PLANIRANJE PRETKRIVIČNOG I KRIVIČNOG POSTUPKA

Celokupno postupanje ovlašćene osobe organa unutrašnjih poslova i istražnog sudije mora od prvog trenutka da teče metodično i po planu. Istražni sudija treba da sazna istinu o najzapletenijim i najtajanstvenijim događajima. U tom nastojanju često mu se suprotstavljaju nepoznati izvršilac, okrivljeni, proteklo vreme, lažni svedoci, sticaj najrazličitijih okolnosti. Istražni sudija vidi pred sobom posledicu krivičnog dela ali i nju često nejasno, — a treba da pronađe uzrok, utvrdi postojanje krivičnog dela i privede krivca kazni. Pred sobom ima u početku zagonetku, a potrebno je da obezbedi najhitnije utvrđivanje istine. Kada bi radio bez sistema i plana, lutao bi u mraku kao lađa bez kompasa i radara, zanosio bi se svojim predubeđenjem, vršio bi krupne greške, koje bi išle u korist društvenih i državnih neprijatelja, ili na štetu nevino osumnjičenih, neracionalno upotre- bljavao vreme, a uspeh bi zavisio od raznih slučajnosti.

Primena kriminalistike kao nauke neraskidivo je povezana sa planiranjem pretkri- vičnog i krivičnog postupka kao njenom opštom metodom. Bez planiranja je nemoguće objektivno, svestrano i potpuno otkrivanje, istraživanje i razjašnjavanje krivičnog dela i krivnje učinioca, jer se u takvom slučaju pretkrivični i krivični postupak odvijaju kao spontani proces sa velikim učešćem slučajnosti. Tada će oni neminovno ostati nepotpuni i u suštini nedovršeni. U odsustvu planiranja nastaje nepodobnost za razjašnjenje krivičnog dela i krivnje. Vrlo često se prikupljaju prvenstveno dokazi, koji potvrđuju verziju lažne odbrane. Planiranje je po svom pojmu sušta suprotnost nasumce odabranom smeru delatnosti i spontanoj, neorganizovanoj primeni taktičkih metoda i tehničkih sredstava, kao i stihijskom građenju dokazne zgrade. U prethodnom obaveštavanju radi proveravanja po čl. 153. ZKP, prilikom primene operativno-taktičkih mera po čl. 151. ZKP, kao i istrazi nailaze ovlašćene osobe organa unutrašnjih poslova i istražne sudije na mnogostruko isprepletene razne okolnosti, na izobilje činjenica, čiju vezu ne mogu odmah da shvate. Istražni sudija ne zna šta će eliminisati, a šta zadržati, koje su činjenice beznačajne, a koje glavne i presudne. Da se u tome snađe pomole mu planiranje pretkrivičnog i krivičnog postupka kao opiti metod kvalitetno organizovanog postupanja. Plan je za svaki pojedini slučaj nacrt glavnih pitanja kriminalistike i nacrt operativno-taktičkih mera u smislu čl. 151, 152. i 153. ZKP, istražnih radnji u smislu čl. 154, 155. i 156. ZKP, mera za osiguranje prisutnosti okrivljenog i uspešno vođenje krivičnog postupka, svih istražnih radnji, podizanja i zastupanja optužnice, vršenja odbrane i rukovođenja glavnim pretre- som - da bi se ta pitanja razjasnila.

Specifičnost ovog učenja o planiranju sastoji se u njegovoj elastičnosti. Suština kriminalistike je u tome da se opšta pravila kriminalističke taktike i tehnike mogu primenjivati samo prema stvarnim okolnostima i situaciji svakog pojedinog slučaja. Recept, šabloni i rutinerstvo suprotni su duhu planiranja. Što je u jednom slučaju tačno, može u drugom predstavljati kobnu grešku. Plan se ne srne shvatiti kruto i skamenjeno. Planiranje treba da počne čim se prvim poduhvatom prikupe osnovne činjenice. Ono se vrši na osnovu činjenica, služi proveravanju i tumačenju tih i prikupljanju novih činjenica. Sa stvaranjem plana, planiranje tek počinje i traje sve do svršetka postupka. Operativno-- taktičke mere i istražne radnje treba da budu izvršene u stvarnoj srazmeri sa značajem krivičnog dela i izvršioca, taktičkim ciljem i ocenom situacije. Nije pravilno da se u sitnim stvarima vrše oštre ili masovne mere i pokreće veliki broj ljudstva, a isto tako može biti štetno nedovoljno preduzimanje mera i radnji koje su bile neophodne. Pri odlučivanju treba uzeti u obzir i političke momente i voditi računa o tome kako će građanstvo primiti preduzete mere.

Posle neke paljevine nađeni su na svetiljci bicikla izvršioca delovi klasa žita iste vrste i zrelosti kao i na njivi, pored mesta paljevine. Da bi što pre pobegao sa mesta izvršenja upotrebio je izvršilac bicikl, sakriven na njivi.

Važnost lica mesta dokazuje se i činjenicom da krivična dela, čije mesto izvršenja nije poznato, ostaju vrlo često nerazjašnjena.

Za vreme železničke vožnje neki službenik u poštanskim kolima ispraznio je poštansku vreću i napunio je peskom. Pre nego što je delo otkriveno, voz je prošao dvadeset stanica i službeničke ekipe su se smenile. Ovlašćenoj službenoj osobi organa unutrašnjih poslova je pomogao geolog.

Uporedivanjem peska uzetog sa svih usputnih stanica sa peskom u poštanskoj vreći utvrđeno je sa koje železničke stanice potiče pesak. Time je ujedno rešeno „ko" je i „kada" izvršio delo.

Opitanju kako" vidi u odeljkuoindicijalnom metodu. Sve što čovek čini (činjenje) i propušta (nečinjenje) pokazuje šta je on i šta bi hteo da znači. Poznavanje više krivičnih dela i više načina izvršenja izvanredno pomaže rešenju pitanja »ko" i «zašto".

Pitanje »čime" pojavljuje se kao samostalno, ali treba napomenuti da kod krivičnih dela karakterističnih po načinu izvršenja ulazi u Modus operandi.

Na pitanje "zašto je izvršeno delo" (motiv) nije lako odgovoriti. Bez odgovora na ovo pitanje saznanje objektivne istine nije verno i potpuno. U traganju i analizi ne treba zaboraviti na patološke motive. Avijatičar u Zagrebu osetio je najednom neodoljiv impuls i ubio nepoznatu ženu nasred ulice. Ovo delo se ne može shvatiti ako mu se prilazi sa kriterijumom normalnog. Iste su situacije kod "kleptomanske" krade i „piromanske" paljevine. 0 motivu vidi u odeljku o indicijalnom metodu.

Planiranje pretkrivičnog i prethodnog postupka je proces, koji se sastoji iz sledećih momenata:

1) utvrđivanje kruga okolnosti, koje treba otkriti, razjasniti i dokazati (glavna pitanja kriminalistike — predmet dokazivanja — vidi u udžbenicima krivičnog postupka dr Vasiljevića i dr Dimitrijevića);

2) postavljanje verzija o glavnim pitanjima (zlatnim pitanjima kriminalistike);

3) preciziranje operativno-taktičkih mera i istražnih radnji koje treba preduzeti radi utvrđivanja krivično-pravno relevantnih činjenica;

4) utvrđivanje redosleda i vremena izvršenja operativno-taktičkih mera i istražnih

radnji;

5) prethodna ocena prikupljenih dokaza, a naročito rasuđivanja o tome koje su

okolnosti otkrivene i utvrđene, a koje još treba otkriti, ustanoviti i razjasniti.

Sastavljanje plana počinje upoređivanjem svih prouzrokovanih činjenica, koje su utvrđene prvim radnjama, i stvaranjem takvih verzija, koje se temelje na stvarnim, proverenim činjenicama. Šta su to verzije? Verzije (hipoteze, radne pretpostavke, presum- pcije) dostižu svoj najveći broj u situaciji svakog pojedinog krivičnog događaja, ali se tačno zna da se moraju uzeti u obzir najmanje dve.

Kada bi kriminalisti preduzimali operativno-taktičke mere i istražne radnje samo u smeru jedne verzije, radili bi sa predubeđenjem, što se lako završava sudskom zabludom na štetu nevinog lica, a u korist izvršioca. Pojam verzije treba označiti kao jedno od više mogućih tumačenja nekog događaja i tako njen brojčani faktor učiniti jednim od bitnih elemenata ovog pojma. U nauci kriminalistici najviše je zastupljena deoba verzija na opšte i posebne, a zatim na opšte, verzije po elementima bića krivičnog dela i posebne verzije. Mi prihvatamo ovu drugu klasifikaciju. Opšte verzije su pretpostavke o predmetu dokazivanja (themi proban- di) u celini, druge su verzije o subjektu, subjektivnoj strani, objektu i objektivnoj strani krivičnog dela, a posebne verzije su pretpostavke o dokaznim činjenicama.

Kao varijanta opšte verzije javljaju se tipične verzije. To je jedno od više mogućih verovatnih objašnjenja čitavog krivičnog događaja, uz postojanje početne minimalne informacije (možda se u tom trenutku zna da postoji leš čoveka koji je umro nasilnom smrću i ništa drugo, ali — i to je bitno u pojmu — tipična verzija je takvo objašnjenje koje je karakteristično sa stajališta krivičnog prava, kriminalističke metodike i praktičnog iskustva. To su verzija o ubistvu možda — samoubistvu možda — prirodnoj smrti možda, koja izgleda kao nasilna smrt). Ove verzije su presudne pri izboru pravaca operativne ili istražne delatnosti, a pošto polaze od najminimalnijih informacija mogu da doprinesu samo najopštijem objašnjavanju krivičnog događaja. One se javljaju kao „embrioni" sistema opštih i posebnih verzija.

Značajna je i deoba verzija na retrospektivne i prognozne (prema vremenu u koje spada pretpostavljena okolnost). Retrospektivne verzije odnose se na događaj u prošlosti, a prognozne su moguće jer postoje činjenice — stanja. Predmet dokazivanja se doduše nalazi u prošlosti, ali on obuhvata i takve činjenice koje se prostiru i u vreme dokazivanja. To su tragovi i predmeti krivičnog dela kao njegovi relikti. Kada istražni sudija donosi naredbu o pretresu stana, on polazi od predstave ne samo o tome da je osumnjičeni pokrao i kod svoje kuće sakrio stvari oštećenog nego takođe i o tome da ta corpora delicti leže i sada tamo i da će se tamo nalaziti sutra, u trenutku pretresanja. Inače ne bi donosio tu naredbu.

U celokupnom sistemu svih postavljenih verzija opšte verzije igraju ulogu „arma- ture" (na primer, opšta verzija optužbe, opšta verzija odbrane). Pretpostavke o neposred- nim i posrednim dokazima (istinitosti dokaznih činjenica i odnosu, indicijalnih činjenica prema predmetu dokazivanja) — koje nose naziv posebnih verzija, moraju biti saglasne sa verzijama o predmetu dokazivanja (opštim verzijama). Verzije o subjektu krivičnog događaja (ko je učinilac?), o subjektivnoj strani krivičnog dela (umišljajno ili nehatno izvršenje — šta se dogodilo?), o motivu krivičnog dela (zašto?), o objektu krivičnog dela (koga ili šta?), o objektivnoj strani krivičnog dela (načinu i sredstvu izvršenja, kako?, s čime?), (načinu prikrivanja krivičnog dela) imaju zadatak da budu neka vrsta vezivnog tkiva između opštih i posebnih verzija.

Ako su polazišne informacije na osnovu kojih operativac, odnosno istražni sudija planira, neprotivrečne, skladne — svaka postavljena verzija obuhvata te informacije jedinstvenim objašnjenjem a sve su verzije samo varijante tog jedinstvenog objašnjenja kompleksa informacija. Tada će opšte verzije, pripadajuće im posebne verzije i verzije o elementima bića krivičnog dela biti u saglasnosti, harmoniji.

Ako imamo opštu verziju da je izvršena krađa, verziju da je kradu izvršio Ivan, njima će odgovarati posebne verzije: otisci pneumatika na mestu krađe pripadaju njego- vom autu; u njegovom stanu nalaze se ukradene stvari; otisci prstiju na licu mesta su njegovi itd. I obrnuto. Na taj način dobijamo harmoničan sistem verzija.

Kada su, međutim, operativno-taktičkim merama i istražnim radnjama prikupljene informacije, čiji je sadržaj protivrečan, operativni radnik, odnosno istražni sudija prinuđen je da postavlja verzije, koje međusobno konkuriraju, kako bi u hodu operativne delatnosti, odnosno istrage razjasnio koja od suparničkih verzija odgovara stvarnosti.

Vrlo je važno pravilo da podaci na kojima se zasnivaju verzije ne mogu definitvno da protivreče jedni drugima, niti verzijama kao razvijenom sistemu. Ako činjenice međusobno i dalje protivreče, a tu protivrečnost nije moguće otkloniti rezultatima procesnih radnji, postupak će tapkajući na mestu, zaći u šlepu ulicu i doživeti sudbinu obustavljenog krivičnog postupka. Zbog toga smatramo da je podela verzija na podudarne i konkurirajuće od velike važnosti. Kriminalista unapred zna da sve predviđene verzije ne odgovaraju istini. U najboljem slučaju pokazuje se da je jedna između njih podudarna sa tokom događaja kako se on stvarno desio, a može se desiti da istinito objašnjenje nije ni predviđeno. Ostale verzije su samo proizvodi mašte (fikcije), a ipak se do istine dolazi samo pomoću tih zamišljenih objašnjenja. Događaj se mora tako dugo u mislima okretati i obrtati (verto-vertere, versia) dok se ne nade ono pravo rešenje. Nameće se poredenje sa osvajanjem planinskog vrha na koji nije stupila ljudska noga. Ako ekspedicija pođe samo jednim putem rizikuje da nikada ne stigne na vrh. Ali, ako se podeli u više ekipa, koje pokušavaju da istovremeno nađu razne puteve, neka između njih ima svakako izgleda da dopre do vrha. Tako se verzije ukazuju kao nužne etape na teškom putu ka istini. Prema verzijama treba umeti održati odstojanje. Nije preporučljivo oduševljavati se ovom ljupkom logičnom igrom nego treba sačuvati skeptičan stav. Pitali su nekog kriminalistu za mišljenje o nekom krivičnom predmetu. On je odgovorio: „Sumnjam na sebe". „Kako to?" „Da suviše brzo stvaram zaključke". U praksi se susreću dve pogrešne tendencije: prva da se operativna i istražna delatnost razvijaju samo u jednom pravcu i druga, da kriminalista stvara suviše veliki broj verzija, uz neželjenu pomoć suviše razvijene mašte, takvih verzija koje su, istina, teoretski moguće, ali se ne zasnivaju na određenom činjeničnom materijalu. Iako je za verzije često tačna kriminalistička izreka: „U razjašnjenju nekih neizvesnosti biće najjednostavnija verzija redovno i najbolja"51, ne treba zaboraviti da je za izvesne slučajeve tačno drugo uputstvo: „Jednostavnost nije znak istine". Upravo život zna da stvara najfantastičnije kriminalne drame. Kriminalista treba da ispituje održivost svih predviđenih verzija u svetlu svake pojedine činjenice. Zatim da odbaci sve verzije koje činjenice ne potvrđuju, a usvoji samo onu koju potvrđuje čitav činjenični materijal. Rad sa verzijama jeste primena metode eliminisanja. Sve verzije treba istovremeno proveravati. Koliko je opasno postupanje samo po jednoj verziji (predubeđe-nje) toliko je štetna primena „teorije" redosleda, po kojoj se prvo radi na osnovu najvero-vatnije verzije, pa zatim dolaze na red ostale, jedna za drugom, po kriteriju verovatnosti.

Operativne verzije se konstruišu i proveravaju pre pokretanja istrage, ali i paralelno s istražnim verzijama (kombinovanje istrage i operativne delatnosti). Verzije se često stvaraju na informacionom materijalu operativnog karaktera, pa čak i na osnovu intuicije. Sama po sebi, verzija nije nikad osnov za procesualnu delatnost.

Činjenice na osnovu kojih se u pretkrivičnom postupku stvaraju verzije nisu procesno određene niti uokvirene. Po mišljenju, kome se priključujemo, istražni sudija treba da uzme u obzir i podatke, koji su prikupljeni operativno-taktičkim merama u smislu Cl. 151. ZKP-a (npr. javno pogovaranje, ukazivanje od strane psa tragača, anonimna pisma itd.). Na taj se način ostvaruje organsko ugrađivanje operativno-taktičke delatnosti u istragu i obezbeduje neophodan kontinuitet. Tačno je rečeno da otkriti i razjasniti krivično delo znači "preobraziti neizvesno u izvesno". Istraga ima i funkciju nastavljanja otkriva- nja. U trenutku izrade prvih verzija istražnom sudiji je poznat kudikamo manji broj činjenica, a mnoge i to često najhitnije treba tek otkriti. Upravo na osnovu malog broja poznatih, on planira verzije o nepoznatim činjenicama. U toj fazi je neophodno planirati što više verzija, pri čemu je od značaja da izvesne činjenice (bez kojihje nemoguće planirati sve potrebne verzije) nije moguće otkriti procesualno propisanim metodama.

Ovakav stav nije u suprotnosti sa principima ZKP-a, jer su verzije — to se ne sme zaboraviti — samo misaona verovatnoća i ništa više. Krivični postupak ima za cilj da utvrdi ono što se stvarno desilo, a ne ono što se nije moglo desiti ili obrnuto, što se moglo desiti.

Sasvim je druga stvar sa sudskom verzijom, koja je, za razliku od operativne, istražne ili ekspertne verzije iz kojih proizilazi, zasnovana samo na procesno oformljenim dokazima. Druga je osobenost sudske verzije što se ona odnosi na istinitost optužbe, kao i ostalih verzija iznetih na glavnom pretresu.

Pogrešno je mišljenje koje se često čuje, da se kriminalistika primenjuje samo u prethodnom postupku, pa da se i učenje o planiranju odnosi samo na istragu. Sudsko veće isto tako planira sprovodenje glavnog pretresa, izgrađujući i primenjujući određenu taktiku rukovođenja glavnim pretresom. Sudsko veće planira svoju verziju, obrađenu u presudi, koja se ne mora podudarati ni sa istražnom (izraženom u optužbi), niti sa verzijom odbrane. Po našem mišljenju, sud je dužan da proverava sve, a ne samo verziju optužbe. On je u svakom slučaju obavezan da proveri kontraverziju (o nevinosti okrivljenog, odnosno nepostojanju krivičnog dela ili drugačijoj kvalifikaciji).

Sudska presuda, kao rezultat utvrđivanja i elimmisanja7' sadrži u svom obrazloženju sudsku verziju, zasnovanu na nepobitno utvrđenim činjenicama. Sud mora dokazati istinitost svoje verzije, odbacujući argumentovano sve objektivno moguće verzije, koje su joj suprotne.

Kriminalista je u procesu planiranja i proveravanja verzija svestan da najčešće jedna verzija isključuje druge. Utvrđivanje da ne postoji mogućnost istovremene istinitosti dve i više suprotnih verzija jeste u stvari primena metoda eliminisanja, koja se realizuje u postepenom odbacivanju raznih, inače objektivno mogućih verzija u svetlu svake no- voutvrđene činjenice. Nije retkost da se paralelno sa eliminisanjem nekih verzija stvaraju nove, ukoliko ih diktiraju otkrivene i utvrđene činjenice.

Metod elminisanja verzija ima svoj smisao samo ako se obrazloženim odbacivanjem raznih verzija približavamo utvrđivanju (objektivne) istine. Znači li to da je ona verzija koja je jedina preostala samim tim utvrđena kao istina? Da li je preostala verzija istinita već zbog toga što su sve ostale eliminisane? Na to pitanje treba dati kategoričan negativan odgovor. Metod eliminisanja se obavezno primenjuje u radu sa verzijama ali samo pri njihovom stvaranju i odbacivanju, za njihovu verifikaciju i elminisanje, a ne kao dokaz i argumenat za fundiranje istinitosti preostale verzije, koja može isto tako da bude neistinita kao i odbačene verzije.

Pri stvaranju i proveravanju verzija treba uzimati u obzir i negativne (odrečne) okolnosti, a ne zadržavati se samo na pozitivnim činjenicama, uzimajući ih kao isključivu osnovu za planiranje verzija. Ovo pravilo pomaže da se opovrgnu (eliminišu) sva objašnjenja krivičnog događaja odnosno činjenica, koja s njima nisu u skladu (harmoniji) ili u sticaju. Teško je zamisliti da bi isključenje određenog (konačnog) broja činjenica i objašnjenja moglo automatski dokazati hipotezu koja je preostala. Na primer odbacivanje svih mogućih uzroka požara, osim jednog, još ne dokazuje njegovo postojanje u konkret- nom slučaju. Zbog toga dolazimo do novog, važnog taktičkog pravila: metod eliminisanja mora se primenjivati u stvaralačkom jedinstvu sa metodom pozitivnog utvrđivanja i dokazivanja. Sa dokazivanjem koje opovrgava ostale verzije o ustanovljenim činjenicama treba povezati pozitivno utvrđivanje činjenica, pozitivnu potvrdu istinitosti preostale verzije. Samo se tako može doći do objektivne istine u krivičnom postupku, uzdići od verovatnoće do izvesnosti.

Dokazi i verzije u krivičnom postupku

Materijalni i idealni tragovi, kao i predmeti krivičnog dela su relikti radnje, koja je u prošlosti izvršena i nje više nema. Sasvim svejedno da li su u pitanju materijalni predmeti i tragovi ili sećanja ljudi — svi ti dokazi pružaju sudu samo pojedine strane i fragmente tog događaja iz prošlosti čak u njihovom zbiru, ali nikada u totalitetu. Nasuprot „originalu" koji ne postoji više (krivičnom delu) dokazna građa je uvek nepotpuna.

Uvek se govori o „informacionom deficitu". Nepotpuno, delimično odražavanje krivičnog događaja u njegovim tragovima dovodi do toga da dokazna građa na početku ne dopušta nedvoumne iskaze organa krivičnog postupka. Da li su prikupljene činjenice krivičnopravno relevantne, koju vrednost one imaju za razjašnjenje događaja i donošenje pravilne presude, pitanje je koje se ne može uspešno rešavati bez pravilnog metodskog pristupa. Znanja koja mu nedostaju krivičar mora nadomestiti, privremeno svakako, stvaranjem i proveravanjem verzija, čiji istinosni sadržaj mora utvrđivati pa verzije koje nisu u skladu sa prikupljenim činjenicama eliminisati sve dok ne ostane jedna jedina koju će presuda (oslobađajuća ako je dokazana nevinost, osuđujuća ako je dokazana krivnja, ali ako je oslobađajuća presuda doneta zbog toga, što krivnja nije dokazana po principu in dubio pro reo, ostaje se pri obe verzije koje sud nije bio u stanju da proveri i nijednu eliminiše), dijalektički ukinuti i pretvoriti od verovatnog, problematičnog u pouzdano, sigurno znanje.

Verzije su temeljni metodski instrumenti, čija je funkcija da šupljine i praznine u znanju o krivičnom događaju privremeno popuni" i krivičaru pomogne da ukine višez- načnost u interpretaciji dokaza. Celokupnost indicijalnih dokaza može biti sudu dostatna za donošenje zaključka o postojanju krivičnog dela i vinosti učinioca samo onda ako ona u svom završnom vidu isključuje mogućnost bilo kakvih i kojih verzija, ako je samo taj zaključak proistekao na objektivan način iz odgovarajuće celokupnosti indicijalnih (i neposrednih ako ih ima) dokaza. Bilo koja celokupnost dokaza ako nije dovršena ili nije dovoljno ispitana, daje osnova za stvaranje verzija (verovatnoća), što znači da proces dokazivanja nije završen i zaokružen. Dokazna zgrada je onda dovršena kada su elimini- sane sve verzije, osim jedne, koju će presuda da apsorbira, i samim tim da ukine, jer, per definitionem verzija je jedno od više mogućih (verovatnih) objašnjenja krivičnog događaja ili pojedine njegove činjenice, dakle, verzija postoji samo dotle dok znanje suda o događaju i optuženom nije postalo pouzdanim, izvesnim. U tom trenutku su verzije i ukinute.

Indicijama činjenica može biti ocenjivana samo kao verovatna (veza sa predmetom dokazivanja je pretpostavljena), a mora biti kao takva tretirana sve dok ne bude izgrađen sistem indicija, koji će isključiti verzije o slučajnoj vezi između indicijalnih činjenica i predmeta dokazivanja. Za svaku od raznih indicija mora se stvarati više verzija. Dok je moguće da dokažemo lažnost ili pogrešnost posrednih dokaza u odnosu na predmet dokazivanja pa u tom smislu, i da stvaramo verzije i kontraverzije, to nije moguće učiniti i nezamislivo je kada je reč o vezi između neposrednog dokaza i predmeta dokazivanja (ispitivane činjenice). Očito je da kod neposrednih dokaza glavni problem predstavlja njihova istinitost, pouzdanost, verodostojnost pa je prosto neshvatljivo da forenzička praksa ne planira verzije prema naučno utvrđenim pravilima kriminalističkog učenja o planiranju verzija.

Indicijalni dokaz, koji nužno ima raznovrsna značenja upravo sekarakteriše svojom fragmentarnošću, zbog čega se o njemu može definitivno suditi tek pošto je od svih indicija sačinjen celoviti sistem indicija. O pojedinom indicijalnom dokazu sud će sa pouzdanošću moći ceniti tek pri njegovom razmatranju u celini s ostalim indicijalnim (razume se i neposrednim) dokazima.

Ovakav pristup, dakle, postavljanje i proveravanje verzija, propisuje ZKP u svom članu 347. st. 2: Sud je dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i da na osnovu takve ocene, izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana".

Indicijalni dokaz ima po svojoj prirodi, raznovrsna značenja pa se o njemu ne može davati pouzdan zaključak ako se ne poštuje citirana zakonska odredba o obaveznosti razmatranja dokaza u njihovoj celokupnosti (sistemu). Tek taj sistemski pristup razma- tranju indicijalnih dokaza prvo svakog za sebe pa zatim u sistemu, omogućuje sudu da razotkrije pravu prirodu i značenje veza tih dokaza, kako međusobno tako i prema predmetu dokazivanja. Posle analize i sinteze indicijalnog podsistema prelazi se na analizu i sintezu podsistema neposrednih dokaza i njihovu sintezu u jedinstvenu dokaznu zgradu (kombinovani dokaz kao idealan tip dokazne zgrade). Postavljanjem i proveravanjem verzija otkriva se između više mogućih verzija ona jedina koja je i istinita.

Verzije daju krivičnom postupku smerove i doslednost postupanja, jer predstavljaju instrument naučno organizovanog krivičnog postupka, koji se ne odvija po „principu" samotoka i spontaniteta. Ne samo da o krivičnom događaju postoji naročito na početku, krivičnog postupka, nepotpuni dokazni materijal nego je on po pravilu podoban za različito interpretiranje, činjenično stanje je još neutvrđeno i upravo stoga moraju da postoje razne verzije. Istinosni sadržaj nijednog objašnjenja (javnog tužioca, okrivljenog i njegovog branitelja, oštećenika, veštaka i svedoka) nije utvrđen pa je sasvim jasno da se istovremeno i paralelno moraju uzeti u obzir i proveravati sva moguća objašnjenja (verzije). Ne smeta što mi znamo da će na kraju samo jedna verzija biti potvrđena kao istinita (ili čak, po principu in dubio pro reo, nijedna). Obeskrepljivanje verzija ne treba shvatiti kao neuspeh krivičara nego neophodnu fazu u procesu dokazivanja. Postavljanje, proveravanje i eliminisanje verzija nisu dakako jednokratan čin nego stalan proces sve do pravosnažne presude. Svaka verzija je nepouzdano, problematično, verovatno znanje. Zbog toga je ona uvek i neminovno povezana sa drugim verzijama. Neistražene, nedokazane, neutvrđene činjenice ne dopuštaju da se postavi samo jedna verzija. Jedna verzija — nijedna verzija! Vodinelić je pluralitet verzija uneo u samu definiciju kao jedan od njenih suštinskih elemenata. Mnoštvo verzija se javlja kao izvanredno značajan metodološki faktor otkri- vanja dokazivanja i razjašnjavanja krivičnih dela, jer obezbeđuje svestranost, potpunost i objektivnost krivičnog postupka. Funkcije verzija su trostruke: one su specifično sredstvo za otkrivanje krivično-pravno relevantnih činjenica, sredstvo za prelaženje od verovatnog znanja na pouzdane zaključke i predstavljaju, ujedno, spoznajnu metodu.

Nužno je da se planiraju sve realno moguće verzije bez obzira da li one potvrđuju ili odriču postojanje dela, govore na štetu ili u korist okrivljenog. Sadržaj verzija čine pretpostavljeni (vero- vatni) oblici veza i uzroka pojedinih krivičnih događaja (ili činjenica iz tog kompleksa). Upravo ova problematična priroda (verovatnoća, nerazjašnjenost, nedokazanost) oblika veza i uzroka pojedinih okolnosti krivičnog događaja i iz nje proizašla višeznačnost, različita mogućnost njihovog značenja (tumačenja) kategorički određuju pluralitet verzija. Što je poznato manje činjenica, što su one višeznačnije i otvaraju više mogućnosti tumačenja, utoliko je neophodnije da se planira veći broj verzija. Mišljenja smo da verzije treba postavljati i proveravati kod svih krivičnih stvari bez iznimke i u tome idemo tako daleko da tu obavezu proširujemo i na takve slučajeve u kojima istražene okolnosti sugeriraju samo jedno, na oko nedvoumno, razjašnjenje. Zar se nije desilo da dvojica svedoka kada su se našli na početku ulice zapaze bledog, unezverenog čoveka kako trči u brda sa nožem u ruci, sa koga kaplje crvena tečnost a neposredno zatim naiđu na još topli leš čoveka, probodenog nožem? Njihov iskaz je indicijalan dokaz o prisutnosti na licu mesta, sredstvu izvršenja (crvena tečnost, koja je kapljala sa noža, verovatno je krv), psihičkom delovanju krivičnog dela na učinioca (indicija bežanja i sakrivanja), što sve zajedno čini osnovanu sumnju potrebnu za pokretanje istrage (čl. 157. ZKP).

Verzija odbrane tog čoveka, koja se pokazala kao istinita (kontraverzija onoj javnog tužioca) glasila je ovako: „Išao sam, ophrvan domaćim brigama, tom ulicom kada mi, odjednom, na moje zaprepašćenje, dotetura pravo u naručje čovek, sa nožem zabodenim u predelu srca. Mahinalno mu izvadim nož iz tela i položim telo na tlo. On odmah umre, a mene obuzme panični strah i osećanje da ako me neko zatekne tu, kraj ubijenog, svi će reći da sam to ja učinio. To je bilo jače od mene i ja pobegnem. Tog čoveka uopšte ne poznam, nemam nikakav racionalan motiv za to delo, smatram da sam normalan i da nemam ni patoloških motiva". Kontraverzija o nevinosti okrivljenog je potvrđena i on je oslobođen od krivične odgovornosti. „Sumnja" i „verzija" su vrlo srodni pojmovi. Verzija koja se nalazi u osnovi rešenja o otvaranju istrage protiv okrivljenog nije, na sreću, jedina verzija koju postavlja istražni sudija. On znao to ili ne (poput Molijerovog Jourdaine, koji je četrdeset godina govorio u stihu a da to nije znao!), postavlja i kontraverziju: okrivljeni, iako verovatni, nije učinilac krivičnog dela. Ovo proizlazi iz definicije istrage kako je daje stav 2. član 157. ZKP: „U istrazi će se podići optužnica ili obustaviti postupak". Očigledno postupak se obustavlja ako je pobedila kontraverzija, a nastavlja ako je verzija o vinosti naišla na još veću verovatnoću dokazanosti (»Sumnju u užem smislu reči").

Obradimo malo izneti primer. Pretpostavimo da su naša dvojica svedoka nešto požurila i opazila da Marko Marković vadi nož iz džepa, zamahuje njime, ubada i beži u brda. Ovde će njihov iskaz predstavljati neposredan dokaz, jer on ima i dopušta samo jedno značenje. Planiranje kontraverzije o samom delu bilo bi ovde besmisleno, ali bi svakako morali stvoriti verziju o istinitosti i kontraverziju o neistinitosti njihovog iskaza, pa ih rezultatima istih istražnih i sudskih radnji proveravati i jednu od njih eliminisati. Međutim, moramo biti sasvim načisto s tim šta su oni opažali i da li u njihovom iskazu nema elemenata nesvesnog zaključivanja (koje, dakako, može biti pogrešno).8' Mogli su ti svedoci da čulom vida zapaze i kako Petar vadi nož iz grudi žrtve i da pri tome, nesvesno zaključe: .Ako ga je izvadio on je neposredno i ubo, dakle, on je ubio". Još je H. Gross, otac kriminalistike9) pisao: .Kada želimo da utvrdimo činjenično stanje nekog slučaja na osnovu iskaza svedoka, stalno ćemo kako su nas učili od početka, insistirati da nam svedok saopšti samo svoja opažanja, a da mora nama prepustiti izvođenje zaključaka. Pri tome je, međutim, počinjena velika pogreška da primamo saopštavanje njegovih opažanja kao nešto potpuno bez zaključka, tj. da ono što je on kazao promatramo kao tačno, čim raspolažemo opravdanom pretpostavkom da svedok hoće da kaže istinu. Ali, ako smatra- mo da u reprodukciji čulnih opažanja svedoka nema zaključaka, za nas otpada povod da pitamo za ratio concluendi, koji je svakako još važniji nego ratio sciendi za koji će pitati svaki pravnik." Ako su svedoci zapazili Marka kako vadi nož iz prsa ubijenog, njihov iskaz nije neposredan nego indicijalan dokaz, jer dopušta i traži postavljanje i proveravanje više različitih i suprotnih verzija i to od samog početka pa do završetka postupka.

Stvaranje verzija nije procesna, ali predstavlja paraprocesnu aktivnost

Verzije su .obrazložena zaključivanja" (Seidel-Gross)10), »obrazložene pretpostav- ke" (Graichen-Seidel),11' .logička kategorija (hipoteza)" prema Forkeru,12'prema Feixu13)

„specijalni oblik hipoteze", prema Vasiljevu — Muđuginu — Jakuboviču .pretpostavke istražnog sudije" .M) Dok E. Stelzer smatra daje ,sa spoznajno-teoretskog stajališta suština verzije ista kao i kod hipoteze",13' K. M. Böhme16) misli daje verzija posebna forma primene naučne hipoteze u kriminalistici, a Brunon Holyst17> tretira verziju kao vrstu hipoteze, itd. Smatra se, manje-više, da su verzije, varijante posebne hipoteze, što i mi prihvatamo.

Nijedna hipoteza (verzija) sama po sebi nije procesni akt, kao što su to npr. rešenje o otvaranju istrage, optužnica i presuda. Verzije su samo oblici misaone delatnosti organa krivičnog postupka, ali takve misaone delatnosti, koje su neraskidivo srasle i isprepletene sa preduzimanjem procesnih dokaznih radnji i nalaze se u njihovoj osnovi i rezultatima, iako je pri tome nesumnjiva činjenica da ne postoji nekakva posebna radnja, koja bi samostalno i isključivo služila formuliranju verzija. Zbog toga se stvara privid kao da je krivično-procesno pravo indiferentno prema postavljanju i proveravanju verzija. Ovim i tumačimo okolnost što se u udžbenicima krivično-procesnog prava, osim u onom prof. Dimitrijevića, i ne spominju. Smatramo da je rad sa postavljanjem verzija (rad sa hipotezama) procesno-taktička delatnost misaone prirode pa se stoga procesno i ne reguliše (nemoguće je da dobije neku procesnu formu i vrši se po čisto logičkim i psihološkim pravilima).

Međutim, nismo sigurni da se to isto može reći i za proveravanje verzija, koje se, u obliku praktičnih procesnih radnji, vrši po procesnim pravilima. Svakako da se o krivično-procesnoj prirodi verzija mogu voditi diskusije, jer su u celokupnom procesual- nom dokazivanju bitno srasle njegove dve jednakovredne komponente — misaona i praktična, koje se za marksistu nalaze u dijalektičkom uzajamnom odnosu. Dokazivanje se ne može tretirati niti kao čisto misaona aktivnost, niti samo kao čisto praktična delatnost (preduzimanje dokaznih radnji u istrazi, i na glavnom pretresu). U nauci krivičnog procesnog prava pojavljuju se oba zastranjenja. Međutim, subjekt i objekt i u krivičnom postupku čine jedinstvo protivrečnosti, a spoznaja stvarnosti krivičnog dela ne vrši se u nekom praznom prostoru, izvan praktičnog uzajamnog delovanja subjekta krivično-pro- cesne spoznaje i njegovog isto tako procesnog objekta. Izvan delatne, praktične sfere krivičnog postupka nema spoznaje stvarnosti krivičnog dela, do te spoznaje se dolazi upravo u tom praktičnom procesu i ona se na svom početku, u svom trajanju, i na kraju nalazi u tom procesu. Verzija iako nije regulisana ZKP nalazi se u srcu krivičnog postupka, ona je njegovo strateško jezgro.

Iako su hipoteze (logički fenomen), verzije se ne mogu svesti na gole logičke operacije, zbog čega ih i smatramo procesno-taktičkim institutom. Naime, one nalaze svoj objektivizirani izraz u konkretnim procesnim radnjama krivično-procesnih subjekata. Zbog toga je neophodno da se istražne i sudske verzije uključe u učenje o sudskim dokazima, kao što je to uradio D. Dimitrijević. U dokazivanje uključujemo postavljanje mogućih istražnih i sudskih verzija, prikupljanje, proveru i ocenu tih dokaza upravo u okviru tih verzija, što i nalaže da se verzije izučavaju i u krivično-procesnoj nauci, a ne samo kriminalistici.

Istražni sudija i raspravno veće ocenjuju relevantnost dokaza koji se pojam može definisati kao njihovo svojstvo da odražavaju objektivnu vezu sa bilo kojom činjenicom iz okvira predmeta dokazivanja i, dakako, s tom celinom. Ove granice dokazivanja traže postavljanje i proveravanje verzija o relevantnosti dokaza. Dok je ta veza za neposredni dokaz jednoznačna, za indicijalni ona je uvek višeznačna i imperativno nalaže planiranje i proveravanje verzija o relevantnosti dokaza. Kada istražni sudija donosi naredbu o pretresu (čl. 206, 207. ZKP) on to čini stoga što polazi od prognozne verzije da će organi unutrašnjih poslova u stanu osumnjičenog naći košulju poprskanu ljudskom a ne kokošjom krvlju. Ali posle pronalaska krvave košulje on polazi i od kontraverzije da su krvne mrlje na toj košulji od vlastite krvi, jer je stan pun stenica itd. To znači da će istražni sudija na osnovu indicija, stvoriti verziju o postojanju njihove relevantne veze sa predmetom dokazivanja, ali i kontraverziju o nepostojanju takve veze. Ne dokazuje se samo predmet dokazivanja nego i dokazne činjenice pa se u pogledu njih planiraju posebne verzije.

Jedna među opštim verzijama tzv. verzija kvalifikacije (pretpostavka o biću kri- vičnog dela) nalazi svoje otelovljenje, materijalizaciju u optužnim aktima (zahtev za pokretanje istrage, čl. 158. ZKP), zahtev za vanredno podizanje optužnice čl. 160. ZKP, optužnica, čl. 262. ZKP) i rešenjima istražnog sudije i raspravnog veća. Naprimer, verziju odbrane okrivljenog sud je obavezan da svestrano proverava prikupljanjem drugih dokaza (čl. 223. ZKP). Zar to nije nalog da se pretpostavka okrivljenog prihvati kao službena verzija i ona kao kontraverzija verziji javnog tužioca — najbrižljivije i najsavesnije proveri pa potvrdi ili eliminiše? Šta vidimo iz ovog rezonovanja? Da je svaki istražni ili sudski čin (radnja) u krivičnom postupku organski povezan sa dokazivanjem, a ovoga nema bez postavljanja i proveravanja verzija. Verzije se pojavljuju kao paraprocesne pojave.

Dodajmo još nekoliko nasumce uzetih primera (ad exempli causa). Kod naredbe o veštačenju verzije su "sakrivene" u pitanjima, koja sud i drugi subjekti postavljaju veštacima, a kod poziva svedoka na saslušanje u izboru i u redosledu postavljanja pitanja (pri čemu ona moraju da se odnose na sve moguće opšte i posebne verzije).

Verzije raspravnog veća

Sudske verzije su varijante posebne hipoteze o istinitosti verzija, koje sadrži optužnica, a zasniva se na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu (načelo neposrednosti). Te će verzije naći svoj prirodni završetak u presudi (izreci i obrazloženju). Sudske verzije su osovina organizacije celokupnog glavnog pretresa, koja usmerava strategiju i taktiku rukovođenja njime. Smatramo da sudsko veće u planiranju verzija nije ograničeno verzijom optužnice nego je ovlašćeno da stvara sve moguće verzije, kako mu to već diktira tok i ishod dokaznog postupka.

Sudske verzije nalaze svoj izraz u presudi i moraju se odnositi na čitav predmet dokazivanja (u tom je smislu veće vezano optužnicom — princip identiteta optužnice i presude, stav 1. i 2. čl. 346. ZKP-a, ali samo u pogledu činjeničnog opisa lica krivičnog dela i utuženog lica).

Time što je neku verziju proglasio istinitom sud mora iscrpno obrazložiti i argumentovati svoje odbacivanje drugih verzija. Presuda (osim oslobađajuće iz čl. 350. st. 3. ZKP-a „ako nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje se optužuje") se ne sme i ne može zasnivati na verovatnoći (najverovatnijoj verziji). Ako sud nije svoju verziju, koju proglašava istinom, temeljito potkrepio pouzdanim dokazima, ako dokaznu zgradu nije doveo dojednoznačnosti (isključenja mogućnosti svake druge verzije), on je pogrešnu verziju uzdigao na stupanj istine tj. načinio je sudsku pogrešku (Justizmord, cause celebre). Ukoliko je stvar ostala na nivou verzija (a videli smo da verovatnoća i to svaka, bez izuzetka ima svoju protivverovatnoću, kontraverziju) sud će po principu in dubio pro reo da donese oslobadajuću presudu, jer nije bio u stanju da eliminiše ni verzije optužbe ni verzije odbrane, a u korist okrivljenog govori presumpcija nevinosti (čl. 3. ZKP) (koja kategorički traži planiranje kontraverzije).

Ako istražne verzije nisu bile pravilno postavljene i proverene u istražnom mate- rijalu i na glavnom pretresu one će lako postati sudskim verzijama što odgovara načelu aktivnosti suda i načelu objektivne istine.

Međutim, sasvim je moguće da pojava novih dokaza na glavnom pretresu traži planiranje i sasvim novih verzija.

Pošto sud ima pred sobom već određenu sumu prikupljenih i interpretiranih činjenica on po pravilu, nema potrebu da postavlja verzije u pogledu brojnih činjenica, koja se javlja istražnom sudiji, koji obavlja heurističku funkciju.

Međutim, ova činjenica ne snižava vrednost sudskih verzija, kako opštih tako i posebnih (o događaju u celini i elementima bića krivičnog dela i o pojedinim dokaznim činjenicama).

Ako dokazi, koji su izvedeni na glavnom pretresu, ne potvrđuju verzije javnog tužioca ili odbrane, sud će stvoriti nove svoje verzije, a demantovane odbaciti ili pak ako stanje dokaznog postupka traži prikupljanje novih dokaza.

Ekspertna verzija o identitetu

U slučaju da ekspert istražnom sudiji ili raspravnom veću prezentira „verovatan" zaključak (mišljenje) nastaju nedoumice o značenju takvog dokaza.18) Ako savrcmeni nivo nauke ne pruža metode za davanje mišljenja, ekspert, po našem mišljenju, ne bi smeo dati bilo kakav zaključak. Verovatnoća u veštakovom mišljenju uvek je samo njegova verzija, pa i onda kada je reč o „ verovatnoći koja se graniči sa izvesnošću". U osnovi sudske osude ne mogu se nalaziti pretpostavke, verzije, verovatnosti. Sudski dokaz može da bude samo činjenica (ne verzija) i to takva činjenica, koja je pouzdano utvrđena.

Kada veštak daje .kategoričko" mišljenje, on to čini zato što je pouzdano uveren u tačnost svog zaključka. Takva njegova (subjektivna) uverenost doduše, proizlazi iz podudarnosti (u slučaju utvrđenja identiteta), odnosno različitosti (u slučaju utvdenja neidentiteta) celokupnosti identifikacionih obeležja, koja je (po uverenju veštaka) nepo- novljiva. Međutim, sve do sudske ocene ovaj kategoričan zaključak ostaje verzijom veštaka, koja podleže kritičkom ispitivanju od strane sudskog veća. Tako sud može odbaciti „kategoričan" zaključak a usvojiti „verovatan". Kada veštak daje „verovatan" zaključak, on time samo vrši svoju ocenu pouzdanosti činjenica, koje je ispitivao. U krajnjoj liniji, dokazna vrednost veštačenja ne zavisi od apodiktičke ili problematične forme datog mišljenja. Nijedno veštačenje ne vezuje sud (čl. 16. ZKP). Bilo bi pogrešno misliti da se „verovatan" zaključak zasniva na nedovoljno pouzdanim činjenicama, a

„kategoričan" zaključak na činjenicama koje je veštak pouzdano utvrdio. Ne. I jedan i drugi se temelje na celokupnosti pouzdano utvrđenih činjenica.

Dilema glasi: da li „verovatan" zaključak veštaka može biti indicijalan dokaz u krivičnoj stvari? Kakvog smisla ima veštakov zaključak da je seča voćnjaka izvršena sa velikom verovatnoćom sekirom Petra Petrovića? Istina je jedna, nedeljiva. Za tu seču nema drugih mogućnosti, ta sekira je upotrebljena ili nije. Problematičan zaključak veštaka o identitetu — sam za sebe i sam po sebi — ne može biti upotrebljen kao dokaz. Zašto? Jer, on nije, pouzdano utvrđena činjenica, on nije, dakle, indicijalna činjenica, nego samo i isključivo verzija o indicijama. Verovatan zaključak veštaka ima vrednost i kvalitet samo verzije. U osnovi sudske odluke o identitetu ne može ležati verovatnoća. Takozvani verovatan zaključak o identitetu sastoji se, u stvari, od dva zaključka: jednog prikrivenog, kategoričkog o grupnoj pripadnosti i drugog, verovatnog, o identitetu koji se zasniva na prvom. Ova grupna pripadnost — istorodnost, sličnost, pojavljuje se kao jedna od indicija, ali pri tome, ne smemo zaboraviti da se ona utvrđuje samo „katego - ričkim" zaključkom o grupnoj pripadnosti.

U našoj krivično-procesnoj i kriminalističkoj literaturi jedva da su dodirnuta pitanja učenja o planiranju predkrivičnog i krivičnog postupka. Planiranje je u praksi najslabija karika. Mnogi njeni nedostaci upravo proističu iz nepostojanja planiranja postupka. Među uzrocima koji izazivaju pogreške konkretnih, krivičnih postupaka, istaknuto mesto zau- zimaju nepostojanje odgovarajuće čujnosti i usmerenosti u postupanju i neosposobljenosti krivičara, da se služi metodikom izrade i proveravanja verzija. Nepostojanje dobro promišljenog poretka u svim procesnim radnjama — što može dati samo planiranje i proveravanje verzija — dovode često do toga da se postupak odvija samotokom (spontano) i nužno ostaje samo torzo. Plan nije nipošto popis nameravanih radnji, na što se on u praksi isuviše često i svodi. Manjkava praksa ne obezbeđuje naučno organizovani nivo rada u krivičnom postupku.

Izrada istražnih i sudskih verzija unapređuje brže i tačnije ustanovljavanje i interpretiranje činjenica u krivičnom postupku. U sadržaj planiranja postupka spadaju: a) određivanje predmeta konkretnog krivičnog postupka, b) izrada verzija, c) organizovanje provere verzija svim potrebnim procesnim radnjama. Upravo to i jeste hod krivičnog postupka. Bez planiranja postupka nema ni ostvarenja načela procesne ekonomije. Nepo- stojanje teoretske obrade problema planiranja postupka u nas očigledno je imalo negativan uticaj na praktičare. Oni, što je paradoksalno, misle — ako uopšte razmišljaju o tome — da je postavljanje svih verzija, organizovanje njihovog proveravanja i stvaranje pismenog plana gubljenje vremena.

Planiranje operativno-taktičkih i istražnih radnji stvara se kombinovanjem metode analize i sinteze, indukcije i dedukcije kao i analogije.19' Jedinstveno krivično delo rastavljamo na pojedine okolnosti koje ispitujemo. O svakoj od ovih okolnosti stvaraju se na osnovu devet glavnih pitanja verzije. Za svaku verziju postavlja se, prema datoj situaciji, različit broj pitanja, koja se objašnjavaju pomoću raznih operativno-taktičkih mera i istražnih radnji. Jednom merom ili radnjom treba istovremeno proveravati sve verzije. Verzije se mogu međusobno isključivati ili dopunjavati. Često su za utvrđivanje neke okolnosti neophodne razne mere i radnje u mnogostrukim kombinacijama. Zbog toga sto je krivični događaj (jedinstvenu celinu) u mislima rastavio, dolazi krivičar u situaciju da sa velikom oštroumnošću odredi pravce postupanja, što ne bi bio u stanju bez primene analize. Ali pri tome mora stalno imati na umu da je krivično delo neraskidiva celina. To je jedinstven niz uzroka i posledica, koji su međusobno čvrsto i komplikovano povezani. U pojedinoj etapi operativno-taktičkog i istražnog rada može isprednjačiti čas analiza, čas sinteza, ali su obe neophodne. Rezultati analiza proveravaju se sintezom. Plan treba stalno proveravati, menjati i ispravljati u skladu sa novoutvrđenim činjenicama. Ako se ne postupa tako plan ne predstavlja rukovodeću liniju rada nego štetan teret. On tada u stvari i nije plan.

Dr VLADIMIR VODINELIĆ