Psihička osnova kriminalnog ponašanja

Kriminalitet nije samo masovna društvena pojava već i pojedinačno ponašanje, akt pojedinca suprotan krivičnopravnim i drugim normama koje predviđaju sankciju ili kojim se krše međunarodnopravne norme o ljudskim pravima. Na javljanje kriminalnog ponašanja, kao pojedinačne pojave utiče niz kriminogenih faktora objektivne prirode (društveni, spoljni, egzogeni faktori), ali oni, ipak, nisu dovoljni za objašnjenje uzročnosti kriminaliteta.

Kriminalno ponašanje povezano je sa osobinama ličnosti izvršioca krivičnog dela, koje čine subjektivne ili endogene faktore kriminaliteta. Prema shvatanju opšteprihvaćenom u kriminologiji, izvršeno krivično delo je odgovor ličnosti na situaciju u kojoj se nalazi i koji se javlja kao posledica dužeg ili kraćeg procesa interakcije ličnosti i sredine. Gasen ističe da u objašnjenju kriminaliteta možemo da napravimo razliku između niza elemenata: prvo, faktori ličnosti i situacija dela, drugo, interakcija, koja dovodi do prelaska na delo i čini dinamiku dela i treće, samo delo, odnosno modifikacija spoljašnjeg sveta koju ostvaruje izvršilac dela. Zbog toga kriminologiju i kriminalnu psihologiju interesuje ličnost delinkventa kao faktor kriminaliteta, formiranje ličnosti delinkventa do prelaska na delo, ličnost delinkventa u trenutku dela, uzroci koji su doveli do pojave i razvoja ličnosti prestupnika i da li postoji razlika u strukturi ličnosti prestupnika i neprestupnika.

U okviru endogene etiologije postavljaju se kao najznačajnija sledeća pitanja: zašto od svih individua, koje su izložene istim egzogenim kriminogenim uticajima, samo neke od njih postaju delinkventi i da li postoji "kriminalna psiha" ili psihičke osobine svojstvene samo delinkventima. Međutim, psiholozi još uvek nisu uspeli da otkriju osnovne etiološke činjenice vezane za ličnost prestupnika i ne dopuštaju da se njihovi nalazi vezani za ličnost uopštavaju. Opravdanje za ovakav stav nalazi se u mnogobrojnosti i isprepletanosti psiholoških varijabli, među kojima je veoma teško izolovati one koje direktno ili indirektno dovode do kriminalnog ponašanja. Sem toga, dešava se da prilikom ispitivanja ljudi koji nisu nikada izvršili krivično delo, budu otkriveni neki od činilaca za koje se smatralo da su karakteristični samo za prestupnike ili da neki ljudi, koji imaju istu osnovnu psihološku građu kao prestupnici, budu izloženi skoro istovetnim uticajima spoljašnje sredine, a nikada ne izvrše krivično delo. Zbog toga se u psihologiji pojavilo shvatanje da su prestupnici i pošteni ljudi u osnovi sazdani od iste građe ili nešto drugačije i da se razlikuju po strukturama ličnosti, odnosno po složenosti i odnosima pojedinih osobina ličnosti, kao i postojanju pojedinih osobina, a ne po vrstama osobina ličnosti.

Ličnost je moguće proučavati i definisati sa stanovišta različitih nauka i naučnih disciplina, na primer filozofije, pedagogije, kriminologije, medicine i dr., koje se bave problemima čoveka i društva uopšte. Najpotpuniju definiciju ličnosti daje psihologija, iako o pojmu, strukturi i dinamici razvoja ličnosti u psihologiji postoje različita shvatanja i teorije. Mnogobrojnost različitih definicija navela je američkog psihologa Olporta (Allport, G.) da u svom delu "Sklop i razvoj ličnosti" poglavlje o ličnosti započne rečima: "Izgleda da svako zna šta je ličnost a niko ne ume tačno da je opiše - postoji stotinu definicija". Olport definiše ličnost kao dinamičku organizaciju onih psihofizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja. Prema shvatanju Rota, ličnost je jedinstvena organizacija osobina, koja se formira uzajamnim delovanjem čoveka i spoljne sredine i određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja.

Postoje i mnoga druga određenja pojma ličnosti u zavisnosti od toga kako se objašnjavaju osnovni problemi psihologije ličnosti. Ličnost se definiše i kao specifična struktura psihičkih osobina neke osobe. Prema bihevioristima, ličnost se određuje kao poznavanje neke osobe, pa se ličnosti međusobno razlikuju prema utisku, koji drugi o njima, na osnovu njihovog ponašanja, stiču. Postoji shvatanje da je ličnost neke osobe njena celokupna struktura, skup fizioloških i psiholoških osobina po kojima se njeno ponašanje u određenim situacijama razlikuje od ponašanja drugih osoba. Osobine ličnosti se ne opažaju direktno već se o tome da li postoji ili ne postoji neka osobina ličnosti zaključuje na osnovu toga šta ona radi, šta voli da radi, sa kakvim uspehom obavlja neki posao ili na osnovu toga na koji način radi i postupa. Osobine ličnosti pokazuju veću ili manju doslednost u manifestovanju - izrazitije i istaknutije osobine se češće ispoljavaju, na primer osobine koje zavise od naslednih faktora. Sem toga, osobine ličnosti mogu da budu univerzalne ili opšte (razvijene kod svih ljudi) i generalne ili uopštene, prema tome da li se mani- festuju u svim postupcima ili samo u ograničenom broju postupaka. Jedna od čestih podela ličnosti u psihologiji je podela na osobine kojima se označavaju osobenosti temperamenta, karaktera, sposobnosti i osobenosti fizičke konstitucije.264 Pored osobina ličnosti, postoji veliki broj psihičkih procesa od kojih zavisi ponašanje čoveka. Psihički procesi su: oseti, opažaji, pažnja, pamćenje, sećanje, mišljenje, mašta itd. Svi psihički procesi podeljeni su na tri grupe: saznajni (spoznajni, intelektualni, kognitivni), emocije (osećanja) i voljni (konitivni) procesi.

