Pragmatička definicija kriminalistike glasi da je ona nauka koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva, koja su najpogodnija da se otkrije i razjasni krivično delo, otkrije i privede krivičnoj sankciji učinilac, obezbede i fiksiraju svi dokazi radi utvrđivanja (objektivne) istine, kao i da se spreči izvršenje budućih planiranih i neplaniranih krivičnih dela. Kratko rečeno, to je nauka o tehnici, taktici i metodici operativnih, istražnih i drugih sudskih radnji, kao i o sprečavanju kriminaliteta.
Kriminalistika istražuje celokupnu represivnu i preventivnu delatnost, koja ima za cilj suzbijanje kriminaliteta, a obavljaju je službe javne i državne bezbednosti i krivično pravosuđe.
Preventivna kriminalistika ima istovremeno samostalni i pomoćni karakter. Ona usavršava postojeće i pronalazi nove metode i sredstva kriminalističke prevencije (npr. najrazličitije vidove sprečavanja falsifikata novca, pasoša, tehničkog obezbeđenja od provalne krade, vrsti klopki itd.). Pomoćni karakter ima ukoliko kriminalnoj i socijalnoj politici ukazuje na mogućnost profilaktične mere.
Čitav niz operativno-taktičkih mera i istražnih radnji ima istovremeno izraziti represivno-preventivni karakter (patrole, zasede, racije, lišenje slobode, itd.).
Treba ipak priznati da je preventivna kriminalistika još uvek negde na početku svog razvoja, dok je represivna kriminalistika, snažno razvijena, daleko isprednjačila, što se, neminovno, mora ispoljiti i u ovom delu.
Represivna kriminalistika je najuže povezana sa naukom krivičnog postupka: ona proučava delatnost svih učesnika krivičnog postupka i u svim njegovim fazama. Neophod- no je da se kriminalistika permanentno i široko primenjuje i u glavnom postupku, a ne samo u pretkrivičnom postupku i istrazi. Sudsko veće je primorano pri izvođenju i oceni dokaza da ispita metode i sredstva, koje je upotrebio istražni sudija prilikom njihovog pribavljanja i oformljenja.
Verifikacija rezultata istrage izvršena je stručno samo ako su tom prilikom upotre- bljene kriminalističke metode i sredstva. Sudsko veće, dalje, primenjuje, svesno ili nesvesno, više ili manje kvalifikovano, sudsku taktiku, planira glavnu raspravu, stalno operiše sa verzijama, saslušava svedoke, veštake, ispituje okrivljenog, vrši prepoznavanja i suočavanja, obavlja preglede (uviđaje) stvarnih dokaza, sudske eksperimente, analizira ekspertize itd. Ako želi da ovu delatnost, koja je veoma složena i bremenita mnogim saznajnim problemima, organizuje i obavlja lege artis, predsednik veća mora uistinu suvereno usvojiti kriminalistiku. Branilac i javni tužilac, zastupajući svako svoju verziju u procesnoj borbi, primenjuju takođe kriminalistička saznanja, podatke, metode i sred- stva. Od intenziteta i kvaliteta ove primene u velikoj meri zavisi i nivo konkretnog procesa i ishod postupka. Poznavanje i primena kriminalistike na glavnom pretresu daju vrlo realnu mogućnost za utvrđivanje istine.
Kriminalistika je jedinstvena disciplina koja se grana na kriminalističku tehniku i taktiku.
Kriminalistička tehnika proučava i iznalazi najpodesnije metode i sredstva iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka. Pomoću ovih metoda i sredstava pronalaze se, obezbeduju, fiksiraju i tumače makro i mikrotragovi, kao i predmeti krivičnog dela da bi se razjasnile bitne okolnosti, važne za rasvetljavanje krivičnog dela i identifikaciju izvršioca ili drugih lica (kao što su npr. žrtve krivičnog dela). Ona, takođe, izučava i pronalazi tehničke metode i sredstva sprečavanja krivičnih dela.
Kriminalistička taktika bavi se oblicima u kojima se sve mogu pojaviti krivična dela, motivima i ciljevima njihovog izvršenja {kriminalna, delinkventska tehnika i takti- ka); zatim, stručnim znanjima, veštinama, običajima, shvatanjima, načinom života i psihologijom izvršioca krivičnih dela (kriminalna fenomenologija); dalje, kriminalistička taktika izučava i usavršava sva ona osnovna pravila i radne metode, koje služe otkrivanju i razjašnjavanju izvršenih i sprečavanju budućih krivičnih dela, a nisu tehničke prirode i najzad, vrši organsko povezivanje tehničkih i taktičkih načina rada. Taktika udahnjuje tehnici život.
Negativna definicija: kriminalistička taktika je učenje o takvim osnovnim pravilima i radnim metodama, kojenisu tehničke prirode, a proučavaju se i iznalaze u cilju otkrivanja i razjašnjavanja izvršenih, kao i predupredenja budućih krivičnih dela.
Potrebno je da se pobliže objasne tri osnovna elementa kriminalističke taktike. Pojavni oblici krivičnih dela jesu vrsta i način izvršenja (u najširem smislu reči). Pod kriminalnom, delinkventskom tehnikom i taktikom shvatamo, radne metode i sredstva koja primenjuju učinioci pri pripremanju, izvršavanju (pojavni oblici) i prikrivanju krivičnih dela. Kriminalna fenomenologija (koja, naravno, nema ničeg zajedničkog sa filozofskom fenomenologijom) prikuplja i sistematiše: 1) pojavne oblike kriminaliteta (delinkventska tehnika i taktika, kriminalna morfologija), 2) pojavne životne forme prestupnika (krirninografija), 3) saznanja o pojavama kod pojedine vrste krivičnog dela (ubistva, krade, prevare, paljevine, falsifikati novca, falsifikati isprava).
Taktika i tehnika prestupnika uslovljavaju metode i sredstva kojima se služe kriminalistička praksa i teorija2). Oni su u najvećoj meri prisutni pri kreiranju kriminali- stičke tehnike i taktike.
Kada se govori o preuzimanju metoda iz drugih, a osobito prirodnonaučnih i tehničkih nauka, nije nipošto u pitanju njihovo slepo i mehaničko presađivanje. Preuzete metode obrađuju se i prilagođavaju zadacima pretkrivičnog i krivičnog postupka, a neretko se stvaraju i sasvim nove metode. Tako npr. niko ne smatra da je daktiloskopija deo biologije, lični opis se ne tretira kao deo antropometrije i fizionomike, veštačenje rukopisa je integralni deo kriminalistike, a ne karakterologije ili neke druge nauke, ispitivanje okrivljenog i saslušavanje svedoka nisu deo opšte psihologije. Po tome se kriminalistika i razlikuje od svojih pomoćnih disciplina: sudske medicine i kriminalne psihopatologije, koje ostaju samo specijalizovane grane medicine. Ista je stvar, i sa kriminalističkim sredstvima; daktiloskopski pribor, balistoskop, lie-detektor, inspektoskop itd. pronađeni su upravo radi obavljanja delatnosti pretkrivičnog i krivičnog postupka. Kriminalistika stvara mnogobrojne nove metode i postupke koji se nisu ranije primenjivali u mehanici, fotografiji, fizici, herniji, psihologiji i drugim disciplinama. Pošto koristi podatke naj- različitijih nauka zovemo je mešovitom (hibridnom) naukom3'. Još je Gross odbacio misao o korišćenju stručnjaka raznih nauka pri stvaranju kriminalistike. Tako npr. psiholog ne može samostalno proučavati problematiku pogrešnih predočavanja radi prepoznavanja u njenoj potpunosti ako nije istovremeno i krivičar. Nije slučajno da su pravnici Gross, Hellwig, Grassberger, Gorphe, Ratinov i Kertez protagonisti krivične psihologije; karak- terolog ne može da izvrši identifikaciju rukopisa bez usvajanja kriminalističkog učenja o ekspertizi rukopisa itd. Svi oni zajedno moraju poznavati norme krivičnog prava i krivičnog postupka i praksu organa pretkrivičnog i krivičnog postupka.
Kriminalistička taktika se sastoji iz opšteg i posebnog dela (metodika).
Kriminalistička metodika je deo taktike (tzv. posebni deo taktike). Dok opšti deo proučava i razrađuje osnovna pravila i radne metode koje su tipične za otkrivanje, istraživanje i razjašnjavanje svih vrsta krivičnih dela bez razlike, dakle, opšte i zajedničko
— metodika istražuje i proučava posebnosti (specifičnosti), ono što je važeće samo za otkrivanje, istraživanje i razjašnjavanje određene vrste krivičnog dela, dakle, različito. Može se reći da je odnos između opšteg i posebnog dela taktike analogan odnosu između Opšteg i Posebnog dela krivičnog prava. To je odnos opšteg i posebnog.
Opšti deo taktike proučava npr. planiranje pretkrivičnog i krivičnog postupka, pretres, uviđaj, razgovor sa građanima i informatorima (u smislu č. 151. ZKP), saslušanje svedoka i veštaka, indicijalni metod otkrivanja i razjašnjavanja krivičnih dela, racije, zasede, praćenje, istražni (sudski) eksperiment itd. Metodika obraduje kako se ta opšta pravila i radne metode odražavaju u specifičnostima svake vrste (i unutar nje) krivičnog dela posebno. Metodika je specijalizovana kriminalistika u kojoj su važne razlike, detalji, pojedinosti. Metodika se ne bavi onim što je zajedničko i opšte pretkrivičnom i krivičnom postupku kod raznih krivičnih dela. Na primcr, ogromne su razlike, pored opštili zajedničkih crta, između metodike otkrivanja, istraživanja i razjašnjavanja ubistva i krijumčarenja opojnih droga. Tako, otkrivanje, istraživanje i razjašnjavanje paljevine — pored opštih pravila koja važe i za svaki drugi pretkrivični i krivični postupak — suočava se sa svojim drugačijim problemima od onih koji se pojavljuju pri otkrivanju, istraživanju i razjašnjavanju silovanja, a svako zna da otkrivanje, istraživanje i razjašnjavanje džepne krađe nije nipošto jednako sa kriminalističkim postupanjem u slučajevima ubistva ili diverzije.
Zbog toga je sasvim logično prvo izlagati opšta pravila i radne metode, a zatim posebnosti.
Teoretska uputstva kriminalističke taktike (opšti deo) i tehnike daju samo opštu orijentaciju za pravilno organizovanje i sprovodenje delatnosti pretkrivičnog i krivičnog postupka. Metodika je mnogo konkretnija, sa nižim stepenom apstrahovanja. Ona nas uči
Astronomija i medicina npr. koriste se obilato hernijom, fizikom, fotografijom, matematikom i slično, te spadaju u hibridne nauke, a ipak im niko ne osporava samostalnost pravilnom vršenju konkretnog tipa postupanja, istražujući koje taktičke načine i tehnička sredstva i kako treba primeniti na konkretnu vrstu slučaja da bi se utvrdila istina.
Metodika u široj lepezi detaljiše i obogaćuje čitavu kriminalistiku.
No ne smemo ni za trenutak smetnuti s uma da je kriminalistika jedinstvena celina, koja nipošto ne predstavlja nekakav mehanički zbir saznanja i podataka iz kriminalističke tehnike, taktike i metodike.
U stvari, u praksi svaka izvršena operativno-taktička mera, istražna i druga sudska radnja znače vešto povezivanje, stvaranje jednog liva u primeni svih tih znanja, iskustava i empiričkih pravila.
Pored toga, treba uvažiti da u metodici pojedine vrste krivičnog dela dolazi do punog izražaja potpuna i svestrana primena ne samo učenja kriminalističke taktike i tehnike nego i sudske medicine, krivične psihologije i kriminalne psihopatologije. Nepravilno je shvatanje da metodika ne srne da obrađuje one činjenice koje proučavaju ove pomoćne kriminalističke discipline.
Ove se oblasti u kriminalističkoj metodici nužno izukrštavaju, ali uvek pod jedinstvenim (metodskim) uglom gledanja.
Metod kriminalistike proizlazi iz njenog pojma, sadržaja i cilja. Proučavajući krivično delo, prestupnike i delatnost suzbijanja kriminaliteta, kriminalistika se susreće sa životnim procesima i pojavama koje su, mada veoma različite, zasnovane na određenim zakonitostima. Metod kriminalistike sastoji se u pronalaženju i korišćenju tih zakonitosti na način da se uopšteno gradivo pruža u vidu sistematskih preporuka.
Kriminalistika proučava: 1) kriminalnu fenomenologiju (kriminalnu morfologiju i kriminografiju); 2) delatnost pretkrivičnog i krivičnog postupka u svim njihovim fazama i iskustvo organa koji ih sprovode; 3) prilagođuje saznanja i podatke iz raznih, naročito prirodnih i tehničkih nauka, potrebama i ciljevima pretkrivičnog i krivičnog postupka; 4) stvara metode kriminalističke identifikacije. Primenjujući dijalektičku logiku i logičke načine i oblike formalnog mišljenja kao što su generalizacija, apstrakcija, analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i analogija — kriminalistika razvija svoje posebne metode prona- laženja, obezbeđenja, fiksiranja, ispitivanja i ocenjivanja dokaza:
— posmatranje lica mesta, subjekta i objekta krivičnog dela pod posebnim uslo vima osvetljenja i eventualno uz pomoć specijalne aparature;
— posmatranje ponašanja i držanja učesnika pretkrivičnog i krivičnog postupka;
— sistem načina merenja i opisivanja;
— upoređivanje (komparacija);
— istražni, ekspertni i sudski eksperiment;
— kriminalistička veštačenja (ekspertize);
Krivično pravo određuje represivnoj kriminalistici krug, predmet i sadržaj otkri- vanja, istraživanja, dokazivanja i razjašnjavanja.
Krivični postupak propisuje pravne okvire za delatnost pretkrivičnog i krivičnog postupka, a kriminalistika daje tom pravnom okviru realni sadržaj. Nauka o krivičnom postupku ne proučava da li je bolje fiksirati otisak stopala po ovoj ili onoj metodi, da li će u zemlji važiti Henri-Galtonov, Rošerov ili Vučetićev daktiloskopski sistem, gde i kako treba tražiti pri pretresu stana i lica, kako će se najpravilnije utvrditi i fiksirati istina pri saslušavanju svedoka, kako treba vršiti uviđaj kod paljevine, a kako u slučaju provalne krađe. ZKP ne određuje da će se primeniti Rubnerova i Šnajderova folija, ne upušta se u to da li će se zrno ispaljeno iz pištolja veštačiti Baltazarovom metodom ili komparativnim mikroskopom (balistoskopom), ne vodi računa o tome kako se vrši uviđaj, ne propisuje deobu uviđaja na statički i dinamički stadij, ne bavi se tipologijom krivaca, ne stvara podele indicija i ne pozna npr. indiciju poznavanja izvesnih okolnosti koje nisu svima poznate itd. Međutim, Zakonik o krivičnom postupku normira da trag može biti dokaz o krivičnom postupku samo ako je fiksiran u zapisniku o uviđaju na procesno utvrđen način.
Represivnu kriminalistiku možemo zamisliti kao krug, koji se izukrštava, a velikim delom i poklapa sa drugim krugom (ZKP), ali je svakako znatno širi od njega. Pretkrivična delatnost se obavlja upravo po empiričkim pravilima kriminalističke taktike, u sferi izvan krivičnog postupka, iako ne protiv njegovih normi. Dalje, kriminalistika se ne primenjuje samo u oblasti krivičnog pravosuđa. Ona nalazi značajnu primenu i u građanskom postupku. Pravila tehnike i taktike saslušavanja svedoka i saznanja krivične psihologije u potpunosti važe i u ovoj oblasti. U sporovima oko ugovora i testamenata vrši se kriminalističko veštačenje dokumenata. Bez kriminalistike se često ne mogu uspešno rešavati sporovi iz područja porodičnog prava i tako dalje.
Postoje razna shvatanja o prirodi kriminalistike. Po jednima je kriminalistika nepravna nauka i ima iskustveni (empirički) karakter. Veliki broj kriminalista u bivšem SSSR-u zastupa, međutim, tezu da je kriminalistika pravna nauka.
Kriminalistika je nastala paralelno kao policijska disciplina (police technique et tactique; police scientifique; polizia scientifica; polizia tecnica), i kao disciplina o naučnim metodama razjašnjavanja činjeničnog stanja: nauka o pretkrivičnom i krivičnom postupku, represivno-preventivnom suzbijanju kriminaliteta i kriminalističkoj profilaksi.
Njeni su pioniri: Bolley, Bauer, Kitka, Richter, Jagemann, Zimmermann, Ortloff, Röscher, Bertillon, Reiss, Bischoff, Niceforo, Bohne, Kanger, Brüning, Popp, Locard, Ottolenghi, Söderman, Goddard, Schneickert, Heindl, Burinski, Tregubov, Lebedev, Lacassagne, Hellwig, Paul Friedrich, Jeserich Paul i Rudolf, Baltliazar, Lochte, Smith, van Leden Hülsebosch, Türkei, Kögel, Dankworth, Bayle, Look, Stockis, Galton, Gerschel, Vučetić, Kockel, Medinger, De Rechter, Cuthbert, Vollmer, Matvejev itd. Ipak »otac" kriminalistike je Hans Gross. Sam naziv izveo je od latinske reči „crimen", što znači zločin. On se rodio 1847, aumro 1915. godine. Trideset godina je radio kao istražni sudija i tako stekao ogromno krivično iskustvo. Predavao je krivično pravo, krivični postupak i kriminalistiku kao redovni profesor na pravnim fakultetima u Čerenovicu, Pragu i Gracu. Njegovi udžbenici: " Udžbenik za istražne sudije kao sistem kriminalistike" (1893. god.) i „Kriminalna psihologija" (1905. god.) su i danas nenadmašna, u najboljem smislu te reci klasična dela.
Dr VLADIMIR VODINELIĆ
Comentarios