Ratni zločin, u međunarodnom pravu, presatavlja ozbiljno kršenje zakona i običaja ratovanja kako je to definisano međunarodnim običajnim pravom i međunarodnim ugovorima.
Definicija i konceptualni razvoj
Pojam ratni zločin teško je precizno definisati i njegova upotreba je neprestano evoluirala, posebno od kraja Prvog svetskog rata. Prvi sistematski pokušaj da se definiše širok spektar ratnih zločina bile su Uputstva za armiju Sjedinjenih Država na terenu - poznata i kao „Lieberov zakonik“ po glavnom autoru Francisu Lieberu - koji je izdao američki predsednik Abraham Lincoln tokom američkog građanskog rata i distribuirao ga vojnom osoblju Unije 1863. Na primer, Lieberov zakonik smatrao je da je „ozbiljno kršenje ratnog zakona prisiljavanje neprijateljskih subjekata na službu pobedničke vlade“ i zabranjivanje „bezobzirnog nasilja počinjenog nad osobama u napadnutoj zemlji“, uključujući silovanje, sakaćenje i ubistva. Za sva ova dela bila je predviđena smrtna kazna. U novije vreme definicije ratnih zločina kodifikovane su u međunarodnim statutima, poput onih koji su stvorili Međunarodni krivični sud i tribunale za ratne zločine u Jugoslaviji i Ruandi, za upotrebu u međunarodnim sudovima za ratne zločine. Za razliku od ranijih definicija, moderne definicije su šire i kriminalizuju određena ponašanja civila kao i vojnog osoblja.
Odmah nakon Prvog svetskog rata, pobedničke savezničke sile sazvale su posebnu Komisiju za odgovornost autora rata i za izvršenje kazni. Izveštaj komisije je preporučio da se suđenja za ratne zločine vode pred nacionalnim sudovima pobednika i, prema potrebi, pred među-savezničkim sudom. Saveznici su pripremili početnu listu sa oko 900 osumnjičenih ratnih zločinaca i spisak predali Nemačkoj. Iako su šefovi država tradicionalno uživali imunitet od krivičnog gonjenja, glavni cilj komisije bio je nemački car (kajzer) Vilijam II, kojeg je većina saveznika (mada ne i SAD) želela da smatra odgovornim za brojna kršenja ratnih zakona. Vilijam se, međutim, sklonio u Holandiju, koja je odbila da ga izruči, i nikada mu nije suđeno. Većina preostalih osumnjičenih za ratne zločine sa spiska slično je uspela da izbegne krivično gonjenje, jer je Nemačka oklevala da ih preda saveznicima. Umesto toga, postignut je kompromis kojim su saveznici dozvolili da se malom broju osumnjičenih sudi u Nemačkoj pred Vrhovnim sudom u Lajpcigu. Ova krivična gonjenja rezultirala su sa nekoliko osuđujućih presuda, a većina kazni se kretala od nekoliko meseci do četiri godine zatvora.
Suđenje Nirnbergu i Tokiju
Sledeći veliki pokušaj gonjenja ratnih zločinaca dogodio se u Evropi i Aziji nakon Drugog svetskog rata. Tokom čitavog rata saveznici su navodili zločine koje je počinio nacistički režim Adolfa Hitlera i objavljivali su svoju nameru da kazne one koji su krivi za ratne zločine. Usledila je Moskovska deklaracija iz 1943. godine, koju su izdale Sjedinjene Države, Velika Britanija i Sovjetski Savez, a zatim i Potsdamska deklaracija iz 1945. godine, koju su potpisale Sjedinjene Države, Velika Britanija i Kina (a kasnije se pridružio i Sovjetski Savez). Obe su imačle za cilj kažnjavanje ratnih zločina koje su počinile nemačka, odnosno japanska vlada.
Po završetku rata, predstavnici Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Sovjetskog Saveza i privremene vlade Francuske potpisali su Londonski sporazum koji je predviđao da međunarodni vojni sud sudi glavnim ratnim zločincima Osovine, bez obzira na lokaciju gde se ratni zločin izvršio. Ovaj sporazum podržalo je 19 drugih vlada i uključivao je Nirnberšku povelju, koja je uspostavila Nirnberški sud i kategorizovala krivična dela iz svoje nadležnosti. Povelja je navela tri kategorije zločina: (1) zločini protiv mira, koji su uključivali pripremu i pokretanje agresorskog rata, (2) ratni zločini (ili „konvencionalni ratni zločini“), koji su uključivali ubistva, zlostavljanje i deportaciju i (3) zločini protiv čovečnosti, koji su uključivali politički, rasni i verski progon civila. Ova poslednja kategorija obuhvatala je ono što se obično naziva genocidom.
