Krajem 19. i u 20. veku pojavljuje se veliki broj autora koji kriminalno ponašanje objašnjavaju psihološkim faktorima. Različite psihološke teorije povezuju kriminalno ponašanje sa intrapsihičkim sukobima, nedostacima u psihološkoj sferi ličnosti, smanjenim psihičkim kvalitetima i sposobnostima ili nedostacima i neuspehom u procesu socijalizacije. Među psihološkim teorijama uočavaju se dve tendencije:
1. Prva se sastoji u otkrivanju veze između određenih psihičkih svojstava i pojedinih oblika delinkventnog ponašanja (na primer između određene vrste temperamenta i zločina: nervozan temperament je povezan sa palikućstvom i ubistvom trovanjem); 2. Druga nastoji da na osnovu paralelnog ispitivanja ličnih osobina delinkventnih i nedelinkventnih grupa i nađenih razlika u njihovim psihičkim strukturama, ustanovi psihološke determinante (na primer, niski ili visoki duhovni kvaliteti, znatno izražena emocionalna sfera itd.) delinkventne aktivnosti.
Psihološke teorije su se pojavile u različitim varijantama, ali im je zajedničko da kriminalno ponašanje dovode u vezu sa psihološkim osobinama ličnosti, ne uzimajući u obzir delovanje socijalnih faktora ili priznajući ovim faktorima sporedno delovanje. Među različitim varijantama psihološke teorije mogu se izdvojiti: teorija inteligencije, teorija frustracije, teorija o delinkventu kao posebnom psihološkom tipu, Ajzenkova teorija ličnosti i psihoanalitička teorija. Sem toga, psihološka objašnjenja kriminalnog ponašanja zasnivala su se i na istraživanjima izvršenim primenom psiholoških metoda inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata, karakteristika ličnosti, vrednosnih orijentacija i socijalne kontrole. Sa razvijanjem socijalne psihologije u okviru psihološke nauke, krajem prošlog veka došlo je do pojave socijalno psiholoških teorija, među kojima se posebno ističu teorija socijalnog miljea i teorija imitacije Gabrijela Tarda. 8.1. Teorija inteligencije
Teorija inteligencije kao jedna od psiholoških teorija sagledava uzroke kriminalnog ponašanja u niskoj inteligenciji. Početkom 20. veka pojavila se koncepcija o tzv. "slaboumnom prestupniku" zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne inferiornosti i, u to vreme rasprostranjenom, psihološkom testiranju intelektualnih sposobnosti. Profesor Univerziteta u Ohaju Godar, koji je istraživao nasleđivanje kriminalnih dispozicija, u radovima "Slaboumnost, njeni uzroci i posledice" (1914), "Prestupnik imbecil" (1915) i "Sposobnosti čoveka i novo intelektualnog razvoja" (1920), razradio je teoriju o slaboumnom prestupniku. Godar je smatrao da je svako slaboumno lice potencijalni prestupnik i da je najvažniji uzrok prestupništva nivo inteligencije, tačnije niska inteligenicja. Stepen intelektualne razvijenosti utvrđivan je po metodu Bine-Simona i ustanovljeno je da se većina prestupnika nalazi na intelektualnom nivou deteta od 10-12 godina, odnosno da su većina debili.
Istomišljenik Godara, Viljems (Williams H.) u studiji "Delinkventni dečaci sa visokom inteligencijom" (Delinquent boys of superior inteligence) izložio je
rezultate svojih istraživanja: među delinkventima samo jedan od deset slučajeva ima prosečnu ili visoku inteligenciju; među adolescentima delinkventima najviše je onih sa niskom inteligencijom, koja se javlja kao uzrok delinkvencije.
Istraživanje koje je izvršio i objavio Rut (Root, W. T.: A survey of 1916 prisoners in Western penitentiary of Pennsylvania, 1928) obuhvatilo je 1916 zatvorenika u Pensilvaniji i potvrdilo da se prestupnici zavisno od izvršenog krivičnog dela razlikuju po svom intelektualnom nivou. Rut je stvorio detaljnu tablicu po kojoj, na primer, prosečan intelektualni nivo prevaranata iznosi 103,75 (smatrajuću 100 za normalu), prestupnika koji su izvršili razbojnički napad 84,3, a falsifikatora 83,75. Drugi američki kriminolog Foks (Fox V.: Inteligence, race and age as selective factors in crime) dobio je drugačije rezultate: prevaranti - 94,2; razbojnici - 91,7 i falsifikatori - 96,1.
Pristalice teorije o niskoj inteligenciji kao faktoru kriminalnog ponašanja istraživali su i uzajamnu zavisnost inteligencije i recidivizma. Gilin (Gillin, J.: Social pathology, New York, 1933) isticao je da svako istraživanje recidivizma pokazuje povećanje ponavljanja prestupa sa smanjenjem stepena inteligencije. Nasuprot ovom autoru, Hartman (Hartman:Recidivism and inteligence, 1940) došao je do zaključka da recidivisti imaju viši stepen inteligencije od primarnih prestupnika. Rad Fuksa (Fucks. E) i Kajeta (Chyatte, C: "O umnom razvoju vojnika prestupnika" 1950) trebalo je da dokaže da prestupnike među vojnicima karakteriše mnogo niži nivo inteligencije u odnosu na ostale vojnike. Sem toga, utvrđeno je da je nivo inteligencije niži kod izvršilaca nasilnih krivičnih dela od oni koji su vršili prevare.
Mek Kord i saradnici (Mc Cord et al.) su 1959. posmatrali razlike između inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata i utvrdili da nema značajno većeg broja delinkvenata sa niskom inteligencijom od nedelinkvenata niske inteligencije, a da visoka inteligencija može sprečiti delinkvente da dospeju u popravne institucije.
