Interakcionistička teorija ili teorija etiketiranja teži naučnom objašnjenju ne samo kriminaliteta već i drugih oblika devijantnog ponašanja. Glavni predstavnici interakcionističke teorije su: Edvin Lemert (Edwin Lemert), Hauard Beker (Howard Becker), Kai Erikson (Kai Erickson), Edvin Šur (Edwin Schur) i drugi. Za predstavnike interakcionističke teorije samo devijantno ponašanje nije značajno. Ono što njih interesuje jeste proces putem kojeg društvo nekoga označava (etiketira) kao devijanta i način na koji stigmatizovana (žigosana) osoba reaguje. Interakcionisti smatraju da su obe strane, i prekršioci normi i njihovi kontrolori, učesnici u procesu stvaranja devijantnosti. Po njihovom mišljenju devijacija se ne može uzročno objašnjavati nego se samo može razumeti kao proces nastajanja u kome reagovanje drugih, a naročito ustanova društvene kontrole, igra značajnu ulogu.120 S tim u vezi, oni ističu da krivično-pravni sistem ne samo da ima ograničene mogućnosti u pogledu smanjivanja kriminaliteta već je i značajan faktor u stvaranju kriminalne karijere pojedinaca. Takođe, oni smatraju da ono što čini da jedno ponašanje bude smatrano kriminalnim nije šteta koja je njime pričinjena već činjenica da mu je takva etiketa prikačena od strane države. Između delinkvenata i nedelinkvenata nema suštinskih razlika već su te razlike formalne prirode: jedni su identifikovani kao devijanti a drugi uživaju status konformiste. Tako se, prema Bekeru (Becker, H.), dešava da među licima koja se smatraju delinkventima ima i onih koji uopšte nisu prekršili norme dok se, na drugoj strani, mnogi stvarni prekršioci normi nikada ne nađu u kategoriji delinkvenata. Zbog toga, Beker smatra da treba razlikovati dve vrste pojedinaca koji i statistički predstavljaju dve različite kategorije: pojedince koji krše norme i pojedince koji su etiketirani kao devijanti.121 Dobre primere za ovo razlikovanje daju Lili (Lilly) i dr. u svojoj knjizi “Criminological theory”. Naime, oni ukazuju na to da dugo vremena zlostavljanje dece i žena u porodici nije smatrano kriminalitetom - nije bilo kažnjivo pa samim tim ni krivično gonjeno, uprkos očiglednim štetnim efektima. Iako su očigledno krili određene društvene norme, počinioci ovih dela nisu bili etiketirani kao devijanti. Tek sa jačanjem feminističkih pokreta, stvaranjem skloništa za žrtve i izmenama zakonodavstva ovi oblici nasilja postali su društveno vidljiviji. Takođe, oni navode i rezultate istraživanja odnosa policije prema maloletnim delinkventima (Piliavin i Briar, 1964) prema kojima odluka policije da uhapsi maloletne prestupnike nije bila toliko bazirana na okolnosti da li su oni prekršili zakon ili ne, već više na tome kako su se ponašali prema policiji.
Imajući u vidu razliku između prekršilaca normi i pojedinaca koji su etiketirani kao devijanti, Lemert razlikuje primarnu i sekundarnu devijaciju.
Primarna devijacija može nastati usled velikog broja uzroka: iz radoznalosti, jer se takvo ponašanje očekuje u grupi, zato što je pojedinac doživeo neki stres i slično. Primarna devijacija ostaje funkcionalno uklopljena u prihvatljive društvene uloge tako da pojedinac nije prinuđen da reorganizuje sopstveni identitet (npr. pojedinac koji mnogo pije, ali istovremeno uspešno obavlja svoje društvene uloge npr. oca, muža, lekara). Primarna devijacija može biti pojačana degradirajućom i stigmatizirajućom društvenom reakcijom i tada dolazi do tzv. sekundarne devijacije. Pojedinac tada menja svoju ličnu integraciju i društvenu pripadnost identifikujući se sa devijantnom ulogom i uključujući se u devijantne grupe. Isti taj proces Beker prikazuje pomoću modela kriminalne karijere. On razlikuje tri koraka u stvaranju kriminalne karijere: nekonformističko ponašanje, razvijanje devijantnih motiva i interesa, otkrivanje i javno etiketiranje i, najzad, uključivanje u organizovanu devijantnu grupu.
Predstavnici interakcionističke teorije razlikuju tri nivoa interakcije između pojedinca i društvene kontrole:
1. nivo primene zakona od strane državnih organa;2. nivo reagovanja okoline (porodice, prijatelja, itd.); 3. nivo stvaranja pravila ponašanja, posebno normi krivičnog prava. Za interakcioniste je jedno od najvažnijih pitanja: čije norme krši pojedinac (ili grupa) koji dobija etiketu devijanta? Odgovor se mora dati u kontekstu odnosa moći u društvu što znači da, po pravilu, moćni etiketiraju one koji nemaju društvenu moć, pri čemu uspešnost etiketiranja direktno zavisi od količine uticaja i moći kojom raspolaže prekršilac
norme.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
留言