ZAKON O PROGRAMU ZAŠTITE UČESNIKA U KRIVIČNOM POSTUPKU

Mera promene identiteta prema Zakonu sastoji se od potpune ili delimične izmene ličnih podataka, uz moguću promenu fizičkih karakteristika. Ko uđe u program zaštite svedoka, potpisuje sporazum u samo jednom primerku. Taj dokument čuva Jedinica za zaštitu, dostupan je samo komisiji i sadrži klauzulu da se obaveze iz sporazuma ne mogu osporavati pred sudom

U program zaštite svedoka, otkako je uveden u Srbiji, u početku su ulazili samo bivši kriminalci i ratni zločinci. Poslednjih godina u njega se uključuju i ljudi koji nisu iz kriminogene sredine, ali su sticajem okolnosti postali svedoci teških krivičnih dela.

Mera promene identiteta prema Zakonu o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005 - dalje: Zakon), sastoji se od potpune ili delimične izmene ličnih podataka. Uz tu meru može biti određena i promena fizičkih karakteristika plastičnom operacijom. Promena identiteta može imati uticaja na prava i obaveze zaštićene osobe samo u meri u kojoj je to neophodno radi sprovođenja programa zaštite. Drugim rečima, to što je neko promenio identitet ne utiče na njegove ranije obaveze prema trećim osobama. Ukoliko tokom trajanja programa zaštite počini novo krivično delo, o tome se obaveštava tužilac i komisija. U slučaju promene identiteta, podaci koji se menjaju razlikuju se od države do države. U Holandiji, Velikoj Britaniji i u SAD, to uključuje samo promene imena i prezimena, dok u Italiji, Slovačkoj, Austriji i Nemačkoj podrazumeva i promene mesta i datuma rođenja. Bitno je da se ne može naći veza između starog i novog identiteta. Plastične operacije koriste se samo kao krajnji vid.

Posle promene identiteta, Jedinica za zaštitu (JZZ) odobrava i nadzire pristup izvornim podacima o svedoku. Svedok u programu zaštite treba da se pridržava uputstava pripadnika JZZ. Mora da obavesti jedinicu o svakoj promeni okolnosti koja bi mogla da utiče na sprovođenje programa.

U Zakonu piše da svedok treba da navede svoje račune, pravne poslove, finansijske i druge obaveze i da pre zaključenja većih pravnih poslova zatraži saglasnost JZZ, kao i da sam preduzme sve neophodne mere radi postizanja finansijske samostalnosti. Svedok treba da prijavi ukoliko u novoj sredini sretne nekog koga poznaje odranije, čak iako to poznanstvo nema nikakve veze sa svedočenjem. U tom slučaju, on mora odmah da bude premešten.

Ko uđe u program zaštite svedoka, potpisuje sporazum u samo jednom primerku. Taj dokument čuva JZZ, dostupan je samo komisiji i sadrži klauzulu da se obaveze iz sporazuma ne mogu osporavati pred sudom. Potpisnik sporazuma sa državom potpisuje da je sve ovo razumeo. Iako donose ključne odluke, svi članovi komisije ipak ne znaju sa kojim državama JZZ sarađuje i gde koji svedok živi. Bira se uvek potpuno nova sredina. To mora biti država u kojoj svedok nikad nije bio i u kojoj ne živi niko ko ga poznaje. Razlog da neka zemlja ne može da mu pruži utočište mogao bi da bude čak i to što je samo jednom u životu posetio tu državu.

Pripreme podrazumevaju da bezbednosnu procenu obavi i zemlja u koju će neki svedok biti prebačen. Ima zemalja koje uopšte ne prihvataju da brinu o svedocima iz predmeta ratnih zločina. Naša zemlja takođe obavlja bezbednosne provere i procenjuje da li će imati probleme kada prihvata strane svedoke, a jedan od kriterijuma je i taj da osoba nikada nije imala nikakve kontakte u Srbiji, posebno ne sa ljudima iz kriminogene sredine.

U Nemačkoj, ne postoji komisija koja odlučuje o programu zaštite svedoka, već sve odluke i procene radi policija. U Holandiji, u ovoj oblasti glavnu reč vodi tužilac, pa čak i o tome koji svedok će biti primljen iz inostranstva.

Posle prvobitnog zakonskog rešenja koji je za njih predviđao potpunu aboliciju, svedoci saradnici i posle sticanja tog statusa ostaju okrivljeni, ali će im presudom biti prepolovljena kazna. Ostavljena je mogućnost da na predlog tužioca kazna bude i blaža pa čak i oslobađajuća. Srbija ima više svedoka pod zaštitom od svih država bivše SFRJ zajedno i po tom broju, ima visoko mesto i u Evropi. Razumljivo je da svedoci koji zbog svojih svedočenja imaju zaštitu države, uvek izazovu pažnju javnosti i da su na meti kritike svakog advokata čijeg klijenta terete u sudnici. Mnogi sumnjaju da se, iza kulisa programa koji je, prema Zakonu, potpuno skriven od očiju javnosti, sklapaju sumnjive pogodbe sa tužilaštvom. Često se ukazuje da je interes svakog svedoka, koji je spas od osvete našao pod okriljem države, da izjavi bilo šta kako bi se domogao i zadržao tu pogodnost. Pružanje podrške svedoku saradniku nije bilo odmah prihvaćeno ni u drugim državama, pa ni u SAD koja ima gotovo pet decenija iskustva u ovoj oblasti.

Ipak, program koji insajderima pruža bezbednost dragocen je i jedinstven instrument države u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma i ratnih zločina. Značaj programa zaštite u borbi protiv organizovanog kriminala, rastućeg terorizma i drugih oblika najtežih krivičnih dela je izuzetan, ako se ima u vidu činjenica da su svedoci saradnici najčešće ključni faktor i jedini način za rasvetljavanje ovih krivičnih dela.