Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela (u daljem tekstu: Zakon), objavljen u “Sl. glasniku Republike Srbije”, br. 97/2008, stupio je na snagu i primenjuje se od 4. novembra 2008. godine. Ovim zakonom uređuju se uslovi odgovornosti pravnih lica za krivična dela, krivične sankcije koje se mogu izreći pravnim licima i pravila postupka u kojem se odlučuje o odgovornosti pravnih lica, izricanju krivičnih sankcija, donošenju odluke o rehabilitaciji, prestanku mere bezbednosti ili pravne posledice osude i izvršenju sudskih odluka. Iako je donet odavno, ovaj zakon nije doživeo neku široku primenu. Zašto? U prvom delu ćemo se baviti postavkom stvari a onda u narednim delovima prezentvati rešenja iz Zakona. 1. Razlozi i osnov za donošenje zakona Donošenje ovog zakona je bilo potrebno (prema obrazloženju predlagača) da bi se stvorili svi neophodni uslovi za rad državnih organa, radi ispunjenja obaveza Republike Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Nažalost, i u ovom slučaju reč je o praksi donošenja propisa zato što je to uslovljeno procesom pridruživanja Evropskoj uniji, odnosno spoljnim zahtevima, a ne zbog uviđanja potrebe za time. Reći ćemo da je Crna Gora, na primer, usvojila sličan zakon u toku 2007. godine. Navešćemo i to da je tekst zakona usaglašen sa pravnim standardima sadržanim u različitim međunarodnim dokumentima: Krivičnopravna konvencija o korupciji Saveta Evrope, Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Konvencija Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju o borbi protiv podmićivanja stranih državnih službenika u međunarodnim poslovnim transakcijama, Preporuka br. R(88) 18 Komiteta ministara zemalja članica Saveta Evrope u vezi sa odgovornošću preduzeća, odnosno pravnih lica za krivična dela učinjena prilikom obavljanja njihovih delatnosti. U pravnoj teoriji vodilo se dosta polemika na temu krivične odgovornosti pravnih lica. Za postojanje krivičnog dela, odnosno krivične odgovornosti, potrebni su određeni elementi kao što su umišljaj, svest o delu i sl. koje pravno lice, kao specifičan pravni subjekt (pravna fikcija) ne može da ima po prirodi stvari. Ali, isto tako je nesporno da niko ne može i ne sme da ima bilo kakvu korist, direktnu ili indirektnu od izvršenja krivičnog dela, te se tako odgovrnost pravnog lica derivira iz odgovornosti fizičkog lica koje s njim ima veze. Cilj ideje o mogućnosti inkorporisanja odgovornosti pravnog lica u krivičnopravni sistem je zaštita načela zakonitosti preko sistemske promene koja bi obezbedila kontrolisani kazneni sistem (bez privrednih prestupa koji mogu biti propisivani podzakonskim aktima). Sistem individualizovane krivične odgovornosti čoveka (personalna odgovornost) je, međutim, doveden u pitanje kažnjavanjem pravnih lica. Uporedno pravo poznaje rešenja koja prihvataju krivičnu odgovornost pravnog lica direktno (francusko pravo ustanovljava direktnu krivičnopravnu odgovornost pravnog lica), i ona koja ustanovljavaju neku vrstu parakrivične odgovornosti (privredni prestupi, civilna odgovornost, administrativni delikti), kome negde pripada i naš pravni sistem. Postoje i teorijska mišljenja da suštinske razlike u koncepciji nema, i da je insistiranje na formalnom razdvajanju ovih kategorija delikata preterano, negde čak suvišno, jer svojom složenošću doprinosi razgradnji koherentnosti kazneno-pravnog sistema. Danas je u teoriji manje-više nesporno da i pravna lica mogu biti odgovorna za krivična dela (naravno reč je o posrednoj odgovornosti za delo koje učini fizičko lice). Odgovornost pravnog lica za krivična dela je novi institut u savremenom pravnom sistemu i njegovo postojanje neophodno je u borbi protiv privrednog i organizovanog kriminala. Na primer u izvršenju krivičnog dela trgovine ljudima često su uključena pravna lica koja se bave različitim delatnostima (prevozom, pružanjem usluga posredovanja pri zapošljavanju i sl.), ili još očiglednje, organizovano “pranje novca” (legalizovanje novca stečenog krivičnim delom kroz legalne poslove), nije moguće bez učešća pravnih lica, firmi koje obavljaju fiktivne poslove i banaka koje ih prate u tome. Stoga je bilo potrebno da se stvori zakonska mogućnost procesuiranja pravnih lica za krivična dela. Pojedini propisi bivše FNRJ, koji su doneti neposredno posle Drugog svetskog rata, kao što su Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, Zakon o vrstama kazni i Krivični zakonik sadržali su odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Član 16. Krivičnog zakonika propisivao je da su “pravne osobe” krivično odgovorne samo za ona krivična dela za koja je u zakonu izričito određena njihova odgovornost. Donošenjem Krivičnog zakonika FNRJ iz 1951. godine prestale su da važe odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Zakonodavstvo Republike Srbije regulisalo je odgovornost pravnog lica, kao subjekta prekršajne odgovornosti ili kao subjekta odgovornog za privredne prestupe, dok je za izvršenje krivičnih dela bila isključivo odgovorna osoba (fizičko lice) koja je u okviru svog poslovanja, odnosno poslovanja pravnog lica to delo i počinila. Treba reći da odgovornost pravnih lica za krivična dela ne treba mešati sa pojmovima kao što su oduzmanje imovinske koristi stečene krivičnim delom ili oduzimanje predmeta upotrebljenih pri izvršenju krivičnog dela, jer je to već predviđno krivičnim zakonodavstvom. Ne treba mešati ni sa naknadom štete nastale krivičnim delom. Ovde se jednostavno radi o direktnom kažnjavanju pravnog lica. Logika stvari i jeste da ako pravno lice može da odgovora za privredni prestup i prekršaj, zašto ne može i za krivično delo. 2. Krivična dela za koja odgovaraju pravna lica Prema članu 2. Zakona pravno lice može odgovarati za krivična dela iz posebnog dela Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) – u daljem tekstu: KZ, i drugih zakona, ako su ispunjeni uslovi za odgovornost pravnog lica predviđeni zakonom. To znači da u pitanju može biti bilo koje delo propisano zakonom uz uslov da postoji osnov odgovornosti pravnog lica. Vidimo da u Zakonu nisu taksativno navedena krivična dela za koja pravno lice može da odgovara, već se vrši upućivanje na druge zakone. Smatra se da se ovakvom formulacijom omogućava sveobuhvatniji pristup krivičnim delima za koja mogu da odgovaraju pravna lica, što je pristup prihvaćen u nekim zakonodavstvima, gde se šira ovlašćenja daju sudovima, tužilaštvima i drugim organima uključenim u postupak. Reći ćemo i to da je jedna od teorijskih zamerki našem pravnom sistemu, odnosno zakonodavstvu “rasutost” kaznenih odredbi (krivična dela, prekršaji i privredni prestupi) po raznim zakonima i podzakonskim aktima. Gotovo da ne postoji propis bez ovih odredbi. Zastupnici drugog pristupa, ujedno i zagovornici sveobuhvatnih kodifikacija u okviru pravnog sistema, smatraju da je samo krivičnim zakonodavstvom dozvoljeno propisivati kazne a posebnim zakonima u određenim oblastima propisivati samo zabranjeno ili dozvoljeno ponašanje, odnosno obavezna činjenja. Važno je istaći da je Zakon u velikoj meri oslonjen na KZ, pa je članom 34. (u slučajevima kada samim Zakonom nije drukčije određeno) predviđena shodna primena odredaba opšteg dela KZ, a koje se odnose na: vremensko važenje krivičnog zakonodavstva, pojam krivičnog dela, izvršenje krivičnog dela nečinjenjem, vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, delo malog značaja, krajnju nuždu, podstrekavanje, pomaganje, granicu odgovornosti i kažnjivosti saučesnika, kažnjavanje podstrekača i pomagača za pokušaj i lakše krivično delo, svrhu kažnjavanja, povrat, ublažavanje kazne, uslovnu osudu, zaštitni nadzor, oduzimanje imovinske koristi, zaštitu oštećenog, pravne posledice osude, zastarelost krivičnog gonjenja i izvršenja kazne i mera bezbednosti i značenje izraza. Znači, definicije, osnovni pojmovi i pravila preuzeti su iz KZ. Pravno lice odgovara za krivično delo koje u okviru svojih poslova, odnosno ovlašćenja učini odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist (član 6. Zakona). Bitno je dakle da je pravno lice od nekog činjenja imalo korist, bez obzira da li se radi o zloupotrebi ovlašćenja, prevari, krađi i sl. Krivično delo mora da bude direktno povezano sa segmentom poslovanja pravnog lica da bi se uopšte moglo govoriti o njegovoj odgovornosti. Odgovornost pravnog lica postoji i ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela u korist pravnog lica od strane fizičkog lica koje deluje pod nadzorom i kontrolom odgovornog lica. Dakle, odgovornost pravnog lica zasniva se na krivici odgovornog lica. Prema članu 14. KZ, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. To znači da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Krivično delo mora biti određeno kao takvo u određenom vremenskom intervalu i na određenoj teritoriji. Mora dakle, biti propisano da određeno ponašanje predstavlja krivično delo i to u trenutku kada se ono dešava, jer neka dela mogu biti i dekriminalizovana (više ne predstavljaju krivična dela), odnosno neka ponašanja tek mogu postati kažnjiva u budućnosti. Ovde ćemo dati samo neke osnovne pravno-terojske naznake u vezi pomenutih pojmova. Glavni elemeti krivčnog dela su: – Protivpravnost podrazumeva da je delo propisno zakonom, odnosno drugim propisom, tj. da je predmetna radnja zabranjena ili da je propisana određena obaveza, a da se delo sastoji u izbegavanju te obaveze, odnosno postupanja po odredbama zakona; – Krivica, o čemu je već bilo dosta reči u prethodnim tekstovima. Pomenućemo samo da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno, ili u slučaju ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Nije krivično delo, iako sadrži obeležja krivičnog dela: – delo koje predstavlja delo malog značaja – slučaj kada je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije; – delo učinjeno u nužnoj odbrani – ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad; – delo učinjeno u krajnjoj nuždi – kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo; – delo učinjeno pod dejstvom neodoljive sile ili pod pretnom – ako je učinilac prisiljen na delo direktnom primenom sile nad njim, njemu bliskim licima ili imovini a nije se mogao odupreti, ili pak stavljanjem u izgled nanošenja nekog zla njemu ili njemu bliskim licima odnosno prema imovini; – delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi – ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu (subjektivna pogrešna predstava o nečemu) u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim; – delo učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi – ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Dake, bilo koje krivično delo može biti biti uzeto za osnov odgovornosti pravnog lica, ako su ispuinjeni uslovi za to, odnosno ako je povezano sa poslovanjem pravnog lica. Navešćemo neka od dela koja mogu biti procesuirana po ovom zakonu, tj.neke primere aktuelne kod nas. Recimo, široko je rasprostranjena praksa prodaje nepostojećih objekata (tzv. objekti u izgradnji). Ukoliko kod počinilaca, ovde odgovornih lica koja vrše prodaju takvih nepokretnosti (direktora, agenata prodaje i sl.), postoji svest o tome da ti objekti uopšte neće biti izgrađeni radi se klasičnom krivičnom delu prevare iz člana 208. KZ. Kada je nosilac posla firma – pravno lice koje je investitor i zvanični prodavac kome se uplaćuje movac za kupovinu, dobija se osnov za odgovornost tog pravnog lica za krivčno delo. Rasprostranjena je i praksa neovlašćenog korišćenja tuđeg dizajna (član 202. KZ), gde preduzeća koriste zaštićeni dizajn nekog proizvoda bez regulisanja prava za to i najčešće u velikim serijama. Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava (član 199. KZ) je tenutno mnogo više kontrolisano, ali i dalje imamo slučajeve firmi koje stavljaju u promet i vrše neovlašćeno objavljivanje, umnožavanje i promet autorskih dela za koja ne poseduju prava. Reći ćemo da pod ovo delo spada i svako odstupanje od ugovora kojim su regilsana prava autora, recimo štampanje većih serija od ugovorenih i sl. Imamo i veliki broj primera organizovanog zelenaštva (član 217. KZ), gde firme u suštini vrše pozajmice novca uz zelenaške kamate, a sve to pravdajući fiktivnim ugovorima o kupoprodajama nepokretnosti i sl. Zanimljivo može biti i delo protivpravnog zauzimanja zemljišta iz člana 218. KZ. Imamo dosta slučajeva da se tek u toku postupka privatizacije kod preduzeća otkrivalo da koriste zemljište koje nije njihova svojina. Možda najrasprostranjenije delo je poreska utaja iz član 229. KZ. Ovo delo je po prirodi stvari vezano za privrednu aktivnost i sticanje prihoda. Pranje novca (član 231. KZ) je poslednjih godina postalo veoma opasno i rasprostranjeno krivično delo, koje može biti izvršeno: – konverzijom ili prenosom imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, – prikrivanjem ili lažnim prikazivanjem činjenica o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, ili – samim sticanjem, držanjem ili korišćenjem imovine sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od krivičnog dela. Kod pranja novca postoji direktna uslovljenost količinom novca koja treba biti legalizovana. Što je veća količina “prljavog novca” to je potreban veći fiktivni posao da bi taj novac bio prebačen u legalne tokove. Danas se to na međunarodnom planu radi kroz trgovinu umetničkim delima, kupoprodaju nepokretnosti ali i kroz velike koncesione poslove, a tzv. “zemlje u tranziciji” su idealno mesto za takve aktivnosti. Možda će najveće probleme u praksi izazvati krivično delo zloupotrebe monopolističkog položaja iz člana 232. KZ, jer po svojoj suštini ovo delo je vezano samo za “velike” subjekte koji nastupaju na tržištu, jer bez ekonomske snage za preuzimanje većinskog dela tržišta nema ni mogućnosti za diktiranje uslova i iskorišćavanje takvog položaja. Pomenućemo još samo klasično delo vezano za privredu – zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, koga ne može biti bez namere da se pribavi protivpravna imovinska korist za pravno lice u kojem je odgovorno lice zaposleno, ili za drugo pravno lice odnosno drugi subjekt privrednog poslovanja koji ima svojstvo pravnog lica. 3. Granice odgovornosti pravnog lica postavljene zakonom Prema članu 6. Zakona, odgovornost pravnog lica zasniva se na krivici odgovornog lica, ali pravno lice odgovara za krivično delo odgovornog lica i ako je krivični postupak protiv odgovornog lica obustavljen ili je optužba odbijena. Ako pravno lice prestane da postoji pre ili nakon okončanja krivičnog postupka ili promeni pravnu formu u kojoj je poslovalo, novčana kazna, mere bezbednosti i oduzimanje imovinske koristi mogu se izreći, odnosno izvršiti prema pravnom licu koje je njegov pravni sledbenik, ako je utvrđena odgovornost pravnog lica koje je prestalo da postoji. Pravno lice u stečaju odgovara za krivično delo učinjeno pre pokretanja ili u toku stečajnog postupka. Pravno lice odgovara i za pokušaj krivičnog dela (ako delo nije dovršeno, ako je sprečeno izvršenje, ako se od dela odustalo ili ako nisu nastupile štetne posledice), ako je zakonom propisano da je pokušaj kažnjiv. Pravno lice odgovara za produženo krivično delo ako je odgovorno za više krivičnih dela koja su izvršila dva ili više odgovornih lica, pod uslovom da krivična dela predstavljaju celinu. U smislu člana 61. stav 1. KZ produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koja predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od sledećih okolnosti: istovetnosti oštećenog, istovrsnosti predmeta dela, korišćenja iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstva mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstvenog umišljaja učinioca. 4. Pravna lica na koja se zakon primenjuje Pravno lice, u smislu Zakona, je domaći ili strani pravni subjekt koji se po pozitivnom pravu Republike smatra pravnim licem. Definicija pravnog lica je data s obzirom na različitost pravnih subjekata i njihov pravni status u našem pravnom sistemu. Odgovorno lice je fizičko lice kome je pravno ili faktički poveren određeni krug poslova u pravnom licu, kao i lice koje je ovlašćeno, odnosno za koje se može smatrati da je ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica. Pojam odgovornog lica je na sveobuhvatan način odredio krug fizičikih lica koja mogu da odgovaraju za učinjeno krivično delo. Članom 3. Zakona je izvršeno isključenje nekih lica od odgovornosti i ograničen krug pravnih lica na koja se zakon primenjuje. Tako, Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, odnosno državni organi i organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave ne mogu odgovarati za krivično delo, a druga pravna lica kojima je zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja ne mogu odgovarati za krivično delo učinjeno u vršenju javnih ovlašćenja. Gore navedeno znači da se odredbe Zakona odnose prvenstveno na privredne subjekte (privredna društva i javna peduzeća), bez obzira na oblik njihovog organizovanja. Kako nisu isključeni samim zakonom pod udar ovog Zakona mogu doći i drugi subjekti ukoliko su organizovani kao pravna lica, na pr: ustanove (naravno, ukoliko ne vrše javne funkcije), udruženja građana, nevladine organizacije, sportske organizacije i sl. Banke i društva za osiguranje su, zbog specifičnosti posla koji obavljaju, takođe u centru pažnje sa stanovišta ovog zakona. Zakon se primenjuje na: – domaće i strano pravno lice koje odgovara za krivično delo učinjeno na teritoriji Republike Srbije, – na strano pravno lice koje odgovara za krivično delo učinjeno u inostranstvu na štetu Republike Srbije, njenog državljanina ili domaćeg pravnog lica, i – na domaće pravno lice koje odgovara za krivično delo učinjeno u inostranstvu. U slučaju krivičnih dela učinjenih u inostranstvu, Zakon se neće primeniti ako je učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen, ako je učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena, ako je prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti ili ako je za krivično gonjenje za to delo po stranom zakonu potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet. 5. Predviđene sankcije Član 12. Zakona propisuje da se pravnom licu za krivično delo mogu izreći kazna, uslovna osuda i mere bezbednosti. Prema članu 13. Zakona pravnom licu se mogu izreći, i to samo kao glavne kazne, novčana kazna i prestanak pravnog lica. Novčana kazna izrečena po ovom Zakonu ne može biti manja od sto hiljada dinara niti veća od petsto miliona dinara, s tim što se novčana kazna izriče se u sledećim iznosima: 1) od sto hiljada do milion dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna; 2) od milion do dva miliona dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine; 3) od dva miliona do pet miliona dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina; 4) od pet miliona do deset miliona dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do osam godina; 5) od deset do dvadeset miliona dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina; 6) najmanje dvadeset miliona dinara za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko deset godina. Sud će pravnom licu za učinjeno krivično delo odmeriti novčanu kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti), a naročito: stepen odgovornosti pravnog lica za učinjeno krivično delo, veličinu pravnog lica, položaj i broj odgovornih lica u pravnom licu koja su učinila krivično delo, mere koje je pravno lice preduzelo u cilju sprečavanja i otkrivanja krivičnog dela i mere koje je nakon učinjenog krivičnog dela preduzelo prema odgovornom licu. Kada postoje uslovi za ublažavanje novčane kazne sud će ublažiti kaznu u sledećim granicama: 1) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisano milion dinara, novčana kazna se može ublažiti do sto hiljada dinara; 2) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisano dva miliona dinara, novčana kazna se može ublažiti do milion dinara; 3) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisano pet miliona dinara, novčana kazna se može ublažiti do dva miliona i petsto hiljada dinara; 4) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisano deset miliona dinara, novčana kazna se može ublažiti do pet miliona dinara; 5) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisano dvadeset miliona dinara, novčana kazna se može ublažiti do deset miliona dinara. Ako je pravno lice odgovorno za više krivičnih dela u sticaju sud će izreći jedinstvenu novčanu kaznu u visini zbira utvrđenih kazni, s tim da ona ne može preći iznos od petsto miliona dinara. Ako su za sva krivična dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna ne može preći iznos od deset miliona dinara. U članu 18. Zakona je izričito određeno da se kazna prestanka pravnog lica može izreći samo ako je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela. Ova kazna sprovodi se tako što se nakon pravnosnažnosti presude kojom je izrečena kazna prestanka pravnog lica sprovodi postupak likvidacije, stečaja ili prestanaka pravnog lica na drugi način i konačno pravno lice prestaje da postoji brisanjem iz registra koji vodi nadležni organ. Predviđena je i mogućnost u članu 19. Zakona kada se pravno lice može osloboditi od kazne i to ako: – otkrije i prijavi krivično delo pre nego što je saznalo za pokretanje krivičnog postupka; – dobrovoljno i bez odlaganja otkloni nastale štetne posledice ili izvrši povraćaj protivpravno stečene imovinske koristi. Zakonom je (čl. 20-22) propisana mogućnost kao i uslovi za izricanje uslovne osude pravnom licu za učinjeno krivično delo. Uslovnom osudom sud pravnom licu utvrđuje novčanu kaznu do pet miliona dinara i istovremeno određuje da se ona neće izvršiti ako osuđeno pravno lice za vreme koje odredi sud, a koje ne može biti kraće od jedne ni duže od tri godine (vreme proveravanja) ne bude odgovorno za krivično delo u smislu zakona. Pri odlučivanju da li će izreći uslovnu osudu sud će posebno uzeti u obzir stepen odgovornosti pravnog lica za učinjeno krivično delo, mere koje je pravno lice preduzelo u cilju sprečavanja i otkrivanja krivičnog dela i mere koje je nakon učinjenog krivičnog dela preduzelo prema odgovornom licu. Sud će opozvati uslovnu osudu ako osuđeno pravno lice u vreme proveravanja bude odgovorno za jedno ili više krivičnih dela za koja mu je izrečena novčana kazna od pet miliona dinara ili u višem iznosu. Ako osuđeno pravno lice u vreme proveravanja bude odgovorno za jedno ili više krivičnih dela za koja mu je izrečena novčana kazna manja od pet miliona dinara, sud će, pošto oceni sve okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i pravno lice, a posebno srodnost učinjenih krivičnih dela i njihov značaj, odlučiti da li će opozvati uslovnu osudu. Pri tome sud je vezan zabranom izricanja uslovne osude, ako pravnom licu za krivična dela utvrđena u uslovnoj osudi i za nova krivična dela treba izreći novčanu kaznu preko pet miliona. Ako opozove uslovnu osudu, sud će izreći jedinstvenu kaznu i za ranije učinjeno i za novo krivično delo, uzimajući kaznu iz opozvane uslovne osude kao utvrđenu. Ako ne opozove uslovnu osudu, sud može za novo učinjeno krivično delo izreći uslovnu osudu ili kaznu. Ako sud pak, nađe da i za novo krivično delo treba izreći uslovnu osudu, utvrdiće jedinstvenu kaznu i za ranije učinjeno i za novo krivično delo i odrediće novo vreme proveravanja koje ne može biti kraće od jedne ni duže od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti nove presude. Ako osuđeno pravno lice u toku novog vremena proveravanja bude odgovorno za krivično delo, sud će opozvati uslovnu osudu i izreći kaznu. Sud takođe može odrediti da se pravno lice kome je izrečena uslovna osuda stavi pod zaštitni nadzor za određeno vreme u toku vremena proveravanja, uz jednu ili više sledećih obaveza: 1) organizovanje kontrole u cilju sprečavanja daljeg vršenja krivičnih dela; 2) uzdržavanje od poslovnih aktivnosti, ako to može biti prilika ili podsticaj za ponovno vršenje krivičnih dela; 3) otklanjanje ili ublažavanje štete pričinjene krivičnim delom; 4) obavljanje rada u javnom interesu; 5) dostavljanje periodičnih izveštaja o poslovanju organu nadležnom za izvršenje zaštitnog nadzora. Prema članu 23. Zakona, mogu se izreći sledeće mere bezbednosti: 1) zabrana obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova; 2) oduzimanje predmeta; 3) javno objavljivanje presude. Sud može odgovornom pravnom licu izreći jednu ili više mera bezbednosti kada postoje uslovi za njihovo izricanje predviđeni zakonom, s tim što se mere bezbednosti oduzimanje predmeta i javno objavljivanje presude mogu izreći ako je odgovornom pravnom licu izrečena uslovna osuda. Sud može odgovornom pravnom licu zabraniti da obavlja određene registrovane delatnosti ili poslove u vezi sa kojim je krivično delo učinjeno u trajanju od jedne do tri godine od dana pravnosnažnosti presude. Predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili koji su nastali izvršenjem krivičnog dela mogu se oduzeti ako su svojina pravnog lica, pa čak i ako nisu svojina pravnog lica, a ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, ali se time ne dira u pravo trećih lica na naknadu štete. Meru bezbednosti javnog objavljivanja presude sud će izreći ako smatra da bi bilo korisno da se javnost upozna sa presudom, a naročito ako bi objavljivanje presude doprinelo da se otkloni opasnost po život ili zdravlje ljudi ili da se zaštiti opšti interes. Prema značaju krivičnog dela i potrebi obaveštavanja javnosti, sud odlučuje, putem kojih sredstava javnog informisanja će se objaviti presuda, kao i da li će se obrazloženje presude objaviti u celini ili u izvodu, vodeći pri tom računa da način objavljivanja omogući obaveštenost svih u čijem interesu presudu treba objaviti. 6. Posledice osude pravnog lica za krivično delo Pravne posledice su prateći element kod osuda za krivična dela. One nisu kazna u užem smislu ali su uslovljene i određene istom i logičan su nastavak kod osude, a nastaju iz potrebe da se neko ko krši propise dodatno onemogući u tome. Nastupanje pravnih posledica osude definisano je članom 27. Zakona, pa tako osuda pravnog lica za određeno krivično delo može imati za pravnu posledicu prestanak, odnosno gubitak određenih prava ili zabranu sticanja određenih prava. Međutim, bitno je nalasiti da se pravne posledice mogu predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene. Pravne posledice osude (član 28. Zakona) su: 1) prestanak vršenja određene delatnosti ili poslova; 2) gubitak određenih dozvola, odobrenja, koncesija, subvencija ili drugih oblika podsticaja koji se daju odlukom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave. 3) zabrana vršenja određene delatnosti ili poslova; 4) zabrana učešća u postupku javnih nabavki; 5) zabrana učešća u postupku privatizacije privrednih subjekata; 6) zabrana sticanja određenih dozvola, odobrenja, koncesija, subvencija ili drugih oblika podsticaja koji se daju odlukom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave. Pravne posledice osude nastupaju danom pravnosnažnosti presude kojom je izrečena novčana kazna i mogu se propisati u trajanju od najduže deset godina. Rehabilitacija podrazumeva načelo da neko ko oduži svoj dug društvu za učinjeno delo posle proteka određenog vremena ne može imati dalje nikakvih smetnji zbog učinjenog dela, a ni daljih posledica. Prema članu 30. Zakona, zakonska rehabilitacija se daje samo pravnom licu koje pre osude na koju se odnosi rehabilitacija nije bilo osuđivano ili koje se po zakonu smatra neosuđivanim. Rehabilitacija pravnog lica može bit zakonska (nastupa po samom zakonu) ili sudska (izrečena od strane suda). Zakonska rehabilitacija nastaje ako: 1) pravno lice koje je oglašeno odgovornim, a oslobođeno od kazne, u roku od godinu dana od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo; 2) pravno lice kojem je izrečena uslovna osuda, u vreme proveravanja i u roku od godinu dana po isteku vremena proveravanja, ne učini novo krivično delo; 3) pravno lice koje je osuđeno na novčanu kaznu u iznosu do petsto hiljada dinara, u roku od tri godine od dana kada je ta kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ne učini novo krivično delo. Zakonska rehabilitacija ne nastaje ako još uvek traju mere bezbednosti. Sudska rehabilitacija može se dati pravnom licu koje je osuđeno na novčanu kaznu od petsto hiljada dinara do pet miliona dinara, ako u roku od deset godina od dana kada je ta kazna izvršena, zastarela ili oproštena ne učini novo krivično delo, i to ako sud nađe da je osuđeno pravno lice svojim postupanjem zaslužilo rehabilitaciju i ako je naknadilo štetu prouzrokovanu krivičnim delom, pri čemu je sud dužan da uzme u obzir i sve druge okolnosti od značaja za davanje rehabilitacije, a posebno prirodu i značaj dela. Kaznenu evidenciju vodi prvostepeni sud na čijem području je sedište domaćeg pravnog lica, odnosno sedište predstavništva ili ogranka stranog pravnog lica i sadrži sledeće podatke: naziv, sedište i delatnost pravnog lica, registarski i matični broj, podatke o učinjenom krivičnom delu, o kazni, uslovnoj osudi, meri bezbednosti, podatke o odgovornom licu koje je učinilo krivično delo zbog kojeg je osuđeno pravno lice, podatke o oproštenim kaznama koje se odnose na pravno lice za koje se kaznena evidencija vodi i pravnim posledicama osude, kasnije izmene podataka sadržanih u kaznenoj evidenciji, podatke o izvršenoj kazni i poništenju evidencije o pogrešnoj osudi. Podaci iz kaznene evidencije mogu davati samo pod određenim uslovima i određenom krugu lica. Podaci iz kaznene evidencije mogu se dati samo sudu, javnom tužiocu i policiji u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv pravnog lica koje je ranije bilo osuđeno, organu za izvršenje krivičnih sankcija i organu koji učestvuje u postupku davanja amnestije, pomilovanja, rehabilitacije ili odlučivanja o prestanku pravnih posledica osude, kada je to potrebno za vršenje poslova iz njihove nadležnosti. Podaci iz kaznene evidencije mogu se, na obrazložen zahtev, dati i državnom organu ili pravnom licu, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti i ako za to postoji opravdani interes zasnovan na zakonu, a takođe i samom pravnom licu se, na njegov zahtev, mogu dati podaci o njegovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti, ako su mu potrebni radi ostvarivanja prava. Kao i u drugim oblastima i u ovom zakonu predviđena je zastarelost. Ona se ne odnosi na samo delo, pokretanje, tok i vođenje postupka, jer je to određeno drugim zakonima kojima su propisana dela i tok postupka za ta dela. Zakonom je posebno predviđena samo zastarelost izvršenja kazne i mere bezbednosti izrečene po ovom zakonu. Članom 33. Zakona su propisani rokovi zastarelosti izvršenja kazne i mere bezbednosti. Izrečena kazna ne može se izvršiti kad protekne: 1) tri godine od osude na novčanu kaznu; 2) osam godina od osude na kaznu prestanka pravnog lica. Izvršenje mere bezbednosti zastareva: 1) kad protekne vreme za koje je pravnom licu izrečena mera zabrane obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova, računajući od dana pravnosnažnosti sudske odluke; 2) kad protekne pet godina od dana pravnosnažnosti presude kojom je izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta; 3) kad protekne tri meseca od dana pravnosnažnosti sudske odluke kojom je izrečena mera javnog objavljivanja presude. 7. Postupci predviđeni zakonom Ovde moramo napomenuti da je shodna primena odredaba drugih zakona uslovljena samim konceptom i zamišljenim domašajem zakona, ali i potrebom za jedinstvenošću postupaka koji će se voditi po ovom zakonu. U tekstu Zakona ne navode se tačne odrednice u vezi tih propisa (naziv i broj službenog glasila u kome su objavljeni), što je (verovatno) urađeno iz praktičnih razloga, zbog mogućih izmena tih zakona ili zamene tih zakona drugim koji regulišu datu materiju. Generalno, kada se u tekstu nekog propisa navodi samo naziv propisa na koji se upućuje ili se on daje opisno, uvek se (po pravilu) misli na trenutno važeći propis, tako da navodimo u ovom momentu važeće zakone koji uređuju ovu materiju. Ako zakonom nije drukčije određeno, prema članu 71. Zakona, na izvršenje krivičnih sankcija shodno se primenjuju odredbe (trenutno važećeg) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (“Sl. glasnik RS”, br. 55/2014), što važi i za nadležnost suda za izvršenje novčane kazne (član 57. Zakona). Članom 60. Zakona predviđeno je da se u postupku za prinudnu naplatu novčane kazne i troškova krivičnog postupka primenjuju odredbe o prinudnoj naplati iz Zakona o platnom prometu. U vreme donošenja Zakona važio je Zakon o platnom prometu (“Sl. list SRJ”, br. 3/2002 i 5/2003 i “Sl. glasnik RS”, br. 43/2004, 62/2006 i 31/2011). Međutim, navedeni zakon je u međuvremenu zamenjen drugim propisom, malo drugačijeg naziva. Naime, Zakonom o platnim uslugama („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014), propisano je da 1. oktobra 2015. god. prestaju da važe odredbe Zakona o platnom prometu, osim odredaba člana 2, čl. 47. do 49, čl. 50. stav 1. tač. 6) i st. 2. i 3, člana 51. stav 1. tač. 18) i 19) i stav 2 i člana 57. stav 3. Dalje, u krivičnom postupku protiv okrivljenog pravnog lica shodno se primenjuju odredbe (trenutno važećeg) Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014), u daljem tekstu: ZKP. Član 35. Zakona propisuje jedinstvenost postupka, pa se tako po pravilu, za isto krivično delo pokreće i vodi, protiv pravnog lica i odgovornog lica jedinstven postupak i donosi jedna presuda. U određenim slučajevima može doći do razdvajanja postupka. Ako zbog postojanja zakonom određenih razloga nije moguće pokrenuti ili voditi krivični postupak protiv odgovornog lica, postupak se može pokrenuti i voditi samo protiv pravnog lica, odnosno ako je pre pokretanja krivičnog postupka pravno lice prestalo da postoji, postupak se može pokrenuti i voditi samo protiv odgovornog lica. Mesna nadležnost suda propisana je članom 36. Zakona. Po pravilu, mesno je nadležan sud na čijem području je krivično delo izvršeno ili pokušano. Ako se postupak pokreće samo protiv okrivljenog pravnog lica nadležan je sud na čijem području: 1) domaće pravno lice ima sedište; 2) strano pravno lice ima predstavništvo ili ogranak. Okrivljeno pravno lice u krivičnom postupku zastupa njegov predstavnik, a to je lice ovlašćeno na osnovu zakona, drugog propisa ili odluke nadležnog organa da zastupa pravno lice. Predstavnik je ovlašćen da u korist okrivljenog pravnog lica preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni. Okrivljeno pravno lice može imati samo jednog predstavnika. Predstavnik okrivljenog stranog pravnog lica je lice koje upravlja predstavništvom, odnosno ogrankom stranog pravnog lica koje obavlja delatnost u Republici. Predstavnik okrivljenog pranog lica ne može biti: – odgovorno lice protiv koga se vodi krivični postupak za isto krivično delo, osim ako je to lice jedino ovlašćeno za zastupanje okrivljenog pravnog lica; – lice koje je u istoj pravnoj stvari pozvano kao svedok. Pravno lice je dužno da odredi svog predstavnika a ako to ne učini, postaviće ga sud pred kojim se vodi postupak. Ako okrivljeno pravno lice prestane da postoji pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, predstavnika pravnog lica određuje pravni sledbenik. Sud je dužan da utvrdi identitet predstavnika okrivljenog pravnog lica i da li je ovlašćen za učestvovanje u krivičnom postupku. Ako se uredno pozvani predstavnik okrivljenog pravnog lica ne odazove na poziv, a izostanak ne opravda, sud može narediti da se prinudno dovede. Troškovi predstavljanja spadaju u troškove krivičnog postupka (član 42. Zakona), pa tako nagrada i nužni izdaci postavljenog predstavnika u postupku za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti isplaćuju se unapred iz sredstava organa koji vodi krivični postupak, a naplaćuju se docnije od lica koja su dužna da ih nadoknade, dok okrivljeno pravno lice snosi one troškove postupka koji su prouzrokovani krivicom njegovog predstavnika. Dostavljanje odluka i drugih pismena okrivljenom pravnom licu vrši se na adresu predstavnika ili na sedište okrivljenog domaćeg pravnog lica, odnosno predstavništva ili ogranka stranog okrivljenog pravnog lica. Okrivljeno pravno lice može imati branioca u toku krivičnog postupka, koga može uzeti i predstavnik davanjem punomoćja pismeno ili usmeno na zapisnik kod organa pred kojim se vodi krivični postupak. Okrivljeno pravno i odgovorno lice mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane. Član 44. Zakona dopušta u određenim slučajevima određivanje privremenih mera u toku postupka, o čemu u toku istrage odlučuje istražni sudija, a nakon podizanja optužnice predsednik veća. Propisano je da ako postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom bilo otežano ili onemogućeno sud može, na zahtev javnog tužioca, odrediti privremenu meru obezbeđenja u smislu Zakona o izvršnom postupku. Ovde ponovo imamo slučaj da je propis na koji odredbe upućuju zamenjen drugim propisom izmenjenog naziva (i to dva puta u međuvremenu). Trenutno, (od 1. jula 2016. god.) primenjuje se Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015). U slučaju postojanja opravdane sumnje da će u okrivljenom pravnom licu biti izvršeno krivično delo, sud može, na zahtev javnog tužioca, privremeno zabraniti okrivljenom pravnom licu da obavlja jednu ili više registrovanih delatnosti ili poslova o čemu se zabeležba upisuje u registar koji vodi nadležni organ. Na zahtev javnog tužioca ili po službenoj dužnosti sud može zabraniti statusne promene koje bi dovele do brisanja okrivljenog pravnog lica iz registra. Privremene mere mogu trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti sudske odluke. Sud po službenoj dužnosti ispituje na svaka dva meseca da li je privremena mera potrebna. Protiv rešenja određivanju privremenih mera moguće je izjaviti žalbu u roku od tri dana od dana prijema rešenja, a koja ne zadržava izvršenje rešenja. Mogućnost odbacivanja krivične prijave iz razloga celishodnosti predviđena je članom 45. Zakona, pa tako kod krivičnih dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu protiv pravnog lica ako oceni da pokretanje krivičnog postupka ne bi bilo celishodno, pri čemu će uzeti u obzir jednu ili više sledećih okolnosti: 1) da je pravno lice prijavilo krivično delo pre nego što je saznalo da su organi gonjenja otkrili da je delo učinjeno; 2) da je pravno lice sprečilo nastupanje štete ili je naknadilo štetu i otklonilo druge štetne posledice krivičnog dela; 3) da je pravno lice dobrovoljno vratilo imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom; 4) da pravno lice nema imovine ili je pokrenut stečajni postupak protiv pravnog lica. Sadržaj optužnog akta propisan je članom 46. Zakona. Dakle, pored opštih elemenata iz čl. 332. ZKP, optužnica, odnosno optužni predlog protiv pravnog lica, sadrži i naziv, sedište i delatnost pravnog lica, registarski i matični broj pravnog lica, ime i prezime njegovog predstavnika, državljanstvo i broj putne isprave ako je predstavnik stranac i osnov odgovornosti pravnog lica. U toku dokaznog postupka na glavnom pretresu se najpre saslušava okrivljeno odgovorno lice, a zatim se saslušava predstavnik okrivljenog pravnog lica. Saslušanju okrivljenog odgovornog lica ne može da prisustvuje predstavnik okrivljenog pravnog lica koji još nije saslušan. Sud može narediti da se okrivljeno odgovorno lice i predstavnik okrivljenog pravnog lica suoče, ako se njihovi iskazi ne slažu u važnim činjenicama. Po završenom dokaznom postupku, pristupa se završnim rečima po određenom redosledu, i to tako što se posle reči tužioca i oštećenog, daje reč braniocu okrivljenog pravnog lica i predstavniku okrivljenog pravnog lica, a zatim braniocu okrivljenog odgovornog lica i okrivljenom odgovornom licu. Sadržaj presude je striktno propisan članom 49. Zakona. Pismeno izrađena presuda, pored elemenata propisanih članom 428. ZKP, obavezno mora da sadrži: 1) u uvodu presude naziv, sedište i delatnost pravnog lica, registarski i matični broj pravnog lica i ime i prezime njegovog predstavnika koji je prisustvovao glavnom pretresu; 2) u izreci presude naziv, sedište i delatnost pravnog lica, registarski i matični broj pravnog lica. Odlučivanje po službenoj dužnosti o zakonskoj rehabilitaciji regulisano je član 50. Zakona. Kada rehabilitacija nastaje na osnovu samog zakona, rešenje o rehabilitaciji nakon potrebnih proveravanja, donosi po službenoj dužnosti sudija prvostepenog suda na čijem području je sedište domaćeg pravnog lica, odnosno sedište predstavništva ili ogranka stranog pravnog lica nadležan je za vođenje evidencije o pravnosnažnim osudama koje su izrečene u krivičnom postupku. Prema članu 51. Zakona ako sud ne donese rešenje o rehabilitaciji, osuđeno pravno lice može zahtevati da se utvrdi da je rehabilitacija nastupila po zakonu. Postupak za rehabilitaciju na osnovu sudske odluke (član 52. Zakona) pokreće se po molbi osuđenog pravnog lica koja se podnosi sudu koji je sudio u prvom stepenu. Nakon preduzimanja ispitivanja i izviđaja, a po saslušanju javnog tužioca, sudija će dostaviti spise sa obrazloženim predlogom vanraspravnom veću suda koji je sudio u prvom stepenu radi odluke. Protiv rešenja donetog po molbi za rehabilitaciju žalbu mogu izjaviti molilac i javni tužilac. Ako sud odbije molbu zbog toga što osuđeno pravno lice svojim postupanjem nije zaslužilo rehabilitaciju i nije, prema svojim mogućnostima, naknadilo štetu prouzrokovanu krivičnim delom, nova molba se može podneti po isteku jedne godine od dana pravnosnažnosti rešenja o odbijanju ranije molbe. Prilikom propisivanja postupka za prestanak mere bezbednosti ili pravne posledice osude vodilo se računa o specifičnosti sankcije koja se može izreći pravnom licu. Tok postupka po molbi za prestanak mere bezbednosti zabrane vršenja određenih registrovanih delatnosti ili poslova ili za prestanak pravne posledice osude, propisan je članom 53. Zakona. Molba za osuđeno pravno lice podnosi se sudu koji je sudio u prvom stepenu. O molbi, nakon sprovedenih potrebnih radnji i izviđaja, a po saslušanju javnog tužioca, odlučuje vanraspravno veće suda koji je sudio u prvom stepenu. Protiv rešenja donetog po molbi žalbu mogu izjaviti molilac i javni tužilac. Ako sud odbije molbu za prestanak mere bezbednosti zabrane vršenja određenih registrovanih delatnosti ili poslova ili molbu za prestanak pravnih posledica osude, nova molba se može podneti po isteku jedne godine od dana pravnosnažnosti rešenja o odbijanju ranije molbe. 8. Izvršenje sudskih odluka Uslovi i postupak za izvršenje odluka u vezi odgovronosti pravnih lica za krivična dela regulisani su čl. 55-71. Zakona. Odluke suda postaju pravnosnažne kada se više ne mogu pobijati žalbom ili ako žalba nije dozvoljena. Pravosnažnost, dakle, nastupa kada se neka sudska odluka – presuda, rešenje (ili uopšte odluka bilo kog organa), ne može više pobijati redovnim pravnim lekovima. Pravosnažni akti se mogu pobjati samo vanrednim pravnim lekovima. Pravnosnažna odluka postaje izvršna od dana dostavljanja, ako za izvršenje ne postoje zakonske smetnje. Ako nije izjavljena žalba ili su se stranke odrekle ili odustale od žalbe, odluka je izvršna protekom roka za žalbu, odnosno od dana odricanja ili odustanka od izjavljene žalbe. Rešenje o izvršenju odluke, prema članu 56. Zakona, ako su ispunjeni uslovi za izvršenje, donosi po službenoj dužnosti sud koji je sudio u prvom i to rešenje dostavlja osuđenom pravnom licu, njegovom braniocu, javnom tužiocu, organu koji vodi registar u koji je upisano osuđeno pravno lice i organizaciji za prinudnu naplatu. Ako se odluka odnosi na osuđeno pravno lice nad kojim se ne sprovodi stečajni postupak, rešenje se dostavlja organu koji je ovlašćen da odlučuje o prestanku tog pravnog lica. Izvršenje novčane kazne sprovodi nadležni sud u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Pravnosnažna odluka kojom je izrečena novčana kazna ili je odlučeno o naknadi troškova krivičnog postupka izvršava se kada protekne rok određen u odluci za plaćanje kazne, odnosno za naknadu troškova postupka. Ovaj rok se računa od dana kada je osuđenom pravnom licu ili licu koje je dužno da naknadi troškove dostavljena pravnosnažna odluka. Prinudnoj naplati novčane kazne i troškova krivičnog postupka pristupa se kada osuđeno pravno lice ne plati novčanu kaznu u određenom roku a troškove prinudne naplate snosi osuđeno pravno lice. Redosled naplate određen je član 61. Zakona, gde se kaže da ako se istovremeno vrši prinudna naplata novčane kazne i troškova krivičnog postupka, prvo se naplaćuju troškovi krivičnog postupka. Ako se usled naplate novčane kazne imovina osuđenog pravnog lica smanji u meri da se ne može namiriti imovinskopravni zahtev oštećenog, taj zahtev se namiruje iz naplaćene novčane kazne, ali najviše do visine kazne. Kada novčana kazna ne može da se naplati u celini ili ne može da se naplati uopšte, o tome se obaveštava sud koji je doneo prvostepenu odluku o novčanoj kazni. Kazna prestanka pravnog lica izvršava se brisanjem osuđenog pravnog lica iz registra pravnih lica u koji je upisano. Po prijemu rešenja o izvršenju kazne prestanka pravnog lica, organ koji vodi registar pravnih lica (kod nas je to Agencija za privredne regiustre), izvršiće upis izrečene kazne i o tome će odmah obavestiti organe nadležne za sprovođenje postupka likvidacije, stečaja ili prestanka pravnog lica na drugi način. Po prijemu rešenja o izvršenju kazne prestanka pravnog lica organizacija za prinudnu naplatu će naložiti svim bankama da blokiraju dinarske i devizne račune osuđenog pravnog lica, da dostave podatke o stanju na tim računima i da ne otvaraju nove račune. Izveštaj o stanju sredstava na računima osuđenog pravnog lica organizacija za prinudnu naplatu dostavlja sudu koji je izrekao prvostepenu presudu. Postupak likvidacije ili stečaja privrednog društva sprovešće se prema pravilima određenim zakonom za postupak likvidacije, odnosno prema pravilima propisanim za bankrot, kao oblik stečajnog postupka (član 66. Zakona). Postupak likvidacije ili stečaja banke ili društva za osiguranje sprovodi se u skladu sa odredbama zakona, kojim se reguliše postupak likvidacije ili stečaja tih pravnih lica. Postupak prestanka pravnog lica na drugi način sprovode osnivači pravnog lica na osnovu akta u kojem je utvrđen režim podele imovine, postupak namirenja poverilaca i način zaštite njihovih prava. Član 67. Zakona detaljno su propisana ovlašćenja javnog tužioca u postupku izvršenja kazne prestanka pravnog lica. Organ koji vodi taj registar pravnih lica nakon tri meseca od upisa rešenja o izvršenju kazne prestanka pravnog lica u registar pravnih lica, proveriće da li je pokrenut postupak likvidacije ili stečaja, pa ako postupak likvidacije ili stečaja nije pokrenut, o tome obaveštava javnog tužioca po čijem je zahtevu vođen prvostepeni krivični postupak, koji će, u cilju zaštite prava poverilaca, pokrenuti stečajni postupak. Nakon sprovedenog postupka likvidacije, stečaja ili prestanka pravnog lica na drugi način organ koji vodi registar pravnih lica izvršiće brisanje osuđenog pravnog lica iz registra i o tome će obavestiti sud koji je izrekao prvostepenu presudu. Postupak izvršenja zabrane obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova propisan je članom 69. Zakona. Sud koji je u prvom stepenu izrekao meru bezbednosti zabrane obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova pravnosnažnu odluku dostavlja: – organu nadležnom za vođenje poslova registracije pravnih lica radi odgovarajućeg upisa ili evidencije radi sprovođenja mere, – organu nadležnom za izdavanje dozvole ili odobrenja za vršenje određene registrovane delatnosti ili poslova, ako je propisom predviđeno da se ta delatnost ili poslovi mogu obavljati samo po izdatoj dozvoli ili odobrenju nadležnog organa, – policiji (policijskoj upravi) na čijem području domaće pravno lice ima sedište, odnosno strano pravno lice ima predstavništvo ili ogranak, radi upisa u propisanu evidenciju, – nadležnom inspekcijskom organu. Prema članu 70. Zakona kada je izrečena mera bezbednosti javno objavljivanje presude, sud koji je sudio u prvom stepenu dostavlja izvršnu odluku na objavljivanje uredniku sredstava javnog informisanja, a troškove javnog objavljivanja presude snosi osuđeno pravno lice. 9. U odsustvu komentara Ovde, suprotno maniru u dosadašnjim tekstovima, nećemo davati komentar niti kritički osvrt na rešenja u analiziranom propisu. Možda je najbolje da svako, s obzirom na praksu, zaključi koliki je domašaj i efekat Zakona. Reći ćemo samo jedno. Državnim organima, a naročito sudu i tužilaštvu Zakonom su data široka i sasvim dovoljna ovlašćenja. Mogućnost za kažnjavanje pravnog lica za učinjeno krivično delo postoji, ali da li će zaista pravna lica biti kažnjavana po ovom zakonu, pogotovo da li će mera prestanka pravnog lica biti široko primenjivana, posmatrajući dosadašnji rad i odlučnost našeg pravosuđa, nije tako sigurno. Kao i uvek, bez obzira na dobra ili loša zakonska rešenja, krajnji efekat nekog propisa ipak zavisi od ljudi koji su obavezni da ga sprovode.
Comments