Platon i Aristotel
U antičkoj Grčkoj izvesni visokoobrazovani ljudi raspravljali su o različitim društvenim pitanjima, a uzgredno su razmatrali pitanje kažnjavanja kriminalaca i osobine čoveka koje su značajne za njegovo ponašanje uopšte, pa i za kriminalno ponašanje. Veliki uticaj na ova shvatanja imala je mitologija, što je otežavalo sagledavanje društvene uslovljenosti kriminaliteta.
Najpoznatiji mislioci antičkog doba koji su pisali o kriminalitetu (zločinu) bili su Platon i Aristotel. Platon (427-347 p.n.e.) u svom delu "Nomoi" (Zakoni, glava IX), pisao je o kažnjavanju prestupnika zbog krađe i ubistva. Smatrao je da pri propisivanju kazne zakonodavac treba da ima u vidu razloge zbog kojih je prestupnik pogrešio. Ako su pogreške učinjene iz slabosti i neznanja, smatrao je Platon, učinioca treba blaže kazniti. Prilikom kažnjavanja za ubistvo treba utvrditi da li je ono učinjeno sa predumišljajem ili iz srdžbe, u gnevu, iz nepromišljenosti ili na okrutan način, zbog unutrašnjih nemira ili pod drugim okolnostima. Zalagao se za potpunost zakona, da sudija treba da doslovno primenjuje zakon kako bi se njihove slabosti otklonile.10 Uzroke kriminaliteta - zločina Platon je posmatrao kao unutrašnje (psihološke izvore), koji nastaju pod uticajem strasti, neznanja, traženja zadovoljenja, iz "bolesne duše"; i kao spoljašnje (fiziološke), koji proizilaze iz telesne i biološke konstitucije. Razlikovao je popravljive i nepopravljive zločince. Za nepopravljive je predlagao primenu smrtne kazne, a za popravljive "odgoj tela i duše", lečenje "bolesti duše" primenom bola i patnje kao glavnih sredstava ispaštanja. Platon je inicirao princip individualizacije kazne, jer je predviđao, zavisno od karaktera lica i izvršenog dela, primenu "drugih mera popravljanja", kojima je moguće "zamrzeti nepravdu i zavoleti pravdu".
Aristotel (384-322 p.n.e) u delu "Nikomahova etika" (knjiga V) ističe da izvršenjem zločina nastaje nejednakost među ljudima - između izvršenog i povređenog, koju sud nastoji da otkloni kaznom. Kažnjavanje potiče zbog gneva povređenog u čijoj osnovi je i ljutnja kao reakcija na napad (povredu). Kažnjavanje smanjuje gnev i osećanje bola se zamenjuje osećanjem zadovoljstva. Uzroci zločina su zločinačke navike i pobude, beda, društveno uređenje (siromaštvo i bogatstvo), koji predstavom volje i osećanja vode u delinkventnu aktivnost. Aristotel je pisao: "neki drže da ljudi postaju dobri po prirodi, drugi vežbom, treći podučavanjem. Deo koji je dat od prirode očito ne zavisi od nas, nego je dodeljen preko određenih božanskih uzroka istinski srećnima". Zločinci su neprijatelji društva; na njih se može uticati kaznom. One koji su nepopravljivi, na koje ne deluje "snaga protivnosti", treba uništiti ili proterati iz društva. Sem toga, Aristotel je isticao da za kažnjavanje treba upotrebiti batinu, "onako kako se tuče nepokorena životinja pod jarmom". Platon i Aristotel formirali su izvesne koncepcije o kriminalitetu (zločinu) i njegovim uticajima, ali nisu analizirali kriminalitet kao društveni fenomen niti su uočavali njegovu društvenu uslovljenost. Sv. Avgustin i Toma Akvinski
Srednjevekovni pisci su kriminalno ponašanje analizirali uzgredno, kao i mislioci antičkog doba. U srednjem veku se pod uticajem crkve smatralo da je zločin greh protiv božjih zapovesti, da je zbog toga opravdano kažnjavati i tako se iskupiti za zlo, da se putem kažnjavanja kažnjeno lice orijentiše na put dobra i da kažnjavanje predstavlja "naplatu božije pravde". Glavni predstavnici srednjovekovne misli bili su sv. Avgustin i Toma Akvinski. Sv. Avgustin (1354-1430) u delu "O božjoj državi" isticao je da se vrednosti ljudskih institucija procenjuju prema tome da li omogućavaju ili otežavaju dostizanje nebeskog spasenja. Cilj kažnjavanja prema sv. Avgustinu je ispaštanje i otkupljivanje za izvršeno delo. Zbog toga ne treba izricati smrtnu kaznu, već kazne kojima se ograničava sloboda jer su one pogodne za izazivanje kajanja. Prilikom ovakvog kažnjavanja, osuđeno lice je u mogućnosti da se "pomiri sa bogom" i tako popravi, čime se postiže apsolutna pravda.
Toma Akvinski (1225-1274), filozof sholatičar, u delu "Summa Theologica", za razliku od sv. Avgustina, ukazivao je da, pored apsolutne kaznene pravde, postoji i relativna pravda. Relativna pravda se u društvu postiže zabranom najtežih dela koja ugrožavaju ljudsko društvo. Zlo nema karakter povrede večitog božanskog reda, već se njime vređa opšte ljudsko dobro. Vlast koja izriče kazne postupa u svojstvu izvršitelja božje volje jer se kažnjavanjem ostvaruje duševni mir, tako da je kazna sredstvo za "lečenje" izvršilaca krivičnih dela.
Navedena shvatanja nisu imala veći uticaj na kasnije kriminološke misli. U doba humanizma i renesanse ona su kritikovana a kasnije i sasvim napuštena.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
コメント