Izraz genocid skovao je američki pravni naučnik, poljskog porekla, Rafael Lemkin, a prvi put se pojavio u štampi u radu Osovinska vladavina u okupiranoj Evropi: Zakoni okupacije, Analiza vlade, Predlozi za obeštećenje (1944). Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, definisala je genocid kao ubistvo ili nanošenje teške fizičke ili mentalne povrede pripadnicima nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe sa namerom da dovede do uništavanja grupe, u celini ili delimično. Konvencija je genocid učinila međunarodnim zločinom koji se može procesuirati na sudu bilo koje zemlje. Budući da su suđenju u Nirnbergu prethodila konvencija, nacistički ratni zločinci nisu procesuirani zbog genocida.
Međunarodni vojni sud u Nirnbergu u Nemačkoj sudio je 22 nacističkih vođa, uključujući jednog Martina Bormanna, kome je suđeno u odsustvu. Suđenje je vođeno na četiri jezika i trajalo je skoro 11 meseci. Svi optuženi, osim trojice, osuđeni su; 12 je osuđeno na smrt. Preostali optuženi dobili su duge zatvorske kazne koje su izdržavali u zatvoru Spandau u zapadnom Berlinu. Naknadna suđenja održana su pod pokroviteljstvom Zakona br. 10 Saveta za kontrolu, koji je korišćen za procesuiranje optuženih nacističkih ratnih zločinaca čiji su se zločini dogodili na određenim lokacijama.
Japanskim optuženicima za ratne zločine sudio je Međunarodni vojni sud za Daleki istok, koji je ustanovljen poveljom koju je izdao američki general vojske Douglas MacArthur. Takozvana Tokijska povelja pratila je Nirnberšku povelju. Suđenja su vođena na engleskom i japanskom i trajala su skoro dve godine. Od 25 optuženih Japanaca (svi su osuđeni), 7 je osuđeno na vešanje, 16 je doživotno zatvoreno, a 2 na niže kazne. Osim onih koji su rano umrli prirodnom smrću u zatvoru, niko od zatvorenih japanskih ratnih zločinaca nije odslužio doživotnu kaznu. Umesto toga, do 1958. godine preostali zatvorenici su ili pomilovani ili uslovno otpušteni.
Kritičari su suđenja za ratne zločine od samog početka odbacivali samo kao „pravdu pobednika“, jer su procesuirani samo pojedinci iz poraženih zemalja i zato što su optuženi za dela koja navodno nisu bila krivična kada su počinjena. U prilog suđenjima, tribunal u Nirnbergu je citirao Kellogg-Briandov pakt (1928), koji je formalno zabranio rat i pokretanje rata učinio zločinom zbog kojeg bi pojedinci mogli biti krivično gonjeni.
Razvoj posle Drugog svetskog rata
Ženevske konvencije
Nakon suđenja u Nirnbergu i Tokiju, brojni međunarodni ugovori i konvencije pokušali su da naprave sveobuhvatnu definiciju ratnih zločina. Četiri odvojene ženevske konvencije, usvojene 1949. godine, omogućile su krivičo gonjenje za određena dela koja su počinjena kršenjem ratnih zakona. Konvencije su predviđale zaštitu ranjenih, bolesnih i brodolomaca vojnog osoblja, ratnih zarobljenika i civila. Kao i konvencija o genocidu, i ženevske konvencije precizirale su da suđenja moraju da uređuju pojedine vlade. 1977. godine usvojena su dva protokola za pojašnjenje i dopunu Ženevskih konvencija. Prepoznajući da su mnogi sukobi bili unutrašnjeg, a ne međunarodnog obima, drugi protokol pruža veću zaštitu gerilskim borcima u građanskim ratovima ili ratovima u slučajevima samoopredeljenja.
Tribunali za ratne zločine u Ruandi i Jugoslaviji.
Skoro 50 godina je prošlo između suđenja u Nirnbergu i Tokiju i sledećeg formalnog međunarodnog gonjenja za ratne zločine. U maju 1993. godine, u pokušaju da spreče dalja dela etničkog čišćenja u sukobu između država bivše Jugoslavije i da se vrati mir i bezbednost u region Balkana, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao je Međunarodni krivični sud za suđenje licima odgovornim za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, poznat kao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ). U novembru 1994. UN su odgovorile na optužbe za genocid u Ruandi stvaranjem Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu (MKTR), formalno poznatog kao Međunarodni krivični sud za krivično gonjenje osoba odgovornih za genocid i druga ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji Ruande i odgovornih građana Ruande za genocid i druga takva kršenja počinjena na teritoriji susednih država između 1. januara i 31. decembra 1994.