Veći broj istraživanja uticaja niske inteligencije na kriminalno ponašanje odnosi se na maloletničku delinkvenciju. Bračni par Gluk došao je do zaključka da maloletni delinkventi imaju niži nivo inteligencije od maloletnika nedelinkvenata. Šort (Short) i Strodbek (Strodbeck) 1965. otkrili su da dečaci pripadnici maloletničkih bandi u Čikagu imaju nižu inteligenciju od dečaka koji nisu pripadnici gangova, pri čemu i jedni i drugi pripadaju istoj socijalnoj klasi. Gibson i Vest (Gibson, West) 1970. u svom istraživanju konstatovali su da dečaci prvi put osuđivani pre četrnaeste godine imaju znatno slabije rezultate na verbalnim i neverbalnim testovima i da sa povećanjem uzrasta u kome je ispitanik prvi put osuđivan, nestaju razlike u pogledu nivoa inteigencije.
Teoriju inteligencije najviše su osporavali i kritikovali sociološki orijentisani kriminolozi. Oni su ukazivali na niz nedostataka ove teorije: 1. istraživanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta zasnivaju se na veoma malom broju ispitanih slučajeva, pa se zaključci ne potvrđuju pri primeni na veće grupe delinkvenata; 2. retko se primenjuju kontrolne grupe; 3. uporedno proučavanje inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata nije pružilo dokaze za bilo kakve suštinske razlike; 4. psihološki testovi koji se koriste za merenje stepena inteligencije u suštini ne određuju umne sposobnosti, već stepen pismenosti, znanja, informisanosti, što je u direktnoj vezi sa pripadnošću određenoj socijalnoj klasi; 5. pojedina istraživanja o odnosu inteligencije i kriminaliteta međusobno su suprotna; 6. delinkventi se posmatraju kao posebna kategorija ljudi koja se razlikuje od onih koji poštuju zakon, pri čemu se delinkvencija posmatra kao izraz određenih svojstava pojedinaca, a ne kao socijalna pojava, posledica socijalnih uzroka.
Međutim, uticaj inteligencije na kriminalno ponašanje, ne može se sasvim osporiti niti se može sasvim zanemariti značaj istraživanja inteligencije delinkvenata prilikom sagledavanja uzročnosti njihovog kriminalnog ponašanja. Intelektualni nivo delinkvenata može biti od određenog značaja za kriminalno ponašanje i neophodno ga je utvrditi prilikom sagledavanja endogenih faktora kriminalnog ponašanja i prilikom sprovođenja principa individualizacije u procesu prevaspitanja i resocijalizacije u vaspitno-popravnim i kazneno-popravnim ustanovama. 8.2. Teorija frustracije
U opštoj psihologiji frustracija se najčešće definiše kao sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva.38 Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kada nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva naziva se frustraciona situacija.39 Smatra se da do frustracija dolazi usled delovanja objektivnih, fizičkih faktora (nema hrane da bismo zadovoljili glad; spremili smo se da pođemo u šetnju a pokvarilo se vreme i sl.), smetnji socijalne prirode, osobina same ličnosti (nesposobnost ličnosti da postigne postavljeni cilj) i sukoba raznih motiva u čoveku. U frustracionoj situaciji ljudi se različito ponašaju: kod nekih dolazi do ljutnje, besa i agresije (destruktivne frustracije), a kod drugih do pojačanih napora da drugim načinima zadovoljenja motiva dođu do cilja (konstruktivne frustracije). Ističe se da su značenje koje frustracija ima za neku osobu i karakter te osobe presudni za delovanje frustracije u destruktivnom ili konstruktivnom pravcu.
Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponašanje nastaje usled frustracije. Agresija u obliku kriminalnog ponašanja javlja se kao neposredna reakcija na frustraciju. Lica koja karakteriše agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmišljanja i proveravanja, nije im svojstven nijedan sistem vrednosti, ne kaju se za učinjeno delo i imaju "snižen prag tolerancije na frustraciju", tj. zbog frustracije agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane.
U literaturi se ističe da frustracije mogu da nastanu tokom celog života, od rođenja do smrti, ali one koje nastanu u ranoj mladosti kao izraz traumatičnih situacija u porodici, najsnažnije deluju i povezane su sa težim oblicima kriminalnog ponašanja. Na primer, deca koja žive u deficijentnim porodicama ili porodicama sa lošim porodičnim odnosima, lišena su roditeljske brige, nežnosti i ljubavi, pa nemaju prilike da se pozitivno identifikuju sa roditeljima i razviju odbrambeni mehanizam prihvatajući pozitivne sisteme vrednosti. Takva deca su veoma osetljiva i sklona raznim oblicima devijantnog ponašanja i agresivnog reagovanja.
Teži oblici prestupništva, prema teoriji frustracije, nastaju u onim slučajevima kada, pored frustracija iz detinjstva i mladosti, nastupe druge frustracije, i dođe do njihovog kumuliranja i fiksiranja devijantnog ponašanja.
Negativna posledica frustracije, sem agresivnosti, može da bude dezorganizovano ponašanje, kada se gube složeniji i finiji načini reagovanja, pa reagovanje u frustracionoj situaciji postaje nerealistično i kruto. Može da se javi i anksioznost, osećanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, strepnje, neodređenosti i straha. Anksioznost i agresivnost međusobno su povezani i uzajamno se pojačavaju. Osećanje nesigurnosti izaziva anksioznost a, s druge strane, zbog toga što sopstvenu agresivnost doživljavamo kao suprotnu društvenom moralu ili što se plašimo da će izazvati tuđu agresivnost prema nama, agresivnost dovodi do anksioznosti.
Prema teoriji frustracione agresije (Dollard, J.: Frustration and Agression, 1939) "pojava agresivnog ponašanja uvek pretpostavlja postojanje frustracije i obrnuto, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije". Teorijom frustracije se tako može objasniti kriminalitet donjih slojeva, koji zbog reakcije na nezadovoljstvo vrše imovinska i druga krivična dela. Miler (Miller, 1941) je odbacio drugi deo ove hipoteze tvrdeći da frustracija može izazvati nekoliko tipova reakcija, od kojih je agresija samo jedan. Prema Busu A. H. (Buss A. H., 1961) "naglašavanje frustracije dovelo je do nesrećnog zapostavljanja štetnih stimulansa i do zapostavljanja agresije kao instrumentalne reakcije. Frustracija je samo jedan od prethodnika agresije, i nije najsnažniji". Autor Berkovic (Berkovitz, Frustration-Agression Hypothesis Revisited, 1969) kritički se odnosi tvrdeći da agresija nije uvek dominantan odgovor na frustraciju, što zavisi od niza okolnosti - motivacija, snaga koje se suprotstavljaju agresiji itd.
Teorija frustracije sadrži izvesne racionalne elemente proverene empirijskim istraživanjima. Ona može korisno da posluži objašnjenju kriminalnog ponašanja, jer kriminalno ponašanje može da nastane usled agresije koja je posledica frustracije. Međutim, teorijom frustracije se ne može objasniti kriminalitet kao društvena pojava, niti svi slučajevi kriminalnog ponašanja (maloletnička delinkvencija, mali obim kriminaliteta invalida, koji su zbog svojih fizičkih nedostataka najčešće frustrirane osobe, ali sa neznatno ispoljenom agresijom i kriminalnim ponašanjem). 8.3. Teorija o delinkventu kao posebnom psihološkom tipu
Uporedo sa pokušajima da se dokaže da su delinkventi poseban tip grupa ljudi koja se karakteriše određenom fizičkom konstitucijom, smanjenom funkcijom žlezda sa unutrašnjim lučenjem ili niskom inteligencijom, stvorena je teorija po kojoj se delinkventi razlikuju od nedelinkvenata po svojim opštim psihološkim karakteristikama i predstavljaju poseban psihološki tip. Različita shvatanja u okviru ove teorije bila su zasnovana na istraživanjima putem psiholoških testova. Sloson (Slawson) je proučavao dečake-delinkvente u Njujorku i upoređivao sa rezultatima istraživanja nedelinkvenata. Tom prilikom je našao da su opšte karakteristike delinkvenata: jake tendencije prema morbidnoj depresiji, napadi besa i bolesne agresivnosti, zadovoljstvo u nanošenju povreda nekome, asocijalnost, zatvorenost u sebe itd.
Najznačajnije izučavanje u okviru ove teorije je rad bračnog para Gluk. Oni su uporno pokušavali da dokažu da je delinkvent posebna individua koja se razlikuje od nedelinkventa. Ispitivali su 500 adolescenata delinkvenata i 500 adolescenata nedelinkvenata da bi ustanovili razlike u psihološkim karakteristikama.41 Došli su do zaključka da su delinkventi agresivniji, pokretniji, impulsivniji, više skloni neprijateljstvu, manje sposobni za samokontrolu, skloni nezadovoljstvu, nepotčinjavanju, podozrivosti i da im je svojstveno mišljenje da ih ne poznaju ili ih nedovoljno cene. U celini, delinkventi se razlikuju od nedelinkvenata po velikoj "emocionalnoj disharmoniji". Veći broj delinkvenata karakteriše se takvim crtama ličnosti, čije je ispravljanje teško ili, čak, uopšte nemoguće. Uporedno psihološko ispitivanje delinkvenata i nedelinkvenata Glukovi su sproveli na osnovu Roršahovog testa.42 Iako su najviše proučavali psihološke osobine delinkvenata i dovodili ih u vezu sa kriminalitetom, Glukovi nisu sasvim isključili delovanje socijalne sredine, kao što su to učinili Huton i Šeldon. Isticali su da psihološke osobine i sklonosti utiču da u sukobu sa socijalnom sredinom lice izvrši delikt. Pristalice Glukovih shvatanja o delinkventu kao posebnom psihološkom tipu, Danem i Lukas (Danhem, Lukas) takođe su tvrdili da je dokazano i tačno utvrđeno da su takve crte, kao: agresivnost, sujeta, egoizam, sumnjičavost, hvalisavost, tipične za ličnost prestupnika i da je delinkvencija rezultat pre svega predisponirajućih faktora (sklonosti, podložnosti), a manje "delinkventne situacije", pod kojom se ne podrazumeva socijalna sredina u širem smislu, već slučajne okolnosti.
Delinkvent-recidivista kao poseban psihološki tip razmatran je u radu Haveja (Hovey B. Behavior characteristics of antisocial recidivists). On je konstatovao da recidivista nije poseban socijalni tip, već ličnost koja se karakteriše određenim psihološkim "predznacima", a to su nedostaci u karakteru ličnosti i ostalim psihološkim osobinama.
Treba spomenuti i neka novija istraživanja ličnosti delinkvenata, koja takođe nastoje da prikažu delinkventa kao poseban psihološki tip različit od nedelinkvenata. Hadavej (Hathaway) i MekKinli (McKinley) su od 1947-1949. primenjivali u istraživanjima upitnik MMPI43 na 1000 dečaka i devojčica srednje škole. Bilo je evidentirano i kriminalno ponašanje ispitanika, a analiza je izvršena samo za dečake. Dečaci delinkventi su imali više rezultate na skalama depresije, psihopatologije, šizofrenije i hipermanije i niže rezultate na skalama muškosti- ženskosti i socijalne introverzije nego nedelinkventi dečaci. Delinkventna populacija je u većoj meri vraćala nepopunjene upitnike. Sem ovog istraživanja Hadavej i MekKinli primenili su MMPI na 4.000 četrnaestogodišnjaka. Posle dve godine praćenja ustanovili su da dečaci koji su imali više rezultate na skalama psihopatskih devijacija, šizofrenije i hipermanije pokazuju tendenciju da budu natprosečno inteligentni. Oni ispitanici koji su imali visoke rezultate na socijalnoj introverziji, depresiji i femininosti, bili su ispod proseka u indikatorima delinkvencije.
