Operativni radnik i istražni sudija sabraće na početku što potpunije podatke o ličnosti svedoka. Neophodno je da se razjasne njegova socijalna, eventualno politička, a svakako moralna fizionomija, odnos prema okrivljenom, oštećenom i drugim učesnicima krivičnog postupka, kao i njegov stav prema krivičnom delu. Taktički su veoma korisni podaci o osobinama karaktera i temperamenta svedoka, npr. da li je iskren, lukav, podmukao, oprezan, suzdržan, nepoverljiv, promišljen, lakomislen, vetrogonja, plah, brbljiv, ćutljiv, pedantan, savestan, bojažljiv, preodgovoran itd. Istražni sudija koji raspolaže ovakvim potpunim podacima moći će mnogo pravilnije izvršiti saslušavanje svedoka alibija i stvoriti verniju ocenu njegovog iskaza. Sabiranje ovih podataka vrši radnik SJB informativnim raspitivanjem u smislu Cl. 151. ZKP-a i pitanjima, koja će budućim svedocima postavljati kao uzgred. Podatke koji su od naročitog značaja za ocenu iskaza svedoka alibija, istražni sudija će zapisnički fiksirati sa posebnom pažnjom.
Dalja faza priprema za saslušavanje svedoka alibija sastoji se u studioznom sastavljanju plana saslušanja. Plan saslušanja ne predstavlja nipošto upitnik. Ovo ne može biti jer je ispitivanje izvanredno dinamičan, gibak, nepredvidljiv proces. Dalja pitanja koja se postavljaju svedocima alibija zavise u prvom redu od njihovih odgovora na prethodno postavljena pitanja. A ovi se nipošto ne mogu uvek unapred predvideti. Istražni sudija će stoga po svakoj u planu predviđenoj tački, pored planiranih, morati postaviti i niz pitanja koja nije unapred predvideo. Uprkos toj činjenici, bez plana kao rukovodeće niti, može se lako zalutati i ispustiti iz vida poneku bitnu činjenicu. Plan sadrži redosled ispitivanja, što je za našu temu od prvorazredne važnosti. Pitanja se raspoređuju takvim redom da se ispitivanje na početku odnosi na neutralne činjenice, jer svedoka alibija vežu odgovori koje daje na početku ispitivanja. U kasnijem toku ispitivanja on vodi računa o tome da nove odgovore uskladi sa ranijim, jer ne želi da sam sebi protivreči. Upravo zbog toga taktički je vrlo značajan redosled, koji će istražni sudija primeniti prilikom razjašnja- vanja činjenica. (O planiranju up. Grassberger, Gross, A. N. Vasiljev — Mudugin, Jakubovič, S. A. Golunskij, A. N. Kolesničenko, P. J. Tarasov —Rodionov, Stremovskij,
A. R. Šljahov, Šaver i Vinberg.)
SASLUŠAVANJE SVEDOKA LAŽNOG ALIBIJA
Za radnika SJB i istražnog sudiju je, taktički gledano, najvažnije da na vreme posumnjaju u istinitost alibija (III i IV). Tu su tri osnovna pitanja koja treba rešiti: 1) ima li svedok alibija interesa u pogledu ishoda postupka? 2) Pokazuje li on dobru volju za kazivanje istine? 3) Da li se zapleo u protivrečnosti? (Schneickert, Weingart, Golunski, Lichem, Vasiljev, Karneeva).
Lažan alibi je najopasniji neprijatelj razotkrivanja pravog krivca. Kada se pojavi prva sumnja radnik SJB i kasnije istražni sudija nastojaće da ustanove uzroke lažnog svedočenja. Zahvaljujući ranije izvršenom brižljivom proveravanju i rasvetljavanju lično- sti i delatnosti svedoka alibija mogu se lakše i brže spoznati pobude lažnog iskaza i otkriti u kome pravcu i po kojim pitanjima svedok daje lažan iskaz. Ocenjujući iskaze svedoka alibija u svetlu njegovih veza i interpersonalnih odnosa, delatnosti i shvatanja, kao i celokupnog lika, istražni sudija će biti u stanju da planira realne verzije o svim mogućim pobudama za lažno svedočenje. Svedok alibija ne može naime tako lako da sakrije poslovni, rodbinski, bračni, ljubavni, prijateljski ili otvoreno neprijateljski odnos, poz - natu prednost ili štetu od ishoda procesa, jednom rečju, očiglednu zavisnost svojih raznih interesa od mogućeg ishoda postupka. Ali istražni sudija ne sme da zaboravi ni jednog trenutka da osim ove očigledne zainteresovanosti svedoka alibija može postojati taktički veoma opasna sakrivena zainteresovanost (npr. svedok alibija je u stvari potajni saučesnik). Moguća je i načelna, ideološka ili politička zainteresovanost u pogledu ishoda postupka. Na primer, neprijatelj našeg društvenog uređenja politički je zainteresovan za oslobođenje krivca i ta se zainteresovanost može pojaviti kao motiv za lažno svedočenje, bez obzira na to što ga on čak ni ne pozna.
Pošto je svedok dao slobodno izlaganje, istražni sudija nastoji da dobije što iscrpnije i konkretnije iskaze po svim zlatnim pitanjima kriminalistike. Važno je da lažan svedok odmah ne shvati značenje i domašaj tih pitanja i odgovora. Kao vrlo korisna metoda u praksi pokazala se ova: niz pitanja u pogledu neke okolnosti ne postavlja se po redu nego se svako pitanje rastavi na delove, koji se razmeste medu brojna neutralna pitanja.
Kada je dobijen iskaz svedoka lažnog alibija prelazi se na razobličavanje svedoka u laži radi postizavanja istinitog iskaza. Ovo će se učiniti samo ako postoje dovoljno detaljisani i dokazani podaci u pogledu iskazanih činjenica. U odrečnom slučaju istražni sudija će u tom momentu privremeno da završi ispitivanje (kao u slučaju da je ubeden u istinitost iskaza), naknadno će sabrati čitav materijal koji dokazuje lažnost iskaza, ponovo pozvati lažnog svedoka i sada, u povoljnijoj taktičkoj situaciji pristupiti njegovom razobličavanju.
Svedok i okrivljeni, kada se pripremaju za davanje lažnog alibija, biraju alterna- tivno dva moguća puta: 1) dogovaraju se sa ostalim svedocima (ukoliko je to, prirodno, uopšte moguće), 2) ili nastoje da predvide njihove iskaze, pa pokušavaju da im prilagode svoj. Međutim, sa pravom se odavno u kriminalističkoj taktici postavlja pitanje: gde je taj okrivljeni i svedok koji bi mogao unapred da predvidi sve detalje onih okolnosti o kojima će biti pitan?
Kada se pojedini iskaz raščlanjuje reč po reč, tačku po tačku, pri čemu se pita za okolnosti na koje krivac i njegovi svedoci nisu mogli pri dogovaranju da misle i nisu mislili, dobija se iskaz koji je na čudan način deformisan, slično punoglavcu. Lažan svedok koji je, sa tobože magnetofonskom i fotografskom tačnošću, zapamtio svaku pojedinost od onih koje je samoinicijativno i dobrovoljno izneo, potpuno je izdao, kada je morao da odgovara na pitanja. Uistinu "čudno" pamćenje! Važna indicija za lažan iskaz je da svedok o nekim okolnostima samostalno iskazuje, čak i vrlo detaljno, dok o drugim okolnostima koje je prema činjeničnom stanju takode trebalo da zapazi, ne zna ni na podsećajuća pitanja ništa da kaže. Ispitivanje treba da traje što duže. Lažljivac prilikom davanja iskaza Često nema prijatna osećanja: muči ga zla savest, neizvesnost hoće li uspeti, oseća se nesigurnim i mnogo govori upravo da bi na taj način potisnuo svoje osećanje nesigurnosti. A kada mnogo govori može se desiti da se izlane: reći će i ono što je hteo da prećuti. Dugo ispitivani svedok teško da je u stanju da čitavo vreme glatko laže, bez hvatanja u makaze kontradikcije. A skoro je sasvim isključeno da više svedoka lažnog alibija mogu duže vremena skladno lagati, bez međusobnih kontradikcija. Udarna snaga istražnog sudije je u tome da putem postavljanja jasnih i konkretnih pitanja, koja trate nedvosmislen, kategorički odgovor, navede svedoka alibija na sve dublje i veće detaljisanje iskaza. Neumorno raščlanjavajući sve pojedinosti krivičnog dela, on će takvog svedoka neminov no da izvede iz kruga unapred pripremljenih odgovora. Radi toga istražni sudija traži od svedoka alibija maksimalnu konkretizaciju njegovog iskaza, naravno u granicama realnih mogućnosti (Weingart, Hellwig, Schneickert, Golunski, Karneeva, Rozenblit).
Ova taktička metoda nije nipošto nova. Još stari škotski12) udžbenik o dokazivanju preporučuje da se lažljivom svedoku brzo i podrobno, kao da je neprekidno „bombardo- vanje", postavlja veliki broj prividno nevažnih pitanja za koje nije verovatno da je pripremio lažan odgovor.
Svedok lažnog alibija, odgovarajući na pitanja za koja se ranije nije pripremio, mora doći u protivrečje sa: 1) ranijim vlastitim iskazima, 2) iskazima okrivljenog, 3) iskazima ostalih istinoljubivih i lažnih svedoka, 4) objektivnim činjenicama i ostalim dokazima u krivičnoj stvari.
Kada se svedok alibija spotakne o takve kontradikcije koje se ne mogu objasniti pogreškama mogućim kod dobronamernih svedoka, istražni sudija će mu ukazati na tu protivrečnost i plastično objasniti značenje činjenice da se zapleo u klupko protivrečnosti. Zatim će mu, prema svojoj taktičkoj oceni i planu, predočiti one podatke iz krivične stvari koji neoborivo opovrgavaju lažnu tvrdnju i mirno, učtivo, ali energično izjaviti da svedok govori laž, zbog čega mu preti krivična odgovornost, da je istina utvrđena i da laž u ovom trenutku škodi ne samo okrivljenom nego i samom svedoku. Pri tome je potrebno čuvati se raznih nespretnoti i taktički štetne suviše velike žurbe u predočavanju dokaza, da ne bi spretan svedok jednu laž vešto zamenio drugom, koju je prilagodio predočenim podacima i koju je često nemoguće pobiti. U takvom slučaju ispitivač bi sam sebe lišio mogućnosti razobličavanja svedoka u laži. Prikazana taktička metoda efektno utiče istovremeno na intelektualnu i emocionalnu sferu lažljivca.
Da bi izbegao ovako razobličavanje lukavi krivac bira drugu taktiku: ne izmišlja događaj, koji služi kao alibi. Istinit događaj prenet je u kritično vremensko razdoblje. Zbog toga će se iskazi okrivljenog i lažnih svedoka poklapati do najsitnijih činjenica. (Vidi V lb.) Oni će doći u kontradikciju samo ako ih istražni sudija pita o danima i satima pre i posle događaja i ispituje druge svedoke, a ne samo one koje je ponudila odbrana. Svedok, koji je na ovaj način razobličen može, doduše, još uvek reći da se prevario u datumu, ali se ovde postavlja pitanje: zar se mogu svi svedoci prevariti na isti način? Gore opisana taktika važi i ovde. Taktički zadatak još je lakše obaviti ako je doduše uzet istinit događaj, ali se kao svedoci alibija pojavljuju i neke osobe, koje nisu bile prisutne događaju.
Nije važan samo sadržaj nego i način kazivanja. Dr Julije Glaser13' u svom klasičnom delu iz dokaznog prava piše na do sada nenadmašan način: „Stvarno neuplivi- sani svedok ponašaće se prirodno, izražavaće se kako to odgovara njegovom stupnju obrazovanja, tačnost i oštrina zapažanja koja on iznosi odgovaraće njegovoj duševnoj nadarenosti, sigurnosti i reprodukciji, snazi pamćenja i meri pažnje, koja se, prema prilikama, može kod njega pretpostaviti. Ako u iskazivanju za tim zaostaje, okleva da odgovara, traži da dobije na vremenu kako bi razmislio pre nego što će se upustiti u odgovaranje, sve je to skoro toliko sumnjivo kao, sa druge strane, neuobičajeno tačan, do najsitnijih i najdaljih detalja razrađen iskaz. Samo što je proba u poslednjem slučaju mnogo laška: ako je iskaz uvežban brzo će se desiti neko pitanje koje se nije moglo predvideti. Na njega svedok ne samo da neće moći odgovoriti sa istom brzinom i sigurnošću kao kada iznosi istinu, nego će se njegovo držanje, verovatno, od tog trena pretvoriti u svoju suprotnost. On će iznenada postati povučen i suzdržljiv, razmišljaće i oklevaće". Te blistave rečenice koje se odnose na iskaz lažnog svedoka uopšte, u potpunosti važe i za svedoka lažnog alibija.
Dr Vladimir Vodinelić
Comments