Trgovina ljudima

Iako je to oblik kriminaliteta koji postoji od davnina, na međunarodnoj sceni je problem trgovine ljudima posebno aktuelizovan tokom 1990-tih godina, što je dovelo do intenziviranja napora međunarodne zajednice na iznalaženju adekvatnih mehanizama borbe protiv njega. O tome svedoče brojne aktivnosti međunarodnih i drugih organizacija,395 kao i donošenje niza međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti. Sve to usmereno je na podsticanje daljih akcija država, njihovih organa i institucija, nevladinih organizacija, grupa, pokreta, privatnog sektora, kao i same međunarodne zajednice u oblasti prevencije, gonjenja učinilaca i pružanja odgovarajuće pomoći i podrške žrtvama trgovine.

Kao što je već pomenuto u okviru izlaganja o organizovanom kriminalitetu, Ukazom predsednika SR Jugoslavije, 2001. godine, proglašen je Zakon o potvrđivanju Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, čime se SRJ obavezala da izvrši odgovarajuće zakonske izmene kako bi se domaće zakonodavstvo uskladilo sa međunarodnim standardima koje predviđa ova Konvencija, kao i dodatni Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom. Takođe, 2005. godine doneta je i Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, koju je naša zemlja ratifikovala četiri godine kasnije (Zakon o potvrđivanju Konvencije SE protiv trgovine ljudima iz 2009. godine). Nakon ratifikacije ova dva međunarodna dokumenta usledilo je nekoliko izmena domaćeg zakonodavstva, kao i preduzimanje drugih mera u pravcu usklađivanja društvenog odgovora na trgovinu ljudima u Srbiji.

Od 2003. godine trgovina ljudima je u krivičnom zakonodavstvu Srbije predviđena kao krivično delo, a od 2005. godine, pored trgovine ljudima Krivični zakonik Republike Srbije predviđa i trgovinu decom u cilju usvojenja i krivično delo nedozvoljeni prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Kasnijim izmenama zakona predviđena je i kažnjivost za lice koje zna ili je moglo znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa, uprkos tome, iskoristi njen položaj (kažnjavanje klijenata prostitutki koje su žrtve trgovine ženama) ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije. 2006. godine doneta je i Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji, a u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoje specijalni policijski timovi za borbu protiv trgovine ljudima, kao i specijalizovane jedinice u okviru Uprave kriminalističke policije i Uprave granične policije.397 Od značaja je i mogućnost primene istražnih radnji i zaštite žrtava koje svedoče u krivičnom postupku, ukoliko je utvrđeno da se radi o organizovanom kriminalu.398 Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije u periodu 2004-2009. godina, prijavljeno je 367, a osuđeno 84 lica zbog trgovine ljudima. U narednom petogodišnjem periodu (2009-2014. godina), prijavljeno je manje (284) izvršilaca trgovine ljudima, ali se znatno povećao udeo osuđenih (140). Pored porasta broja osuđenih, došlo je i do pooštravanja izrečenih kazni. Ipak, među osuđenima dominiraju oni koji imaju manje značajnu ulogu u vršenju trgovine ljudima (namamljivači i prevoznici), dok glavni organizatori retko bivaju osuđeni.

U cilju efikasnije borbe protiv trgovine ljudima i pomoći žrtvama osnovan je Nacionalni tim za borbu protiv trgovine ljudima, kao oblik saradnje vladinih i nevladinih organizacija. Takođe, osnovana je i Služba koordinacije zaštite žrtava trgovine ljudima, koja je 2012. godine transformisana u Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima i predstavlja ustanovu socijalne zaštite. Pomoć žrtvama trgovine pružaju državne institucije i nevladine organizacije. Postoje sigurne kuće za žene žrtve, SOS telefoni i drugi oblici pomoći. Ipak, još uvek malo žrtava biva otkriveno i dobije pomoć u skladu sa svojim potrebama. Posebno je malo mogućnosti za pomoć deci i muškarcima žrtvama trgovine ljudima. Trgovina ljudima podrazumeva namamljivanje, prevoz odnosno drugi način transfera, predaju, kupovinu, prodaju ili držanje u nekom prostoru drugih lica i to upotrebom sile, pretnje, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teške situacije u kojoj se te osobe nalaze, ili zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi. Ovo se vrši sa ciljem eksploatacije rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima. Eksploatacija, odnosno držanje u ropskom odnosu je najvažniji elemenat trgovine ljudima, koji je istovremeno razlikuje od krijumčarenja ljudi. Pri tome, pristanak žrtve na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog i njemu sličnog odnosa ne utiče na postojanje krivičnog dela trgovine ljudima. Takođe, kada je u pitanju trgovina decom, krivično delo postoji nezavisno od toga da li je upotrebljena sila, prevara ili zloupotreba.

Pod krijumčarenjem ljudi podrazumeva se posredovanje, odnosno učestvovanje u obezbeđivanju ilegalnog ulaska u drugu zemlju osobama koje su sa time saglasne i to sa ciljem ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne korisiti, ali bez namere eksploatisanja ovih osoba. Dakle, iako takođe može imati teške posledice po žrtve, krijumčarenje ljudi nije isto što i trgovina ljudima. Međutim, ono lako može da preraste u trgovinu ljudima, imajući u vidu nezaštićenost ilegalnih migranata i njihovu upućenost na ilegalna tržišta dokumenata, rada i sl., kao i povezanost krijumčara ljudi sa raznim agencijama koje posreduju u nalaženju posla na ilegalnom tržištu rada. Takođe, krijumčarenje ljudi uvek podrazumeva prelaz granice, dok trgovina ljudima može imati karakter transnacionalnog kriminaliteta, ali se može izvršiti i unutar granica jedne zemlje (unutrašnja trgovina).

Kada se trgovina ljudima vrši unutar granica jedne zemlje njen pravac kretanja je od siromašnijih ka bogatijim delovima zemlje, dok se pravac kretanja transnacionalne trgovine kreće od siromašnih i politički nestabilnih ka bogatijim i stabilnijim zemljama. Vezano za prebacivanje žrtava u druge zemlje, razlikuju se zemlje porekla, tranzita i destinacije. Siromašne, ratom zahvaćene i politički nestabilne zemlje se najčešće javljaju kao zemlje porekla žrtava, a bogate, razvijene zemlje su najčešće zemlje destinacije. Žrtve trgovine ljudima najčešće su žene i deca, ali sve više ima saznanja i o trgovini muškarcima.

Trgovina ljudima, po pravilu, obuhvata povezano vršenje više krivičnih dela, poput prinude, prevare, otmice, silovanja, oduzimanja slobode, telesnih povreda i sl. Najčešće se vrši od strane više lica i predstavlja oblik organizovanog kriminaliteta, mada ima i slučajeva njenog vršenja od strane individualnih izvršilaca. Razlikuju se tri faze izvršenja trgovine ljudima: namamljivanje, transport/transfer/prodaja i različiti oblici eksploatacije. Za svaku fazu može postojati posebna kriminalna mreža, a viktimizacija se dešava od početka i može imati razne oblike, od zastrašivanja do najtežeg fizičkog i seksualnog nasilja, oduzimanja slobode kretanja i dokumenata, dužničkog ropstva, prinude na prostituciju, prosjačenje i sl., eksploatacije rada, rada u neprimereno teškim uslovima itd. Kriminalne organizacije i pojedinci su na čelu mreže snabdevanja, ali pored njih učesnici su i razne legalno registrovane firme i pojedinci (turističke agencije, agencije za zapošljavanje koje nude i legalne i ilegalne poslove, prijatelji koji rade kao namamljivači, taksisti i drugi prevoznici), kao i korumpirani službenici, policija i sl.

Rezultati istraživanja ukazuju na postojanje podele uloga unutar kriminalnih organizacija koje se bave trgovinom ljudima. 402 Razlikuju se tri nivoa delovanja trafikera. Najviši nivo obično čine organizatori i investitori određene mreže trgovine ljudima u celini. Na srednjem nivou su koordinatori mreže za namamljivanje, koordinatori mreže za transport i organizatori eksploatacije žrtava (npr. vlasnici noćnih barova ili bordela, ilegalni poslodavci koji eksploatišu žrtve i sl.). Najniži nivo čine namamljivači (osobe koje vrbuju žrtve), lica koja vrše transport žrtava, osobe koje brinu o žrtvama tokom faze transporta, kao i lica koja pronalaze ili iznajmljuju privremeni smeštaj žrtvama tokom transporta.

Vrbovanje žrtava vrši se na različite načine, među kojima se posebno izdvajaju sledeći: ponude legalnog posla (prevare u vezi sa prirodom posla, uslovima rada i platom), sportskog angažmana i sl; bračne ponude/prodaja radi sklapanja braka; kidnapovanje; seksualno nasilje i-ili prinuda na prostituciju i sa njima povezana stigmatizacija; zavođenje (lover-boy); stvaranje zavisnosti od droge ili alkohola; izbori za mis, folklorna društva i sl.; lažni pozivi ili aranžmani za put u inostranstvo, za kurseve jezika i sl.; regrutovanje za pružanje usluga u okviru domaće prostitucije i usvojenje dece. Kao namamljivači pojavljuju se i muškarci i žene, i to su najčešće osobe poznate žrtvi, poput poznanika i prijatelja, rođaka, roditelja, mladića i bračnih drugova. Pored poznatih osoba, namamljivači su i nepoznata lica u barovima, diskotekama, raznim agencijama i sl., kao i lica koja se bave podvođenjem prostitutki.

Transport žrtava može se vršiti ilegalnim prevođenjem, odnosno prebacivanjem preko granice, ili korišćenjem legalnih načina. Kao trafikeri u ovoj fazi trgovine ljudima najčešće se pojavljuju taksisti, privatni autoprevoznici, roditelji i lica koja se lažno predstavljaju kao roditelji, osobe koje za novac prevoze žrtve sopstvenim automobilom, železničari koji pomažu u skrivanju žrtava, kao i osobe koje prevode ilegalne migrante peške preko granice.

Trgovina ljudima sama po sebi predstavlja oblik ilegalnog tržišta.403 Sa stanovišta kriminalnih organizacija, ljudi su roba kao i svaka druga.404 Iako se ilegalna tržišta javljaju i nezavisno od postojanja sive ekonomije, njihovom javljanju posebno pogoduje društveni kontekst u kome dominiraju ilegalna tržišta, odnosno siva ekonomija. Naime, postojanje neformalnih tržišta, odnosno društveni kontekst u kome nema jasne granice između legalnog i ilegalnog, je kontekst koji ohrabruje pojavu ilegalnih (crnih) tržišta (npr. kod nas za vreme rata i sankcija).

Međutim, trgovina ljudima je uobičajeno povezana i sa drugim ilegalnim tržištima, poput crnog tržišta dokumenata (pasoši, vize, radne dozvole, dozvole boravka), crnog tržišta rada, sa trgovinom drogama, oružjem, švercom cigareta i sl. Neki kriminalci se ograničavaju na krijumčarenje migranata, ali neki, takođe, nude i adrese poslodavaca. Ovi trgovci ljudima istovremeno predstavljaju i posrednike između migranata i poslodavaca, pa se mogu smatrati i skrivenim agentima za zapošljavanje. No, time se, ne tako retko, bave i legalno registrovane agencije za zapošljavanje koje imaju na raspolaganju ponude kako legalnih tako i ilegalnih poslova. Različiti oblici ilegalne trgovine, odnosno različiti oblici delovanja unutar ilegalnog tržišta često se kombinuju ili, što je još češće, sa rizičnijih se prelazi na trgovinu ljudima kao visoko profitabilnu, a manje rizičnu.

Društveni kontekst i faktori koji doprinose javljanju trgovine ljudima

Trgovina ljudima je istovremeno i profesionalni i kriminalitet preživljavanja, ali i oblik viktimizacije tesno povezan sa traženjem izlaza iz teških situacija. Neujednačena raspodela bogatstva oduvek je bila među glavnim pokretačkim faktorima trgovine ljudima uopšte, a posebno trgovine ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije. Pri tome je siromaštvo jedan od glavnih faktora guranja, a obećanje ekonomskog blagostanja jedan od glavnih faktora privlačenja. Trgovini ljudima, posebno trgovini ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije, pogoduje savremeni društveni kontekst, i to ne samo lokalni, već i regionalni i globalni.406 Unutar ova tri društvena konteksta deluju različiti makro i mikro faktori.

