UVOD Narodna skupština Republike Srbije je dana 26. septembra 2011. godine usvojila Zakonik o krivičnom postupku3 koji je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a trebalo je da se primenjuje od 15. januara 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala ili ratnih zločina koji se vode pred posebnim odeljenjem nadležnog suda (u tom slučaju primenjuje se od 15. januara 2012. godine. S obzirom da nisu bili ispunjeni uslovi za njegovu primenu Narodna skupština je prolongirala rok primene. Novi Zakonik o krivičnom postupku počeo je da se primenjuje od 01. oktobra 2013. godine. Ovakav „vacatio legis“ bio je dovoljan da se počne sa primenom novih zakonskih rešenja u praksi.
Jedna od najznačajnih novina u Zakoniku o krivičnom postupku je prenošenje istrage iz nadležnosti istražnog sudije u nadležnost javnog tužioca.4 Međutim, naglasak u ovom radu će biti stavljen na nova rešenja Zakonika u postupku primene policijskih ovlašćenja. Pojam pretkrivičnog postupka je izostavljen u novom Zakoniku, mada on realno i faktički postoji i obuhvata sve one aktivnosti subjekata predistražnog postupka koje prethode donošenju naredbe o sprovođenju istrage. Naše zakonodavstvo nije sadržavalo odredbe o pretkrivičnom postupku sve do stupanja na snagu Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine.5 Tek tada pretkrivični postupak po prvi put postaje zakonski pojam. Formalnom krivičnom postupku mora da prethodi jedan poseban postupak, upravni i kriminalistički po svojoj pravnoj prirodi, čiji je cilj da omogući pokretanje krivičnog postupka za krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Sadržina tog postupka se sastoji u otkrivanju krivičnih dela, prikupljanju i obezbeđenju tragova krivičnog dela i predmeta koji mogu da posluže kao dokazi, u pronalaženju učinioca krivičnog dela, sprečavanju da se on sakrije ili pobegne i na kraju, u podnošenju krivične prijave (Grubač, 2005: 100). POLICIJA U PREDISTRAŽNOM POSTUPAKU U novom Zakoniku se susrećemo sa potpuno novim terminom „predistražni postupak“, koji je terminološki „zamenio“ dosadašnji pretkrivični postupak. Međutim, ovakva terminološka sličnost prikriva i kvalitet suštinskih promena koje su izvršene novim Zakonikom. Važno je zapaziti da predistražni postupak i istraga, saglasno novoj ulozi javnog tužioca, sada predstavljaju tužilački deo postupka. Tek potvrdom optužnice, postupak iz tužilačke, prelazi u sudsku fazu (Beljanski, Ilić, Majić, 2012: 30). Jedan od nedostataka do sada važećeg krivičnoprocesnog sistema ogleda se u činjenici da je neretko najveći broj dokaza prikupljan u pretkrivičnoj fazi postupka. Rešenje ovog problema zakonodavac je potražio u širenju granica istražnog na uštrb granica predistražnog postupka, odnosno faze koja ovome prethodi. „Liniju razgraničenja“ dve faze postupka sada predstavlja preduzimanje prve dokazne radnje od strane javnog tužioca ili policije u predistražnom postupku. Naredbu o sprovođenju istrage kojom započinje ova faza postupka, javni tužilac mora doneti pre ili neposredno posle prve dokazne radnje, a najkasnije 30 dana od kada ga je o njenom preduzimanju obavestila policija. Na ovaj način težište prikupljanja dokaza se vraća u fazu istrage, koja je za ovu aktivnost i predviđena.
Kao što je već navedeno, jednu od najznačajnijih novina u Zakoniku predstavlja uvođenje tzv. tužilačke istrage. Iako najznačajnija, promena organa koji rukovodi istragom ne predstavlja jedinu izmenu u ovoj fazi postupka. Jedno od novih rešenja koje je u korelaciji sa ranijim započinjanjem istrage jeste i to da se istraga protiv određenog lica pokreće pri postojanju nižeg stepena sumnje – osnova sumnje6 da je ono učinilo krivično delo. Ovakvo rešenje je razumljivo imajući u vidu da istraga sada praktično započinje prvom dokaznom radnjom koja je preduzeta, odnosno u situaciji u kojoj je i stepen sumnje, kada je reč o izvršiocu krivičnog dela, niži (Beljanski, Ilić, Majić, 2012: 33). Prema ranijem rešenju (čl. 241. ZKP) istraga se pokretala protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja7 da je učinilo krivično delo.