I MKTJ i MKTR su bili međunarodnog sastava, a ni jedan tribunal nije zasedao u zemlji u kojoj se dogodio sukob; MKTJ se nalazio u Hagu, a MTKR u Aruši, Tanzanija. Tribunali su imali gotovo identične statute i zajedničko apelaciono veće. Iako su tribunali za Nirnberg i Tokio bili ovlašćeni da izreknu smrtnu kaznu, MKTR i MKTJ mogli su izreći samo kazne zatvora. Međutim, nije uspostavljen centralizovani međunarodni zatvorski sistem za smeštaj lica osuđenih za ratne zločine pred sudovima.
Statuti MKTJ i MKTR široko su definisali ratne zločine. MKTJ je dobio nadležnost nad četiri kategorije zločina: (1) teška kršenja Ženevskih konvencija, (2) kršenja zakona i običaja ratovanja, (3) genocida i (4) zločina protiv čovečnosti. Prepoznajući da zločini protiv čovečnosti ne uključuju nužno „vezu sa oružanim sukobom“ i uzimajući u obzir zakonodavstvo koje je posebno donela vlada Ruande, statut MKTR-a ograničio je nadležnost tribunala na lidere Ruande, dok bi optuženima nižeg nivoa trebalo da se sudi pred domaćim sudovima. Na oba tribunala silovanje, ubistvo, mučenje, deportacija i ropstvo bili su predmet krivičnog gonjenja. Tribunali su stoga bili među prvim međunarodnim telima koja su seksualno nasilje formalno prepoznala kao ratni zločin.
Poput statuta tribunala u Nirnbergu i Tokiju, ni u statutima MKTJ-a i MKTR-a službeni položaj pojedinca, uključujući njegov položaj šefa države, nije smatran dovoljnom osnovom za izbegavanje krivične odgovornosti. Shodno tome, MKTJ je 1999. godine optužio Slobodana Miloševića, srpskog (1989–97) i jugoslovenskog (1997–2000) predsednika, za ratne zločine, a 2001. godine je uhapšen i izručen Hagu. Isto tako, vojni i civilni lideri koji su znali ili su trebali znati da njihovi podređeni čine ratne zločine bili su predmet krivičnog gonjenja u skladu sa doktrinom komandovanja ili odgovornosti nadređenih. Konačno, pojedinci koji su počinili ratne zločine na osnovu vladinih ili vojnih naređenja nisu time oslobođeni krivične odgovornosti, iako bi postojanje naredbe moglo da se koristi kao olakšavajući faktor. Stoga su pravila usvojena za suđenja u Nirnbergu i Tokiju nastavila da utiču na kasnije napore da se osumnjičeni ratni zločinci izvedu pred lice pravde.
Najnoviji trendovi
Godine 1993. belgijsko zakonodavno telo donelo je kontroverzni zakon kojim je svojim sudovima bilo dozvoljeno da sude bilo kojem pojedincu optuženom za ratni zločin bilo gde u svetu. Zakon koji je rezultirao dugotrajnim zatvorskim kaznama za dve monahinje iz Ruande proglašene krivim za genocid i sudskim žalbama protiv mnogih svetskih lidera (uključujući izraelskog premijera Ariela Sharona, kubanskog predsednika Fidela Castra i palestinskog lidera Iasira Arafata). Sledeće godine belgijska vlada je zakon ukinula i zamenila zakonom kojim se zahteva da ili žrtva ratnog zločina ili optuženi bude belgijski državljanin ili stanovnik. 1998. godine u Rimu je oko 150 zemalja pokušalo da uspostavi stalni međunarodni krivični sud; pregovori su na kraju rezultirali usvajanjem aktuelnog statuta od strane 120 zemalja da Međunarodni krivični sud (ICC) bude stalno smešten u Hagu. Statut je MKS-u dao nadležnost za zločine agresije, genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Sud je nastao 1. jula 2002, a do 2016. godine statut je ratifikovalo oko 120 zemalja; tri stalne članice Saveta bezbednosti UN (Kina, Rusija i Sjedinjene Države), međutim, još ga nisu odobrile.
Advokat Zoran J. Minić
Comments