за ове потребе развиле конктена упутства и смернице које се тичу полицијских информација и сврхе њиховог прикупљања. Код нас, одговор на ова питања, односно дефинисање полицијских послова и одређење које су то полицијске информације пружа Закон о полицији,[4] који у члану 30 регулише полицијске послове. Тако, полицијске информације су оне које су потребне за следеће полицијске сврхе:
- заштита живота и имовине;
- спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и других деликата;
- откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима;
- одржавање јавног реда;
- послови у вези са државном границом;
- извршавање других задатака утврђеним законом и подзаконским актом, донетим на основу овлашћења из закона.
У научној и стручној литератури, а која за предмет интересовања има криминалистичку делатност, могућа је подела инфомација према различитим критеријумима. Потребама овог рада чини се прикладном подела информација на две групе. Прва група је заснована на следећој подели инфомација: 1) криминалистичке информације настале пре догађаја; 2) криминалистичке информације на месту догађаја, и 3) криминалистичке информације поводом догађаја. У другој групи су такође три врсте инфомација: прву врсту чине информације које нам дају сазнања о прошлости, дакле о историји криминалног догађаја, криминалног миљеа и сл; другу врсту чине информације које нам дају сазнања о садашњем стању у криминалном миљеу или криминалним делатностима; трећу врсту чине информације које нам дају сазнања о будућем тренду криминалних делатности.
Поред већ више пута истицаног значаја информација за криминалистичку делатност, на овом месту се морамо кратко упознати и са оном другом „тамном― страном информација, а то је дезинформација. Ово се пре свега односи на изворе информација који са одређеном намером свесно обмањују службенике. Сам појам можемо дефинисати као: злонамерно погрешно и лажно објављивање или обавештавање. Дезинформација може бити активна и пасивна. Под активном дезинформацијом подразумевамо намерно пружена обавештења која су лажна и имају нечасне мотиве. Пасивна дезинформација се састоји у томе да се обавештења о криминалној делатности не пружају, већ се чињенице о таквој делатности намерно прећуткују, чиме се постижу исти циљеви као код активне дезинформације.
Кључна особина информације је њена вредност, те у том контексту се тумаче све остале особине информације. Такву вредност не можемо тачно измерити, али се уопштено може рећи да су вредне оне информације које су расположиве у право време, које су везане и које се односе на актуелне претње, и које су тачне и поуздане. На основу тога, може се рећи да су основни критеријуми вредности информације следећи:
- правовременост и актуелност;
- релевантност;
- тачност и поузданост;
Правовременост и актуелност - су временске димензије информације. Правовременост значи да је информација расположива онда када је потребна. Информација има највећу вредност ако је расположива онда када је потребна за решавање проблема. Ако је информација расположива са закашњењем, њена вредност се битно умањује.
Релевантност - као најважнија особина информација истиче се њихова релевантност, што се може описати као погодност информације корисничким потребама. Релевантност информација је у предиспозицији да омогући разумевање проблема. Она је већа ако омогућава вишедимензионални поглед на актуелни проблем. Информације без контекста и везе са другим релевантним информацијама су мање вредне, тј. укупна вредност скупа повезаних информација већа је од простог броја њихових појединачних вредности.
Тачност, прецизност и поузданост - међу битна својства информације спадају прецизност, тачност и поузданост. Тачност информације је однос садржаја информације наспрам догађаја на који се односи. Информација је тачна ако нема одступања њеног садржаја од стварног стања. Прецизност информације је мера тачности информације, односно релативно допуштено одступање од стварних вредности. Поузданост информације је мера њихове истинитости, која се може исказати кроз ниво вероватности њене тачности.
Оно што је најбитније истаћи у овом делу јесте неопходност да приступ у прикупљању информација, красе три најважније особине: проактивност, офанзивност и тајност (конспиративност), а све у складу са општим стандардима заштите слобода и права грађана. Проактивност у прикупљању информација означава делатност службеника која се одвија у криминалном претпољу, са настојањем да се буде присутан на терену и добро обавештен о свим претњама безбедности у датој средини, а са циљем предупређења криминалних активности. Офанзивност у прикупљању информација значи да се не сме бити пасиван у таквој делатности, тј. не сме се дозволити да се информације о криминалним активностима прикупљају спорадично или чекати да оне дођу саме. Чињеница је да се најтеже врсте криминала предузимају прикривено. Тајност (конспиративност) предузимања подразумева делатности у прикупљању информација из свих извора које карактерише тајност предузимања.
[1] Постоји стара изрека да је "Ђубре једног човека благо за неког другог човека". То је свакако тачно у обавештајном свету. Ова метода прикупљања информација представља активност службеника безбедносних служби којом се у прикупљају и анализирају информације које су прикупљене из одпадака које одређена лица бацају у контејнере (канте за отпатке и сл.). Овакав начин прикупљања информација није илегалан, и у већини држава се смеће третира као напуштена и слободно доступна ствар. Управо из разлога што је неко одбацио било коју врсту отпадака не постоји очеквање приватности или задржавања власништва над баченим стварима. "Роњење у контејнеру" је препознатив начин рада савремених обавештајних служби и према практичним искуствима обавештајаца, ставке одбачене од њихових власника могу бити драгоцене информације (тако, у овим изворима се могу пронаћи разни писани документи; електронски чувари информација – дискови, флеш меморије, хард дискови; роковници; именици и сл.). Такође, поред обавештајних служби, овој методи посежу и приватна лица, али и неке стране организације које желе прикупити информације или материјал на овај начин. Свесни оваквог ризика, многи појединци, али пре свега компаније регулишу процедуру одлагања отпада. "Роњење у контејнеру" (e."Dumpster diving"), назив је добио од најпознатијег Америчког комерцијалног произвођача канти Dumpster. [2] Закон о тајности података („Сл. гласник РС“ број 104/2009); [3] Закон о детективској делатности („Сл. гласник РС“ број 104/2013); [4] Закон о полицији („Сл. гласник РС“ број 6/2016)
Comments