Panton je 1951. primenio MMPI na 1.300 delinkvenata koji su vršili različita krivična dela: kriminalitet "belog okovratnika", klevetu, pljačku, provalne krađe, ostale imovinske delikte, silovanja i druge delikte protiv dostojanstva ličnosti i morala. Utvrdio je da se "prosečan tip ličnosti prestupnika" odlikuje sledećim osobinama: neodgovornost, impulsivnost, nezavisnost, nemogućnost procenjivanja posledica sopstvenog ponašanja, egocentričnost, nedostatak sposobnosti ocenjivanja sopstvene vrednosti i značajna sklonost racionalizacijama. 8.4. Ajzenkova teorija ličnosti
Psiholog Ajzenk (Eysenck, H. J), čije je ime postalo dosta poznato u kriminologiji, formulisao je empirijski celovitu teoriju kriminaliteta na osnovu primene osnovnih postulata njegove teorije ličnosti na kriminalnu populaciju. U svom delu “Kriminalitet i ličnost” – Crime and Personality, 1964.) razvio je teoriju uzroka kriminaliteta koja povezuje biološke i socijalne uticaje sa razvojem ličnosti pojedinca. Kriminalno ponašanje je objašnjavao terminima prihologije ličnosti koje su operacionalno definisani i podložni promeni.
Ajzenkova teorija ličnosti pripada faktorskim teorijama u psihologiji, čiji je zadatak da analizom odnosa između različitih oblika ponašanja utvrde osnovne dimenzije ili tipove ličnosti tehnikom faktorske analize, da ih eksperimentalno provere i daju fiziološka i neurološka tumačenja. Razvoj ličnosti prema Ajzenkovoj teoriji ostvaruje se kroz interakciju nasleđene strukture ličnosti pojedinca i uticaja okoline. Glavni tipovi ličnosti su introverzija-ekstraverzija i neuroticizam-stabilnost. Ekstraverti, koji su nasledili jak nervni sistem teže se mogu usloviti od introverta, koji imaju slabiji nervni sistem. Zbog toga se kod ekstravertnih lica može očekivati slabija socijalizacija, veća sklonost kršenju normi i pravila ponašanja, nedovoljna adaptiranost u društvenim situacijama.
Ajzenk ističe da je kriminalno ponašanje opravdano proučavati jedino u okviru psihologije ponašanja, jer se ono razvija pod uticajem genetskih predispozicija, uslova sredine i procesa socijalizacije. Glavna pitanja prilikom proučavanja kriminalnog ponašanja su: 1. postojanje i priroda ličnosti sklone kriminalnom ponašanju; 2. relativni uticaj genetskih faktora i faktora sredine na kriminalitet; 3. način na koji različiti tipovi kažnjavanja određuju buduće ponašanje kriminalca.
Značaj socijalnih faktora u razvoju ličnosti i nastanka kriminalnog ponašanja nije negiran u Ajzenkovoj teoriji, ali se njima pridaje mnogo manji uticaj od psiholoških faktora. Kriminalno ponašanje se razvija pod uticajem nasleđenih predispozicija, koje određuju sastav i način funkcionisanja i organizacije nervnog sistema, što predstavlja fiziološki limitirajući faktor razvoja ličnosti, ali i pod uticajem sredine na te predispozicije. Prema Ajzenkovoj teoriji, nepovoljni uticaji sredine će kod postojeće genetske predispozicije izazvati sklonost ka kriminalnom ponašanju, koja vremenom poprima značaj stila života. Prilikom isticanja značaja urođenih osobina na kriminalno ponašanje, Ajzenk je posebnu pažnju posvetio Langeovim istraživanjima blizanaca i naglasio da su naročito kriminogene mezomorfne fizičke osobine, slabo uslovljavanje, psihomotorna nespretnost i emocionalna nestabilnost. Osobe sklone kriminalnom i uopšte devijantnom ponašanju (alkoholičari, psihopate) u psihološkom pogledu su više ekstravertne, neurastenične i psihotične osobe za razliku od nedelinkvenata.44 U poslednjoj verziji svoje teorije Ajzenk je više pažnje poklonio analizi uticaja socioekonomskih faktora na kriminalno ponašanje (obrazovanje, materijalni status, zanimanje, uslovi života) smatrajući ih, zajedno sa rasom i ruralno-urbanim poreklom, najvažnijim sociodemografskim korelatom kriminalnog ponašanja.
Ajzenkova shvatanja su značajna i za teoriju učenja kriminalnog ponašanja (Tarde, Sutherland, bihevioristi). On je tvrdio da moderna teorija učenja zauzima veoma značajno mesto u psihologiji. Kako obuka u poštenju i prilagođavanju zakonskim zahtevima ide u detinjstvu zajedno sa obukom i drugim opštim sposobnostima, može se očekivati da će pojedinac koji nije uspeo u jednoj oblasti učenja pokazati nesposobnost i u drugim oblastima.
Ajzenkova teorija, naročito ona o navodnom suvišku kriminalaca među ekstravertima, bila je osporavana na osnovu empirijskih dokaza. Ističe se da dokazni materijal ide u prilog gledištu da su osobine ličnosti raspoređene u kriminalnoj populaciji otprilike isto kao u populaciji uopšte i da rezultati psiholoških istraživanja ne pokazuju da je kriminalno ponašanje posledica određenih osobina ličnosti ili su te osobine rezultat kriminalnih iskustava. 8.5. Psihoanalitička teorija Sigmunda Frojda
Psihoanalitička teorija u kriminologiji smatra se jednom od psiholoških teorija koja vodi poreklo iz shvatanja austrijskog psihijatra Sigmunda Frojda (Freud, S. 1856-1939) i njegove psihoanalitičke škole. U svojim čuvenim delima: "Uvod u psihoanalizu", "Psihopatologija svakodnevnog života", "O seksualnoj teoriji. Totem i tabu", "Tumačenje snova" itd. Frojd je izložio osnovne postavke psihoanalitičke teorije nastale na čvrstim temeljima biološke koncepcije čoveka i sveta. Psihoanalitička teorija je počela da se razvija u poslednjoj deceniji XIX veka, imala je veliki broj različitih varijanti i koncepcija, a njen razvoj se može pratiti i kroz shvatanja Frojdovih sledbenika. Reč "psihoanaliza", prema Frojdu, označava tri pojave: skup određenih psiholoških saznanja; metod kojim se proučavaju duševni procesi i tehnika lečenja neurotičnih smetnji zasnovana na određenoj istraživačkoj metodi. Za kriminologiju su prva dva značenja prvenstveno važna.
Iz mnoštva složenih psihoanalitičkih shvatanja mogu se izdvojiti kao osnovna: učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka; podela psihičke ličnosti čoveka na tri glavna sistema id, ego i superego; objašnjenje porekla zločina i kazne i zločinca iz osećanja krivice; povezanost kriminalnog ponašanja sa duševnim konfliktima, napetostima ili nedostacima u razvitku psihičkog aparata.
Psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta nalaze se u stalnom razvoju, ona nisu ni konačna ni jednoobrazna. Stalno su izložena kritici samih psihoanalitičara, koji nastoje da svoju doktrinu unaprede i dopune novim shvatanjima, ali i kritici protivnika psihoanalitičkih objašnjenja. Frojdovo prvo sistematsko i empiričko izučavanje nesvesnog, njegovo otkriće da čovek nije gospodar samoga sebe u onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast njegovog svesnog života skučenija od oblasti nesvesnog, izazvali su žestoku reakciju "uvređenog" čovečanstva opsednutog idejom o sopstvenoj svemoći i vladanju nad sobom i prirodom. Psihoanalitičkoj teoriji je najviše zamerana jednostranost u objašnjenjima i nastojanje da postane opšta ideologija ili opšti pogled na svet. Kritikovali su je marksistički orijentisani psiholozi i filozofi (Vološinov, Sapir, Rajh, Vels i dr.), pristalice američke kulturalističke škole (Hornaj, Aleksander, Saliven, From), antropolozi, psiholozi i dr. Ipak, psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta imaju određenu vrednost, kao i ostale teorije u kriminologiji i ta vrednost se meri mogućnostima praktične primene psihoanalitičkih objašnjenja.
8.5.1. Doprinos Frojdovih shvatanja kriminologiji
Frojdov doprinos kriminologiji ne može se danas dovoljno tačno odrediti, jer su i psihoanaliza i kriminologija u stalnom i živom razvoju. Prodiranje psihoanalize u kriminologiju sve je veće, pa se pojavljuju i psihoanalitički kriminološki sistemi. Mnoga pitanja još uvek se raspravljaju ali je sigurno da će vremenom Frojdov doprinos biti smatran sve značajnijim.45 Frojd nije posebno proučavao problem kriminaliteta, već agresivnost uopšte, ali je izložio izvesne koncepcije koje su u neposrednoj vezi sa značajnim pitanjima kriminologije. Od koncepcija koje se odnose na kriminologiju, treba spomenuti: § učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka; § podela psihičke ličnosti na tri glavna sistema; § poreklo društvenih institucija-totem i tabu; § zločinac iz osećaja krivice; § teorija simbolizma i objašnjenje omaški. 8.5.2. Učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka Za razliku od starije psihologije, koja je uglavnom proučavala čovekovu svest, Frojd je izložio učenje prema kome se veliki deo čovekovog života odvija u domenu nesvesnog. Nesvesno kod čoveka, koje nije bilo sasvim nepoznato pre Frojda, Frojd je otkrio na osnovu ispitivanja izvesnih psihičkih poremećaja (histerije). Došao je do zaključka da se u oblasti nesvesnog odvijaju psihička zbivanja u kojima svest uopšte ne učestvuje ili učestvuje u neznatnoj meri, pa doživljaji iz domena nesvesnog, koji su postali nepristupačni i zaboravljeni deluju na svesni psihički život. Upoređujući čovekov psihički život sa ledenom santom koja plovi okeanom, pri čemu je njen vidljivi deo (svesni deo) iznad površine vode, daleko manji od onog dela koji se ne vidi ispod površine vode (nesvesni deo), Frojd je izazvao buru reakcija. Tvrdio je da je čovekovo ponašanje izraz nesvesnih psiholoških sila i nagona, pre svega seksualnih nagona i težnji (libido, seksualnost) i kompleksa na osnovu kojih nastaju razni konflikti.
Sve dok je smatrao da su glavne snage koje vladaju čovekom libido i samoočuvanje, Frojd je malo pažnje posvećivao fenomenu agresije. U kasnijem razvoju svog učenja Frojd se sve više bavio problemom agresije i čovekovih antisocijalnih i destruktivnih težnji izraženih naročito u pojedinim životnim situacijama, kada spoljašnja kontrola oslabi, a unutrašnja još nije dovoljno razvijena. Došao je do zaključka da nagoni, pre svega seksualni nagon, kod čoveka mogu da dožive potiskivanje usled moralnih zabrana, preokretanje u suprotno, okretanje protiv sopstvene ličnosti. Naglašavajući nagonski deo čovekove psihe, Frojd je napisao svom poštovaocu Ludvigu Bisvangeru: "Čovečanstvo je naravno znalo da ima duh u sebi, ja sam morao da mu pokažem da ima i nagone".
U delu "Ego i Id"(1923) i kasnijim radovima Frojd je otkrio pored instikta života (Eros) i postojanje nagona smrti (Tanatos). Tu novu teoretsku fazu Frojd je opisao na sledeći način: "Polazeći od nagađanja o počecima života i od bioloških paralela, došao sam do zaključka da uz instinkt za očuvanjem žive materije mora postojati još jedan, suprotan instinkt koji teži da rastavi tu celinu i da ih vrati u njihovo prvobitno neorgansko stanje". Instinkt smrti je usmeren protiv samog organizma (samouništavajući nagon) ili je usmeren prema drugima kada teži uništenju drugog, a ne sebe. Čovek se nalazi pod uticajem impulsa uništavanja sebe i drugih i ne može mnogo učiniti da bi izbegao tu tragičnu alternativu. Agresija je, po Frojdu, direktan izdanak nagona smrti. Agresivna energija je daleko složenija od seksualne, ona naročito negativno deluje kada je seksualni nagon strogo potiskivan ili anatemisan ili kada ne nailazi ni na kakve prepreke za svoje zadovoljenje. Izvodeći postojanje agresije, mazohizma i svakog oblika autodestruktivnosti direktno iz nagona smrti, Frojd agresiju čini autonomnom. Čovek je za Frojda primarno socijalno biće i to u odnosu na oba svoja nagona. Libido samo prividno vodi sjedinjavanju ljudi. Prepušten sam sebi, on vodi u regresiju, infantilizam i anarhiju. Da je agresija upućena uvek na destrukciju, za Frojda je očigledno samo po sebi. Čovekovo ponašanje u odnosu na drugog čoveka uvek je nošeno mržnjom i ljubavlju, otud uvek mogućnost da se ovi odnosi raspadnu.