Najvažniji makro faktori koji deluju ili su delovali unutar našeg lokalnog konteksta su politička destabilizacija, rat, ekonomske sankcije, militarizacija delova bivše Jugoslavije (prisustvo velikog broja vojnika), kao i ekonomska kriza i tranzicija. Regionalni kontekst karakteriše ekonomska liberalizacija i sa njom povezani ekonomski problemi, politička tranzicija praćena otvaranjem granica, ali i restriktivnom imigrantskom politikom EU.407 Makro faktori povezani sa globalnim kontekstom uključuju: globalizaciju tržišta, komunikacija, tehnologija itd., produbljivanje razlika između bogatih i siromašnih zemalja, ekspanziju migracije i marginalizaciju migranata, ekspanziju sex industrije i komodifikacije (pretvaranja u robu) seksualnosti, kao i opštu ekspanziju ilegalnih tržišta i inkorporiranje neformalnih oblika privređivanja u formalne.408 Takođe, kako je uočio Albreht (Albrecht), jedna od značajnih nuspojava globalizacije koja ima negativne posledice na bezbednost migranata jeste i globalni proces smanjivanja ponude legalnog rada i brza ekspanzija sive ekonomije, kao i masovne nezaposlenosti. Posledice ovoga se ogledaju u osećanju nesigurnosti, segregaciji i pojavi getoa u gradskim centrima, u smanjivanju društvene solidarnosti i sve prisutnijim znacima mržnje i nasilja povezanih sa predrasudama u vezi imigranata.

Neposredni ili mikro faktori bi se mogli podeliti na mikro faktore kriminalizacije i viktimizacije. Prema postojećim saznanjima, najznačajniji mikro faktori kriminalizacije ili mikro kriminogeni faktori obuhvataju sledeće:

· Nezaposlenost, smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje · Profit · Ponuda “posla” u okviru ilegalnog tržišta · Potražnju za “proizvodima” koje mogu da se ponude ilegalno · Razlike u pravnoj regulativi · Razlike u riziku · Sopstvenu viktimizaciju (npr. prostitutke koje postaju deo kriminalne organizacije da bi se spasile viktimizacije).

Nezaposlenost, odnosno smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje stvara armiju nezaposlenih muškaraca i žena od koji se neki odlučuju da zaradu stiču baveći se ilegalnom trgovinom. Prihvatanje ponuda “posla” u okviru ilegalnih tržišta je utoliko lakše i izvesnije ukoliko su labavije granice između legalnog i ilegalnog, odnosno ukoliko je sticanje dohotka u okviru nezvanične (sive) ekonomije postala neminovnost, odnosno “normalan” način zarađivanja za život. Posebno važan faktor je stvaranje armije nezaposlenih članova nekadašnjih tajnih državnih službi, policije i drugih stručnjaka koji raspolažu znanjima i veštinama koja se mogu upotrebiti u “alternativnom” transnacionalnom biznisu. Ovde je od značaja ne samo ponuda posla i mogućnost zarade kao takve koju nudi organizovani kriminalitet, već i visoki stepen izvesnosti da će ta zarada ili profit biti veliki. Dobar primer uključivanja bivših službenika državne bezbednosti u organizovani kriminalitet jesu pripadnici KGB-a u Rusiji, koji su nakon gubljenja posla izvor zarade našli u organizovanom kriminalu410. Slična situacija postoji i u našoj zemlji, gde nije retkost da bivši ili čak i sadašnji pripadnici snaga bezbednosti učestvuju u vršenju organizovanog kriminaliteta, uključujući trgovinu ljudima.

Važan podsticajni faktor za razvoj kriminalnih organizacija koje se bave trgovinom ljudima je i postojanje potražnje za “proizvodima” koji se nude. Kada se radi o trgovini ženama u cilju seksualne ekploatacije, važno je istaći da takva potražnja postoji kako na globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou (npr. tržište seksa u zapadnim i istočnim zemljama, vojne baze i sl.). Međutim, potražnja za seksualnim uslugama i drugim oblicima rada za čiju eksploataciju je zainteresovan organizovani kriminalitet varira u značajnoj meri od zemlje do zemlje.

Pored potražnje, poseban podsticaj za organizovani kriminal jesu visoki profit i mali rizik. To su ujedno i faktori koji usmeravaju kretanje organizovanog kriminala. Pri tome, visok profit je tamo gde je velika koncentracija vojske, međunarodnih organizacija i pratećih biznisa (npr. u Bosni i Hercegovini i na Kosovu), kao i u zapadnim zemljama. Rizik je mali gotovo svuda u svetu jer se zakoni, a posebno praksa, generalno sporo menjaju i slabo primenjuju. Ipak, najniži rizik otkrivanja je u zemljama u kojima, poput naše zemlje i njenih suseda, još uvek ne funkcioniše pravna država, u kojima cveta korupcija na svim nivoima, u kojima je poremećen sistem vrednosti i nema jasnog razlikovanja društveno dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja. U tom smislu, slaba i loše primenjivana regulativa ne samo u krivičnopravnoj i sa njom neposredno povezanim oblastima, već i u oblasti finansija i bankarskog sistema, stvara pogodno tlo za razvoj transnacionalnog organizovanog kriminala. Naime, kriminalne organizacije će se, uprkos promenama zakona u pojedinim zemljama, i dalje baviti ilegalnim aktivnostima, pri čemu će pokušati da smanje rizike, nastavljajući svoju aktivnost u zemljama čiji pravni sistem ih ne ugrožava. Dobri primeri za to se odnose na atraktivnost Srbije, Bosne i Kosova, na primer, kao zemalja tranzita i destinacije pri krijumčarenju i trgovini migrantima (Kinezi, Kurdi iz Iraka i Turske, Rumuni, žene iz raznih zemalja Istočne Evrope), ali i za krijumčarenje cigareta, droge, oružja i sl. Iz toga bi se moglo zaključiti da su ujednačena zakonska regulativa i njena dosledna primena u praksi jedan od mogućih oblika suzbijanja trgovine ljudima. Jedan od značajnih faktora koji utiču na uključivanje u delatnosti organizovanog kriminaliteta jeste i viktimizacija, odnosno veza koja postoji između siromaštva, viktimizacije i kriminalizacije. Nije retkost, naime, da narkomani i žrtve trgovine ljudima u očajanju, odnosno da bi preživeli, postaju dileri, odnosno namamljivači žrtava. Slično se dešava i sa izbeglicama i ilegalnim migrantima koji, nemajući drugog izbora, postaju dileri droge, namamljivači ili na drugi način učesnici ili saradnici u lancu krijumčarenja i trgovine ljudima. Na taj način, organizovani kriminalitet se može posmatrati i sa stanovišta strategija preživljavanja. Na drugoj strani, međutim, on se, takođe, u savremenoj kriminološkoj literaturi objašnjava i tenzijama koje nastaju kada se pojedinci, posebno ilegalni migranti i posebno muškarci, nađu u društvenoj situaciji u kojoj su visoka očekivanja u pogledu brzog dostizanja uspeha koji se meri u materijalnom bogatstvu (sindrom “ostvarenja američkog sna”). To posebno dolazi do izražaja u zemljama u kojima se dešavaju brze društvene promene, poput postkomunističkih i postkonfliktnih društava u tranziciji, kao i u zapadnim zemljama u kojima se migranti (ilegalni i legalni) uglavnom nalaze na društvenim marginama. Kako ističe Albreht, “cena koju imigranti danas plaćaju za sigurno mesto u evropskim zemljama u mnogim slučajevima obuhvata duge periode nesigurnosti, ilegalnosti i ogromni rizik kriminalizacije. Štaviše, rizični proces ulaska u Evropu ilegalnim putevima čini imigrante izloženim i raznim oblicima kriminalne i druge viktimizacije.”412 Albreht ukazuje i na okolnost da je u današnjem svetu migracija pretežno neželjena, odnosno izazvana oružanim konfliktima, građanskim ratovima i brzim procesima ekonomske i kulturne transformacije u mnogim zemljama (posebno onim koje pripadaju tzv. Trećem svetu).

Mikro faktori viktimizacije (viktimogeni faktori) uključuju faktore koji se uobičajeno nazivaju faktorima guranja i faktorima privlačenja. Prema raspoloživim saznanjima, najčešći faktori guranja su siromaštvo, nezaposlenost, ratna viktimizacija, izbeglištvo, kao i rodna diskriminacija, nasilje u porodici i seksualno nasilje. To su faktori koji postoje u zemljama porekla žrtava i uglavnom odgovaraju onim faktorima koji utiču na migracije i odavanje žena prostituciji.

Faktori privlačenja ili faktori koji smanjuju inhibicije i opreznost već ranjivih osoba su faktori koji postoje u zemljama destinacije. Među najznačajnije faktore iz ove grupe spadaju: mogućnost zapošljavanja, mitovi o dobrom životu i lakom dolaženju do posla i zarade u zemljama destinacije, prisustvo vojske i međunarodnih organizacija, odnosno ponude posla u sex industriji i sl.

Pored navedenih faktora viktimizacije i kriminalizacije, moglo bi se govoriti i o faktorima koji olakšavaju trgovinu ženama a to su:

· Restriktivni imigracioni zakoni u zemljama destinacije

· Zakoni i politika u vezi sa radom migranata i prostitucijom

· Korumpirani službenici

· Policija koja se pravi da ne vidi.

Dr Vesna Nikolić-Ristanović

Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić