Posledice kriminalnih ponašanja pogađaju žrtve na različite načine. Žrtva trpi materijalnu ili moralnu štetu, fizičke povrede i/ili psihička oštećenja. Takođe, posledice mogu pogoditi i odnose žrtve sa drugim ljudima i u tom slučaju govorimo o društvenim posledicama poput prekidanja veza sa drugim ljudima, obeleženosti (stigmatizacije), odbacivanja od strane porodice ili šire okoline, pogoršanja porodičnih odnosa, okrivljavanja, gubitka posla, problema na poslu i sl.
Psihičke posledice su često tesno povezane sa telesnim povredama, što je obično u vezi sa njihovom težinom ili sa načinom na koji su nanete. Takođe, psihička oštećenja mogu nastati i kao posledica nenasilnih krivičnih dela. Sve ove posledice predstavljaju posledice primarne viktimizacije i one stvaraju čitav niz dodatnih problema za žrtvu (npr. finansijski, zdravstveni i sl.).
U tesnoj vezi sa posledicama viktimizacije su potrebe žrtava koje iz njih proističu. Žrtvama su potrebne emocionalna podrška i stručna pomoć, informacije o pravima i specijalizovanim službama i stručnjacima raznog profila (npr. advokati, psiholozi, psihijatri i sl.) koji im mogu biti od pomoći, a veoma često, posebno kada se radi o teškim krivičnim delima, i zaštita (fizička, zdravstvena i druga) i materijalno obeštećenje. Uz to, žrtvama je ne retko potrebna i pomoć u vezi raznih praktičnih stvari, poput promena brave, urgentne novčane pomoći ili pomoći u hrani, odeći i sl.
U cilju sprečavanja ili umanjivanja sekundarne viktimizacije i reviktimizacije, žrtvama je potrebna i emocionalna podrška kada se pojavljuju na sudu (pre, u toku, između i posle suđenja), informacije o sudnici, krivičnom postupku, o tome šta mogu da očekuju i koja su njihova prava, o satnici, ali i o izvršiocu, posebno informacija o tome kada izlazi iz pritvora, odnosno zatvora i sl.
Nezadovoljstvo posledicama koje primarna i sekundarna viktimizacija imaju na žrtve bilo je snažan pokretač za mobilizaciju pokreta za zaštitu žrtava širom sveta tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Osnovni cilj tog pokreta bio je osnaživanje žrtava putem ojačavanja njihove kontrole nad događajima nakon izvršenja krivičnog dela, uključujući tu i njihov oporavak od posledica zločina. Istovremeno, razvoj ženskog pokreta i pokreta za prava dece doprineo je povećavanju društvene vidljivosti posledica viktimizacije koje oni trpe, kao i razvoju posebnih, ovim grupama primerenih, oblika pomoći i podrške. Jedan od posebno značajnih produkata aktivizma ovih pokreta jeste razvoj specijalizovanih službi za pomoć i podršku ženama, odnosno deci, žrtvama pojedinih oblika nasilja (na primer SOS telefoni, savetovališta i skloništa za žene i decu žrtve nasilja u porodici, seksualnog nasilja, trgovine ljudima, proganjanja, zlostavljanja na radnom mestu i sl.), a zatim i službi za pomoć i podršku žrtvama raznih oblika kriminaliteta oba pola.
Uporedo sa ovim razvojem, i pretežno kao rezultat zalaganja ovih grupa, došlo je i do povećane senzibilizacije državnih organa za potrebe žrtava kao i do razvoja programa za žrtve u okviru njih. Ipak, nevladine organizacije su i danas glavni nosioci podrške i pomoći žrtvama. Ovo se odnosi kako na razvijene, tako i na zemlje u razvoju, odnosno zemlje u tranziciji, uključujući tu i našu zemlju.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments