Закон је норматив државе који по одређеном поступку доноси њен законодавни орган. У већини држава је тај орган – Народна скупштина. Закон је после Устава, највиши најважнији правни акт и сви други правни акти у држави морају бити у складу с њим, јер су они ниже правне снаге (подзаконски акти). То је начело законитости. Законима се уређују друштвени односи у свим областима живота. Законом се друштвена правила претварају у норме, које су обавезујуће за све грађане. По тим законима суде судови, они су симбол и неодвојиви институт суверенитета и слободе, где грађани траже правду пред својим судовима, где суде наши угледни суграђани и сународници – судије. Ово уједно представља и манифестацију самог суверенитета, јер држава, односно њени изабрани представници суверено и самостално уређују друштвене односе. Може се слободно рећи да закон представља у неку руку, након Устава, симбол независности, односно суверенитета одређене земље и уједно мерило истог. Закон може бити у форми једног закона који регулише једну материју или у форми кодификације која регулише целе области.
Закони су, поред тога што су скуп правила понашања, уједно и одраз једне цивилизације, показатељ њеног функционисања, њених вредности и степена развоја одређених односа. У далекој прошлости, друштвени односи су се уређивали углавном неписаним правилима, који су настајали временом и постали су чврста правила понашања за припаднике одређене заједнице, иако нису нигде записана – то су обичајна правила, која обликују обичајно право. И данас поред писаног права, писаних закона, постоји упоредо и обичајно право, обичајни закони. Некада су писани и обичајни закон у складу, а некада не, чак су и у супротности. У неким случајевима се закони и доносе како би се одређени обичајни закон „искоренио“. Најбољи пример за то је крвна освета, која је у неким заједницама толико укорењена да постоје експлицитни закони који забрањују крвну освету. У неким заједницама вековима се односи регулишу обичајним правом, па су писани закони малобројни, или представљају кодификацију већ постојећег обичајног права.
Закони су огледало једног друштва. Стари су колико и сама цивилизација. Показатељ су и специфичности једне заједнице. Друштво је од најстаријих времена тежило уређивању односа и успостављању одређених правила. Као пример најстаријег закона, односно законика, кодификације јесте Хетитски законик, па затим Хамурабијев законик. Античка грчка се поносила својим законима и Платон је цело једно дело посветио само закону. Не смем изоставити римски закон, односно римско право, које је извршило највећи утицај на савремена европска права. Оно је било толико развијено и свеобухватно, да су многи од назива института, тужби, па и целих система, све до данас остали актуелни и очувани, уз нужне измене које временске околности диктирају (Римско право је толико комплексно, да би о томе требало писати засебан рад). Напоменуо бих и Јустинијанов законик, као пример једног свеобухватног и врло напредног законика римске епохе.
У средњем веку, такође имамо разне законе, које је доносила што црквена што световна власт. Код нас не могу а да не поменем Номоканон, односно законоправило Светога Саве и Душанов законик, један од ретких законика своје врсте у тадашњој Европи.
Врло је значајан и Code Civile, француски грађански законик из Наполеоновог времена.
Неки закони су настали као плод утицаја целих школа и праваца правне мисли, а неки као резултат компромиса између слојева, класа. Несумњив је утицај Школе природног права на настанак закона у новијој историји. Управо је француски Code Civile пример законика који је инспирисан природноправним учењем. Као резултат компромиса између слојева, могу навести енглески закон, Bill of Rights, који је настао како би се ограничила власт круне у корист племства и који је и данас на снази у Енглеској.
На нашим просторима, вема је важно поменути грађански законик нашег истакнутог правника Валтазара Богишића из 1888. године.
Период 18, 19 и 20 века је обележен као период писане уставности и доминантног начела законитости и писаних закона, односно усклађености закона са највишим правним актом једне земље – уставом. Писани закони постају правило. Србија је држава која може са поносом да истакне своју уставну традицију. Међу првим државама у Европи донела је бројне законе од поновног успостављања своје независности. Краљевина Србија је имала веома напредне уставе и законе. Следи предиод социјалистичке уставности, који је донео новине у правни систем земље, прокламујући нека начела која су веома важна, као што су обавезно и бесплатно школство, здравство, интензивно регулисање социјалног питања, итд. Након слома социјалистичког блока, поново преовладава грађанска школа и начела поделе власти, вишепартијски систем, неповредивост приватне својине поново заузимају централно место у регулативи, као и прокламовање неких вредности које су сада постале међународно признате и кодификоване. Велику улогу има данас међународно право и међународне конвенције, које када се усвоје од домаћег законодавног тела, постају саставни део правног поретка једне земље.
Могу да закључим да кроз правну историју једног народа, ми можемо да видмо много више од скупа правила која је тај народ имао кроз епохе, ми можемо видети фактички историју у ширем смислу тог народа, култиру, односе. Веома је важно развијати правну културу и схватити значај закона, јер како су много умнији људи од мене пре говорили – закон нас раздваја од звери и закон је један од драгуља људског ума у друштву.
Comments