Predistražni postupak je rezervisan za radnje koje javni tužilac, kao rukovodilac ove faze postupka, preduzima radi gonjenja učinilaca krivičnih dela. Ove radnje javni tužilac može da poveri policiji koja je dužna da izvrši njegov nalog i da ga o tome redovno obaveštava. Policija ima na raspolaganju već poznate operativno‐taktičke mere i radnje koje preduzima u cilju pronalaženja učinioca krivičnog dela, sprečavanja njegovog sakrivanja ili bekstva, radi otkrivanja i obezbeđenja tragova krivičnog dela i predmeta koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. O preduzetim radnjama policija je dužna da bez odlaganja obavesti javnog tužioca. Lice prema kome policija preduzima radnje u predistražnom postupku je osumnjičeni8. Osumnjičeni je i lice protiv koga se vodi istraga. Prema ranijem rešenju za lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage je u ZKP upotrebljen izraz „okrivljeni“.
Predistražni postupak počinje merama i radnjama policije odmah po saznanju da postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka (član 286. st. 1).
Da bi ispunila svoje dužnosti iz predistražnog postupka policija preduzima radnje, počev od prikupljanja obaveštenja od građana pa do ostvarivanja uvida u dokumentaciju državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica. Ako uporedimo odredbu član 225. st. 2. Zakonika iz 2001. godine (ovlašćenja policije za preduzimanje potražnih radnji) sa odredbom člana 286. st. 2. novog Zakonika (ovlašćenja policije) vidimo da je sada precizirano da ograničenje kretanja na određenom prostoru može trajati najduže do osam časova. U ranijem Zakoniku stajalo je da se kretanje na određenom prostoru može ograničiti za neophodno potrebno vreme.
O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji, a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti, sastaviće se zapisnik ili službena beleška.
Po nalogu javnog tužioca policija može u cilju ispunjenja ovih dužnosti pribaviti evidenciju ostvarene telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili izvršiti lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija. O preduzimanju ovih mera i radnji policija odmah, a najkasnije u roku od 24 časa nakon preduzimanja, obaveštava javnog tužioca. Lice prema kome je primenjena neka od ovih mera i radnji ima pravo da podnese pritužbu nadležnom javnom tužiocu. DOKAZNE RADNJE POLICIJE Na osnovu člana 287. novog Zakonika policija ima ovlašćenje da u predistražnom postupku preduzima dokazne radnje. O tome će policija bez odlaganja obavestiti javnog tužioca. Dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem dokaznih radnji mogu biti korišćeni u daljem toku krivičnog postupka, ako su dokazne radnje sprovedene u skladu sa ovim zakonikom. Odredbom član 299. stav 4. novog Zakonika propisano je da javni tužilac može poveriti policiji izvršenje pojedinih dokaznih radnji u skladu sa odredbama ovog zakonika.
Prema ranijem ZKP u hitne istražne radnje spadale su: pretresanje stana i lica, privremeno oduzimanje predmeta, uviđaj i veštačenje, osim obudukcije i ekshumacije leša. (član 238). Novi Zakonik ne navodi koje dokazne radnje preduzima policija. Član 153. novog Zakonika govori o privremenom oduzimanju predmeta i isprava. U stavu 3. ovoga člana stoji: „Ako pretresanje nije preduzeo javni tužilac, niti je njemu prisustvovao, organ koji je izvršio pretresanje o tome će odmah obavestiti javnog tužioca“. Jasno je da je taj organ policija. Međutim, to se ne navodi u ovom članu. U članu 82. stav 5. ranijeg ZKP stajalo je “Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1. ovog člana kad postupaju po članu 225. (potražne radnje) i 238. (hitne istražne radnje) ovog zakonika ili kad izvršavaju nalog suda. U vezi sa preduzimanjem pretresanja stana i drugih prostorija u članu 158. stav 1. novog Zakonika stoji: „Javni tužilac ili ovlašćena službena lica policije mogu izuzetno bez naredbe suda ući u stan i druge prostorije i bez prisustva svedoka preduzeti pretresanje stana i drugih prostorija ili lica koja se tu zateknu”. Ovo je jedina odredba Zakonika u vezi sa pretresanjem stana i drugih prostorija koja pominje policiju. Kod drugih dokaznih radnji (saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, veštačenje, uviđaj) nigde se ne pominje policija. Jedino kod pretresanja lica bez naredbe suda stoji da je to ovlašćenje policije (čl. 159. ZKP).
Prema ranijem rešenju policija je mogla sama obaviti uviđaj za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina, ako istražni sudija nije u mogućnosti da odmah iziđe na lice mesta. Ako istražni sudija stigne na lice mesta u toku uviđaja, on je mogao preduzeti ove radnje. Ukoliko su bili u pitanju uviđaji za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko deset godina policija je bila dužna samo da obezbedi takvo mesto događaja i da sačeka istražnog sudiju, koji će rukovoditi uviđajem. U toj situaciji, pre dolaska istražnog sudije policija nije bila ovlašćena ni za preduzimanje onih radnji koje ne trpe odlaganje, a koje se mogu smatrati delom uviđaja. Policija je imala obavezu da istražnom sudiji pruži potrebnu pomoć, uključujući i kriminalističko‐tehničku pomoć, ali tek na zahtev istražnog sudije, što se saglasno tome odnosi i na sve radnje u okviru uviđaja kojim rukovodi istražni sudija. Raniji ZKP je predviđao da policija može sama odrediti veštačenja koja ne trpe odlaganje, osim obdukcije i ekshumacije leša, za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina.
Kao dokazne radnje policije u skladu s odredbama novog ZKP‐a treba analizirati kroz sledeća ovlašćenja policije u predistražnom postupku i istrazi: prikupljanje obaveštenja od građana, prikupljanje obaveštenja od pritvorenika, saslušanje osumnjičenog, policijsko hapšenje, zadržavanje osumnjičenog, zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela, kao i kroz izvršavanje naloga Javnog tužioca, odnosno zahteva koje tužilaštvo ima prema policiji u istražnom postupku. PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA OD GRAĐANA Pravni osnov za primenu ovog ovlašćenja policije je član 288. novog Zakonika, dok je po ranijem Zakoniku policija ovu radnju preduzimala na osnovu člana 226. Upoređujući odredbe ovih propisa uočavamo da nema razlike u pravilima po kojima policija može pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja. Postupajući po ovim odredbama policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, odnosno ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz člana 289. ovog zakonika. Ovim članom je propisano ovlašćenje saslušanje osumnjičenog. Ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog.
Prikupljanje obaveštenja od građana vrši se po pravilu u neposrednom razgovoru ovlašćenog službenog lica policije i građanina, nakon njegovog usmenog ili pismenog pozivanja, ukoliko se razgovor obavlja u službenim prostorijama policije.
U usmenom ili pismenom pozivu saopštiće se razlog pozivanja, svojstvo u kome se građanin poziva i upozorenje da neodazivanje pozivu povlači prinudno dovođenje. Ukoliko građanin nije na to bio upozoren prilikom pozivanja, on se ne može prinudno dovesti, ako se nije odazvao takvom pozivu. Kada je u pitanju prinudno dovođenje građanina koji se nije odazvao pozivu važe odredbe koje se odnose na prinudno dovođenje osumnjičenog.
U izrazito hitnim slučajevima, može se poziv upućivati i sa naznakom "odmah", ali u tim slučajevima se pozvano lice treba, po pravilu, kad god je to moguće, prevesti odgovarajućim prevoznim sredstvom. Po njega će se uputiti ovlašćeno službeno lice koje će pozvanom moći da objasni zašto je potrebno da se sa njim odmah obavi razgovor u službenim prostorijama. Ako pozvani građanin zahteva naknadu za stvarno nastale troškove, koje je imao odazivajući se pozivu, naknadu treba da mu isplati organ koji ga je pozvao.
Takođe, treba istaći, da prilikom preduzimanja ovih radnji mora se voditi računa da to bude vreme, mesto i način koji najviše odgovara građanima, a da se, izuzetno, kada okolnosti slučaja nalažu može postupiti i drugačije, vodeći pri tom prvenstveno računa da se ne naškodi ugledu tog lica (Vuković, Đokić, 2002: 207).
Prikupljanje obaveštenja od istog lica, kao i do sada, može trajati onoliko koliko je neophodno da se dobije potrebno obaveštenje, a najduže četiri časa, a po pristanku lica koje daje obaveštenje i duže. Kao i ranije i u novom Zakoniku je propisano da se obaveštenja od građana ne smeju prikupljati prinudno. Prema novom rešenju oba veštenja se ne smeju prikupljati uz obmanu ili iscrpljivanje, a uz poštovanje ličnosti i dostojanstva građana.
Mada nije striktno propisano u zakoniku, građanin ima pravo da dođe u prostorije policije sa svojim advokatom. U tom slučaju policija će dopustiti da advokat prisustvuje prikupljanju obaveštenja od građana. Policija u svom radu ovako i praktično postupa.
O obavljenom razgovoru se sačinjava službena beleška o datom obaveštenju koja će se građaninu pročitati nakon sačinjavanja. Građanin može staviti primedbe na sadržinu službene beleške. Ove primedbe policija je dužna da unese u službenu belešku. Ukoliko građanin zahteva, izdaće mu se kopija službene beleške o datom obaveštenju.
Građanin se može ponovo pozivati radi prikupljanja obaveštenja o okolnostima drugog krivičnog dela ili učinioca, a radi prikupljanja obaveštenja o istom krivičnom delu samo ako se dobrovoljno odazove, s obzirom da se usled neodazivanja na poziv za prikupljanje obveštenja o krivičnom delu povodom kog je razgovor jednom obavljen, ne može prinudno dovesti. PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA OD PRITVORENIKA Pravni osnov za primenu ovog ovlašćenja sadržan je u članu 288. stav 7. novog ZKP. Na osnovu ovog člana policija u predistražnom postupku, kada joj to odobri sudija za prethodni postupak, predsednik veća ili sudija pojedinac, može prikupljati obaveštenja od pritvorenika, ako je to potrebno radi otkrivanja drugih krivičnih dela ili drugih učinilaca. Zakonikom iz 2001. godine ovo ovlašćenje su imali, takođe, organi unutrašnjih poslova (226. st. 10). U pogledu vremena i mesta na kome se prikupljaju obaveštenja nema razlike u zakonskim rešenjima novog i ranijeg ZKP. I prema novom ZKP ova će se obaveštenja prikupljati u zavodu u kojem je okrivljeni pritvoren, u vreme koje odredi sud, i u prisustvu branioca. SASLUŠANJE OSUMNJIČENOG Saslušanje osumnjičenog u predistražnom postupku je slično saslušanju osumnjičenog u pretkrivičnom postupku po dosadašnjem Zakoniku. Ovu radnju mogu preduzeti policija i javni tužilac shodno odredbama Zakonika koje osumnjičenom garantuju punu zaštitu prilikom saslušanja. Preduzimanje ove radnje je prvenstveno u nadležnosti javnog tužioca. Policija ima ovlašćenje da preduzima ovu radnju samo ako joj to javni tužilac poveri. Do primene ovog ovlašćenja u praksi najčešće dolazi nakon pozivanja građanina radi prikupljanja obaveštenja. Ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah obavesti da ima pravo da: 1) u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku i 2) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu. Osumnjičeni se obaveštava o pravu da uzme branioca10 koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju. Ako je angažovao branioca ili se radi o slučaju obavezne stručne odbrane, osumnjičeni nije dužan da bez branioca odgovara na postavljena pitanja.
Nakon ovoga policija o potrebi saslušanja osumnjičenog bez odlaganja obaveštava javnog tužioca. Članom 291. stav 3. predviđene su dve mogućnosti: 1) Javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog i 2) Javni tužilac može poveriti policiji da sama obavi saslušanje osumnjičenog, kome on može prisustvovati.
Ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca. O saslušanju osumnjičenog sastavlja se zapisnik koji se osumnjičenom čita i koji on potpisuje. U zapisnik se unose i sve primedbe koje je osumnjičeni dao. Zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. Ako javni tužilac nije prisutan saslušanju osumnjičenog, policija će mu bez odlaganja dostaviti zapisnik o saslušanju.
Radi podsećanja: prema ZKP iz 2001. godine da bi se ispunili uslovi da se zapisnik o saslušanju osumnjičenog pred policijom ne izdvaja iz spisa i da se može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, svakom saslušanju osumnjičenog pred policijom morao je da prisustvuje advokat odnosno branilac, bez obzira za koje se krivično delo tereti. Jednostavno rečeno, prisustvo branioca je bilo obavezno i kada nisu bili ispunjeni uslovi za obaveznu odbranu (okrivljenog) već i prilikom donošenja odluke o davanju iskaza pred policijom. Znači saslušanju osumnjičenog morao je da prisustvuje branilac da bi zapisnik o saslušanju osumnjičenog mogao biti korišćen kao dokaz u krivičnom postupku. Osumnjičeni je mogao biti saslušan u odsustvu branioca, ako se izričito odrekao tog prava, a odbrana nije bila obavezna, ali se takav zapisnik izdvajao u smislu čl. 178. ranijeg Zakonika. POLICIJSKO HAPŠENJE Ovlašćena službena lica policije mogu neko lice uhapsiti, saglasno čl. 291. st. 1. ZKP, ako ocene da postoji bilo koji razlog za određivanje pritvora predviđen u čl. 211. ovog zakonika. To znači da se ovo ovlašćenje može primeniti u situacijama ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, ukoliko postoji neki od razloga za određivanje fakultativnog pritvora po članu 211. ZKP. Više ne postoje dve vrste pritvora: obavezni i fakultatitvni. Prema ZKP od 2001. godine nema obaveznog pritvora. Takođe ni novi ZKP ne propisuje razloge za primenu obaveznog pritvora. Prema tome, i hapšenje osumnjičenog od strane policije je fakultativno. To proizilazi iz formulacije čl. 291. st. 1. ZKP: „policija može neko lice uhapsiti“. Ovo se odnosi i na građansko hapšenje propisano čl. 292. st. 1. ZKP:
„svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti“. Ovim odredbama ZKP predviđena je mogućnost, odnosno pravo određenih subjekata da primene ovlašćenje hapšenje, ali ne i njihova obaveza.
Uhapšeni se mora bez odlaganja sprovesti nadležnom javnom tužiocu. Prilikom dovođenja, ovlašćeno službeno lice policije će javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja. Ako je zbog neotklonjivih smetnji sprovođenje uhapšenog trajalo duže od osam časova, ovlašćeno službeno lice policije dužno je da javnom tužiocu ovakvo zakašnjenje posebno obrazloži, o čemu će javni tužilac sačiniti službenu belešku. Javni tužilac će u belešku uneti izjavu uhapšenog o vremenu i mestu hapšenja.
Hapšenje pri izvršenju krivičnog dela može obaviti svako, ako zatekne lice pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
Ako građani uhapse lice, oni mogu uhapšenog odmah predati i policiji, što se u praksi često i dešava, međutim ukoliko to nije moguće, mora se odmah obavestiti jedan od nadležnih organa po ZKP (policija ili JT).
U slučaju da im se uhapšeni preda od strane građana, policijski službenici će dalje postupati u skladu s odredbama ZKP‐a, koje se odnose na policijsko hapšenje. Saslušanje uhapšenog obavlja Javni tužilac, kada mu je isti doveden. Dovođenje uhapšenog Javnom tužiocu u praksi najčešće čini policija. ZADRŽAVANJE OSUMNJIČENOG Kao i hapšenje, ovo je mera za obezbeđenje prisustva osumnjičenog u predistražnom postupku. Zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku mogu da primene javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija. Prema ranijem Zakoniku (čl. 229) ovo je bilo policijsko ovlašćenje. Po novom zakoniku prioritet u primeni ovog ovlašćenja ima javni tužilac.To je novo rešenje u zakoniku. Ova mera se može primeniti prema dve kategorije lica: prema licu koje je uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. (policijsko hapšenje) i članom 292. stav 1. ovog zakonika (tzv. građansko hapšenje) i prema građaninu za koga policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da može biti osumnjičeni (čl. 289). Ova lica, javni tužilac i policija može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv.
O zadržavanju javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kad je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i zadržanom licu uručuju pismeno i obrazloženo rešenje. U rešenju moraju biti navedeni krivično delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja osumnjičenog.
Vreme početka zadržavanja, od kada teče 48 sati, koliko zadržavanje može najviše trajati, računa se od momenta kada je osumnjičeni uhapšen (čl. 291. st. 1. i čl. 292. st. 1), ili od kada je pozvani građanin radi prikupljanja obaveštenja obavešten da se smatra osumnjičenim (čl. 289. st. 1).
Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe. Izjavljena žalba ne zadržava izvršenje rešenja o zadržavanju. Osumnjičeni koji se zadržava ima ista prava kao i uhapšeni predviđena u članu 69. stav 1. ZKP.
Ukoliko sudija za prethodni postupak po žalbi odluči da zadržano lice treba pustiti na slobodu, lice se mora pustiti na slobodu odmah po dostavljanju odluke istražnog sudije javnom tužiocu ili policiji u zavisnosti ko je doneo rešenje o zadržavanju.
O zadržavanju osumnjičenog odmah se obaveštava sudija za prethodni postupak, koji može zahtevati da mu se zadržano lice odmah privede. Odmah podrazumeva momenat donošenja rešenja o zadržavanju, a praktično znači da se sudiji za prethodni postupak obaveštenje o zadržavanju lica mora uputiti najkasnije u roku predviđenom za donošenje rešenja o zadržavanju, odnosno u roku od 2 sata od momenta zadržavanja. Drugim rečima, istovremeno se sačinjavaju rešenja o zadržavanju i pismeni akt kojim se sudija za prethodni postupak obaveštava o zadržavanju lica. Sudiju za prethodni postupak o zadražvanju lica moguće je obavestiti telefonom o čemu se sačinjava službena beleška, ostaje obaveza da se o zadržavanju lica istražni sudija obavesti i pismenim putem na opisan način (kurirskom poštom).
Osumnjičeni mora da ima branioca čim organ postupka (javni tužilac ili policija) donese rešenje o zadržavanju. Ako osumnjičeni sam, u roku od četiri časa, ne obezbedi branioca, javni tužilac će mu ga obezbediti po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora.
Kao što je na početku navedeno, privremeno zadržavanje osumnjičenog je mera za obezbeđenje ovog subjekta u predistražnom postupku. ZADRŽAVANJE NA MESTU IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA I u dosadašnjim zakonicima – zakonima o krivičnom postupku bilo je propisano ovo ovlašćenje policije.11 Zakonikom iz 2001. godine (čl. 231. st. 1) bilo je regulisano da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova imaju pravo da lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela upute istražnom sudiji ili da ih zadrže na mestu izvršenja krivičnog dela do njegovog dolaska, ako bi ta lica mogla da daju podatke važne za krivični postupak i ako je verovatno da se njihovo saslušanje docnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim poteškoćama.
Pravni osnov za primenu ovog ovlašćenja je čl. 290. novog ZKP. U smislu pomenutog člana ovlašćena službena lica policije imaju pravo da lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela upute javnom tužiocu ili da ih zadrže do njegovog dolaska na mestu izvršenja krivičnog dela.
Lica mogu biti upućena javnom tužiocu ili zadržana na mestu izvršenja krivičnog dela samo ako su ispunjena dva uslova: a) da ta lica mogu da daju podatke važne za krivični postupak i b) ako je verovatno da se njihovo ispitivanje kasnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama. Ova dva uslova moraju biti ispunjena kumulativno. Postojanje samo jednog uslova ne daje pravo na upućivanje odnosno zadržavanje. Zadržavanje ovih lica na mestu izvršenja krivičnog dela ne može trajati duže od šest časova.
O tome koja će se lica zadržati odlučuje policija, ali o tome ne donosi nikakvu formalnu odluku. Najčešće se na mestu izvršenja krivičnog dela zadržavaju lica na proputovanju kroz našu zemlju, naši građani na privremenom radu u inostranstvu, kao i druga lica čija profesija i način života ukazuju da bi njihovo kasnije saslušanje bilo nemoguće ili veoma teško ostvarljivo.
Ako policija oceni da u roku od šest sati javni tužilac neće moći da stigne na lice mesta, policija može zadržana lica uputiti na mesto gde se nalazi javni tužilac, kako bi ih ovaj ispitao. Lica će se uputiti javnom tužiocu i kada ovaj, obavešten o potrebi ispitivanja zadržanih lica, odgovori da nije u mogućnosti da izađe na mesto događaja. Kada se lice samo upućuje javnom tužiocu, upozoriće se da je dužno da mu se odmah ili u određenom roku javi i upoznaće se sa razlozima upućivanja. Izraz "uputiti" treba shvatiti kao nalog građaninu od strane policije da sam ode javnom tužiocu. Međutim, prema ovom licu se ne može primeniti ovlašćenje dovođenje. Iz policijske prakse poznato je da jedan broj lica upućenih da sami odu javnom tužiocu tamo i ne dođu.
Upućena, odnosno zadržana lica javni tužilac može da ispita kao svedoke u predistražnom postupku na mestu događaja ili u svojim službenim prostorijama, zavisno od toga da li je javni tužilac izašao na mesto događaja ili su mu lica upućena.
U predistražnom postupku, uslove za ispitivanje u svojstvu svedoka ispunjavaju i teško telesno povređena lica za koja se pretpostavlja da neće doživeti sprovođenje krivičnog postupka. To su najčešće učesnici u saobraćaju, očevici događaja ili druga lica koja su zadobila teške telesne povrede u saobraćajnom udesu ili na drugi način. Zbog zadobijenih povreda ta lica se odmah upućuju u bolnicu radi ukazivanja pomoći. Iz policijske prakse poznato je da se često zaboravljalo da se o potrebi ispitivanja ovih lica obavesti istražni sudija, koji je po do sada važećem ZKP bio ovlašćen da ih ispita. Sa tim licima se jedino obavljao informativni razgovor i sastavljala službena beleška, što je bilo nedovoljno. Neophodno je da se ispita i ovo lice u svojstvu svedoka, ukoliko je u mogućnosti da da iskaz. To iz razloga što je verovatno da se njegovo ispitivanje kasnije ne bi moglo izvršiti, kako glasi i zakonska formulacija. Ako zadržano lice zatraži potvrdu o zadržavanju, potvrdu će mu izdati policija (ukoliko javni tužilac nije stigao) odnosno javni tužilac kada obavi ispitvanje. DUŽNOSTI I OVLAŠĆENJA POLICIJE U ISTRAŽNOM POSTUPKU Po ZKP, svrha istrage je da se prikupe dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca krivičnog dela, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na konkretne okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.
Svakako je bitno napomenuti da se istraga pokreće naredbom nadeležnog javnog tužioca i to u sledećim slučajevima: 1) protiv određenog lica za koje spostoje osnovi sumnje da je učinilo krivičn delo; 2) protiv NN učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo.
Naredba o sprovođenju istrage donosi se pre ili neposredno posle dokazne radnje koju je preduzela policija u predistražnom postupku a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je Javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela.
Imajući u vidu da istragu sprovodi nadležni Javni tužilac, zakonodavac je odredio ovlašćenja policije koja se odnose na postupanje po naredbi ili zahtevu Javnog tužioca.
Ukoliko je Javnom tužiocu potrebna pomoć policije, prevashodno forenzička, analitička, kriminalističkog tehničara isl., ona je dužna da mu tu pomoć pruži. Javni tužilac može poveriti policiji izvršenje pojedinih dokaznih radnji, koje je policija obavezna da izvrši u skladu sa ZKP. ZAKLJUČAK Predistražni postupak je potpuno nov i do sada nepoznat termin u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Njime bi trebalo da budu obuhvaćene sve aktivnosti policije koje predhode donošenju naredbe o sprovođenju istrage, a koje su preduzimane u postupku koji se po ranijem ZKP nazivao „pretkrivični“.
Analizom odredbi ZKP‐a, koje se odnose na primenu ovlašćenja policije utvrđeno je da je na ovaj način uspostavljena uska i neposredna saradnja između policije i javnog tužioca kada postoji najmanji stepen verovatnoće (osnovi sumnje) da je izvršeno krivično delo i ko bi mogao da bude učinilac. Policijska ovlašćenja zasnovana na novim zakonskim rešenjima, kao i određena šira ovlašćenja koja će policija imati pri preduzimanju radnji u predistražnom postupku i istrazi zahtevaju od policijskih službenika poseban oprez i striktno postupanje saglasno zakoniku, jer na taj način štite i sebe i svoj pravni status. Nepoznavanje i nepoštovanje pravne forme pruža idealnu šansu osumnjičenima da izbegnu odgovornost, ali isto tako može imati i dalekosežne posledice po policijske službenike. Promene krivičnočnoprocesnog zakonodavstva imaće za posledicu novu ulogu policije u sistemu krivičnog pravosuđa. Ove promene zahtevaju i drugačiju organizaciju policije. Trebalo bi precizno propisati uslove koje moraju da ispunjavaju policijski službenici u pogledu sticanja i unapređenja odgovarajućih kriminalističkih i pravnih znanja, veština, stavova i ponašanja. Morala bi se ustanoviti obaveza stalnog usvajanja novih naučnih i tehničkih dostignuća kroz odgovarajuće programe specijalističko‐stručne edukacije, što bi doprinelo povećanju efikasnosti i efektivnosti u obavljanju policijskih poslova.
Donošenjem Zakonika o krivičnom postupku zakonodavac se opredelio i za ugrađivanje novih rešenja za koja smatra da će doprineti većoj efikasnosti krivičnog postupka i povećanoj zaštiti ljudskih prava i sloboda. Rešenjima u zakoniku znatno je unapređen i zaštićen položaj, kao i prava osumnjičenog pred policijom.
U cilju poštovanja zagarantovanih prava i sloboda građana uopšte, a posebno onih prema kojima policija preduzima određene operativno‐taktičke mere i radnje, kao i druga zakonska ovlašćenja na polju suprotstavljanja kriminalitetu.
Imajući u vidu aktuelnu praksu u postupanju policijskih službenika i dosta prisutnih nedoumica prilikom preduzimanja operativno‐taktičkih mera i radnji, a posebno istražnih delatnosti, neophodno bi bilo inicirati zajedničke oblike obuke, kako opšte tako i specijalizovane u cilju razvijanja bolje saradnje, odnosno zajedničkog rada ovih nadležnih državnih organa, kao subjekata krivičnog postupka.
Nadamo se da će i ovaj rad dati svoj skroman doprinos u cilju stručne i naučne rasprave po ovom pitanju.
Prof.drMilošMarković
Doc.drMarinkoKresoja
LITERATURA:
1. Beljanski, Slobodan, Ilić, P. Goran, Majić, Miodrag. 2012. Predgovor Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, Službeni glasnik.
2. Grubač, Momčilo. 2005. Krivično procesno pravo, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, „Projuris“.
3. Nikač, Željko. 2004. Izmene i dopune ZKP-a od posebnog značaja za postupanje organa unutrašnjih poslova, Beograd, Časopis MUP R. Srbije "Bezbednost" br. 6/04.
4. Vasiljević, Tihomir. 1981. Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, „Savremena administracija“.
5. Vasiljević, Tihomir, Grubač, Momčilo. 2005. Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, „Justinijan“.
6. Vujović, Dragmila. 2002. Ovlašćenja organa unutrašnjih poslova prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, Beograd, Časopis MUP R. Srbije "Bezbednost" br. 2/02,
7. Vuković, Miodrag, Đokić, Zoran. 2002. Zakonik o krivičnom postupku sa objašnjenjima osnovnih pravnih instituta i rešenja koji se tiču ovlašćenja i postupanja organa unutrašnjih i obrascima koji se koriste prilikom sprovođenja odgovarajućih odredbi Zakonika, Beograd, MUP R. Srbije.
8. Zakon o krivičnom postupku („Službeni list FNRJ“, 97/48).
9. Zakonik o krivičnom postupku („Službeni list FNRJ“, br. 40/53, 4/57, 52/59 i 30/62 i „Službeni list SFRJ“, br. 12/65, 23/67, 54/70 i 6/73).
10. Zakon o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 i 3/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92 i 24/94).
11. Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik R. Srbije“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10)
12. Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik R. Srbije“, br. 72/2011, 101/2011),
13. Zakon o policiji ("Službeni glasnik R. Srbije", br. 101/2005).
Comments