8.5.2. Podela psihičke ličnosti
Frojd je podelio psihičku ličnost čoveka na tri glavna sistema: Id, Ego i Superego, između kojih postoji dinamičko međudejstvo čiji je ishod čovekovo ponašanje. Id (ono) je najniža i najosnovnija komponenta ili faza u razvoju čovekove ličnosti. Kao duboki rezervoar instinkata, izvor biloških nagona, on postoji pri rođenju u neizdiferenciranoj formi i traje sve do smrti. Čovek ga nije svestan i zato se naziva "nesvesno".
Ubrzo posle rođenja dete počinje da razvija svest o svetu, uključujući ljude, razvija svest o sebi kao stvari drukčijoj od okoline, ali na koju okolina utiče. Tako se razvija druga komponenta ličnosti Ego (Ja). Putem Ega Id pokušava da zadovolji svoje potrebe, ličnost je nesocijalizovana i dete u svom sebičnom traženju zadovoljenja postupa slično kriminalcu - uzima i ne oseća potrebu ili dužnost da daje. Preko kazne uči šta je nedopušteno, a preko nagrade šta je dopušteno. Ličnost se nalazi na kritičnoj tački-može da nauči da prihvati pravila okoline ili da izabere sopstveni pravac.
Ako Ego prihvati pravila okoline i unese ih u svest, razvija se treća komponenta ličnosti - Superego (Nad ja). Superego se formira u adolescenciji i predstavlja čovekovu savest; on je rezultat učenja, kojim osoba usvaja etičke vrednosti i imperative. Superego je uslov da se postupa prema društvenim pravilima. Postupajući prema društvenim pravilima, Ego nastoji da napusti "starog gospodara" Ida i postane sluga "novog gospodara" Superega. Id reaguje sve jače, traži puteve da izbegne kontroli, a Ego ga ućutkuje mehanizmon zvanim potiskivanje. Kada Id ipak uspe da se probije, dolazi do nekontrolisanog ponašanja. Podela psihičke ličnosti na Id, Ego i Superego uticala je da se u okviru psihoanaliltičke teorije u kriminologiji agresivni nagon kod čoveka ne smatra stečenim, već urođenim, sadržanim već u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta. Agresija, koja se pojavljuje u ranom detinjstvu, ne mora da bude uvek patološka i destruktivna, ali u kasnijem razvoju čoveka, kod odrasle ličnosti vremenom može da se pretvori u destruktivno i kriminalno ponašanje.
8.5.3. Poreklo društvenih institucija-totem i tabu
Frojd je pokušao da objasni poreklo ljudskih grupa i poreklo društvenih institucija. Pod uticajem Frezerovog antropološkog materijala, teorije totema Robertsona Smita i Darvinovog učenja o prahordama, koje su bile homogene, jer ih je na okupu držala vlast oca-tiranina, Frojd je prvi put izjavio da čovek vodi poreklo od neke niže životinjske vrste. Frojd je dalje razradio Darvinovu teoriju o prahordi objašnjavajući da su se sinovi pobunili protiv oca tiranina i njegove dominacije nad svim ženama u prahordi, ubili su ga i pojeli. Praotac je bio uzor koga su voleli i divili mu se, ali istovremeno predmet zavisti i mržnje zbog nesumnjive dominacije i zbog toga što je bio na putu ispunjenja njihovih želja za vlašću i ispunjenja seksualnih zahteva. Time što su ga pojeli, sinovi su postigli identifikaciju sa njim, svako od njih je dobio deo njegove snage. U obliku kajanja javilo se saznanje krivice. Mrtav otac je postajao jači nego što je bio za života. Sinovi su opozvali svoje delo time što su oglasili zabranjenim ubijanje očeve zamene-totema i odrekli se njegovih plodova ograđujući se oslobođenih žena.
Tako je Frojd, objašnjavajući poreklo društvenih institucija, ukazo na dva najstarija zločina: ubistvo oca i rodoskrnavljenje (incest). O njima Frojd govori kao o tabuima totemizma izvedenim iz osećanja krivice sinova i potisnutih želja Edipovog kompleksa.
Iako istraživanja modernih antropologa i etnologa (Margaret Mid, Rut Benedikt, Kardiner, Klod-Levi Stros) ne daju pravo Frojdovim prvobitnim psihoanalitičkim tezama o razvoju društva i poreklu društvenih institucija, neke Frojdove ideje nisu izgubile svoju vrednost i značaj za dalja istraživanja. Među njima treba naročito istaći da je čovek primarno antisocijalno biće; da institucije i nagoni stoje međusobno u odnosu dinamičke zategnutosti i da je problem incesta imao važnost u nastajanju ljudske kulture.48
8.5.4. Zločinac iz osećanja krivice
Za kriminološka izučavanja naročito je značajan Frojdov opis zločinca iz osećanja krivice.49 Slučajevi pacijenata-mladića koji su vršili različita krivična dela (krađe, prevare, paljevine) uticali su na Frojda da počne da ispituje da li do toga dolazi usled slabosti moralnih prepreka toga uzrasta ili iz drugih razloga. Primenom psihoanalize kao tehnike lečenja, došao je do zaključka da su krivična dela izvršena zato što su zabranjena i što je sa njihovim izvršenjem bilo povezano duševno olakšanje za učinioca. Mladići su patili od pritiskajućeg osećanja krivice i, kada bi izvršili prestup, nastupilo bi olakšanje i pritisak osećanja krivice bio bi ublažen. Prema tome, osećanje krivice je postojalo pre izvršenja zločina i zločin je nastao kao rezultat osećanja krivice. Za Frojda je osećanje krivice bilo nepoznatog porekla, pa je analitičkim radom nastojao da otkrije izvor čovekovog osećanja krivice, koji, po mišljenju Frojda, ima veliki uticaj na vršenje zločina. Došao je do zaključka da "konačno osećanje krivice potiče iz Edipovog kompleksa"50 i da je ono reakcija na dve velike zločinačke namere: da se ubije otac i polno opšti sa majkom. Deca su "nevaljala" da bi izazvala kaznu, posle kažnjavanja su umirena i zadovoljna. Kod većine odraslih zločinaca (treba odvojiti one koji zločin vrše bez osećanja krivice ili smatraju da je njihova borba sa društvom opravdana ili nemaju moralne kočnice), motiv zločina bi morao da bude u opisanom osećanju krivice. Tako je ukazao na jedan poseban zločinački tip, otkrio uzroke kriminaliteta vezane za osećanje krivice, a kazni dao novi psihološki osnov.
8.5.5. Teorija simbolizma i objašnjenje omaški
Teorija simbolizma izložena je u okviru opšteg psihoanaliltičkog učenja Frojda i drugih psihoanalitičara. Za kriminologiju je ona značajna prilikom objašnjavanja nekih krivičnih dela. Prema teoriji simbolizma svaka stvar, radnja ili osoba mogu da imaju nesvesnu simboličku vrednost i da predstavljaju nešto drugo što bitno može da utiče na značenje pojedinih zločina. Ukradena stvar može da predstavlja neuzvraćenu ljubav, a povređena osoba nekog drugog koga je izvršilac u stvari želeo da povredi i sl.
Frojd je smatrao da do omaški (zaboravljanje reči, imena, greške u govoru, pisanju, čitanju) ne dolazi slučajno, već one imaju dublje značenje. Putem psihoanalitičkog ispitivanja može se utvrditi da su pojedine omaške dobro motivisane. Ovo Frojdovo shvatanje može se koristiti prilikom objašnjenja krivičnih dela izvršenih iz nehata. 8.6. Razvoj psihoanalitičke kriminologije posle Frojda
Razvoj psihoanalitičke kriminologije posle Frojda može se pratiti najpre kroz radove njegovih pristalica Adlera i Junga.
Adler (Adler, A.) je u svojim radovima značajnim za kriminologiju posebnu pažnju posvetio definisanju osećanja manje vrednosti, koje je povezano sa težnjom za nadmoćnošću i važenjem. Pisao je da osećanje manje vrednosti, bezsigurnosti i bespomoćnosti izaziva i utvrđuje postojanje cilja u životu. "Već prvih dana u detinjstvu primećuje se u detetu težnja da se istakne i da skrene pažnju roditelja na sebe. To su prvi znaci probuđene težnje čoveka da nešto važi, težnje koja se razvija pod dejstvom osećanja slabosti i nagoni dete da postavi sebi cilj, kako bi izgledalo nadmoćno nad svojom okolinom".51 Tako izvršenje krivičnih dela može predstavljati način kompenzacije za inferiornost i način privlačenja pažnje. Adler je opisao karakteristične crte agresivne prirode, pojavne oblike kod kojih je neprijateljska agresija protiv bližnjih usmerena u pravoj, jasno vidljivoj liniji. To su: sujeta, ljubomora, zavist, tvrdoća i mržnja. Ova Adlerova izučavanja mogu doprineti boljem razumevanju motiva kriminalnog ponašanja.
Jung (Jung, C. G.) je kolektivnu nesvesnost suprotstavio individualnoj, dao je nova tumačenja Edipovog kompleksa, a za kriminologiju je značajan zbog određivanja psiholoških tipova, posebno ekstravertnog i introvertnog tipa.
Aleksandar Franc (Alexander Franz) i Staub Hugo (Staub H.) u delu "Psihoanalitički uvid u svet paragrafa" (1927) uneli su u tipologiju zločinaca tip "zločinca bez Nad-ja", sa preovlađujućim instinktima. O "zločincu iz osećanja krivice", koga je odredio Frojd, navode da takav zločinac ima veoma strogo Nad-ja čim ga ono navodi na samokažnjavanje. Ovakav kriminalac je ekstremni slučaj neurotičnog postupanja. Aleksandar i Staub su podelili kriminalitet na hronični i slučajni (akcidentalni). Hronični kriminalitet vrše ljudi koji po izgradnji svog duševnog aparata naginju kriminalitetu. On obuhvata: kriminalitet kod koga je zbog toksičnih ili drugih organsko patoloških zbivanja funkcija "Ja" uveliko ograničena i slučajni kriminalitet. U prvom slučaju može doći do neuračunljivosti (imbecili, duševno bolesni, alkoholičari, narkotičari); neurotično uslovljenih kriminalnih radnji (kleptomanija, piromanija), neurotičnog kriminalnog ponašanja u okviru koga je ekstremni slučaj "zločinac iz osećanja krivice"; kriminalnih radnji normalnih, neurotičnih zločinaca sa kriminalnim Nad-ja; istinskog zločinca bez Nad-ja, socijalno neprilagođenog, neobuzdanog, ograničenog samo otporom spoljašnje sredine i strahom od kazne.
Slučajni kriminalitet obuhvata: delikte usled omaški (nehatne) i situacione delikte koji nastaju tako što situacija dovodi do razvoja afekta koji su razumljiv i rasprostranjen uzrok kriminalne radnje.53 Rajk (Reik, T.) je objašnjavao poreklo nesvesnog osećanja krivice. Isticao je da kod zločinca iz osećanja krivice ne dolazi do vršenja krivičnih dela zato što mu Nad-ja nije razvijeno, nago zato što je preterano strogo, što je savest preterano razvijena.
Profesor Univerziteta u Kolumbiji Abrahamzen (Abrahamsen, D.) pisao je u studiji o vaspitanji i kriminalitetu54 da bi potencijalni zločinac postao zaista zločinac treba da budu ispunjena dva uslova: odgovarajuća situacija u datoj sredini i oslabljenost otpora, kontrole Super-ega. Ovu zavisnost Abrahamzen je dao u vidu formule:
T(tendencija) + S(situacija) P(prestupništvo) = ───────────────────── K(kontrola), suprostavljanje, Nad-ja
Abrahamzen je nastojao da ne samo krajnje uzroke zločina, već i konkretno zločinačko ponašanje izrazi kao čisto psihološku pojavu izazvanu mehaničkim uzajamnim dejstvom prestupničkih tendencija za pogodnom situacijom i oslabljenom kontrolom od strane Super-ega. Kriminalno ponašanje, smatra Abrahamzen, predstavlja čak jedan vid duševne bolesti. Narušavanje u ranom detinjstvu normalnog emocionalnog razvitka izaziva kriminalitet maloletnika ili duševno rastrojstvo i psihološki nenormalna ponašanja. Svi prestupnici ispoljavaju duševnu patologiju u emocionalnim karakteristikama ili razumu. Znači, kako tvrdi Abrahamzen, "normalan prestupnik - to je mit". Slično Hutonu i Šeldonu, Abrahamzen je isticao da izbor određenog krivičnog dela od strane kriminalca zavisi od strukture njegove ličnosti i njegove biološke strukture, društveni faktori tu nemaju nikakvu ulogu. Kao i Frojd i Abrahamzen je opisao zločinca iz osećanja krivice u čijoj je osnovi Edipov kompleks.
Zločinca iz osećanja krivice (ili zločinca zbog samokažnjavanja, neurotičnog kriminalca) opisao je i Szabo55 navodeći još dve vrste prestupa sličnih delu neurotičara, "prestup kompenzacije zbog frustracije" i "zločin putem prenošenja neurotičnih veza". Kasnija psihoanalitička istraživanja doprinela su objašnjenju nastanka kriminaliteta usled intrapsihičkih konflikata i nedostacima u razvitku psihičkog aparata. Klajn Melanija (Klein, Melania) izučavala je uticaj konflikata iz najranijeg detinjstva i povezivala kriminalno ponašanje sa nedostacima u razvoju psihičkog aparata. Došla je do zaključka da krajnja strogost i uništavajuća surovost Nad-ja, a ne njegova slabost ili njegovo odsustvo. mogu dovoditi do asocijalnog i kriminalnog ponašanja.
Fridlender Kejt (Friedlander, Kate) je kritikovala shvatanje o tipu zločinca sa krimnalnim Nad-ja. Isticala je da kriminalna okolina ne proizvodi više kriminalaca nego normalno društvo naprosto zbog prihvatanja kriminalnog kodeksa, nego zbog poremećaja koje takva okolina izaziva pri formiranju karaktera. Poremećaji tri domena psihe (Id, Ego i Super-Ego) mogu da postoje usled antidruštvenog razvitka karaktera, usled organske bolesti i usled duševne bolesti. Poremećaji usled antidruštvenog razvitka karaktera postoje kod većine maloletnih prestupnika i do njih dovodi kako konstitucija tako i sredina. Poremećaji usled organskih bolesti nastaju zbog toksičnih i organskih poremećaja, kao i poremećaja u nervnom sistemu. Poremećaji usled duševnih bolesti ili psihički poremećaji su poremećaji Egoa, koji nije sposoban da kontroliše svoje instinktivne podsticaje usled nesposobnosti razlilkovanja između stvarnosti i mašte.56 Fridlander polazi od antisocijalnog karaktera koji se odlikuje slabim i neizgrađenim Egom, što omogućava da se ispolje rušilački nagoni Ida. Antisocijalni karakter nastaje u najranijem detinjstvu i to kod one dece koja su lišena roditeljske, posebno majčinske ljubavi.
Psihoanalitičkoj kriminologiji upućivane su brojne kritike. Najviše je isticano da su osnovne ideje psihoanalitičke teorije o "Edipovom kompleksu" i "zločincu iz osećanja krivice" neodržive i protivurečne podacima psihološke nauke. Psihoanalitička teorija ne priznaje socijalnu uslovljenost ponašanja čoveka i društveni život posmatra kao mehanički zbir, van sukoba i borbi društvenih klasa i slojeva. Nesvesni instinkti, o kojima je pisao Frojd, posle otkrića Pavlova o odlučujućoj ulozi centralnog nervnog sistema, posebno kore velikog mozga, imaju neznatnu ulogu u čovekovom životu. Sem toga, psihoanalitičari pogrešno zaključuju da je čovekovo ponašanje skoro u celini determinisano iskustvom u detinjstvu, naročito porodici, iako iskustvo pokazuje da je mnogo značajniji dalji razvoj ličnosti tokom života. Objašnjenja devijantnih ponašanja psihoanalitičkom teorijom nisu najvećim delom naučno proverena. Psihoanalitičke dijagnoze su često nepouzdane, među psihoanalitičarima nema saglasnosti oko osnovnih pojmova, postavki i tvrđenja. Najviše je kritika upućeno psihoanalitičkoj teoriji od strane marksista, sa marksističkog stanovišta, pri čemu je sasvim osporavana bilo kakva veza između marksizma i psihoanalilze.
Međutim, novija istraživanja Rajha Viljema (Reicha, W.) "Dijalektički materijalizam i psihoanaliza" otkrivaju da psihoanalitička teorija ima materijalističku osnovu; da u psihičkom životu shvaćenom psihoanalitički, dolazi do izražaja objektivno dijalektičko kretanje materije i da psihoanaliza zaista ne stoji u neposrednom odnosu sa ekonomskom osnovom, ali predstavlja reakciju na kulturne i moralne odnose u kojima čovek živi u društvu.
Pored praktične vrednosti psihoanalitičke kriminologije za specijalnu i generalnu prevenciju kriminaliteta, psihoanalitička objašnjenja osvetljavaju kriminalno ponašanje iz ugla čovekove psihe, delovanja nesvesnog, te, uz druga naučna objašnjenja, doprinose boljem razumevanju uzroka kriminalnog ponašanja vezanih za ličnost učinioca.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments