Kao reakcija na srednjevekovna shvatanja vezana za crkveni misticizam, javila su se shvatanja u doba humanizma i renesanse. Renesansni pisci (Macciavelli, Guicciardini) negirali su shvatanje da je zlo skretanje od najvišeg dobra. Smatrali su da je zlo urođena pojava, vezana za ljudsku prirodu, a ne za neodoljive božanske sile.
Makijaveli (Macciavelli, 1469-1527), istaknuti pisac, tvorac je jedne od najoštroumnijih analiza ljudske prirode u istoriji rane moderne socijalne filozofije. U svojoj analizi društva pošao je od čovekovog ličnog interesa i nezasitosti ljudskih požuda. Ipak, u ovom periodu uočen je i društveni karakter kriminaliteta. Tako je engleski naučnik Tomas Mor (Thomas Moor, 1478-1535), predlagao ublažavanje kazne delinkventima jer su uzroci kriminaliteta u društvu, pa promenama određenih uslova društvenog života treba delovati preventivno na pojavu kažnjivih ponašanja.
Kasnije u Holandiji Hugo Grocijus (Hugo Grotius, 1583-1649) na bazi racionalizma stvara tzv. školu prirodnog prava. On je bio čuveni naučnik, često istican kao osnivač međunarodnog prava. U spisu "O pravu rata i mira" izložio je učenje o poreklu i osnovama društvenih institucija. Iako je društvo, u najopštijem smislu, tumačio kao normalni izraz ljudske prirode i njene "žudnje za društvom", bio je ubeđen da je poreklo države u ugovoru.
Školu prirodnog prava u Engleskoj su razvili Tomas Hobs (Thomas Hobbes, 1588-1679) i Džon Lok (John Locke, 1632-1704). Oni su razradili teoriju o ugovornom postanku države, koja je u Francuskoj u XVIII veku dobila revolucionarni karakter kroz delo Žan Žak Rusoa (J. J. Rousseau) "Društveni ugovor".
Tomas Hobs, engleski filozof, isticao je da su se ljudi, da bi izbegli nedaće burnog i neuređenog prirodnog stanja saglasili da se ujedine u društvo radi uzajamne zaštite. Postupivši tako, oni su neopozivo preneli svoja pojedinačna prava na opšteg upravnog zastupnika ili suverena. Hobsova analiza je bila psihološke prirode, tako da je čak nazvan "ocem socijalne psihologije".
Džon Lok, kao predstavnik nove buržoaske demokratske vladavine, još je neposrednije od Hobsa tvrdio da je istorijski utvrđeno da je društveni ugovor sredstvo kojim je obrazovano ljudsko društvo. Lok postavlja u krivičnopravnoj oblasti princip zakonitosti, prema kome samo zakon može da bude osnov kažnjavanja. On zahteva da se u krivičnom zakonu sprovede jednakost građana, zahteva srazmernost težine krivičnog dela sa vrstom i visinom kazne, kao i niz drugih, za to vreme progresivnih, reformi u krivičnom pravu. Navedene Lokove misli smatraju se pretečom tzv. klasične škole krivičnog prava.
Značajan doprinos modernoj psihološkoj sociologiji i kriminološkoj teoriji koju je kasnije formulisao Gabrijel Tard (Gabriel Tarde, 1848-1904), dao je Dejvid Hjum (David Hume, 1711-1776). Hjum je razrušio istorijske i filozofske temelje učenja o društvenom ugovoru. Smatrao je da društvo ima svoje poreklo u instinktu, a ne u shvaćenom interesu. Poreklo društva je u polnom instinktu koji je osnovni društveni činilac. Od njega potiče porodica, koja se drži na okupu simpatijom rođenom uvek među onima koji su slični i stanuju u blizini. Spontane veze se pojačavaju običajima i navikama, što utiče da grupa postane svesna prednosti udruživanja. Članove grupe drži na okupu uzajamna simpatija i pomoć. Međutim, ljudska sebičnost utiče da udruživanje na bazi simpatije postaje neprikladno, pa se efikasna društvena kontrola može ostvariti jedino takvom institucijom kao što je vlast. Vlast potiče od sile, a onda svoj autoritet i postojanost izvlači iz sve većeg smisla za zajednički interes grupe. Društveni proces tako potiče od instinkta, razvija se kroz osećanje i emociju i, najzad, dolazi pod kontrolu intelekta. Naglašavanje simpatije, kao glavnog faktora društvene asimilacije, i podražavanja kao osnove tipski usklađenih društvenih grupa, analiza podražavanja kao sile koja daje društvenoj grupi kulturnu homogenost neposredno su uticali na teoriju imitacije Gabrijela Tarda.
Krivičnopravna misao XVII i XVIII veka razvijala se pod velikim uticajem empiričkih i racionalističkih strujanja filozofa toga doba. Posebno su značajne koncepcije francuskih filozofa-enciklopedista XVIII veka, među kojima se ističu Šarl Monteskje (Charle Montesquieu, 1689-1755), Volter (FrancoisVoltaire 1694- 1788) i Žan Žak Ruso (Jean Jacques Rousseau, 1712-1778).
Monteskje je u svojim delima, posebno u delu "Duh zakona" (1748), kao pravnik, filozof i sociolog, ustao protiv sudske i zakonske samovolje, protiv svireposti kažnjavanja, a za humanizaciju krivičnog pravosuđa."Duh zakona" je imao za cilj da postavi osnovne principe zakonodavstva, a to su: 1) prilagođavanje institucija i zakonodavstva karakteru naroda kome su namenjeni; 2) harmonično sadejstvo raznih institucija, zakona i drugih sredstava za obezbeđenje društvene kontrole koju grupa primenjuje. Ovo gledište navelo je Monteskjea da istražuje koji faktori utiču na fizičke i kulturne karakteristike svojstvene raznim narodima sveta. Došao je do zaključka da geografski, posebno klimatski uticaji, predstavljaju glavni uzrok razlika među tipovima ljudi i kulturama. Ispitujući uticaje geografskih faktora na ljude, čovek može da razume crte raznih naroda na svetu i da tako odredi odgovarajuće zakone i institucije za svaki tip čoveka. Monteskjea je u delu "Persijska pisma" ismejao evropsko krivično pravo svog vremena.
Volter je kritikovao feudalno apsolutističko krivično pravosuđe povodom osude hugenota Kalasa od strane crkvene inkvizicije. Napadao je versku intoleranciju i mračnjaštvo srednjeg veka. Žan Žak Ruso razvio je svoje kriminalno političke ideje u kapitalnom delu "Društveni ugovor" (1762). Dok je u svojim ranijim radovima tvrdio da su uslovi u kojima je čovek živeo u prirodnom stanju bili idealni po svojoj sirovoj jednostavnosti i da je čovek dostigao savršenstvo u doba starih patrijarha,12 u "Društvenom ugovoru" Ruso ističe da je društveni ugovor bio jedini način na koji se moglo stvoriti društvo i obezbediti jedinstvena vlast i zaštita. Društvenim ugovorom svaki pojedinac se odrekao individualnog prava na odbranu u korist zajednice. Tako nastaje pravo društvene represije kao zbir individualnih prava na odbranu koja su preneta na zajednicu. Izvršenjem krivičnog dela krivac izaziva reakciju društvene zajednice, države, a ova ostvaruje reakciju na osnovu ovlašćenja koja su joj ugovorom ustupljena. Ovakva koncepcija oslobađa čoveka od državne svemoći i ograničava prava države prema pojedinom građaninu na najmanju meru. Treba pomenuti i značajan doprinos Rusoa teoriji vaspitanja u delu "Emil". U ovom delu on posebno naglašava vrednost spontanog razvoja cele ličnosti, umesto formalne discipline ili golog sticanja znanja.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments