Kriminalitet je negativna društvena pojava, koja je, zbog svoje ras- prostranjenosti i društvene opasnosti, predmet neprekidnog interesovanja nauke i prakse. Ljudsko društvo od početka svog nastanka poznaje načine ponašanja koji se nazivaju kriminalitetom ili zločinom. Sa razvojem društva i kulture menjao se broj i sadržaj kažnjivih ponašanja. Kriminalitet nije statičan i fiksno određen, on se stalno menja. Tako se razlikuje kriminalitet u određenom vremenu i na određenom prostoru zavisno od društvenog sistema i državnog uređenja. Da li će jedno ponašanje postati kriminalno zavisi od političara koji kreiraju zakon, sudija koji ga tumače i onih koji su odgovorni za sprovođenje zakona. Međutim, u teorijskom pogledu još uvek nema jedinstvenog shvatanja o tome šta je kriminalitet, odnosno zločin i da li je uopšte podesno naučno izučavati ovu pojavu.
Definicije kriminaliteta su različite, često međusobno suprotne uz upotrebu različitih sinonima: zločin, delinkvencija, prestupništvo, devijantno ponašanje, društveno negativno ponašanje, antisocijalno ponašanje i sl.
Istorijski posmatrano reč zločin, "crimen", upotrebljavali su najpre Rimljani za označavanje sudske odluke ili presude; kasnije se taj termin koristi za označavanje neosnovane optužbe, okrivljenja ili prekora, pojedinosti na koje se žali tužilac. Kasnije, pojedini pisci nastoje da nađu takvu definiiju kriminaliteta koja bi važila za sve zemlje i sva vremena, dok su drugi negirali mogućnost nalaženja jedinstvenih kriterijuma za definisanje. Definicija kriminaliteta je zavisila od opštih shvatanja autora o uzrocima kriminaliteta, pa, kako je teorija o uzrocima kriminaliteta bilo mnogo, postoji i veliki broj definicija kriminaliteta.
§ Jedan od predstavnika pozitivne škole Garofalo, govorio je da, pored zakonskog, postoji "prirodni kriminalitet", kojim se ugrožavaju osnovna moralna osećanja solidarnosti (izvršenjem krivičnih dela protiv ličnosti) i poštenja (izvršenjem krivičnih dela protiv imovine). § Feri (Ferri) je isticao da krivično delo treba shvatiti kao radnju koja potiče iz egoističkih i asocijalnih pobuda i kojom se vređaju uslovi života i moral jednog društva na određenoj etapi razvitka. § Francuski sociolog Dirkem Emil (Durcheim Emille) definiše kriminalitet kao povredu čvrstih i definisanih stanja kolektivne svesti. Pritom, smatra Dirkem, pretnja kaznom podesna je da nagovesti razliku između zločina i povrede moralnih i društvenih normi. § Lagaš (Lagache) je isticao da je zločin agresija u odnosu na vrednosti jedne društvene grupe koju vrše njeni pripadnici. § Selin (Seelin) formuliše definiciju kriminaliteta kao aktivnost člana jedne grupe koju osuđuju ostali članovi te grupe.
S obzirom na veliki broj i različitost definicija kriminaliteta, veoma je teško navesti i sistematizovati sve postojeće definicije. Teškoću koja postoji u tom pogledu pokušaćemo da savladamo polazeći od konstatacije da sve definicije kriminaliteta polaze od izvesnih normi i da se zavisno od toga razlikuje pravno i sociološko definisanje kriminaliteta. Ove dve definicije najčešće su zastupljene u naučnim radovima i najvažnije su za određivanje predmeta kriminologije. 1. Krivičnopravno definisanje kriminaliteta
Izučavanje društveno opasnih ponašanja bilo je najpre predmet krivičnopravne nauke, a znatno kasnije kriminologije kao posebne nauke o kriminalitetu. U tom periodu krivično pravo je imalo određena kriminološka obeležja jer je posmatralo krivično delo ne samo i isključivo kao pravni, već i kao društveni fenomen.
Pravne definicije kriminaliteta nastale su u vreme kada krivičnopravna i kriminološka izučavanja nisu bila jasno razgraničena i kada odnos između krivičnog prava i kriminologije nije bio precizno određen. Smatralo se da predmet kriminologije i pojam kriminaliteta nije moguće odrediti bez krivičnog prava. Prema većini pisaca (Mergen, Quinney, Sauer, Würtenberger), koji prihvataju uže pravno definisanje, kriminalitet čine ona ponašanja koja su inkriminisana u pozitivnom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Tako se predmet kriminologije ograničava na krivična dela kao najtežu vrstu kažnjivih radnji.23 Krivičnopravna definicija zasniva se na principu zakonitosti, koji je uvela klasična krivičnopravna škola (nullum crimen sine lege) i omogućava sigurnost u pogledu obima i sadržaja učinjene protivpravne radnje. U okviru pravnog određivanja pojma kriminaliteta postoji i šira pravna definicija po kojoj se pojam kriminaliteta proširuje na sve kažnjive radnje u određenom pravnom sistemu. Pod kriminalitetom se podrazumeva svako protivpravno ponašanje (činjenje ili nečinjenje) za koje po važećim propisima određene zemlje nadležni organ može izreći sankciju. Ovo shvatanje potiče od Ferija, koji je smatrao da je zločin protivpravan akt kojim se povređuje neko pravo. Prema širem pravnom definisanju kriminalitet se određuje i kao pojedinačno krivičnom sankcijom ugroženo ponašanje ili kao skup takvih ponašanja koji može biti prostrorno i vremenski ograničen (Aćimović, M.). Interesantna je i Zeligova definicija kriminaliteta kao pojedinačne pojave, odnosno isticanje da je zločin "krivično- duševno-telesno ponašanje čoveka, koji je zbog svog društveno protivnog dejstva pravno zabra-njeno i kaznom ugroženo."
Pravno definisanje kriminaliteta, posebno uže pravne definicije, bile su kritikovane kao formalno-dogmatske, preuske, nedovoljne da objasne kriminalitet sa šireg društvenog stanovišta zbog velike promenljivosti inkriminisanja u vremenu i prostoru, kao i neusklađenosti inkriminacija u pojedinim zakonodavstvima. Osim toga, u društvu postoje takva ponašanja, pojave i procesi, koji se događaju u okviru pravno sankcionisanog sistema i ne predstavljaju kriminalitet sa pravnog stanovišta ili sa stanovišta "normativne grupe" koja donosi zakone i sankcioniše, dok se sa stanovišta drugih grupa i slojeva smatraju posebno društveno opasnim ("kriminalitet belog okovratnika", izvesna ponašanja u privrednom poslovanju kojima se krše administrativno-pravni propisi i sl.). Uže pravno definisanje svodi kriminologiju na dopunsku krivičnopravnu disciplinu i potpuno zanemaruje socijalnu stranu kriminaliteta.
Danas je u literaturi najviše zastupljeno pravno definisanje korigovano sociološkim shvatanjima. To znači da se prilikom definisanja kriminaliteta polazi od krivičnopravne definicije u širem smislu, tako da se kriminalitetom smatraju ne samo krivična dela predviđena krivičnim zakonodavstvom jedne zemlje, već i druge kažnjive radnje, uz sociološku, psihološku i drugu analizu odgovarajućih pravnih normi i kriminalnog ponašanja. U sklopu ovako određene definicije kriminaliteta može se razlikovati:
1. KRIMINALNO PONAŠANJE kao pojedinačno, individualno ponašanje za koje važeći nacionalni zakoni predviđaju sankcije ili ponašanje kojim se krše međunarodnopravne norme o ljudskim pravima. To je ponašanje kojim se povređuje jedna ili više žrtava a rezultat je različitih društvenih i psiholoških uzroka i faktora.
2. KRIMINALITET KAO MASOVNA DRUŠTVENA POJAVA predstavlja ukupnost kriminalnih ponašanja na određenom prostoru i u određenom vremenu. Ovako shvaćen kriminalitet ima kvantitativno određenje, njegov obim, struktura i dinamika prate se na osnovu kriminalne statistike. Između kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao individualne pojave postoji tesna povezanost. Tačnu prirodu te povezanosti teško je odrediti jer sažimanje pojedinačnih ponašanja u kolektivnu akciju predstavlja jedan vrlo kompleksan fenomen (Gassin, 1990). Odnos između ove dve pojave moguće je posmatrati kroz dijalektičku povezanost opšteg, posebnog i pojedinačnog. 2. Sociološko definisanje kriminaliteta
Sociološke definicije kriminaliteta polaze od toga da se kriminalitet ne može u potpunosti sagledati u oblasti zakona, pa je potrebno obuhvatiti i druga antidruštvena ponašanja. Kriminalitet je društveni fenomen, daleko širi od okvira koje pruža krivično pravo. Stoga se sociološki sadržaj kriminaliteta i njegove međusobne veze moraju proučavati kao suština kriminaliteta. Krivično delo, kao ljudska i društvena realnost, sastoji se u napadu jednog ili više lica na najviše društvene vrednosti.25 U okviru socioloških definicija postoji veliki broj različitih shvatanja. Sva sociološka shvatanja polaze od toga da se pod kriminalitetom podrazumevaju ponašanja koja odstupaju od pravnih, moralnih, kulturnih, običajnih i drugih normi i pravila koja važe u jednom društvu, a učinjena su na štetu pojedinaca u okviru tog društva.
Sociološke definicije kriminalnog ponašanja mogu se podeliti na tri grupe: - prva grupa obuhvata shvatanja po kojima je kriminalno ponašanje kršenje bilo kakvih, ne samo legalnih normi ponašanja. Selin je tvrdio da je pravo kriminološko proučavanje, proučavanje normi ponašanja i suštinska komponenta kriminaliteta konflikt između kultura. Kriminologija treba da proučava šta ljudi smatraju nepoželjnim ponašanjem i ne sme biti ograničena promenama zakona; - druga grupa shvatanja odnosi se na definisanje kriminalnog ponašanja kao kršenja ljudskih prava i sagledava kriminologiju kao studiju kršenja ljudskih prava. Herman i Julia Švedinger (Herman i Julija Schwedinger) smatraju da je kriminalno ponašanje, bez obzira na svoj legalni status, ponašanje koje ometa ljudski razvoj, napredak i potencijale. To ponašanje može da se ispolji u formi propuštanja zakona da zabrani zagađivanje vazduha i vode ili u stavljanju van zakona mirnog protesta protiv vlade. Na taj način ponašanje vlade može biti smatrano kriminalnim ponašanjem, kao i ponašanje građana; - u okviru treće grupe shvatanja kriminalno ponašanje se definiše kao pona- šanje protivno interesima elite (William Chambliss, 1978). Dela koja se definišu kao kriminalna postoje da bi se zaštitila vladajuća ekonomska klasa, pa je kriminalno ponašanje ponašanje koje je u skladu sa pozicijom jedne klase. Ljudi
koji imaju moć stvaraju i utiču na zakone tako da oni odgovaraju njihovim interesima i nisu u stanju da ponašanje elite definišu kao kriminalno. Svaka od ovih definicija može biti kritikovana. Selin ne razlikuje kriminalno ponašanje od društvenih devijacija; Švedingerovi pretpostavljaju da postoji pouzdan metod (različit od intuicije) za određivanje šta jesu a šta nisu ljudska prava, a trećoj definiciji se može prigovoriti da govori o tome kako nastaju zakoni.
U sociološke definicije spada i definicija nemačkog kriminologa Šnajdera, koji prihvata psiho-socio-dinamičku definiciju i ističe da je zločin ponašanje (činjenje ili nečinjenje) koje je putem interakcije u društvenim i individualnim procesima kriminaliziranja obeleženo kao kriminalno.27 Suština ove definicije je u tome da uzima u obzir reakciju na kriminalitet, tako da se orijentiše na kriminalnu stvarnost i da kriminalitet ocenjuje ne samo kao krajnji proizvod, već se oslanja na njegov procesni razvoj, na njegovo nastajanje.
Sociolog Džilin (Gillin), koji je značajan za američku kriminalnu sociologiju, definisao je zločin kao "ponašanje koje grupa koja poseduje neophodnu snagu da sprovede svoje mišljenje smatra za naročito društveno štetno". Sociološke definicije kriminaliteta zasnivaju se i na novijim shvatanjima sociologije o položaju i ulozi pojedinca u društvu.29 Koncept socijalne uloge, koji po mišljenju sociologa (Stoetzek, Delay, Linton, Dahrendorf) obuhvata celokupnost stavova, načina ponašanja, vrednosti koje društvo za svaku ličnost sa određenim statusom u društvu propisuje, od njega očekuje i preti određenom sankcijom za neispunjenje očekivane uloge, dovodi do uspostavljanja povezanosti između sociološkog i pravnog razmatranja kriminaliteta.
Sociološke definicije se kritikuju kao neodređene i konfuzne jer isuviše proširuju pojam kriminaliteta. Široki koncept sociološkog definisanja kriminaliteta dozvoljava arbitrarnost u određivanju kriminalnog ponašanja, omogućava da se kriminalitetom proglasi svako društveno ponašanje suprotno određenim pravilima (moralnim, običajnim) u društvu. To svakako unosi veliku nesigurnost u definisanju onih ponašanja koja se smatraju kriminalitetom. Sem toga, ističe se da samo pravna definicija omogućava sigurnost u pogledu obima i strukture sadržaja kriminaliteta, što se ne može postići sociološkim definicijama (Kaiser, G.).
Širi koncept sociološkog definisanja koristi, pored pojmova kriminalitet i delinkvencija, pojam devijantnosti - društvene devijantnosti i devijantnog ponašanja. U “Pravilima socioloških metoda”, Dirkem opisuje kompleksne odnose između kriminaliteta, devijantnosti i različitosti. On ova tri fenomena posmatra kao stepene odstupanja od pravila ili normi društva. Kriminalitet znači društvenu zabranu na zvaničnom nivou, dok je devijantnost najčešće zabranjeno ponašanje od strane društva, a ne kroz zvanične reakcije i norme ponašanja. S druge strane, individualne različitosti su te koje čine samu suštinu ljudskog društva. Devijantnost se zbog toga nalazi između kriminaliteta i različitosti, tamo gde pojedinci žive na ivici "normalnog" društva koje ne povlači stalno pravne sankcije. Kriminalitet i devijantnost su zbog toga posledice društvenih različitosti koje postoje u svakom društvu. Što su veće različitosti, veća je i potreba za definisanjem pojma devijantnosti. Definicije devijantnosti i kriminaliteta se oslanjaju na naučne analize datih društvenih uslova i situacija. Ono što je devijantno, ne mora uvek da bude i uočljivo. Senzibilnosti, tj. rasuđivanja o tome šta je prihvatljivo, a šta nije, variraju od društva do društva, i ono što je u tradicionalnom društvu neprihvatljiva različitost (npr. homoseksualnost) može u postmodernom društvu da bude okarakterisano kao izbor načina života, ili da se toleriše kao jedna od različitosti.
Društvene devijantnosti i devijantna ponašanja predmet su izučavanja posebnih disciplina: socijalne patologije, sociologije devijantnog ponašanja i sociologije devijantnosti. Ove pojave izazivaju pažnju društvene zajednice, uglavnom sa sociološkog i medicinskog stanovišta. Na primer, prekomerno uživanje alkohola (alkoholizam) i opojnih droga (narkomanija), ostaju van dometa kažnjavanja i ne predstavljaju kriminalitet u širem pravnom smislu. Međutim, istraživanja pokazuju da su ovi oblici devijantnosti u vezi sa kriminalnim ponašanjem, uslovljavaju ga ili čak prouzrokuju. Preterana upotreba alkohola u vezi je sa nasiljem u porodici (ubistvo, telesne povrede), a nedostatak droge može da utiče na izvršenje teških krađa, krađa i ubistava. Zbog toga kriminologija, iako nema za predmet izučavanja ostale oblike devijantnosti, proučava povezanost ostalih oblika devijantnosti sa kriminalnim ponašanjem i kriminalitetom uopšte.
Comments