Kriminološke teorije, koje su se pojavile na početku razvoja kriminološke misli, objašnjavale su uzroke kriminaliteta antropološkim, biološkim, psihičkim i psihopatološkim faktorima. Prema shvatanjima jednog broja autora, u samom čoveku, u ličnosti izvršioca krivičnog dela, nalaze se svi ili najodlučniji, najneposredniji, najvažniji uzroci koji dovode do delinkventnog, asocijalnog i kriminalnog ponašanja. Zavisno od osnovnog teorijskog pristupa svakog autora, među faktorima vezanim za čoveka - izvršioca krivičnog dela, ističu se: biološka inferiornost, nasleđene kriminalne dispozicije, nepravilnost u sastavu hromozoma, nedostatak u lučenju hormona, nedovoljna kontrola nad nagonima i podsvesnim silama, frustracija, neprilagođenost, niska inteligencija. Veliki kriminalno psihološki značaj upoznavanja razvoja ličnosti i psiholoških uslova pogodnih za prelazak na delo, uticao je da dođe do pokušaja definisanja posebnog skupa ličnih osobina koje bi se mogle nazvati "kriminalna ličnost".265 Problemom kriminalne ličnosti naročito se bavila klinička kriminogija i njen predstavnik Pinatel. Prema "teoriji kriminalne ličnosti", ličnost predstavlja jedinstvo i izraz raznih obeležja, koja se nalaze u akciji i interakciji. Pomoću crta ličnosti daje se objašnjenje kriminalne sposobnosti i "prelaska na delo". Sklonost "prelaska na delo" proizilazi iz centralnog jezgra, koje obuhvata egocentrizam, labilnost, agresivnost i afektivnu ravnodušnost. U okviru psiholoških teorija u kriminologiji pojedini autori stvorili su termin "kriminalna psiha", kako bi označili posebnu psihologiju svojstvenu izvršiocima krivičnih dela, koja se ispoljava u obliku egoizma, mržnje, afektivne ravnodušnosti i sl.

Na značaj proučavanja ličnosti delinkventa ukazivano je prilikom izučavanja maloletničke delinkvencije. U jednom od obimnijih istraživanja prestupništva maloletnika, koje se odnosi na ličnost kao faktor prestupništva, navodi se da većinu maloletnih delinkvenata odlikuju egocentrične crte karaktera, samoprecenjivanje, kompenzatorni oblik osećanja inferiornosti, nedostatak osećanja odgovornosti, nedostatak pozitivnih stavova kako prema najbližim pojedincima (majci, ocu), tako i prema društvenim ustanovama (školi, radu). Kod maloletnih delinkvenata uočen je nešto niži nivo inteligencije, psihopatske crte, emocionalna labilnost, niži stepen tolerancije na frustracije, veća agresivnost, naglašena potreba za zabavom, putovanjima, seksualnim zadovoljstvima. Kao i nedelinkventi, oni ispoljavaju iste potrebe, ali se realizacija tih potreba zamišlja sa manje napora i discipline. Za razliku od nedelinkvenata, delinkventi su u celini više opterećeni osobinama koje otežavaju adaptaciju i samim tim čine verovatnijom mogućnost delinkvencije.

Telesno i psihičko zdravlje, kao i ostale osobine ličnosti, naročito su isticani u etiologiji kriminaliteta žena. Kriminolozi su kvantitativne razlike u kriminalitetu žena i muškaraca objašnjavali morfološkim, fiziološkim i psihičkim osobinama žena. Pristalice biološki orijentisanih shvatanja isticali su da telesna konstitucija žena sa malim muskulatornim i organskim mogućnostima može da bude od uticaja za izbegavanje delikata nasilja i grubosti, da su predmenstrulni, menstrualni sindrom, fiziološko i psihološko stanje u trudnoći i klimakterijum, kao generativne faze u razvoju žena, od značaja kod relativno čestih afektivnih delikata, impulsivnih delikata ili nešto brojnijeg kriminaliteta starijih žena, da je manje lučenje hormona androgena kod žena povezano sa njhovom manjom agresivnošću i manjim učešćem u kriminalitetu nasilja. Pristalice psihološki orijentisanih shvatanja smatrali su "duševni život" ili "psihu žene" posebnim obeležjem pola kome žene pripadaju i povezivali su pojedine psihičke osobine žena sa određenim oblicima kriminaliteta koji žene vrše. Tako "ženska pasivnost" objašnjava manje učešće žena u nasilničkim i agresivnim deliktima, "ženska tendencija ka nepoštenju" povezuje se sa relativno velikim udelom žena u vršenju krivičnih dela klevete, lažnog optuživanja, ubistva trovanjem, "ženska emocionalnost" pruža objašnjenje za vršenje uvreda i postojanje povećane razdražljivosti. Istraživanje psiholoških osobina, posebno nekih dimenzija crta ličnosti žena ubica, uz upoređivanje rezultata istraživanja eksperimentalne i kontrolne grupe, pokazalo je da ličnost žena ubica predstavlja jedan od značajnih faktora njihove delinkvencije. Primenom psiholoških testova ustanovljeno je da su žene ubice u većini slučajeva emocionalno nezrele, nestabilne, impulsivne, egocentrične, sa slabo usvojenim moralnim normama. Kod žena ubica postoji izrazito odbacivanje svakog autoriteta zbog čega neprestano dolaze u interpersonalne konflikte praćene agresivnim ispadima.

Međutim, kako istraživanja nisu nisu u potpunosti potvrdila da kod delinkvenata postoje takvi psihološki faktori, koji ne postoje kod nedelinkvenata, ili da su delinkventi u psihološkom pogledu poseban tip ljudi sa "kriminalnom psihom", danas sve više preovlađuje mišljenje da kod delinkvenata ne postoji nijedan biopsihički faktor koji ne postoji kod nedelinkventne populacije. Više nema kriminologa koji smatraju kriminalitet urođenim fenomenom, ali postoje shvatanja da različiti biopsihički faktori prilikom formiranja ličnosti utiču na podložnost pojedinca kriminalnim uticajima sredine. Prema Gasenu izraz "individualni ili endogeni" faktori odnose se na biopsihička stanja delinkventa i obuhvataju nasleđene (prenose se putem gena sa predaka na potomke), stečene ili urođene karakteristike ličnosti (prenatalni uticaji, okolnosti prilikom samog rođenja i po rođenju), kao i modifikacije koje nastanu tokom života. Prema tome, uprkos okolnosti što se psihička osnova kriminalnog ponašanja, čak i u okviru iste kategorije delinkvenata, manifestuje individuano i različito, može se govoriti o tome da izvesne psihičke osobine i psihički procesi stvaraju pogodnije mogućnosti za javljanje kriminalnog ponašanja. Da li će ova svojstva ličnosti zaista uticati na kriminalno ponašanje zavisi od mnogih drugih okolnosti koje potiču iz same ličnosti ili iz spoljašnje sredine u kojoj se ličnost razvijala. Spoljni ili egzogeni činioci imaju dvostruku ulogu: deluju na socijalizaciju ličnosti i time na formiranje (razvoj, konstituisane i kvalitet) pojedinih osobina i crta ličnosti i na konkretno javljanje određenh oblika delinkventnog ponašanja. Iako se ne može govoriti o postojanju "kriminalne psihe", o psihološkom razlikovanju delinkvenata i nedelinkvenata ili o psihološkim činiocima koji etiološki postoje u svim oblicima delinkventnog ponašanja, ipak postoji tesna povezanost između psihologije delinkvenata i izvršenog krivičnog dela. Lična obeležja su značajna komponenta svih oblika kriminalnog ponašanja, ona čine subjektivnu stranu ili psihološku osnovu kriminalnog ponašanja. Zbog toga, kriminološko-etiološka istraživanja moraju da ispitaju psihološke elemente ličnosti, uključujući ispitivanja formiranja i razvoja ličnosti pre izvršenja krivičnog dela i prilikom izvršenja dela, odnosno "prelaska na delo". 1.1. Inteligencija

Među osobinama ličnosti posebnu grupu osobina čine sposobnosti. Ove osobine ličnosti ne mogu se opažati direktno, već se o njima zaključuje na osnovu uspešnosti u obavljanju određenih poslova. Prema Rotu pod sposobnostima se podrazumevaju osobine ličnosti od kojih zavisi razlika u uspešnom obavljanju određenih poslova, ako oni koji obavljaju poslove imaju slično iskustvo i ako su podjednako motivisani da te poslove uspešno obave. Osnovu za razvitak sposobnosti čine organske, nasledne osobenosti nervnog sistema - dispozicije, ali one su samo preduslov za razvitak sposobnosti. Da bi se sposobnosti zaista razvile, potrebno je da pored nasleđenih dispozicija postoji faktor iskustva, vežbe i ranije aktivnosti. Razlikuju se tri grupe sposobnosti: intelektualne ili više mentalne sposobnosti (inteligencija), psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti.

Intelektualne ili više mentalne sposobnosti u psihologiji se obično nazivaju inteligencijom. Inteligencija se definiše kao sposobnost snalaženja putem mišljenja u novim situacijama ili kao sposobnost rešavanja problema putem mišljenja. Osnovna psihička aktivnost, koja dolazi do izražaja kod inteligentnih radnji je uviđanje bitnih i važnih odnosa koji će dovesti do uspešnog rešenja.268 U psihološkoj nauci je utvrđeno da je moguće vršiti ocenu stepena intelektualnih sposobnosti posebnim mernim instrumentima - testovima. Na osnovu dobijenih rezultata putem testova, određuje se umna zrelost ispitanika. Stepen inteligencije se određuje na taj način što se mentalni uzrast dobijen putem testa podeli sa kalendarskim uzrastom i pomnoži sa 100. Dobijeni broj (rezultat testa) predstavlja kvocijent ili količnik inteligencije i označava se sa IQ. Za stepen inteligencije uloga nasleđenih osnova znatno je veća nego kod ostalih osobina, ali na razvitak inteligencije utiču sredina i uslovi života.

Postoje različita shvatanja o odnosu inteligencije i delinkventnog ponašanja. Prema jednom shvatanju, inteligencija ne utiče na kriminalno ponašanje i uopšte se ne može dovoditi u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Prema drugom shvatanju, naročito zastupljenom među nemačkim autorima, inteligencija je utoliko veći faktor kriminalnog ponašanja ukoliko je niži njen nivo, pa je svako slaboumno lice potencijalni delinkvent. Slaboumno lice je ograničeno u logičkom mišljenju i zaključivanju, lako se odlučuje za kriminalno ponašanje i teško se odvikava od takvog ponašanja. Ovo shvatanje je nastalo kao rezultat istraživanja prema kojima u delinkventnoj populaciji preovlađuju osobe sa niskom inteligencijom. Kasnija teorijska i praktična istraživanja, iako su isticala da je faktor inteligencije značajan u javljanju kriminalnog ponašanja, negirala su uzročni odnos između niske inteligencije i kriminaliteta kod punoletnih prestupnika. Kod maloletnih delinkvenata, međutim, nizak nivo inteligencije predstavlja značajan faktor njihovog kriminalnog ponašanja, ali nije presudan i odlučujući. Niska inteligencija može uticati na jedno lice da se ne ponaša po važećim normama, ali, isto tako, može uticati na smanjenu motivaciju za vršenje krivičnih dela. To znači da nije dokazan postojan odnos između inteligencije i kriminaliteta i da se određene pravilnosti mogu sagledavati samo posmatranjem stepena inteligencije i pojedinih vrsta kriminalne delatnosti. Lica sa nižom inteligencijom češće vrše određene vrste krivičnih dela, kao što su sitne krađe, silovanja i drugi oblici seksualnog nasilja i to kao saizvršioci, dok se lica sa višom inteligencijom pojavljuju kao falsifikatori, izvršioci privrednih delikata, "kriminalci belog okovratnika", organizatori zločinačkih udruženja. Savremena shvatanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta ističu da inteligenciju kao mentalnu sposobnost treba posmatrati u sklopu delovanja ostalih psihičkih sposobnosti i ostalih uzroka kriminalnog ponašanja. Navodi se primer manje inteligentnog maloletnika, koji se teže snalazi u savlađivanju nastavnog gradiva u školi, ne postiže dobar uspeh, dolazi u frustracione situacije zbog neuspeha u školi, beži sa časova, dolazi u sukob sa roditeljima, ima kolmpleks niže vrednosti itd., što sve, u krajnjoj posledici tog uzročnog spleta, može dovesti do kriminalnog ponašanja. U tom spletu uzroka i inteligencija ima svoje mesto i ne treba je zapostaviti u analizi kompletne kriminogeneze, ali joj takođe ne treba pridavati odlučujući značaj.269 1.2. Temperament i osobine temperamenta

U psihologiji postoji shvatanje da se osobine temperamenta ogledaju u tome koliko lako, koliko često, kojim intenzitetom i u kom trajanju se javljaju emocije, kao i u tome koji emocionalni ton preovlađue, da li se češće javljaju emocije prijatnosti (pozitivne) ili neprijatnosti (negativne). Međutim, u novijim psihološkim radovima o temperamentu, ističe se da se temperament i osobine temperamenta ne manifestuju samo u emocionalnim reakcijama, nego se izražavaju u celokupnoj aktivnosti čoveka, u svim vrstama psihičkog reagovanja. Temperament ne pokazuje samo emocionalni način reagovanja pojedinca, već brzinu, snagu i trajanje reakcije pojedinca.

Prema Olportu, temperament se odnosi na karakteristične pojave emocionalne prirode jedne individue, uključujući njenu osetljivost na emocionalni podsticaj, njenu snagu i brzinu reagovanja, kvalitet i intenzitet raspoloženja. Ove pojave se smatraju zavisnim od konstitucionalnog sastava i zato su uglavnom nasledne po poreklu.270 Najpoznatiju klasifikaciju temperamenta dao je grčki lekar i mislilac Hipokrat. Prema Hipokratovoj klasifikaciji, razlikuju se četiri tipa temperamenta: kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični temperament.

Koleričnom tipu svojstvena su jaka osećanja, lako odlučivanje na akciju, česte, nagle i jake reakcije. Osobe koje se odlikuju koleričnim temperamentom lako se naljute, manifestuju svoju ljutnju, dolaze u sukob sa drugima. Sangviničnom tipu temperamenta svojstveno je brzo reagovanje, ali osećanja nisu jaka i ne traju dugo. Ljudi koje odlikuje sangvinični temeprament lako menjaju raspoloženje i brzo prelaze iz negativnog u pozitivno raspoloženje. Flegmatični tip temperamenta odlikuju retke i spore reakcije, slabija osećanja, apatičnost i ravnodušnost. Melanholičnom tipu temperamenta svojstvene su retke, spore, ali jake reakcije. Kod osoba sa ovim temperamentom preovlađuju neprijatna osećanja, tuga i zabrinutost. Prema izvesnim crtama temperamenta pojedinci se dele na optimiste i pesimiste, introvertirane (povučeni su u socijalnim kontaktima, izbegavaju prikazivanje u javnosti) i estrovertirane tipove (vrlo komunikativni, nametljivi).

Podela ljudi prema tipovima temperamenta ne znači da se svi ljudi mogu svrstati u navedene tipove. Veoma retko se sreću ljudi sa osobinama isključivo jednog tipa temperamenta jer kod najvećeg broja ljudi dolaze do izražaja osobine karakteristične za različite tipove temperamenta. Pored toga, čovek emocionalno reaguje i ponaša se zavisno od različitih okolnosti, drugih svojih osobina, konkretnih situacija, kao i od načina reagovanja okoline.

Temperament i osobine temperamenta mogu imati određen uticaj na genezu kriminalnog ponašanja, ali bi bilo pogrešno osobu sa jednim od tipova temperamenta smatrati više sklonom kriminalitetu od osobe sa drugim tipom tem- peramenta. Na osnovu opisa osobina pojedinih tipova temperamenta i nekih istraživanja osobina temperamenta pojedinih delinkvenata, može se zaključiti da su kolerično temperamentni ljudi više skloni agresiji od flegmatičnih i da su ekstravertni tipovi podložniji kriminalnom ponašanju. Ovaj zaključak može biti primenljiv samo ukoliko se osobine temperamenta posmatraju u sklopu ukupnosti svih uzroka koji su delovali u pojedinačnom slučaju kriminalnog ponašanja. 1.3. Karakter i karakterne osobine

U psihologiji se pod karakterom podrazumeva zbir svih psihičkih osobina jedne osobe, najbitnije osobine pojedinca koje daju pečat celokupnom njegovom ponašanju. Sem ovog shvatanja postoje i druga objašnjenja: pod karakterom se označavaju voljne ili kognitivne osobine čoveka, kao što su upornost, odlučnost, doslednost u ponašanju, inicijativnost i sl., a pod karakternim osobinama se podrazumevaju takve osobine koje pokazuju karakteristično ponašanje pojedinca s obzirom na moralne principe i moralna shvatanja određenog društva, na primer, poštenje, sebičnost, nesebičnost, skromnost, savesnost i sl.

Rot definiše karakter kao integrisani sistem osobina, koje omogućavaju pojedincu da uprkos preprekama postupa na relativno dosledan način u odnosu na moralne principe i moralna shvatanja nekog društva. Kao karakterne osobine označavaju se hrabrost, kukavičluk, savesnost, nesavesnost, doslednost, upornost, energičnost, poštenje, samopouzdanje, samokritičnost, nekritičnost, prepotentnost, egoizam, altruizam, iskrenost, podmuklost, marljivost, lenjost, upornost, površnost, temeljnost, kolebljivost itd. Navedene karakterne osobine manifestuju se prvenstveno u vezi sa etičkim principima koji važe za određeno društvo. Međutim, ispoljavanje karakternih osobina zahteva savlađivanje određenih sebičnih tendencija i odricanje od zadovoljenja nekih sebičnih motiva. Zbog toga se u karakternim osobinama, pored moralnih osobina, ogledaju i voljne osobine.271 U starijoj psihološkoj literaturi navode se kao vrste karaktera dobar i loš karakter, čvrst i slab karakter. Dobar karakter bi imao čovek koji se odlikuje moralnim osobinama, dok čovek sa lošim karakterom nema takve moralne osobine. Čvrst karakter postoji kod čoveka koji, pored moralnih osobina, poseduje energičnost, upornost u ponašanju. Slab karakter ima onaj čovek koga odlikuju moralne osobine, ali nema odlučnosti da ih primeni. Karakterne osobine se formiraju pretežno pod uticajem činilaca iz okoline i okrenute su prema okolini, pa se smatra da je karakter slika neke ličnosti u očima drugih.

Poredstvom karaktera dolaze do izražaja stavovi, interesi i druge dinamičke osobine čoveka u svim odnosima - bračnim, porodičnim, rodbinskim, susedskim radnim, poslovnim. Međutim, svaka karakterna osobina, zavisno od situacije u kojoj se manifestuje, može biti socijalno prihvatljiva ili neprihvatljiva. Tako, na primer, upornost kao karakterna osobina, ukoliko se ispoljava u postizanju nekog korisnog cilja, učenja, pronalaženja izvesnih novina u nauci i sl., biće pozitivno ocenjena, dok, naprotiv, ta ista osobina prilikom vršenja nekih krivičnih dela predstavlja kvalifikatornu okolnost za teži oblik krivičnog dela (Horvatić).

Karakter i karakterne osobine mogu biti povezani sa kriminalnim ponašanjem. Na osnovu kriminoloških istraživanja uočeno je da se kod izvršilaca krivičnih dela u većoj meri ispoljavaju neke karakterne osobine. To su: primitivizam, egoizam, egocentričnost, malicioznost, rigidnost, agresivnost, izopačenost i nastranost (Pešić).

Primitivnu osobu odlikuje nizak kulturni nivo, nedostatak vaspitanja, nepoštovanje etičkih i drugih društvenih normi. Primitivizam se najviše ispoljava prilikom vršenja krvnih delikata, posebno ubistava zbog netrpeljivosti, mržnje, obesti ili osvete.

Egoizam, se manifestuje kao svesna, spontana i stalna beskrupulozna težnja za sticanjem materijalnih vrednosti i kao težnja da se spostvene potrebe, motivi i drugi lični interesi, bez obzira na njihove vrednosti, stavljaju iznad tuđih. Egoisti svoje potrebe stavljaju iznad potreba drugih i svoje odnose prema drugima posmatraju isključivo kroz sopstvene interese i potrebe. Egoizam kao karakterna osobina postoji kod većine prestupnika. Osobe sa egoisitčkim karakternim osobinama često se sukobljavaju sa licima čiji su interesi suprotni njihovim, kao i sa licima koja imaju istovetne osobine. Egocentričnost je usko povezana sa egoizmom. Sastoji se u precenjivanju svojih osobina, stavljanju sopstvenih peokupacija iznad potreba drugih lica i sl. Kod delinkvenata egocentričnost može da se pojavi prilikom vršenja krivičnih dela protiv života i tela, kada dolazi do izražaja netrpeljivost i netolerantnost.

Malicioznost se ispoljava kroz traženje mana, nedostataka i grešaka kod drugih ljudi da bi ih neosnovano kritikovali, ogovarali ili optuživali. Maliciozne osobe su pakosne, podmukle, zlonamerne, podozrive i zlobne. Prema drugim osobama, maliciozne osobe su bez osećaja, nemaju ni za koga razumevanja, ne umeju da vole ili žale. Rigidnost kao karakterna osobina ogleda se u otpornosti prema zahtevima za promenu ponašanja. Ova osobina se naročito ispoljava kod recidivista i njeno postojanje otežava resocijalizaciju. Agresivnost je odlika karaktera velikog broja kriminalaca. Ispoljava se naročito kod krivičnih dela sa elementima nasilja: krvnih i seksualnih delikata. Upravljena uglavnom prema drugim licima, agresivnost se ispoljava u formi napada u konfliktnim situacijama. Agresivnim napadima se bezobzirno napada na život i telo drugih lica bez stvarnog razloga. Različiti oblici izopačenosti i nastranosti zapaženi su naročito kod seksualnih delinkvenata.

Kao i druge psihičke osobine, tako i karakter i karakterne osobine, ne mogu delovati kao uzročni faktor kriminalnog ponašanja. Određene karakterne osobine (egoizam, egocentričnost, malicioznost i sl.) mogu stvoriti pogodnije okolnosti za ispoljavanje kriminalnog ponašanja i treba ih posmatrati u sklopu delovanja drugih egzogenih i endogenih kriminogenih faktora. 1.4. Emocije (osećanja)

U strukturi ličnosti i celokupnoj fizičkoj i psihičkoj aktivnosti čoveka posebno mesto imaju emocije ili osećanja. Čovek nije samo racionalno biće, koje svoje postupke preduzima isključivo na osnovu razmišljanja i zaključivanja, već na njegove postupke utiču u velikoj meri emocije ili osećanja (Rot). Intelektualni procesi (opažanje, učenje, mišljenje) pomažu čoveku da stekne saznanje o svetu koji ga okružuje. Ta saznanja o pojavama, ljudima ili o samom sebi, praćena su doživljajem vrednosti i značaja ovih saznanja. To znači da se ono što čovek saznaje vrednuje putem emocija ili osećanja. Emocije ili osećanja se definišu kao doživljaj našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, događajima i sopstvenim postupcima.272 Razlikuju se jednostavni ili elementarni doživljaji prijatnosti i neprijatnosti, od složenih osećanja, koja se nazivaju emocijama (radost, žalost, strah, gnev).

Emocije koje se javljaju povezano sa sadržajima misli i predstava ličnosti ili osećanja u vezi sa sopstvenom ličnošću su: osećanja uspeha i neuspeha, osećanje ponosa, osećanje stida. Od moralnih osećanja treba pomenuti osećanje zadovoljstva i ponosa da se postupi prema određenim usvojenim moralnim principima, kao i osećanje stida, krivice i kajanja što se nije prema tim usvojenim unutrašnjim principima delovanja postupilo. Ako je neka osoba usvojila društvena moralna shvatanja kao sopstvena pravila ponašanja, onda svest o prekršaju nekog od usvojenih moralnih principa izaziva kod te osobe osećanje krivice. Ukoliko uz osećanje krivice osoba doživi svoj postupak kao štetan i nepravilan, onda postoji i osećanje kajanja. Ova dva osećanja - krivica i kajanje, značajna su za krivičnopravnu psihologiju jer su povezana sa pravilima o odmeravanju kazne, predviđaju da je držanje učinioca posle učinjenog krivičnog dela okolnost koju treba uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne.

Najvažnija osećanja upravljena prema drugim osobama su: osećanje ljubavi, nežnosti, ljubomore, zavisti i mržnje. Prema intenzitetu i trajanju emocije se dele na afekte, raspoloženja (emocionalna stanja manje burnog toka, ali dužeg trajanja) i strasti (vrlo intenzivna emocionalna stanja dužeg trajanja). Intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praćena su izrazitim telesnim promenama u psihologiji se nazivaju afektima. Svaka emocija, naročito primarna emocija, ukoliko se razvije do velikog intenziteta postaje afekat (bes, paničan strah, neobuzdana radost). Naročito je izrazit uticaj afekata na intelektualne procese, te postojanje afekta smanjuje svesnu kontrolu sopstvenih postupaka.

Postoje tri karakteristike emocionalnog ponašanja: prvo, karakteristične fiziološke promene u funkcionisanju pojedinih unutrašnjih organa (organa za krvotok, disanje, varenje i drugih), drugo, promene u pokretima lica (mimika), tela (pantomimika) ili glasa, treće, karakteristični doživljaji pri emocionalnom reagovanju (prijatnost, neprijatnost, doživljaji o organskim promenama pri emocionalnom reagovanju i opažajima, predstavama ili mislima uz koje se emocije vezuju). Nasleđe ima značajnu ulogu u emocionalnom ponašanju, ali razvitak osećanja zavisi i od ličnog iskustva, od učenja. Razlike u bogatstvu emocionalnog života kod pojedinaca potvrđuju da je učenje značajan faktor u razvitku osećanja. Prema tome, razvitak emocija zavisi od nasleđa i učenja, pri čemu su uslovi za javljanje pojedinih osnovnih emocija i za razlike u njihovom izražavanju dati nasleđem, a od učenja zavisi uz koje će se situacije i kakve će se emocije javiti.

Emocije su povezane sa fiziološkim procesima u organizmu, na primer, srdžba i gnev mogu da povećaju nivo želudačne kiseline u organima za varenje, afektivna stanja mogu da izazovu kardiovaskularne probleme i sl. Sem toga, emocije se manifestuju u različitim pokretima tela, lica, izrazu lica, promenama glasa, boje lice i sl. Zapažanja navedenih fizioloških promena pod dejstvom emocija koriste se u kriminalistici za otkrivanje kriminalaca. U kriminalnoj etiologiji još uvek nije dovoljno proučen odnos između emocija i kriminaliteta, pa se utvrđivanje tog odnosa zasniva na rezultatima pojedinih istraživanja. Za razliku od inteligencije, koja je relativno stabilna i određena, emocije su kolebljive, promenljive, često nejasne. Zbog ovih karakteristika emocija veoma je teško utvrditi da li je neka emocija uzrok kriminalnog ponašanja u određenoj situaciji ili je ona postoji nezavisno od ispoljenog kriminalnog ponašanja. Ipak, na osnovu kriminoloških istraživanja u literaturi se smatra da postoji veza između određenih emotivnih svojstava delinkvenata, posebno emocionalne nestabilnosti, razdražljivosti, uznemirenosti, emotivne napetosti, afektivnih smetnji i emocionalne nezrelosti sa kriminalnim ponašanjem.

Emocionalna nestabilnost kod delinkvenata se ogleda u povećanoj razdražljivosti, uznemirenosti, teškoćama u kontroli emocija, preteranoj osetljivosti, netolerantnosti prema teškoćama prilikom ostvarenja pojedinih ciljeva, a nastaje kao posledica frustriranosti, odbačenosti, inferiornosti, potištenosti, ljubomore i sličnih stanja. Jedno istraživanje ličnosti kao faktora prestupništva u našoj zemlji pokazalo je da su delinkventi manje emocionalno stabilni od nedelinkvenata i da se emocionalna stabilnost javlja kod delinkvenata u obimu od 14,81%, a kod nedelinkvenata u obimu 30,37%.273 Emocionalna nestabilnost se naročito javlja kod lica sa mentalnim poremećajima i kod psihopata. Psihopate su emocionalno veoma nestabilna lica i ta njihova emocionalna nestabilnost se dovodi u vezu sa njihovim kriminalnim ponašanjem. Emocionalna nestabilnost i emocionalna nezrelost uočeni su prilikom istraživanja maloletničke delinkvencije. U periodu adolescencije, koji neki psiholozi nazivaju periodom neuravnoteženosti, nesigurnosti, napetosti, neodlučnosti, adolescenti nastoje da okolinu prilagode sebi radije nego što se njoj prilagođavaju. Psihičke promene emocionalne prirode često su kod njih rezultat sukoba između želja, volje i mogućnosti. Usled emocionalne nestabilnosti, kod adolescenata mogu da se jave burne emocionalne reakcije na neznatne povode, teškoće u kontrolisanju emocija, snižen prag tolerancije na frustracije i agresivno ponašanje. Bračni par Gluk u svojim proučavanjima maloletničke delinkvencije isticali su postojanje emocionalne nestabilnosti i nezrelosti kao važan faktor delinkventnog ponašanja. Ajzenk (Eysneck) navodi emocionalnu labilnost kao jedan od najstalnijih mehanizama delinkvencije, a Zvonarević smatra da je emocionalna nezrelost jedna od važnih osobina tipična za delinkvente.

Veliki značaj u javljanju kriminalnog ponašanja pridaje se emotivnoj napetosti i afektivnim smetnjama. Ubistvo na mah može da se izvrši za vreme jake razdraženosti izazvane napadom ili teškim vređanjem od strane žrtve. Osećanja jake razdraženosti ili prepasti su osećanja jakog intenziteta koja se javljaju prilikom izvršenja krivičnog dela u prekoračenju nužne odbrane. Jarost (razjarenost) je patološki afekt gneva koji se odlikuje velikom agresivnoću i kriminalnim posledicama, dok je prepast (zaprepašćenje, prestraše- nost) patološki afekt straha jakog intenziteta, pri čemu najpre nastaje prikočenost, a zatim slede odbrambene reakcije u cilju spasavanja.274 Lica kod kojih postoji emotivna napetost teže mogu da se prilagode datim društvenim procesima i prilikama, ona nisu sposobna da pravilno sagledaju i ocene stvarnost, zbog čega dolaze u konflikte, koji se često završavaju kriminalnim ponašanjem. Emotivna napetost praćena emotivnom razdražljivošću može direktno da dovede do preduzimanja inkriminisane radnje.

Afektivno stanje ili neko drugo emocionalno stanje, koje postoji u momentu izvršenja krivičnog dela, može da dovede do blažeg kažnjavanja (tzv. Privilegovani oblici krivičnog dela ubistva: ubistvo na mah, čedomorstvo), postojanja kvalifikatornih okolnosti kod pojedninih krivičnih dela (na primer, ubistvo iz bezobzirne osvete, ljubomore, drugih niskih pobuda i sl.) ili otežavajućih i olakšavajućih okolnosti prilikom odmeravanja kazne.

Uprkos činjenici da su pojedina emocionalna svojstva karakteristična crta ličnosti pojedinih izvršilaca krivičnih dela (emocionalna labilnost, nezrelost, napetost, afektivne smetnje i sl.), izvršioci krivičnih dela se u većini slučajeva ne razlikuju mnogo od nedelinkvenata u pogledu emocija. Zbog toga se zaključuje da emotivni poremećaji ne mogu da imaju značaj uzroka kriminalnog ponašanja, već samo doprinose javljanju kriminalnog ponašanja. Ovo tim pre, kako tvrdi Milutinović, što se emocionalni poremećaji javljaju često kao posledica izvršenih krivičnih dela i drugih antisocijalnih/asocijalnih ponašanja.

1.5. Sklonosti i navike za kriminalno ponašanje

Sklonosti i navike su takve psihičke osobine koje se stvaraju, razvijaju i menjaju na osnovu ponavljanja određenih delatnosti i relativno stabilizovanih oblika ponašanja. Sklonosti i navike nastaju kao rezultat individualnog iskustva, one se stiču u procesu društvenog života zavisno od određenih interesa i stavova. Ako se jedno lice trajnije nalazi pod uticajem izvesnih okolnosti, one izazivaju u njemu određene reakcije i kod njega formiraju određene manje ili više stabilne psihičke crte. Uticaji pod kojima se čovek formira mogu biti pozitivni ili negativni, te tako sklonosti i navike mogu biti pozitvne i negativne. Delovanjem pozitivnih uticaja, čovekova ličnost se formira u pozitivnom smislu i stvaraju se pozitivne navike. Negativni uticaji dovode do formiranja protivdruštvenih pobuda i težnji i stvaranja sklonosti i navika za asocijalno ponašanje.

Kriminologija i kriminalna psihologija objašnjavaju formiranje i dejstvo kriminalnih navika i kriminalnih sklonosti na ponašanje čoveka. Neki pisci (Grunhut, M. i dr.) isticali su da je proučavanje sklonosti jedan od osnovnih zadataka kriminologije i kriminalne psihologije i da se kriminogeni faktori svode praktično na sklonosti za vršenje krivičnih dela. Feri i Garofalo su u svojim radovima opisivali kriminalce iz navike i kriminalce po sklonosti. Ovi tipovi kriminalaca proučavaju se naročito u vezi sa recidivizmom jer su sklonosti i navike značajne psihološke crte ličnosti recidivista koje doprinose ponavljanju njihovog kriminalnog ponašanja.

Navika predstavlja svojstvo čoveka da se u istim situacijama podjednako ponaša, dok sklonost predstavlja svojstvo čoveka da se u sličnim situacijama podjednako ponaša. Iako na prvi pogled razlika između sklonosti i navika nije velika,275 ona, ipak, postoji, i zbog te razlike u kriminologiji se prilikom objašnjenja uzroka recidivizma češće piše o kriminalnim sklonostima nego o kriminalnim navikama. Uzroci recidivizma vezani za ličnost recidiviste objašnjavaju se njihovim kriminalnim sklonostima. Smatra se da je kod povratnika koji ponavljaju ista krivična dela (specijalni povrat, posebni povrat) moguće postojanje kriminalnih navika, dok kod višestrukih povratnika koji ponavljaju raznovrsna krivična dela (opšti povrat) verovatno postoje kriminalne sklonosti.

Sklonosti za kriminalno ponašanje veoma su značajne u javljanju pojedinih oblika kriminalnog ponašanja i naročito dolaze do izražaja kod pojedinih kategorija delinkvenata. Kod agresivnih kriminalaca, za koje je bitno delovanje u afektu i nepostojanje inhibitornih osećanja, sklonost za kriminalno ponašanje predstavlja trajniju karakterističnu crtu njihove ličnosti. Ova kategorija kriminalaca pokazuje sklonost za vršenje najtežih krivičnih dela, kao što su krvni i seksualni delikti. Sklonost za kriminalno ponašanje manifestuje se kod profesionalnih kriminalaca prilikom vršenja krivičnih dela koja pripadaju imovinskom kriminalitetu, privrednom kriminalitetu, ali i krvnim deliktima. Imajući u vidu da su kriminalne sklonosti trajnija komponenta ličnosti delinkventa u nekim krivičnim zakonima postoji kao poseban tip delinkventa "prestupnik iz navike" a u literaturi se govori o "potencijalnom kriminalitetu", koji se javlja kao izraz kriminalnih sklonosti.277 Postojanje kriminalnih sklonosti, naročito kod recidivista, koristi se kao polazno stanovište za razradu sistemi za prognoziranje budućeg kriminalnog ponašanja. 1.6. Stavovi i shvatanja

Stavovi i shvatanja predstavljaju važne dinamičke crte ličnosti i uslove neophodne za objašnjenje i razumevanje ponašanja uopšte, pa i kriminalnog ponašanja neke osobe. Kako se radi o srodnim psihološkim kategorijama teško je razlikovati stavove od shvatanja. Ipak, smatra se da kod stavova više preovlađuje emocionalni sadržaj, dok kod shvatanja dominira intelektualni sadržaj. U psihološkoj literaturi postoje različite definicije stavova. Po Rotu stavovi se definišu kao stečene tendencije da se pozitivno ili negativno reaguje na neku osobu, predmet, situaciju ili instituciju. Složenija je Olportova definicija prema kojoj se pod stavom podrazumeva neuralna i mentalna spremnost, formirana na osnovu iskustva, koja vrši direktivni ili dinamnički uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir.

Iz navedene definicije prističe da su bitne karakteristike stavova: 1. dispozicioni karakter - postoji određena neurofiziološka organizacija koja uslovljava način reagovanja u određenoj situaciji, što znači da stavovi ne postoje uvek manifestno, nego samo kao spremnost, predispozicija koja se može u određenoj situaciji aktuelizirati, 2. stečenost u toku života - stavovi nisu nasleđeni ili urođeni, ljudi se ne rađaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji, već se ti stavovi stiču u toku života, pod određenim društvenim uticajima i na osnovu ličnog iskustva, 3. direktno i dinamničko dejstvo - od stavova zavisi ne samo procena situacije i mišljenje, nego i akcija, 4. složenost - kroz stavove se integršu tri osnovne psihičke funkcije: kognitivne (intelektualne), emocionalne i konativne (voljne) funkcije.

Stavovi se dele na lične i socijalne. Lični stavovi su karakteristični za pojedinca (stav prema roditeljima, prijateljima, nekom predmetu i sl.) i njih izučava psihologija ličnosti. Socijalni stavovi, zajednički za veći broj osoba, odnose se na društveno značajne pojave (stav prema religiji, braku, porodici, naciji, sistemu vaspitanja, smrtnoj kazni i sl.) i izučavaju se u okviru socijalne psihologije. Socijalni stavovi se razlikuju s obzirom na njihovu logičku zasnovanost. Posebna vrsta stavova su predrasude. Predrasude su logički neosnovani stavovi, koji se javljaju u vezi sa pojedinim društveno važnim pojavama. One se teško menjaju i po pravilu su praćene intenzivnim emocijama. Predrasude imaju značajnu ulogu u javljanju kriminalnog ponašanja.

Pojmovi srodni pojmu stavova su: shvatanja (odnose se na intelektualni doživljaj i znače prihvatanje ili odbacivanje neke pretpostavke ili tvrđenja), uverenja, verovanja, interesa, vrednosti itd. Pojam vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomici, matematici) sa različitim značenjima. U psihologiji se vrednostima označavaju dispozicije za određeno ponašanje i ciljevi na čije ostvarenje je ponašanje uvek usmereno. Vrednosti služe za upoznavanje pojedine ličnosti i objašnjavanje socijalnog ponašanja. Na osnovu kriminoloških istraživanja utvrđeno je da postoji razlika u vrednostima između delinkventne i nedelinkventne omladine (Petrović, M.). Zaključeno je da je kod delinkvenata češća utilitarističko-hedonistička vrednosna orijentacija: usmerenost na materijalnu korist i traženje neposrednog zadovoljstva. Kod nedelinkventne omladine izraženija je vrednosna orijentacija samoprevazilaženja i samoostvarivanja. Od vrednosnih orijentacija kod nedelinkventne omladine, za razliku od delinkventne, izražene su radnospoznajne vrednosti - usmerenost na sticanje znanja i sentimentalna ili humanistička vrednost, koja dolazi do izražaja u pridavanju važnosti ljubavi i nežnosti prema drugima. Za delinkventnu omladinu nije karakteristično samo da su ove vrednosti slabo razvijene nego i da su uopšte vrednosti slabo integrisane u vrednosne sisteme.

Stavovi i shvatanja kod jedne osobe mogu biti različiti, čak suprotni, što dovodi do unutrašnjih i socijalnih konflikata. Za kriminologiju je značajna pojava stereotipije kod shvatanja. Radi se o sistemu shvatanja koji se zbog ponavljanja u svim situacijama pretvara u iskrivljavanje činjenica. Jednom formirano pogrešno shvatanje utiče na postojanje lažnog ali snažog emocionalno pozitivnog ili negativnog odnosa prema nekoj osobi, grupi, objektu ili situaciji. Stereotipnost u shvatanjima, na primer odvratnost prema pripadniku neke etničke grupe ili prema nekim fizionomijama, može u određenim situacijama predstavljati važan kriminogeni faktor kod osobe koja sa takvim shvatanjima ocenjuje drugu osobu. 1.7. Fiziološke i biološke osobine delinkvenata

Psihološke osobine povezane su sa biološkim svojstvima, pre svega sa nervnim, endokrinim sistemom i fizičkom konstitucijom, kao osnovnim biološkim faktorima koji utiču na formiranje ličnosti. Raspravljajući o odnosu telesne građe i temperamenta, Olport je istakao da žlezde i drugi biohemijski činioci regulišu ne samo rast već i nivo emocionalnosti. Krečmer i Šeldon su smatrali da je za otkrivanje psiholoških svojstava jedne individue (osobine karaktera, temperamenta, sposobnosti, dinamničke snage ličnosti) dovoljno upoznati njenu telesnu građu i telesni izgled.

O telesnim karakteristikama kao osobinama ličnosti i o njihovom značaju za postupak upoznavanja ličnosti, Rot ima nešto drugačije mišljenje od prethodno navedenih autora. On smatra da morfološke osobine (visina, obim i oblik glave, dužina udova, mišićavost) i fiziološke osobine (osobenosti endokrinog sistema, vegetativnog nervnog sistema, moždanih talasa i dr.) mogu biti karakteristični za pojedinca i dopunjuju sliku ličnosti pojedinca, ali je za poznavanje ličnosti njihov značaj manji nego što je značaj ostalih grupa osobina ličnosti. Između morfoloških i fizioloških osobina na jednoj strani i psihičkih osobina na drugoj, ističe Rot, postoji mogućnost podudarnosti. Morfološke osobine su uglavnom a psihičke osobine delom (osobine temperamenta i inteligencije) zavisne od nasleđa, pa je moguće da određeni nasledni faktori izazovu istovremeno određene telesne i njima odgovarajuće psihičke osobine. Drugu uslovljenost ove podudarnosti Rot vidi u tome što telesni izgled i neke psihičke osobine (naročito temperament) zavise delom i od funkcionisanja endokrinog sistema (sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem).

Od telesnog izgleda pojedinca često zavisi kako će se drugi ljudi prema njemu ponašati, a stav okoline utiče na formiranje određenih psihičkih osobina (uobraženost, postavljanje velikih zahteva, sigurnost u sebe i sl.). Prema ljudima sa telesnom manom okolina reaguje sa odbijanjem, prezirom ili sažaljenjem. Takvo reagovanje okoline često kod ljudi sa telesnom manom izaziva osobine kao što su: povlačenje u sebe, osećanje nesigurnosti, osećanje manje vrednosti, zlobu ili agresivne tendencije.280 Sve navedene psihičke osobine mogu predstavljati pogodnu osnovu za kriminalno ponašanje. Posebna istraživanja, koja proučavaju uticaj organskih nedostataka na formiranje čovekove ličnosti u negativnom smislu, ukazuju na značaj reagovanja drugih lica na telesne mane, razne fizičke i biološke abnormalnosti.

Telesno i zdravstveno stanje svakako ne deluju neposredno na javljanje kriminalnog ponašanja već na njega posredno utiču. Stanje fizičkog i psihičkog zdravlja odražava se na izbor zanimanja, odnose u porodici, uspeh u školi, odnose sa poznanicima i prijateljima i sl. Sem toga, veća telesna snaga utiče na izvršenje delikata nasilja.

U literaturi posvećenoj delinkvenciji maloletnika opravdano se ističe da se delinkvencija maloletnika javlja i kao izraz neusklađenosti između biološkog i psihičkog sazrevanja. Raskorak između ubrzanog fizičkog razvoja i nedovoljnog psihičkog sazrevanja karakteristično je za tzv. "prestupnike u razvoju". Ranije telesno sazrevanje kod adolescenata nije uvek praćeno odgovarajućim psihičkim sazrevanjem, što može da dovede do izvršenja seksualnih i drugih delikata.

Dr Vesna Nikolić-Ristanović

Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić