Криминалистика

Mar 30, 202048 min read

NEKI USLOVI ZA OČUVANJE INTEGRITETA JAVNIH TUŽILACA U BORBI PROTIV KORUPCIJE I ORGANIZOVANOG KRIMINA

SISTEM KRIVIČNOPROCESNOG PRAVA U FUNKCIJI ZAŠTITE INTEGRITETA JAVNOG TUŽIOCA

Procesni i profesionalni integritet javnih tužilaca zavisi od pravnog okvira u kome se realizuje princip optužbe u savremenom sistemu krivičnog postupka. Princip optužbe predstavlja jedan od dva osnovna principa koja regulišu procesni položaj subjekata krivičnog postupka. [1] Savremeni sistem krivičnog procesnog prava zasnovan je na optužnom principu u svim svojim stadijumima.[2] Zakonodavstva država evropsko-kontinentalnog pravnog sistema zasnovana su na primeni optužnog principa u krivično - procesnom pravu. Sa stanovišta teorijskog razmatranja, jedino može biti sporno u kojoj meri je ovaj princip korigovan primenom istražnog principa. Prema zastupljenosti jednog i drugog principa u krivičnom postupku, teoretičari izdvajaju i mešoviti (optužno - istražni) postupak.[3]

Prvi put u je Francuski inkvizitorski postupak zamenio običajno krivično pravo i tako je konačno potpuno zakonski uobličen postupak Zakonom Luja ХIV iz 1670. godine, zvanim Ordonance criminelle, a moderni tužioci potiču iz ustanove javnih kraljevskih tužilaca - Avocatus du Roi i Procureurs du Roi, koji su se više brinuli da naplati prihode za račun suverena, da sprovode pravdu. Dvojstvo ekonomskih i moralnih aspekata javnog interesa koje treba da štiti javni tužilac u 21. veku se stapa, kao što se uostalom sve topi u isprepletan informatički svet u kome dominira nova pismenost. Šta raditi sa ološtalom državnom institucijom javnog tužioca koja se sporo menjala od vremena Inkvizicije do “sovjetskog modela” od koga nikako da se otklonimo i ako su revolucionarna vremena davno prošla?

Kontinentalni sistem krivičnog procesnog prava je vrlo sporo doveo do sadašnjeg nivoa vrlo široke primene optužnog principa.[4] Na primer, prvom značajnijom reformom ZKP-a takođe u Francuskoj, ali tek 1897. godine, ograničena je primena ovog principa sa primenom inkvizitorskog principa, tako što je uvedeno usmeno raspravno načelo postupanja u prethodnoj istrazi, koja je do tada bila pismena i tajna, tako da praktično, od tada datira problematika tužilačke istrage. Primena optužnog principa je, po našoj oceni, u srpskom krivičnom procesnom pravu završena podelom nadležnosti između federacije i republika 1967. godine,[5] pa se od tada ništa značajnije nije događalo do današnjeg projekta tužilačke istrage koj je podjednako epohalan, ali traži i odgovarajući Ustavni okvir. Da li ga imamo? Nemamo. Treba samo uporediti Norveški Ustav iz 1814. godine sa sadašnjim[6] i videti kako je amandmanima menjan upravo u vezi prava, obaveza i dogovornosti javne tužbe.

Savremeni optužni sistemi krivičnog postupka nalaze se između dva čista teorijska modela koji predstavljaju krajnosti današnjih pozitivnopravnih rešenja: jedna krajnost je model monopola javne krivične tužbe, a druga krajnost je demonopolizovan model tzv. popularne tužbe. Funkciju optuženja u sistemu javne tužbe vrši javni (državni) tužilac, a u sistemu popularne tužbe i pojedinac može da vrši javnu funkciju po principu iz rimskog prava.[7]U praksi su, obadva osnovna modela sistema krivičnog postupka u okvirima evropsko - kontinentalnog sistema i angloameričkog sistema u stvarnosti, manje više, odustala i od potpunog monopola i slobode utuženja i postoje kao varijante sa većim ili manjim primesama i jednog i drugog principa. Isprepletanost ovih principa u jednom sistemu krivičnog postupka dovela je do toga da se u teoriji napuštaju tradicionalni nazivi za ove sisteme i vrši njihovo razvrstavanje po drugim kriterijumima (hijerarhijski i koordinirani sistemi krivičnog postupka).[8]

Ako se prati geneza sistema kontinentalnog krivičnog postupka, primena optužnog načela obezbeđena je kroz model javne krivične tužbe, sa varijantama koje institucionalno poznaju samo javne tužioce kao nosioce funkcije i one koje ustanovljavaju i zamenike javnih tužilaca. Optužno načelo u sistemu Common Law-a, ne sprovodi se kao jednostavan model sistema optuženja koji bi se sveo na tužioca kao “pojedinca iz naroda". Naprotiv, u Velikoj Britaniji, postoji znatna razlika u varijantama primene principa optužbe u krivičnom postupku. U Engleskoj nema nekog posebnog organa koji bi bio isključivo nadležan za pokretanje krivičnog postupka, pa to najčešće čini policija, a u krivičnom postupku Škotske, Velsa i Severne Irske postoji organizovana javna tužba, poput one u sistemu kontinentalnog prava.[9] U suštini, i u Engleskoj i u SAD, od originalnog modela sistema popularne tužbe ostale su samo izuzetne procesne situacije, dok se u skoro čitavom postupku optužni princip faktički sprovodi preko državnih organa. U SAD javna tužba je organizovana na nivou država i na federalnom nivou u izlaganju koje sledi iznet je primer kako se menja način organizacije javne tužbe da bi se pariralo korupciji.

Zašto je ovo teorijsko razmatranje procesnih načela zanačajno za očuvanje integriteta javne tužbe i svakog tužioca po naosob? U našem pravosuđu nestala je federalna komponenta nadležnosti i od tada je naš pravni sistem izgleda, izgubio osu stabilnosti i što je to bitno za utvrđivanje načina primene principa optužbe u savremenim sistemima krivičnog postupka sa stanovišta zaštite procesne nezavisnosti i integriteta subjekata krivičnog postupka od sve modernijeg i moćnijeg kriminala. Konkretnije i bez okolišenja, naš nacionalni model mora biti modifikovan i prilagođen da bude otporniji na korupciju, a javna tužba tako organizovana da više sama štiti svoj integritet, nego što joj integritet treba da štite i uvek nude da štite i kroz Ustav oktroišu konkurentna izvršna i zakonodavna vlast.

Suđenje nije nije ni “utakmica”,[10] ali nije ni kviz „Pojedinac prtiv televizije“ Naša akademska zajednica treba da trpi određnu kritiku jer donošenje novog Zakonika o krivičnom postupku, nakon kratkog perioda u kome je primenjivan stari, a koji je opet donet na brzinu, pa kao nedonošče polovično primenjen, zahteva objašnjenje za širu javnost koje bi bilo razumljivo. Najteže je reći prosto nešto što predstavlja rezultat prethodnog “dosadnog” teorijskog razmatranja ranijih zakonodavnih rešenja. Imamo utisak da je naša pravna nauka nespremno dočekala trend unošenja i prožimanja principa i instituta anglosaksonskog prava u naš system prava: radi se o lutanju nauke krivičnog procesnog prava od „nemila do nedraga“. Da pođemo od „nemila“, dakle, od naše autoritarne prošlosti i sistema ideološke netolerancije i od koga želimo da se otklonimo i o tomr pošaljemo poruku Svetu. Najveća ograničenja u primeni načela zakonitosti i načela pravičnosti nastala su donošenjem niza revolucionarnih pravnih propisa u prošlosti, a za čije sprovođenje je bio neophodan jak aparat sile. Nažalost, oblikovanje sadašnjeg modela krivično pravnog sistema je rezultat većeg uticaja političkih prilika na stvaralački doprinos pravne nauke nego što bi trebalo da bude u jednom civilnom društvu. Što je još gore, ovaj „retro“ trend se preneo i u višepartijsku državu, jer započeto oslobađanje od uticaja ideologije i politike na pravo sa donošenjem Zakona o krivičnom postupku 1953. godine, nije bilo u većoj meri ostvareno ili je uticaj politike sve više i više prikrivan. Izgleda da se radi o ovom drugom, jer je i po najnovijem Ustavu i dalje ostala izvesna neravnoteža između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti kao ostatak prošlosti. Upravo takva prošlost opterećuje i danas naše zakonodavstvo. Da bi se nešto menjalo, uvek je prvo trebalo da političarima postane jasno da sud mora da se distancira od stranaka, da se odbrani moraju dati garancije pravičnog suđenja i da je glavna funkcija tužioca krivični progon. Ipak su upravo oni uticali da se zadrži tužiočeva funkcija opšte kontrole zakonitosti, povrh njegove glavne funkcije. Sledila je takozvana “mala reforma” krivičnog postupka iz 1967. godine sa većim promenama u primeni optužnog načela, jer je ukinut izviđaj koji je obavljao tužilac sa policijom i istraga ostala u potpunosti u vlasti suda čime je stvorena jugoslovenska varijanta mešovitog sistema krivičnog postupka, takođe više iz razloga davanja većeg opravdanja vlasti za ranije počinjene masovne povrede ljudskih prava, koja je „pepustila“ postupak sudskoj kontroli, a u stvari zbog toga što se postupak odvijao u sistemu podeljene nadležnosti u celokupnoj krivičnoj materiju između savezne države i republika i ovaj šablon je odgovarao ambicijama svih. Tužilac je imao sva svojstva straneke, ali i druga „svojstava koja ima kao državni organ“. Odbrana je dobila garanciju da niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže, ali ne i efikasnu interaktivnu zaštitu u postupku. Najnovije kodifikacije izvršene posle političkih promena u Srbiji, samo su nastojale da pomere te granice, ali ne i da učine epohalan korak ka potpunom i dosledno sprovedenom stranačkom postupku. I tako smo došli do „nedraga“, koje karakteriše sadašnja zakonodavna rešenja, jer i dalje nije dosledno primenjeno ni načelo da javni tužilac gospodari optužbom, niti je omogućeno da mu se odbrana ravnopravno suprotstavi, dakle, nije dovoljno primenjno ni načelo optužbe ni načelo ravnopravnosti učesnika u postupku. Odbrana je i dalje imala ograničena ovlašćenja, a sud je zadržao istragu i istražni sudija je postao neka vrsta tutora javnom tužiocu u onome što je samo tužiočev posao – da pripremi i podigne optužnicu. Istražni sudija nije pravi sudija, već „polu-sudija“ pošto ne sudi „do kraja“, nedovoljno odgovoran učesnik u postupku jer je neopterećen funkciom celovitog suđenja pošto svojim klegama – sudećim sudijama ostavlja da dovrše teži posao ukoliko tužilac podigne optužnicu. A upravo sudećim sudijama, onima što odlučuju, nedostaje ono što im priodno pripada - funkcija nadgledanja stranaka. Teškoće u transformaciji javnog tužilaštva i advokature potvrđuje ovaj zaključak, dok su okrivljeni i publika uvek imali isti utisak o izvesnoj neravnoteži između stranaka u postupku, bilo na štetu jedne ili druge strane. Kako da izađemo pred lice Evrope, bez postupka u kome dva učesnika u postupku: javni tužilac i okrivljeni teže ravnopravnosti i ostvaruju ravnopravnost u bespštednoj borbi? Ukoliko su opravdane kritike da je povređena ravnopravnost stranaka i u nacrtu novog zakonika, onda ostaje nada da javna rasprava bude način na koji bi smo mogli doprineti da „lutanje“ prestane i da se sada nađu još bolja zakonodavna rešenja, posebno za ustanovljenja u postupku koja u našim sadašnjim uslovima treba da imaju etičku podlogu i da bude u skladu sa standarima Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Niti sud može sedeti na tribinama i indiferentno posmatrati „utakmicu“ tužioca i odbrane, niti može biti svima „veliki brat“ personifikovan kao ogromno oko „koje sve vidi i sve zana, ali ipak traži da priznate krivicu“. Orvelovska autoritarna vremena „svevidećih“ treba da su iza nas. Očigledno je da su svi učesnici krivičnog postupka „u problemu“. I svako od njih zna zašto. Sud, jer mora da sačuva nepristrasnst i posmatra „utakmicu“ između tužioca i advokata, a nema veliku porotu koja bi mu olakšala posao, već dvjicu ili trojic sudija laika. Tužilac, jer mora da pokaže veći integritet, a to mu je otežano zbog toga što njegova organizacija zastarela i ne parira statusu advokata. Okrivljeni, jer njegov advokat nije strogo licenciran preko moćne advokatske komore, već ima komoru u formi udruženja građana i koja komora ne može da izdejistvuje od zakonodavca sopstvenu reformu. Svim profesionalcima u ovoj priči nedostaje odgovarajući kapacitet njihovih institucija. Zato kada se uvode nova zakonodavna rešenja neophodne su promrne ne samo procesnih instituta već i pravosudnih institucija. Eto, na kraju se mogu složiti i pomiriti naizgled suprotne težnje, dakle svojevrstan „hepi end“. Potrebno je da proces pridruživanja ne bude kao u priči, već kreativan i konvergentan. Dugo očekivano povezivanje našeg zakonodavstva sa svekolikim vrlinama obdarenim zakonodavstvom Evropske Unije „i šire“ prema dalekom okruženju sa kontinenata, naročito sa pravnim sistemima tzv. vodećih demokratija, obaviće se tek kada se završi započeta dezideologizacija krivičnog prava, ali i Ustavnih normi. Ne može više da se iskorišćava dogmatska svest naših zakonodavaca da razne događaje i prevrate nazivaju revolucijama i smatraju ih izvorom prava, dogmatizuju zakonodavna rešenja iz prošlosti i objektivno sprečavaju ekonomski razvoj i prosperitet. Iskustvo nas uči da kakva god da je vlast, ako je to stvarno htela, tada je zakonodavac pratio promene koje su se desile u društveno-ekonomskim i političkim odnosima i činio velike intervencije u pranom sistemu. Samo se pitamo da li zna zakonodavac šta je u stvari započeo? Dobar krivični postupak neće ništa mnogo rešiti, ako se ne dira u ustavna rešenja kako bi se bolje regulisali svojinski odnosi i drugi odnosi u društvu, a koji su pak, sada glavni generator krize svih vrednosti, te da se sve tri vlasti postave potpuno ravnopravno. Sud u takvom postupku mora imati jaču poziciju ne samo u postupku, već i kao grana vlasti, tj. da i sam bude jedan od izvora prava, uprvo da bi se zaštitio javni interes iza koga interesa bi se ravnopravno svrstali svi građani. Ostaje istina kao žrtva svake ljudske aktivnosti, pa i svakog krivičnog postupka. Istinu samo Svevišnji zna, fizičari znaju da ne znaju, a pravnici ne znaju da ne znaju i da im to i nije posao. Pravna struka se kreće u granicama u koje ju je priroda stavila, u granicama verovatnoće da se neki događaj odigrao u prošlosti, da li onako kako kaže tužilac ili onako kako kaže odbrana, pa sud je tu da odluči! Ali u predstojećoj vezi sa modernim pravom neće biti kreativnosti bez jedne magične, obredne, ritualne, samopročišćavajuće aktivnosti koja bi delovala poput „aspirina“: reprofesionalizacija rada u pravosuđu! Kreativan spoj starog profesionalizma i novog profesionalizma. Pravo je iskustvena kategorija a pravna struka ne teži novotarijama po svaku cenu, već traži stvaralačko spajanje najboljih postupaka iz prakse iz ranijh vremena sa logički shvaćenim, a ispravnim neophodnostima. Otuda je logično i sadašnje i buduće usaglašavanje sa novim profesionalizmom pravnika Evropske Unije i drugih velikih demokratskih zemalja, koje sun neke od teških faza razvoja odavno prošle, a mi se u tim fazama tek nalazimo. Pa tako i u fazama razvoja prava i zakonodavstva. Epohalnost ovog procesa dovoljno opisuje diskrepancija od vremene javnog tužioca kao “udarne pesnice radničke kalase” do nodernog tužioca koji nasleđuje doslednost i posvećenost krivičnom progonu iz prošlih vremena, ali ide u susret institucijama drađanskog društva u partnerstvu sa okruženjem i vrši svoje brojne funkcije unutar polja krivičnog postupka, ali iI van krivičnog postupka u oblastima u kojima se buduća Država regulator prostire, na portalima Elektronske vlade. Strategija zagovaranje profesionalnih vrlina radnika u pravosuđu od strane udruženja treba da bude usmerena ka izgradnji novog profesionalizma, koji nebi bio onako “shocking new” kako je jednu drugu ideološku promenu objašnjavao svojoj majci literalni lik Nikoletina Bursać, već kreativni spoj starog profesionalizma i novog profesionalizma u odnosu konvergencije i koji profesionalizam ide daleko u budućnost i hvata se u koštac sa svim izazovima, pa i izazovom korupcije koja je, izgleda, oborila i veliko Rimsko carstvo (a ne varvari kao što smo svojevremeno učili).

Javni tužilac kao procesno odgovorniji subjekat u prethodnom postupku

Za pravilno funkcionisanje krivične tužbe neophodna je odmerena i uravnotežena primena principa optužbe u krivičnom postupku. Ni preuska, ni preširoka primena optužnog principa može obezbediti najoptimalnije funkcionisanje krivične tužbe, kako javne tako i privatne, u zaštiti interesa društva. Smatramo da kada je reč o potrebi obezbeđenja efikasne borbi protiv korupcije i drugih teških krivičnih dela, imajući u vidu da se očekuje primena Zakonika o krivičnom postupku koji inauguriše tužilašku istragu, ali oblik javne tužbe bi morao trpeti određene uticaje anglo-saksonskog procesnog prava koji podrazumeva uvođenje advokature države umesto javnog tužilaštva i javnog pravobranilaštva čime bi se u civilnoj i krivičnoj materiji objedinjeno branio javni interes sa departmentalizacijom po specijalnosti. Kao što smo i ranije tvrdili, putokaz za konkretno zakonoavno rešenje koje bi dovelo do maksimalizacije uloge javnog tužioca u krivičnom I bolje zaštite javnog interesa Rreporuci Saveta Evrope 19(2000), dakle sisrtem u kome tužilac vodi nezavisnu istragu, spaja moralnu i ekonomsku zaštitu društva u jednu službu, može da bude postupak zakonodavca u slučaju kada je trebalo objediniti funkciju krivičnog progona u Velikoj Britaniji za Englesku i Vels 1879. godine i Kraljevska Komisija za krivični postupak (Royal Commission on Criminal Procedure) formirana je 1978. godine sa zadatkom da, između ostalog, prouči probleme vezane za organizaciju krivičnog gonjenja i predloži odgovarajuća rešenja. Komisija je podnela izveštaj o svom radu 1980. godine, kojim je predloženo da se ustanovi tzv. Krunska služba gonjenja (Crown Prosecution Service), kao državni organ veoma sličan javnom tužilaštvu u kontinentalnom pravu, ali sa daleko većim integritetom.

Ono što je bitno znati jeste da se u savremenom procesnom pravu daje podjednak značaj načelu zakonitosti (legaliteta) i načelu pravednosti (legitimiteta). Usled postojanja te ravnoteže, anglosaksonsko zakonodavstvo dozvoljava i koristi mogućnost precedentnog poimanja nekog događaja i iz toga proisteklih odnosa, pa zato i precedentnom odlukom suda može da dođe do razrešavanja problema i uspostavljanja adekvatnog, a novog kaznenopravnog odnosa. Kod nas pravednost je bila kao načelo slabije teorijski obrađivana i manje dosledno primenjivana u autoritarnim društvima, jer su ta društva počivala na ideološkoj netoleranciji i a priori favorizovanju interesa jedna klase. Nasuprot tome, savremena evropska zakonodavstva primenjuju ovo načla legitimiteta i legaliteta kroz uspostavljeno pravo na pravično (fer) suđenje i prava stranaka na pristup nezavisnom sudu. Ideja pravednosti je na suprotnoj strani od ideja koje podržavaju težnje za bezuslovnim ostvarenjem sopstvenog interesa artikulisanog kroz zakon. Pravednost je zamišljena kao jednakost stranaka, mogućnost i volja da se pozicija drugog doživi i da se u skladu sa proživljenim postupi po zlatnom pravilu, da se svaki postupak koji preduzimaš, može se tebi vratiti. Javno tužilaštvo nema monopol na pravičnost, iskrenost i poštenje i evropsko zakonodavstvo ne dozvoljava da javno tužilaštvo po tom osnovu arbitrira u društvu, već naprotiv, oblik javne tužbe u državi vladavine prava mora biti takav da bude organizovana kao stranka u postuku koji se mora sagledati kao viestrani pravni odnos u kome i tužilaštvo i sud zastupaju zakon, a time i pravnu državu. Korupcija u društvu može da se ogleda i u tome što određni moćni krugovi vrše pritisak na tokove rada tužilašatva i sudstva, ali, na žalost i na zakonodavca kroz vršenje “intelektualnog” pritiska da se Zakonik o krivičnom postupku znatnije ne izmeni, jer im odgovarju neka njegova postojeća rešenja koja omogućavaju u izvesnim situacijama i povredu integriteta stranaka i suda, a time i udaljavanja od ideala pravne države.

Svaki efikasan krivični postupak, a pogotovu u borbi protiv korupcije, uuvek se vodi i u javnom interesu. Otuda zahteva da se ispune dve osnovne pretpostavke: Da se krivični postupak i organizacija javne tužbe istovremeno uredi na način koji omogućava što delotvorniju, a ne što veću represiju. Cilj procesne regulacije je uspostavlajnje ravnoppravnih odnosa između subjekata – strana u postupku, kako bi se što uspešnije sprečilo, da učinilac krivičnog dela izbegne krivičnu sankciju. A s druge strane krivični postupak mora u što većoj meri da zajemči da se ne može dogoditi da nevin bude osuđen. Jasno je da je i jedna i druga pretpostavka u javnom interesu. Ali je isto tako jasno kojoj od njih treba dati prednost. Za opredeljenje izmedju ove dve opcije najčešće je citiran B. Carpzovii (1739) koji je bio svestan nužde da se postupak, pre svega i iznad svega, mora urediti tako da se osigura nemogućnost osude nevinog lica. Tvorci logičkog bića do sada primenjivanog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja nisu vodili računa o ovoj plemenitoj etici normiranja, več tezom da se država (a ne građani) mora braniti “svim sredstvima” (revolucionarna idelogija). Ovo se mora otvoreno reći i važi ne samo za prostore Jugoistočne Evrope, već i za ceo Svet.

Ono što je još važnije za process tranzicije našeg društva u stabilnu demokratiju je da normiranje zloupotreba od strane službenih lica, a naročito onih koja pripadaju specifičnim kategorijama državnih poslova, ima izuzetan značaj za uspostavljanje ispravnih odnosa vojnog i civilnog sektora, pa tako i u našem društvu u tranziciji. Upravo u prilog pojačavanja legitimnih ali obavezno i legalnih prava, obaveza i odgovornosti institucija civilnog sektora, što znači i lica koja su ne samo njihovi reprazenti, već iI više, nosioci mase različitih ovlašćenja različitih stepena, otuda i stepena moći. A ova mogu i moraju biti isključivo i istovremeno legitimna i legalna. Pod visokim nivoom zakonima regulisane kontrole. Uspostavljanje stabilnosti instinstitucija civilnog društva, na ovaj način označava kraj monopolisanja vlasti od bilo koga ili čega, u bilo čije ime i u bilo koje doba. Proces reformi istovrenmeno znači i simboličko, ali stvarno odvajanje od naše autoritarne prošlosti i dogmadske svesti o sebi i o Svetu koji nas okružuje.

Uporedno rešenje za proširenje institucionalnog kapaciteta javnog tužilaštva za borbu protiv korupcije Primer koji iznosimo se nadovezuje na olik javne tužbe koji još nemamo, dakle na napred izgrađeni sistem koji je srodan Britanskom, a odnosi se na iskustva u radu Odeljenja za javni integritet državnih službenika pri Krivičnom odeljenju u Sekretarijatu za pravdu SAD.[11] Odeljenje je osnovano 1976. godine kako bi se na jednom mestu uspostavila nadležnost za krivično gonjenje kriminalnih zloupotreba poverenja javnosti od strane državnih službenika. Odeljenje preduzima krivično gonjenje odabranih predmeta koji se odnose na federalne, državne ili lokalne službenike, vrši nadzor nad predmetima i pruža generalnu pomoć, vrši obuku i daje savete tužiocima na terenu, učestvuje u zakonodavnoj aktivnosti i sastavlja izveštaj za Kongres (Skupštinu) SAD. 1. Nadležnost Odeljenja je da vrši krivično gonjenje dela zloupotrebe poverenja javnosti od strane državnih službenika i korupciju među državnim službenicima. Odluka da se preduzme krivično gonjenje se donosi od slučaja do slučaja i zavisi od resursa, vrste i težine navedenog krivičnog dela i postojanja dovoljno dokaza i dostupnosti federalnih resursa za krivično gonjenje inače. 2. Sledeća važna nadležnost odlučivanjnj o supetituciji i devoluciji javnih tužilaca za vođenje sporova i to po sledećem redpsledu: Izuzeća federalnih tužilaštava u uslovima kada ne mogu podneti lokalne pritiske, o posebno osetljivim predmetima ili predmetima i predmetima sa elementima nadležnosti više okruga. U pogledu supstitucije rešava se o upućivanju tužilaca od strane federalnih državnih organa u posebnim slučajevima. Takođe se rešava po zahtevima nižih tužilac za pomoć, što može da rezultira i formiranjem zajedničkih predmeta. 3. Pravna i stručna pomoć koju Odeljenje nudi javnim tužiocima obuhvata obuku u svim oblastima kriminaliteta, organizovanje savetovanja i savetovanje po konkretnim slučajevima. Savetodavna uloga odeljenjlj se odnosi i na podršku javnim tužiocima u zakonodavne aktivnosti ukoliko se angažuju na predlaganju zakona ili podnošenju amandmana o izmenama ili dopunama zakona na nivou država ili federalnom nivou. Uporedo se vrše i poslovi nadzora nad predmetima i pružanje opšta pravne i tehničke pomoći 4. Rešavanje pitanja sukoba nadležnost za vođenje sporova između federalnih tužilaca i odlučivanje po zahtevima za izuzeća federalnih tužilaštava vrši se u skladu sa zakonom i pravnom praksom uspostavljenom u postupanju po ranijim slučajevima. Najveći broj predmeta korupcije procesuiraju lokalne kancelarije federalnih tužilaštava, ali u slučajevima u kojima se uznemirava javnost ili stvara negativna percepcija javnosti o nezavisnosti i integritetu javnih tužilaca, pristupa se odlučivanju o izuzeću. Za ocenu o potrebi izuzimanja nižeg javnog tužioca bitna je percepcija javnosti o stepenu njegove nepristrasnosti, a ne samo stvarna opasnost od ugrožavanja njegovog integriteta. Polazi se od pretpostavke da uspešno krivično gonjenje zahteva suštinsko i formalno postojanje pravednosti i nepristrasnosti. 5. Kod ocene o potrebi izuzimanja javnog tužioca polazi se od postavke da za uspeh u krivičnom progonu nije dovoljno samo izdejistvovati osuđujuću presudu, već je potrebno uticati i na percepciju javnosti da je osuda bila zaslužena, a ne rezultat „neprimerene motivacije tužioca ili postojanja sukoba interesa.“ U protivnom, navedene okolnosti mogu biti od uticaja da se Odeljenje odluči da rešava pitanje eventualnog izuzeća javnog tužioca od nekog konkretnog slučaja. Svako neučestvovanje lokalnog tužilaštva u predmetu se smatra izuzećem. Zahtev za izuzeće se po pravili usvaja kada postoje znatni sukobi interesa na lokalnom nivou. Zahtev za izuzeće može da traži lokalni tužilac ili se pak njegovo izuzeće zahteva od strane Ministarstva pravde. Opšte pravilo je da ukoliko postoje znatni sukobi interesa u federalnim predmetima, predmet se u tim slučajevima upućuje na nadležnost Odeljenju za profesionalni integritet državnih službenika koje zatim donosi odluku na osnovu svoje procene. 6. Posebno su složeni postupci izuzeća u predmetima tzv. sudijske korupcije. Kada su u korupciju umešani lokalni sudovi, lokalno tužilaštvo je skoro uvek izuzeto iz strateških i praktičnih razloga. Teško je uveriti javnost da se postupa nepristrasno u uslovima kada je javni tužilac već postupao pred sudijom koji je osumnjičen za korupciju. Cilj je upravo da se izbegnea negativna percepcija javnosti da postoji pristrasnost. Ove predmete skoro uvek vodi Odeljenje za profesionalni integritet državnih službenika jer je to ustaljena praksa. 7. Izuzeće javnog tužioca se uvek primenjuje kada s radi o predmetu tužilačke korupcije. Lokalno državno ili federalno tužilaštvo je skoro uvek izuzeto kako bi se izbegla „percepcija neprikladnosti“. Na isti način se postupa i kada su u pitanju Federalni inspektori osumnjičeni za korupciju. Zahtev za izuzeće se redovno upućuje Odeljenju za profesionalni integritet državnih službenika. 8. Posebno je određen postupak sa tzv. osetljivim predmetima i predmetima sa sukobom nadležnosti više okruga. U ovim slučajevima na zahtev visokih zvaničnika Ministarstva pravde SAD, Odeljenje za profesionalni integritet državnih službenika vodi ove predmete. Osetljivim predmetima se smatraju slučajevi „ bliske koordinacije sa visokim zvaničnicima Ministarstva pravde SAD“, slučajevi korupcije sa federalnim službama i predmeti koji sadrže poverljive informacije i koordinaciju sa obaveštajnim službama ili koji su toliko „ politički kontraverzni“ da je bolje da se ne vode na lokalnom nivou već u Vašingtonu. 9. Predmeti sa elementima nadležnosti više okruga sadrže slučajeve kod kojih krivična dela prelaze granice nadležnosti jednog okruga, slučajeve koji spadaju u nadležnost dva ili više federalnih tužilaštava. Učešće Odeljenja za profesionalni integritet državnih službenika u rešavanju ovih slučajeva je ili u svojstvu supervizora ili na operativnom nivou u vidu saradnje ili potpunog preuzimanja predmeta u nadležnost. 10. Zahtevi za upućivanje predmeta od strane federalnih službi se rešavaju kada se radi o krivičnim delima koje su počinili zaposleni tih službi. Pri rešavanju ovih predmeta ostvaruje se bliska saradnja sa Kancelarijom Generalnog inspektora, Službom unutrašnje kontrole i Odeljenjem za krivične istrage. U cilju bolje saradnje i koordinacije vrši se obuka inspektora državnih službi o propisima koje se tiču korupcije i primerima najbolje istražne prakse. 11. Postupanje po zahtevima za pomoć ili u tzv. zajedničkim predmetima (rešavanje predmeta u saradnji). Na ovim predmetima rade zajedno Odeljenje za profesionalni integritet državnih službenika i lokalne kancelarije federalnih tužilaštava. Ovo je naročito slučaj kada resursi lokalnog tužilaštva možda nisu dovoljni da samostalno vode predmet korupcije.Takođe lokalno tužilaštvo može zatražiti pomoć iskusnog tužioca iz Odeljenja za profesionalni integritet državnih službenika kako bi podelili odgovornost za vođenje predmeta. 12. Ostale nadležnosti Odeljenja se svode na pravnu i stručnu pomoć. Ova pomoć obuhvata obuku i savetodavnu delatnost, pregled i reviziju zakona, nadzor nad predmetima i opštu pomoć u radu. Obukom su obuhvaćeni Federalni tužioci i inspektori, pripadnici lokalnih institucija za sprovođenje zakona. U obuci se naročito insistira na ovladavanju specijalnih istražnih metode, taktika i tehnika i veština o donošenju odluka o svim tačkama optužnice, pravljenja strategija za suđenje itd. Pri tome se izdaje i Uputstvo o primeni složenih i teških istražnih tehnika u istraživanju korupcije i posebni Saveti u slučaju istrage korupcije protiv Kancelarije Generalnog inspektora. 13. U vezi sa praksom postupanja vrši se pregled, odnosno predlaganje i revizija zakona koji bi mogli uticati na istragu i krivično gonjenje državnih službenika. Postoji i obrnut proces kada Kongre ili Vlada traže komentare predloženih zakona od Odeljenja za profesionalni integritet državnih službenika. Odeljenje učestvuje i u izradi nacrti zakona. S obzirom da su predmeti korupcije često kontraverzni, složeni i privlače veliku pažnju javnosti, u nekim slučajevima je neophodno da Odeljenje za profesionalni integritet državnih službenika vrši nadzor i reviziju postupanja federalnih tužilaštava. Pri tome se prati i ocenjuje kvalitet istražnih radnji i podignutih optužnica, identifikuju se problemi sa dokazima u ranoj fazi, ponekad preuzima i operativnu odgovornost za krivično gonjenje, vrši nadzor aktivnosti koje uključuju prikrivene islednike i nadzor nad stanjem u predmetima i opšta pomoć u radu tužilaštava.

Napori za proširenje institucionalnog kapaciteta za krivični progon za koruptivna krivična dela

Sa stanovišta delotvorne primene principa optužbe u savremenim sistemima krivičnog postupka, bez obzira na vrstu sistema krivičnog postupka, kao određeno civilizacijsko dostignuće predstavljaju modeli javne tužbe koji nude veći integritet i procesnu nezavisnost, a to su uvek određeni državni organi koji usmeravaju krivični progon. U kojoj meri je optužni princip dosledno sproveden preko državnih organa, a u kojoj meri preko pojedinaca kao oštećenih u svojstvu tužioca ili supsidijernog tužioca, zavisi od varijanti sistema optuženja i varijanti sistema krivičnog postupka. Uporenopravna analiza pokazuje da u je svakoj konkretnoj varijanti sistema krivičnog postupka manje ili više zastupljenija organizacija optužbe preko državnih organa, kiji vrše bildovanje (Capacity Building) svog suštinskog (operativnog) kapaciteta i institucionalnog (organizacionog) kapaciteta, u zavisnosti od istorijskih, ekonomskih i kulturnih uslova nastanka i razvoja određene države ili grupe država.

Odeljenje za borbu protiv korupcije RJT Srbije je osnovano 2008. godine kao važan strateški potez u ukupnoj borbi protiv kriminala i koordinacija u postupanju sa okružnim i opštinskim javnim tužilaštvima za koruptivna krivična dela, sve u saradnji sa finansijskim ekspertima i ekspertima OEBS-a i Saveta Evrope, kancelarijom Rezidentnog pravnog savetnika Ambasade SAD u Beogradu. Fleksibilnom primenom principa subordinacije, devolucije i supstitucije javnih tužilaca po napred iznetim stranim i domaćim iskustvima, sačuvao bi se integritet tužilaca od uticaja korupcije u meri u kojoj to dozvoljavaju postojeća zakonodavna ršenja. Plan rada obuhvata: sprovođenje Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije i Akcionog plana, ispunjavanje međunarodnih standarda za efikasnu borbu protiv korupcije, staranje o sprovođenju efikasnog krivičnog progona i prevencije.

Praksa krivičnog progona u Srbiji je pokazala da su se u ranijem periodu pojedinci i čitavi delovi državnog aparata povezali sa kriminalnim grupama i time doprineli opštoj ugroženosti i ranjivosti osnovnih vrednosti društva. Ovaj zaključak se zasniva na razultatima analize potupanja u oblasti organizovanog kriminala i dela protiv ustavnog uređenja i bezednosti Republike Srbije sadržanim u Izveštajima o radu Republičkog javnog tužilaštva od 2004. do 2010. godine. Smatramo da organizovani kriminal i korupcija u svojim najvišim stupnjevima svakako uključuje elemente protiv ustavnog delovanja u cilju destabilizacije i rušenja političkog sistema i narušavanju vladavine prava u većem obimu. Na to ukazuju činjenice da, ne samo da je među žrtvama ovih krivičnih dela bio tada aktuelni predsednik Vlade Republike Srbije, već i bivši predsednik Predsedništva SR Srbije, aktuelni Ministar odbrane, a zazim, aktuelni general policije Republike Srbije, pojedini poznati političari, privrednici i druge javne ličnosti.

Ustanovljenje Odeljenja za borbu protiv korupcije u Republičkom javnom tužilaštvu i Odeljenja za borbu protiv korupcije u višim javnim tužilaštvima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, je rezultat organizacionih promena na inicijativu tužilaštva za proširenje institucionalnog kapaciteta za borbu protiv korupcije. Na ove organizacione promene su uticale peporuke Saveta Evrope za departmentalizaciju i specijalizaciju u javnom tužilaštvu, kao i rezultati učešća tužilaštvau u projektima podrške domaćih i stranih organizacija. Određen je spisak koruptivnih krivičnih dela koja su predmet specijalizacije u postupanju javnih tužilaštava. Svakako da se i ovih krivičnih dela mogu tretirati i kao dela sa elementima organizovanog kriminala, ali da će izdvojeno i stručnije obrađeno postupanje za sva koruptivna krivična dela doprineti rasterećenju Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal od krivičnih dela koja nemaju sva obeležja organizovanog kriminala, ali imaju izuzetno visok stepen društvene opasnosti. Specijalizacija u javnom tužilaštvu mora biti podržana i kao važan strateški potez u ukupnoj borbi protiv kriminala, jer se i u mnogo razvijenijim zemljama pribegava unapređenju specijalizacije i timskog rada kada god je u pitanju povećana ugroženost društva od pojedinih vidova kriminala. Takođe se podržava multiresorni, odnosno multiagencijski pristup u borbi protiv korupcije u skladu sa preporukama iz međunarodnih konvencija, sa očekivanjem da nova Agencija za borbu protiv korupcije koordinator sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije.

Statistički podaci o broju optuženih i osuđenih nosilaca tužilačke i sudijske funkcije

za krivična dela korupcije od 2004. do 01.05.2010.godine

Godina

izvršenja

Kriv. delo iz člana КZ

Broj lica

Postupak u toku

presuda

žalba

Odluka po žalbi

2004.

čl.367.

2009.

oslobađajuća

Nema odluke

2005.

čl.360.

čl.367.

2007.uslovna

2008.zatvor

Potvrđena uz meru bezb.

pravosnažna

2006.

čl.360.

2009. oslobađajuća

potvrđena

2007.

čl.360.

2008.

čl.367.

2009.

čl.368.

30.04.2010.

Oslobađajuća (nema otpravka)

-kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360.KZ,

-primanje mita iz člana 367. KZ

-davanje mita iz člana 368. KZ

Radi što boljeg ostvarenja krivične tužbe, važno je da je organizacija javnog tužilaštva postavljena na čvrstim osnovama, koje obezbeđuju zadovoljenje državnog, odnosno javnog interesa za ostvarenjem kaznenopravnog zahteva. Suština zakonodavnih rešenja mora mora biti u ostvarenju što bolje organizacije javne tužbe, a samim tim, sadašnja zaknodavna rešenja moraju se podvrći ozbiljnijem preispitivanju u cilju obezbeđenja što bolje zaštite javnih interesa.

U odnosu na napred date uporednopravne istorijske modele procesnog položaja javne tužbe i mogućnosti ostvarivanja nezavisnosti u postupanju javnih tužilaca, nadovezuju se modeli organizacije javnog tužilaštva koji su modifikovani tokom istorije, upravo sa ciljem da se izmenama odgovori na povećane zahteve društva za suzbijanje modernih vidova kriminal. S tim u vezi možemo da elaboriramo i naše iskustvo sa izmenama u organizaciji i uporedimo sa nekim stranim izmenama i prilagođavanjima u borbi protiv korupcije zasnovanih na njhihovim iskustvima.

Statistički uporedni podaci o progonu za koruptivna dela za 2008, 2009, i 2010. godinu

Br.

Naziv podatka :

Zloupotreba službenog položaja čl.359.KZ

Kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca-čl.360.КZ

Pronevera

-čl.364.

Primanje mita

-čl.367.КZ

Davanje mita

-čl.368.КZ

Pranje novca

-čl.231.КZ

2008

2009

2010

2008

2009

2010

2008

2009

2010

2008

2009

2010

2008

2009

2010

2008

2009

2010

Prijavljeno lica

4872

4754

5209

1138

1312

1031

637

621

1565

137

181

180

140

107

259

122

Ukupno prijavlj. u radu

6438

6291

6682

1451

1628

1362

799

786

1775

153

210

212

1422

127

283

125

Odbačene prijave

1648

1502

1342

1031

1184

924

318

Zahtevano istraga

2400

1867

1529

464

360

167

123

137

*Ukupno optuženo

1696

1522

1686

392

400

267

131

113

*Presude na zatvor

206

256

164

*Presude novćano

*Presude uslovno

557

531

255

229

169

140

Oslobađajuće

216

254

171

Ukupno žalbi JT

474

677

418

110

Žalbe zbog kazne

214

312

183

12.

Uvaženo zbog kazne

USKLAĐIVANJE KRIVIČNOG DELA ZLOUPOTREBE SLUŽBENOG POLOŽAJA SA PRINCIPIMA EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA I PRINCIPIMA USTAVA REPUBLIKE SRBIJE

Iz priložnih tabela krivičnog progona se empirijski može zaključiti da je krivično delo zloupotreba službenog položaja koje je odavno predviđeno u glavi «Krivična dela protiv službene dužnosti»,[12] najviše zastupljeno i ako direktno ne govori o tome da li su motivi izvršilaca bili lukretivni, ali se percepcija stvarne korupcije svodi upravo na broj ovih dela koje javna tužba koristi kada god ne može efikasno dokazati eksplicitnu korupciju. Stvarnost je pokazala da se pojavio ogroman broj oblika - logičkih bića pod jednim istim delom, pa čak i onih u mnogome logički različitih, pa i na nove načine koruptivnih. Iz tih razloga su savremena zakonodavstva, kavo je naprimer u SAD, bez ikakvih kočenja išla na njihovo pravno-logičko poimanje, otuda i izdvajanje kao posebnih delikata koja istina pripadaju istoj grupi dela, ali se ne radi o istom deliktu kao u našem KZ. Stvarnost pokazuje da je i kod nas sazrelo vreme za isti takav pristup, a time i izbegavanje u praksi da se od norme krivičnog zakonika pravi tzv. “kaučuk” paragraf. Da podsetimo, sama konstrukcija krivičnog dela, kako ga već decenijama posedujemo, predstavljala je i predstavlja veliki profesionalni i moralni izazov za javne tužioce. Razlog je jasan: radnja izvršenja glasi „ko iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti... » itd. Očigledno je da se na formulaciju dela mogu staviti dve najvažnije primedbe:

Logičko biće ovog krivičnog dela ne obezbeđuje njegovu distinkciju od velikog broja drugih krivičnih dela i omogućuje proizvoljnu primenu u praksi.

Primena čl. 359 KZ, sa blanketnim bićem krivičnog dela u koje mogu ući radnje izvršenja i drugih krivičnih dela, ali i neka unapred nedefinisana «radnja više» koju sva ostala krivična dela u Krivičnom zakoniku ne predviđaju, omogućuje kršenje Prava na pravično suđenje predviđeno u poglavlju VI Evropske konvencije o ljudskim pravima i to iz sledećih razloga:

Osnovna primedba na logičku konstrukciju ovog krivičnog dela se sastoji u tome što ovo delo predviđa kao radnju izvršenja „iskorišćavanje“, dakle, zloupotrebu službenog položaja kao takvu i omogućuje da se u biću krivičnog dela otvara blanket koji može da sadrži neodređen broj i vrstu radnji izvršenja, budući da praktično radnja izvršenja nije logički definisana kao različita od drugih krivičnih dela, za razliku od posledice koja je delimično definisana i sastoji se od pribavljanja protivpravne imovinske koristi ili kakve koristi „za sebe ili drugoga“.

Gramatičko i logičko biće krivičnog dela nije definisano precizno, tako da protivpravnost kao konstitutivni element bića ovog i svakog drugog krivičnog dela ne proizilazi iz opisa „radnje izvršenja“, a koja „radnja“ se sastoji u ponavljanju naslova krivičnog dela. To je ono što je u praksi profesije javnog tužioca predstavljalo najveće profesionalno-etičko iskušenje, a što je decenijama tolerisano u sistemu autoritarne vladavine, a u sistemu valdavine prava je postalo neizdrživo i kriminogeno do te mere da se i sami javni tužioci mogu izložiti krivičnom progonu, a sastoji se u tome da se protipravnost, odnosno nezakonitost preduzetih radnji od strane izvršioca podrazumevalo, ali eksplicitno nije definisano kao takvo. „Iskorišćavanje“ službenog položaja se poistovećivalo sa nezakonitim postupanjem službenog lica i preduzimanjem radnji koje nisu u interesu službe, tako da je definisanje protivpravnosti „pripadalo slobodnoj i tendencioznoj interpretaciji proistekloj iz teorije i sudske prakse u vremenu socijalizma“. Ova vrsta „treger paragrafa“ ili kako se naziva „omnibus propis“[13] zbog rastegljivosti na razna unapred nedefinisana činjenična stanja, pa je zato „i dalje je namenjen arbitrarnoj upotrebi za nivelisanje političkih interesa moćnih privrednih lobija“.[14] Akademski krugovi snose odgovornost za tolerisanje ovakvog stanja krivičnih dela protiv službene dužnosti i nakon političkih promena u Srbiji i ako je poznato da je pravosuđe kritikovano dužem od donošenja ovog zakonodavnog rešenja da je pri primeni odredbi ovog krivičnog dela bilo više puta bilo instrumentalizovano za račun konkurentnih vlasti.

Drugačiji stavovi izneti u našoj pravnoj nauci svodili su se na zaključak da „sve države u cilju održavanja autoriteta državne i uopšte, javne vlasti i obezbeđenja poštovanja pravnog poretka i aksioma pravne države svim raspoloživim sredstvima suprotstavljaju načinima i oblicima ugrožavanja službene dužnosti“.[15] Međutim, ovi naučni stavovi su samo apologija opisane logičke konstrukcije krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, a ne suštinska analiza i kritika zakonodavnog rešenja. Problem to termin “sva raspoloživa sredstva” ne moraju biti zakonita i legitimna. U slučaju ovog krivičnog dela teško se kompromituju sve tri vlasti da sprovode represiju na osnovu normi iz sistema ideološke netolerancije i autoritarnog governing.

Ono što najviše kompromituje napore javnog tužilaštva za efikasan krivični progon učinilaca krivičnih dela protiv službene dužnosti jeste povećan broj oslobađajućih presuda za krivično delo iz čl. 242. KZRS, odnosno čl. 359. KZ, i svojevrstan zastoj i zagušenje Višeg suda u Beogradu, upravo kod ovih krivičnih dela zbog njihove nedokazivosti i to sve nakon društvenih promena od oktobra 2000. godine. U kojoj meri bi zadržavanje ovog krivičnog dela u Krivičnom zakoniku ubuduće kompromitovalo javnu tužbu i pravosuđe u celini teško je i zamisliti, ali nas negativna iskustva sa brojnim neuspesima u dosadašnjem krivičnom progonu za ovo krivično delo, kompromitacijama javne tužbe po osnovu političke, ekonomske i svake druge sektaške mržnje ili diskriminacije u prošlosti, upućuju da, ni kao pravni stručnjaci i pripadnici akademskih krugova, ni kao profesionalci praktičari, zakonodavcu nikad više ne pružimo šansu da ovako nepreciznim definisanjem krivičnog dela omogući da se krše osnovna ljudska prava garantovana Ustavom Republike Srbije, pre svega u životno najvažnijoj sferi - u privredi. Od nesloboda u ekonomskom životu generišu se neslobode, autoritarnost i nasilje u političkom i društvenom životu. U tom i takvom privrednom životu obični građani, mali i srednji preduzetnici, teško dobijaju slobodu razvoja i bankarske kredite, plaćaju mito i reket, prinuđeni su da rade pod monopolom velikih kompanija, itd.

Zato pojedine države koje se susreću sa sličnim problemima vrše zakonodavne intervencije razdvajanja inkriminacije zloupotreba javnih službenika i privatnih preduzetnika radi oslobađanja tržišta. Antropocentrični concept tržišna ekonomija je vezan za korpus ljudskih prava i imaju po najnovijim istraživanjima dubok smisao koji ih povezuje. Zastareli neoklasični utilitarni zakonodavni okvir kome pripada rešenje iz čl. 359. KZ je zasnovan na regulaciji ponašanja fizičkih, pravnih lica i raznih entiteta u određenom njihovom suverenom domenu, mežutim, ovo normiranje dolazi u sukob sa globalnim problemima kao što je na primer, globalno zagrevanje ali i – ljudska parva! Nešto što delimo sa čitavim svetom, kao što je vazduh što udišemo ili prava i slobode koje nam garantuju Ustav, Povelja UN, Paktovi o osnovnim pravima čoveka ili Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, ne možemo normirati izolovano.

Prenošenje istovetne krivice sa službenih lica na odgovorna lica u preduzeću ili drugim licima sa svim konsekvencama vezanim za pribavljenu protivpravnu korist ili pričinjenu štetu.

Antropocentrični zakonodavni okvir, ograničen prečim globalnim interesom zaštite životne sredine,[16] a ne zakonodavstvo zasnovano na etici utilitarizma[17], je onaj system prava kome treba da teži Republika Srbija. Pred Komisijom za izradu novog KZ RS je izazov da učine da tržište radi za siromašne od kojih bi se uzdigla srednja klasa, koja jedino može doneti prosperitet, umesto da tržište radi za tajkune. To znači da građani u svakodnevnom životu ubiraju plodove antropocentri čno, a ne etatistički, oblikovanih i nepristrasno primenjenih propisa i zakona. Razdvajanje parva i odgovornosti, javnih službenika i privatnih preduzetnika za razne zloupotrebe je i cilj kome teže i o čijem ostvarenju brinu branioci ljudskih prava i alternativna advokatura“.[18] Antropocentrično preduzetništvo zavisi od slobodnog tržišta kao i prava i slobode građana, što je cilj mnogih zemalja,[19] a „da bi tržište funkcionisalo neophodno je postojanje jasno regulisanog prava svojine…Zato najveću smetnju koju siromašni imaju predstavlja to što nemaju dobro regulisana svojinska prava, pa čak i kada imaju kontrolu nad nekim “bespravno izgrađenim objektom” u predgrađu, nisu u stanju da realizuju ekonomsku vrednost…Studija zemljišne reforme na Filipinima je pokazala da je to zaista istinito.“[20]. Da li treba da napominjemo da kod nas nije završena privatizacija, denacionalizacija i restitucija? Davanje siromašnima pristupa vrlo dobro definisanom, efektivnom (i zaštićenom) pravu vlasništva kroz, na primer, proces legalizacije i licenciranja ili olakšavanje radnicima da budu titulari svojine, omogućava im da investiraju u svoje vlasništvo i da dođu lakše do kredita. Postepnim jačanjem srednje građanske klase u državama “tigrovima Azije” (Južna Koreja, Hong Kong, Singapur, Tajvan) ostvarile su ekonomski napredak. Sličan ekonomski napredak je ostvarila Republika Kipar i učinila separatizam severnog dela zemlje besmislenim.

Društveni život i ekonomija nisu više zasnovani na društvenoj svojini i svesti o korporativnom vlasništvu, već na tržišnoj privredi zasnovanoj na privatnom vlasništvu, sa otvorenim i slobodnim tržištem, slobodnim preduzetništvom, samostalnim i ravnopavnim privrednim subjektima, ali u skladu sa konceptom Države regulatora. Anahrone odredbe, kao što je odreba iz čl. 359. KZ, direktno su suprotne ustavnoj garanciji iz čl. 82. Ustava Republike Srbije i moraju biti brisane ili posebnim normama korigovane.

Ova druga primedba potkrepljuje zaključak o povredi Evropske konvencije o ljudskim pravima, ovoga puta i u poglavlju XXII „Pravo na uživanje imovine“ i Protokola br. 1.[21]. Povreda se sastoji u tome što je zakonodavac mehanički povezao službena lica u državnim organima sa odgovornim licima u preduzećima i drugim licima, kao izvršioce u istoj ravni, i ako se radi o subjektima koji su potencijalni izvršioce na štetu različitih grupnih zaštitnih objekata.

Problem je što zaštitni objekti u privedi predstavljaju privatno vlasništvo jednog lica (vlasnik preduzeća, država kao pravno lice ili drugo pravno lice) ili više lica (suosnivači preduzeća, akcionari, deponenti uloga, štediše, itd). Po čl. 112. KZ odgovornim licem se smatra i vlasnik preduzeća, tako da i on može biti optužen za protivpravno sticanje dohotka iz delatnosti za koju je preduzeće registrovao , dakle, svojevrsnim «iskorišćavanjem vlasničkog položaja» može počiniti delo, a potoje u tužilačkoj praksi i optuženja protiv suvlasnika privatnih univerziteta ili predsednika kompanija po sličnom «osnovu», a dolazilo je i do konfuzije u optuženjima tako da je i propuštena dobit, kao šteta u građansko-pravnom smislu, tretirana kao maliciozno prouzrokovana šteta u krivično-pravnom smislu.

Javljaju se sledeći problemi u praksi: 1) kome sve izvršioci ovog krivičnog dela pribavljaju imovinsku korist ili pričinjavaju štetu i naravno, 2) problem distinkcije logičkog bića krivičnog dela iz čl. 359. KZ - da konfuzija bude veća sa bićem krivičnih dela iz sasvim druge glave KZ –a, iz glave XXII „Krivična del protiv privrede“, posebno sa bićima krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz čl. 238. KZ i krivičnog dela nesavesan rad u privrednom poslovanju iz čl. 234 KZ.

Zakonodavac je do sada samo uredno ažurirao imovinske cenzuse po kojima su ova lica odgovarala za osnovni oblik krivičnog dela iz st. 1 i kvalifikovani oblik iz st. 3, nastojeći da ne popusti u represiji usled inflacije. Tako se skupio impozantan broj izmena kojima ništa nije suštinski menjano. Do 1984. godine lice iz st. 4. je bilo ideološki definisano kao «odgovorno lice u organizaciji udruženog rada ili drugom društvenom pravnom licu ili u organu društvenog samoupravljanja».

Ako postoji zloupotreba ovlašćenja u privredi, zašto postoji zloupotreba službenog položaja odgovornog lica u preduzeću, kada to lice ima ta ista ovlašćenja koja su predmet zloupotrebe? Odgovor je upravo u onom pogrešnom zaključku pravne teorije o „svim raspoloživim sredstvima“ kojima se brani država, a koja podrazumevaju i redundansu normiranja, povećavanje represije u društvu putem davanja mogućnosti nekontrolisane inkriminacije nedozvoljenih ponašanja bez prethodne taksacije, a time se omogućava i pritisak na pravosuđe jer laicma ova neprecizna norma omogućuje da u svakom nepravilnom vršenju službene dužnosti vide postojanje krivičnog dela, itd, što je sve u osnovi nelegitimno.

Moguće novo zakonodavno rešenje

Uporedna analiza ovog problema upućuje na zaključak da su se mnogi zakonodavci suočili sa problemom preciznijeg definisanja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja i došli na ideju da se sve zloupotrebe javnih službenika vežu za povređivanje ustavom garantovanih prava i slobode građana.[22] Međutim, za one koji idu sporije u tranziciji, rusko zakonodavno rešenje je tek na sred puta od «omnibus» definicije do definicije u kojoj figuriraju osnovna ljudska i građanska prava kao jedini objekti ugrožavanja. Očigledno je da je u ovoj oblasti materijalnog krivičnog prava tendencija je da se zona inkriminacije sužava na korpus ljudskih prava i sloboda garantovanih Ustavom, dok se zloupotrebe u odnosu na duštvo i državu i na samu javnu službu sve više prepušta disciplinskom (prekršajnom ili administrativnom) kažnjavanju. To bi trebao da bude kurs modernog zakonodavstva koje nastoji da smanji represiju u društvu, a da poveća obaveze subjekata na polju prevencije kriminaliteta.

Sledeći ovu logiku, dolazimo do anglosaksonskog zakonodavstva koje je sudskoj vlasti dalo i pravo da sama kreira zakone i ove zakone nameće konkurentskim vlastima, što izgleda kao naučna fantastika u uslovima kada je po Ustavu Republike Srbije data skromna pozicija Vrhovnom kasacionom sudu u sistemu podele vlasti. U kompjuterskoj pretrazi amerikog US Code-a po ključnim rečima (na primer: „abuse of power“) srećemo se sa 7773 dokumenta. Naravno da to nisu krivična dela, ali su to dokumenti koji sadrže brojne propise koji imaju za cilj da obuzdaju samovolju administracije i službenih lica u njoj. Od pretrage ne treba odustajati. jer bi se u tom slučaju uspelo u nastojanju da se nabroje krivična dela koja se bave zloupotrebama ovlašćenja u raznim oblastima društvenog života, na čije kreiranje je uticala bogata sudska praksa.

Postoje brojni primeri upravo kod nas, kada je zakonodavac ispoljavao jasnu političku volju da menja materijalno krivično pravo. Ono što je značajno jeste da je zakonodavac delio logičko i gramatičko biće krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, kada je to njemu, iz političkih razloga odgovaralo, pa su tako stvarana krivična dela nesavesno čuvanje društvene imovine, protivpravno otuđivanje ili pribavljanje društvene imovine, povreda prava na samoupravljanje, povreda samoupraljanja, zloupotreba prava samoupravljanja, zloupotreba položaja u organu upravljanja, itd. Jedan deo tih normi je u međuvremenu ukinut. Neka od krivičnh dela i sad egzistiraju samostalno u KZ-u kao što je na primer, zloupotreba glasanja.

Ne treba trošiti reči na kritiku dosadašnjeg rada zakonodavca, ali treba kritikovati one akademske kugove koji su učestvovali u izradi ovih, inače solidnih pravnih konstrukcija, a danas oklevaju da na temelju tih iskustava, učestvuju u radikalnoj reformi materijalnog krivičnog prava na bazi etike koju definišu međunarodne konvencije. Kako se kreira ta etika? Globalni ekonomski aspekti krivično-pravne zaštite su napredak u tehnologiji (razvoj Interneta, razvoj mikroprocesora) i napredak u ekonomiji (velika ulaganja u „Building Brand“, globalna strategija poslovanja). Svetski cilj krivičnopravne zaštite je opšti razvoj. Globalne institucije zaštite su počev od UN, pa preko specijalizovanih organizacija, sve do regionalnog povezivanja i institucija pjedinih država, uređeni Poveljom UN, paktovima i međunarodnim konvencijamakonvencijama. Ekonomije zemalja se utrkuju i one najrazvijenije ovladavaju upravljanjem znanjem i diplomatijom znanja. Čemu služi povećanje kapaciteta KZ Republike Srbije? Da poveže javni interes Srbije sa širim evropskim i svetskim interesima. Da li se sa sadašnjim stanjem u normiranju privrednog živpa u Srbiji može doprineti tim ciljevima? Ne može. Ovde se vidi da ne stoje argumenti nakih teoretičara da je Srbija u procesu tranzicije mogla da ima prednost u odnosu na druge bivše socijalističke države jer navodno, njen privredni sistem i pravo nisu bili toliko autoritarni kao u tim državama.

Iz ovoga sledi zaključak da se pitanje pravne konstrukcije i dokazivosti inkriminacije kod krivičnog dela zloupotreba službenog položaja može rešiti pažljivim formulisanjem krivičnih dela sa različitom konstrukcijama logičkog bića.

1) prisutnost logičkog bića jednog ili dva krivičnog dela s oblicima dela formiranim sa kumulativnim ili alternativnim elementima

Treba poći od analize dosadašnjih napora za usklađivanja normi krivičnog prava sa načelima budućeg antropocentričnog sistema prava. Na primer, Krivični zakonik Ruske Federacije iz 1996. godine, na «znatno drugačijim osnovama uređuje materiju krivičnog prava u odnosu na ranije zakonodavstvo SSSR-a»,[23] a koje drugačije osnove teorijski ne obrazlažu pojedini autori (ali smo naveli u prethodnoj rečenici). Naravno da se radi o istorijsim promenama u ekonomiji (način proizvodnje-antropocentrično preduzetništvo i privreda) i proizvodnim odnosima koji se podređuju koncdeptu samooodrživog razvoja, tako da to navodi na razmišljanje u pravcu razvoja krivično-pravnih normi oblikovanih u cilju obezbeđenja zaštite ljudskih prava kao važnijih prava u odnosu na državu kao kolektivitet.

Naime, ovaj zakonik predviđa dva krivična dela u glavi XXX u grupi krivičnih dela «protiv državne vlasti, interesa državne službe i službe u organima lokalne samouprave»:

Krivično delo zloupotreba službenih ovlašćenja iz čl. 285. KZR ima osnovno delo i dva teža oblika. Osnovno delo čini službeno lice koje koristi svoja ovlašćenja protivno interesima službe, a pri tome: postupa iz koristoljublja ili radi pribavljanja druge lične koristi i ako je pri tome «prouzrokovana povreda prava i zakonskih interesa građana ili organizacija ili zakonom zaštićenih interesa društva ili države». Ovo su u stvari razni oblici dela formirani sa kumulativnim ili alternativnim elementima, a negde i jednim i drugima, što daje fleksibilnost normi.

Teži oblik postoji s obzirom na svojstvo službenog lica, ako se nalazi na državnoj dužnosti Ruske Federacije ili državnoj dužnosti subjekta Ruske Federacije ili na mestu šefa organa lokalne samouprave. Najteže delo postoji ako se prouzrokuju «teže posledice» što je faktičko pitanje.

Krivično delo prekoračenje službenog ovlašćenja iz čl. 286. KZR ima osnovno delo i dva teža oblika. Osnovno delo čini izvršilac koji preduzima radnju koja je očigledno van njegovih ovlašćenja i kojom radnjom je «prouzrokovana povreda prava i zakonskih interesa građana ili organizacija ili zakonom zaštićenih interesa društva ili države». Prvi teži oblik postoji ako je delo preduzeto od strane izvršioca sa posebnim svojstvima – lica koje je «na državnoj dužnosti Ruske Federacije ili državnoj dužnosti subjekta Ruske Federacije ili na mestu šefa organa lokalne samouprave». Najteži oblik dela postoji s obzirom na način izvršenja, ako je delo izvršeno nasiljem ili pretnjom primene nasilja, primenom oružja ili specijalnih sredstava ili ako je došlo do prouzrokovanja «teških posledica».

Kao što se vidi iz opisa krivičnih dela, primenjen je moderniji pristup u konstukciji krivičnog dela i izjednačeni uslove za inkriminaciju i granice inkriminacije time što su «prava i zakonske interese građana ili organizacija» stavili u istu ravan sa «zakonom zaštićenim interesima društva ili države». Ovo izjednačavanje ljudskih i građanskih prava građana i njihovih organizacija sa interesima društva i države i uslovljavanje da zloupotreba službenog položaja ima i to za posledicu, predstavlja dostignuće koje sprečava da se svako iskorišćavanje službenog položaja, pa i najbeznačajnije, može goniti kao krivično delo. To je smer u kome treba da ide logika zakonodavca kada usklađuje logičko i gramatičko biće krivičnog dela u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i garancijama koje daje Ustav.

Ova krivična dela ili oblici bi pokrili zonu inkriminacije svedenu na službena lica zaposlena u državnim organim i organizacijama koje vrše javna ovlašćenja u odnosu na ustavom garantovana prava i slobode uz gradaciju merila za ocenu stepena ugrožavanja korpusa ljudskih i građanskih prava. Naravno bez povezivanja krivice sa odgovornim licima u preduzećima, koja bi bila tamo gde treba da budu, u glavi krivičnih dela protiv privrede.

2) prisutnost logičkih bića više krivičnih dela

Za razliku od srpske, odnosno jugoslovenske varijante krivičnog prava, koja je u kodifikaciji normi, u oblasti dela protiv službene dužnosti ostala na nivou iz 1959. godine, razvijalo se krivično pravo zemalja koje su imale drgačije ideološko okruženje i uticaje. Tako u Krivičnom zakoniku Brazila[24] postoji 25 različitih krivičnih dela koja se praktikuju kao krivična dela službenih lica protiv javne administracije (uprave) u stalnom nastojanj da što bolje zaštiti svoje građane od samovolje birokratije. U glavi krivičnih dela pod nazivom « Krivična dela protiv javne uprave» ima 18 krivčnih dela koja tretiraju individualne napade na javnu upravu, 26 krivičnih dela protiv sudske uprave (vlasti) i 2 krivična dela ugrožavanje uprave strane države.

Poseban Federalni zakon br. 4898 iz 1965. godine predviđa 17 radnji izvršenja koje se mogu smatrati zloupotrebom službenog položaja. [25] Čl. 3. opisuje zloupotrebu ovlašćenja kao «svaki pokušaj ugrožavanja» deset građanskih prava taksativno nabrojanih po latinskim slovima: a) sloboda kretanja, b) neprikosnovenost stana, c) neprikosnovenost poštanskog saobraćaja, d) sloboda savesti i veroispovesti, e) sloboda religioznih kultova, f) sloboda udruživanja, g) pravo glasa, h) sloboda okupljanja, i) pravo na fizički integritet, j) pravo na bavljenje profesijom. Čl. 4. taksativno se nabraja još 9 oblika zloupotrebe službenog položaja u specifičnim situacijama koje su opisane od latnskog «a» do «i». Tako na primer, policajac koji propusti da liši slobode neko lice po službenoj dužnosti čini krivično delo iz čl. 4. stav «c». Ovom treba dodati Vojni zakon i Administrativni zakon koji za sebe posebno predviđaju diciplinske prekršaje i sankcije koje predviđaju proterivanje iz javnog života, gubljenje političkih prava, gubljenje prava da bude javni službenik ili da učestvuje u političkom životu itd, sve do oduzimanja putne isprave.

Zakon o zloupotrebi službenog položaja (Lex Specijalis)

Postoječe stanje u Krivičnom zakoniku Republike Srbije u pogledu ovog krivičnog dela može i da se i ne menja, već da se odustane od kodifikacije zbog značaja ovog pitanja i pod istim sankcijama propiše zloupotreba službenog položaja posebnim zakonom. Samo da neko ne istupi sa primedbom da ga zakonitost po osnovu specijaliteta podseća na zloglasne zakone iz prošlosti? Naprotiv, taj zakon bi bio profesionalna, legalna i legitimna i politički iskrena korekcija do svih slučejava procesuiranih po KZ RS do sada, bez proglašavanja ikakvih vacation legis-a, jer kao i u drugimranijim slučajevima slučajevima, to može samo da teško kompromituje process tranzicije našeg društva u sistem satbilne demokratije.

Krivično delo zloupotrebe službenog položaja, kako je sad definisano, se mora pažljivo odstraniti iz arsenala alatki za političke obračune iz autoritarne prošlosti. Ako bi se nastavio krivični progon sa ovim dvostrukim normiranjem, primenjivao bi se blaži zakon, a pošto bi po sankcijama obe norme bile ravnopravne, posebni zakon bi bio korekcija dosadšnje prakse krivčnog progona u ovoj oblasti i koja praksa je dovodila do grešaka. Ovo bi mogao biti izlaz iz postojećeg ćorsokaka u koji smo zapali, “prerano saznavši” da su neke norme KZ RS nepravedne.

Dakle, zemlje poput Indije, Brazila ili Britanije i SAD, kao danas kontinentalno priznate vodeće demokratije u Svetu, su se već suočile sa zloupotrebama sopstvene administracije i nastoje da daju legitiman odgovor. I pored postojanja posebnog zakonodavstva koje reguliše krivičnu odgovornost javnih službenika, sve nove i nove zloupotrebe su dovele do toga da je u Brazilu je u toku parlamentarna inicijativa za izmenu zakonodavnog rešenja za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. U predlogu zakona u odeljku pod naslovom „Zloupotreba ovlašćenja protiv odredbi i garancija fundamentalnih prava“(„Do abuso de autoridade contra direitos e garantias fundamentais“), u čl. 2. nabrojane su sve garancije iz Ustava Brazila koje treba da su povređene od strane javnih službenika (agente público) iskorišćavanjem službenog položaja ili nevršenjem službene dužnosti ili oklevanjem i kašnjenjem sa vršenjem dužnosti u nameri da se krši ili izbegava da se primeni ili prejudicira u primeni neka od odredbi i garntovanih stalnih prava u glavi II Ustava, a posebno prekršioci prava navedenih od stava 1. do stava 18. (napred nabrojani po ranijem zakonu iz 1965. godine, kao i osam novih iz Ustava[26]). Novo zakonodavno rešenje sadrži jedan moderan i elokventan pristup u regulisanju ove vrste krivičnih dela protiv službene dužnosti, stavljajući građanina kao potencijalnu žrtvu izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja direktno naspram države polazeći od korpusa Ustavom garantovanih prava i sloboda čoveka i graćanina i konsekventnog sužavanja zone inkriminacije na ono što bitno narušava javni interes u ovoj oblasti. Ko se danas u Brazilu najviše protivi usvajanju ovog zakona? Birokratija. A kod nas? Isto.

I ako to mnogim našim kolegama iz struke (i drugih struka) nije jasno, Ustav je jasan! On precizno kaže šta uspostavja i štiti kao prava i interese, pa i javni interes. Ne samo ono što je sam pobrojao, već, po odredbi čl. 16. Ustava i sve ono što smo samim aktom ratifikacije (potvrđivanja) proglasili Zakonom naše države - to važi.[27] Otuda i svi oblici prava koje štiti Ustav Republike Srbije, kao i na primer, Ustav Brazila koji je prvi inkorporirao međunarodno antropocentrično ekološko pravo, [28] su zaštićena i našim zakonodavstvom na bazi konvencija. Ispunjavanju obaveza zaštite onoga što je konvencijama tretirano, što zanči nizom kaznenopravnih normi, a što je propisano tim konvencionalnim, u mnogo čemu razičitim normama. To znači da smo u velikom zaostatku, jer nismo izvršili sada obavezna usklađivanja, pa i u krivičnom zakonodavstvu, procesnom i materijalnom. Šta više, u stabilnim demokratijama prevazilaze kodifikovano normiranje zloupotrebe službenog položaja, pa i posebno normiranje kada ne zadovoljava i prelaze na normiranje posebnim zakonima za grupe krivičnih dela (glave KZ-a se dakle posebno normirajui, kad ne zadovolljava postojeća zaštita za grupni zaštni objekat tih dela).

Ranije započeta naučna rasprava u našim akademskim krugovima o potrebi da se izvrši potpuna deziodeologizacija materijalnog krivičnog prava i utre put moralnom ozdravljenju društva nakon dugotrajne autoritarne vladavine, a povodom najnovijih izmena Krivičnog zakonika Srbije, nije ni iz daleka završena. Zloupotrebom službenog položaja je i dalje obuhvaćen neodređen broj povreda osnovnih zagarantovanih ljudskih prava, što u svakoj konkretnoj krivičnopravnoj stvari pruža osnov za sumnju da se ovo delo koristi za obračun sa ideološkim protivnicima, a i logička konstrukcija ovog krivičnog dela je i dalje pod ozbiljnim znakom pitanja. Od čitavog naučnog problema ostala je kao nesporna samo konstatacija da ovo krivično delo ima specifično logičko biće.

Da bi se ovo izbeglo, formulisanje zakona ili definisanje više oblika ovog krivičnog dela treba da reguliše upravo izgled i smisao njegovog bića jednom antropocentričnom, a ne etatističkom logikom. Prvi logičan korak u oblikovanju bića ovog krivičnog dela protiv službene dužnosti treba da se sastoji u nastojanju da se prvo definiše zloupotreba službenog položaja kao krivično delo:

1. koje se vrši isključivo pri obavljanju javne funkcije ili u vezi sa obavljanjem iste ili pod okolnostima koje ukazuju da je izvršeno pod izgovorom vršenja javne funkcije,

2. čije izvršenje je kao takvo propisano kao krivično delo kažnjivo u skladu sa (depolitizovanim) krivičnim zakonikom koji u opštem delu prediđa posebno kažnjavanje slućbenih lica i učesnika u krivičnom postupku po tom osnovu (kršenje korpusa ljudskih prava),

3. koje vrši službeno lice (javni službenik), pripadnik bilo kog organa vlasti ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja na nivou, države, federacije država, državne oblasti ili gradske opštine.

Radnja izvršenja zloupotrebe službenog položaja treba da obuhvata sve akte javnih službenika usmerene protiv osnovnih Ustavom garantovanih prava građana u većem obimu, koji bi bio opisan kao takva zabranjena radnja usled koje je osim povrede individualnog prava oštećenog, podrazumeva da je “prouzrokovana povreda prava i zakonskih interesa građana ili organizacija ili zakonom zaštićenih interesa društva“. Pod ovakvim zabranjenin aktima se podrazumeva svako vršenje javne funkcije kojim se ozbiljnije povređuju ljudska prava građana:

1. pri obavljanju javne funkcije ili u vezi sa obavljanjem iste ili pod okolnostima koje ukazuju da je izvršeno pod izgovorom vršenja javne funkcije uskraćuje izvršavanje, vrši zanemarivanje ili odlaganje izvršavanja službenih radnji pri obavljanju javne funkcije i usled toga oteža ili ošteti zadovoljenje osnovnih prava zagarantovanih građana po Ustavu Republike Srbije (logička „kapa“ dela),

2. po redosledu opisanih radnji izvršenja, posebno onih kažnjivih radnji uperenih protiv protiv posebno nabrojanih Ustavom garantovanih prava.

Zakon o zaštiti osnovnih zagarantovanih ljudskih prava u slučajevima zloupotrebe službenog položaja

1. Zloupotreba službenog položaja

Zloupotreba službenog položaja pri obavljanju javne funkcije, nastale usled vršenja ili usled nevršenja iste je krivično delo kažnjivo u skladu sa ovim zakonom, kada ga sprovodi u delo javni službenik, pripadnik bilo kog organa vlasti na nivou: države autonomne pokrajine, okruga ili opštine, odnosno pravnih lica koja su dobila javna ovlašćenja, obaveze, prava i odgovornosti, kao i onih pravnih i fizičkih lica koja nisu dobila takva ovlašćenja, ali ukoliko ih stvarno vrše ili su ih uzurpirala.

2. Zloupotreba službenog položaja protiv osnovnih zagarantovanih prava

(1) Izvršavanje, zanemarivanje ili odlaganje delovanja pri obavljanju javne funkcije koja se pri tome obavlja ili ne obavlja u nameri da se onemogući, oteža ili ošteti zadovoljenje osnovnih prava zagarantovanih Ustavom Republike Srbije, pri čemu se posebno vrše radnje uperene protiv:

1. Ličnih sloboda ( Glava Prva, Drugi deo Ustava), a posebno:

2. Jednakosti polova ( član… stav… Ustava).

3. Ličnog fizičkog i moralnog integriteta.

4. Slobode mišljenja, savesti, verovanja, kulta i izražavanja.

5. Prava na privatnost, ličnu čast i ugled.

6. Nepovredivost privatne svojine, korespondencije, telegrafskih i telefonskih komunikacija. 7. Slobode profesije ili zanimanja.

8. Slobodan pristup izvorima informacija u skladu sa Ustavnom regulacijom.

9. Sloboda kretanja i okupljanja.

10. Sloboda udruživanja radi ostvarenja zakonitih ciljeva.

11. Svojina i njena društvena uloga.

12. Unapređenje zaštite potrošača u skladu sa relevantnim zakonima, uključujući i korisnike javnih usluga.

13. Pravo na peticiju javnim vlastima i dobijanje uverenja o odlukama javne uprave.

14. Pristup sudskoj vlasti i pravnom leku.

15. Stečenog prava, potpunog pravnog akta, i pravosnažne presude.

16. Odgovarajući pravni proces uključujući i predpostavku o nevinosti.

17. Dostojanstvo osuđenog.

18. Razumno trajanje procesa kao i sredstva koja garantuju brzinu postupka.

(2) Takođe se smatraju za krivična dela zloupotrebe službenog položaja svi pokušaji narušavanja navedenih i drugih zagarantovanih prava proisteklih iz normi i principa utvrđenih Ustavom kao i iz međunarodnih sporazuma koje je ratifikovala Republika Srbija (Član 16 Ustava)

(3) Kazniće se zatvorom u trajanju od četiri do osam godina i novčana kazna ekvivalentna iznosu vrednosti od dve do dvadeset četiri mesečne nadoknade ili odgovarajuće davanje od osuđenog.

(4) Sud takođe može izreći privremenu meru:

1) privremen gubitkak položaja, zaposlenja ili javne funkcije

2) zabrana obavljanja bilo koje javne funkcije, položaja ili zaposlenja i to na period do osam godina.

(5) Sankcije propisane ovim Članom biće primenjivane samostalno ili kumulativno, a u skladu sa odredbama Krivičnog Zakona.

(6) U slučaju zloupotrebe položaja od strane službenika bilo koje kategorije u domenu vojne, policijske ili civilne vlasti, moguće je propisati samostalnu ili kao sporednu meru bezbednosti zabrane obavljanja javne funkcije u istom domenu i to na period do dvanaest godina.

3. Zloupotreba službenog položaja u posebnim situacijama

Kazniće se pod istim uslovima službeno lice koje izvrši sledeće protivpravne službene radnje:

1) naredba ili izvršenje mera usmerenih ka lišavanju individualne slobode bez primene zakonskih formalnosti ili uz zloupotrebu položaja.

2) izlaganje osobe koja je pod nadzorom ili zaštitom poniženju ili zlostavljanju.

3) ne obaveštavanje kompetentnog sudije o pritvaranju ili privremenom hapšenju bilo koje osobe kada je određeno da se čini odmah ili u zakonskom roku.

4) navođenje sudije da izda neosnovan nalog ili odluku o pritvaranju ili oslobađanju od krivične odgovornosti ili pritvor bez osnova i ako je to bilo poznato.

5) sprovođenje krivičnog ili drugog kaznenog postupka i držanje u pritvoru bilo koga ko se ponudi da u okviru zakonskih normi položi kauciju, svoju imovinu, ili se prijavi da svedoči u korist optuženogili upošte da stekne status svedoka, svedoka saradnika ili zaštićenog svedoka.

6. Optuženom kao i njegovom braniocu ili zakonskom zastupniku dozvoljeno je posredovanje u okviru nadležnog državnog ministarstva, javnog tužilaštva ili suda, a u vezi sa odgovarajućim oblikom policijske istrage i krivičnog postupka.

1) U slučaju da javni tužilac ne podigne tužbu u roku do šezdeset dana od događaja, zamenik može pokrenuti privatni krivični postupak (član , stav Ustava).

2) U slučaju iz tačke 1. Javno tužilastvo će dejstvovati u funkciji custos legis.

3) Asistencija koja se odnosi na donosenje sudske odluke takođe može biti prisutna u administrativnim disciplinskim postupcima osim u slujaju zagarantovane tajnosti.

7. Tok postupka

Nakon izrade krivičnog podneska u odgovarajucoj formi, sudija će pristupiti sudskoj obradi istog i narediće objavu zahteva koja se podnosi u pisanoj formi, a može se dokumentovati potvrdama u roku od petnaest dana.

1. U roku od trideset dana nakon objave sudskog postupka sudija na osnovu opravdanih činjenica može odlučiti da ne dođe do nastavka postupka, ako se uveri da ne postoji zloupotreba položaja, u neosnovanost postupka ili u neadekvatnost izabranog načina suđenja.

2. Po prijemu inicijalne peticije – tužbe, optuženi će biti pozvan da podnese prigovor na istu.

3. Od odluke donete nakon inicijalne tužbe zavisiće mogućnost prigovora

4. U bilo kojoj fazi postupka ako se utvrdi neadekvatnost postupka sudija će obustaviti proces bez utvrđivanja krivice.

5. Na izjave ili istražne radnje realizovane u postupcima uređenim po načelima ovog zakona, primenjuju se odredbe izložene u Zakonu o krivičnom postupku.

Za ove odredbe je potrebno da postoji dodatna inkriminacija za javne službenike (kao što je to Zakon o nečasnom delovanju, ili slično kao u Brazilu).

8. Administrativno - disciplinsko kažnjavanje

Upravno-pravno sankcionisanje biće primenjivano u skladu sa težinom počinjene zloupotrebe i sastoji se u sledećem:

1) upozorenje

2) ukor

3) suspenzija sa radnog mesta, funkcije ili polozaja u roku od pet do tristotine sezdeset dana uz gubitak primanja i povlastica

4) smenjivanje sa imenovanog položaja ili funkcije

5) zabrana izbora ili imenovanja na javne funkcije

9. Jedinstvena odredba: Administrativni postupak ne može biti obustavljen radi donošenja odluke o krivičnom postupku ili parnici.

10. Građanska kazna – naknada štete: u slučaju da nije moguće precizno odrediti iznos vrednosti naknade, odšteta će biti plaćana u iznosu od 100.000,00 RSD (sto hiljada dinara) do 1000.000,00 RSD (milion dinara).

11. Jedinstvena odredba: Ukoliko je izrečena osudjujuća presuda, u roku od trideset dana nadležno ministarstvo će izvršiti pravo na povraćaj protiv službenog lica.

12. Završne odredbe: Ovaj zakon stupa na snagu na 8 dana od dana objavljivanja.

13. Danom stupanja na snagu ovog zakona odreba čl. 359. KZ RS, se prienjuje u skladu sa ovim Zakonom.

Tehnika normiranja treba da se prilagodi civilizacijskoj potrebi smanjenja represije u društvu. Tako da sa jedne strane, u biće krivičnog dela ne bi ulazile povrede nekih zakonom zaštićenih prava u delu u kome se radnjama službenog lica ne povređuje dati javni inters definisan kao „Corpus iuris“, odnosno nije moglo doći do ugrožavanja tih visokih vrednosti u većem obimu (kako bi se to inkorporiralo u upravno pravo i rasteretilo krivični progon od bagatelnih dela u ovoj oblasti, radi rasterećenja krivičnog progona), dok bi se sa druge strane, uveli novi oblici i agravantni faktori koji bi nasilnike u javnom i političkom životu države i organizacija koje vrše javna ovlašćenja izvrgli mnogo strožijoj osudi nego što je to slučaj po sadašnjem KZ'-u.

Svakako da ovde treba voditi računa i o nekim opštim otežavajućim okolnostima koje prate i inače krivična dela protiv bezbednosti i ustavnog uređenja, a to je kada se ova krivična dela protiv službene dužnosti vrše uporebom govora mržnje ili su dela motivisana raznim vrstama mržnje. Danas u svetu samo u Kanadi I SAD je jasno definisan Kriminal mržnje (Hate Crime) , dok se u drugim zemljama još uvek ovaj kriminal definiše i planski suzbija (Velika Britanija ), dok neke zemlje, poput naše nemaju krivično-pravni koncept kriminala mržnje i različito reaguju na izazove ove vrste kriminala (SR Nemačka, Slovačka i dr. ).

Primena agravantnih faktotora mržnje, govora mržnje i incidenata povrede ljudskih praca bi bio u stvari eho, transformisane glave krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti države na ostala krivična dela, pa i dela protiv službene dužnosti. Dakle, posebno bi se teško kažnjavao motiv mržnje (ne samo verske, nacionalne i rasne) u vidu sektaštva, političke mržnje, ksenofobije, homofobije, transfobije, mržnje prema socijalno neintegrisanim ili hendikepiranim skupinama. I ako se radi o povredi Ustavom i zakonom zaštićenih interesa građana i njihovih organizacija, a koja povreda podrazumeva postojanje mržnje, javno ispoljavanje mržnje pri izvršenju ovih krivičnih dela treba da bude najteže sankcionisano. Upravo kako je to jasno rečeno još 1995. godine unutar knjige „Ciljevi i obimk kaznene intervencije u svetlu društvenih promena“, kojom se zahteva primeren odgovor izazovu novih, pa i delikata koji direktno pogađaju prava ljudi .

Takođe treba se držati i konsekvencionalne etike kad se vrši merenje težine posledica kao otežavajuće okolnosti i umanjiti proizvoljnost do najveće moguće mere, kako bi se broj faktičkih pitanja koje se utvrđuju bio što manji (radi lakšeg dokazivanja). Moralni autoritet, po modernim shvatanjima nalazi se u čoveku, a ne van njega (tako da ideologija i dogmatizam od koga još uvek patimo, gube na značaju), pa stoga treba da bude promenjena i optika zakonodavca. Stavljanje ljudskih prava i sloboda u središte problema zaštite od zloupotreba službene dužnosti je jedan od najvažnijih zadataka zakonodavca u ovoj oblasti. U zaštiti ljudskih prava se ne može ići uže od profila Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali zato zakonodavac može slobodno ići šire do granica koje određuje Ustav. Pri tome ustavne norme, koje su uobičajeno krute i rigidne, treba tumačiti, po pravilu, široko.

Jovan Krstić, član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnog tužioca Srbije

Summary

Mr. Jovan Krstic, member of The Assiciation of Public Prosecutor of Serbia

SOME IMPORTANT CONDITIONS FOR PRESERVATION OF PUBLIC INEGRITY OF THE PROSECUTORS IN COMBATING TO CORUPTION AND ORGANIZED CRIME

I – The System of Criminal Proceedings Law designed to protect Prosecutor’s Integrity. A improvement of the organization of the Public Accusation in the form of Public Prosecution is of the high importance for efficent combating ti corruption and all other serious crimes.The first issue on the organization of the public prosecution that charcterize the new design of the Public Accusaion is the Accusatory Principle of the Criminal Procedure Code, as the key principle of the procedural actions done before the court and thus influencing the whole construction of the prosecution service. The second issue is that in the modern Criminal Procedure Law the equal importance has been setup for the Legality Principle and to the Legitimacy Principle. Justice imagined as equality, possibility and willpower to sensibillizing the position of the other party and according to that to proceed by Golden Rule that says: each proceeding you may have done can be repeated to you. Public Prosecution has no monopoly on justice, honesty and fairness to be the arbiter in society upon that, but in contrary, the Public Prosecution has to be organized as the equal party in proceedings. The design modifications of the Public Accusation should be made under the influence of the Aanglo-American System of Law. As we have been devclaring before, the corner stone of the new legislative solution that may lead to the maximalization of the role of the prosecutors in the criminal proceedings were the prosecutor is conducting the indipendent investigation in cases of serious corruption, we can find, as an example in the decisions of the lawmakers in US where they established the Criminal Division’s Public Inegrity Section. At the design of whole Public Accusation we gave as an example the Legal Reform when it has been done to unite the functioning of the prosecution services of England and Walles in 1980 (Crown Prosecution Service) .

II - Design of the Criminal Offence Abuse of Power by the Principles of E C H R and the Constitution of Serbia. At the time of authoritarian governing the criminal offence “Abuse of the official duty” was introduced as the mighty legal tool to prevent all undefined strikes to socialist system done by the officials in the state administration or in the public enterprises. It has the “blanco body” - the space within the definition of “using the official duty or the position”, were could have been put various infringements if not being found out in any other specific criminal offence of the Penal Code. But in domain of combating to corruption and organized crime, the criminal offences, Public Prosecution are obliged to apply the law, specifically the criminal offence of abuse of power to the subjects in the state and public organization administration and in private enterprises and their management in the same time, what is challenging and in contrary to the Article 82 of the new Constitution of Serbia and the Chapters VI and XXII of ECHR. Why is it so important? The Criminal Proceedings Code and the Criminal Law should guarantee as much as possible, for not an innocent man to be convicted. It is clear that both hands are involved in protecting the public interest, but it is also clear to which of this hands we should do the favor. Famous B. Carpzovii was aware even than (1739) of necessity to regulate criminal proceedings in the manner to ensure that there are no possibility to convict an innocent person. Unfortunately, our lawmakers from the past did not share those ideas, but another ideology, and in the Article 359 designed the criminal offence Abuse of the official duty and putting the Criminal Justice in Serbia before great challenges for decades. We gave the examples of the strong political will moved changes in the past, now it is time to move them again.

Key words: Criminal Law System – Organization of Public Accusation – Prosecutor’s Integrity - Abuse of Power – Human Rights – Dogmathic Mind

[1] Ovaj princip je preovlađujući u savremenim sistemima evropskog kontinentalnog krivičnog procesnog prava. Optužni ili akuzatorski (acusatorie - tužilački) princip u svojoj čistoj primeni zasniva se na strogoj odvojenosti procesnih funkcija (suđenje, optužba i odbrana). Može se izraziti sa dve latinske sentence: Nemo iudex sine actore (nema suda bez tužioca) i Actore non probante reus absolvitur (ako tužilac ne dokaže osnovanost optužbe, sud će osloboditi okrivqenog od optužbe). Ovo je antički princip krivičnog procesnog prava koji se zadržao do danas, ali u modernijoj formi. Suprotno od ovog principa, inkvizitorski (inquisitorie - istražni) princip polazi od jedinstva procesnih subjekata. Sud je vršilac sve tri osnovne krivično procesne funkcije. [2] B. Marković,Udžbenik krivičnog postupka Kraqevine Jugoslavije, Narodna štamparija, Beograd, 1930, str.248 [3] V. Bajer, Jugoslovensko krivično procesno pravo, Zagreb, 1980., str. 20; Stevanović, Krivično procesno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1988., str. 35.; Z. Simić-Jekić, Krivično procesno pravo SFRJ, Savremena administracija, Beograd, 1985., str. 32:M. Grubač, Krivično procesno pravo, Kultura, Beograd, 1995., str. 63. [4] Code d instruction criminelle, 1808 – 1811 [5] Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 1967.god. [6] The Constitution of the Kingdom of Norway Adopted on: May 17, 1814 by the Constituent Assembly at Eidsvoll, ICL Document Status: February 29, 1996 [7] Lat. quiqvis ex populo – “neko iz naroda” [8] Damasko, Ideology, Authority and the Machinery of Criminal Justice, Philadelphia, 1974. pp.57 [9] The Prosecution Process in England and Wales, The criminal Law Revies, London, 1970, pp. 657 [10] Prof. Dr Milan Škulić, „Suđenje nije utakmica“, Rubrika „Pogledi“, Politika, Beogra, 2011 [11] Federal Prosecution of Election Offences, US DOJ, Criminal Division, Public Integrity Section, Washington DC, May 2007 str. 10. [12] U "Službenom glasniku SRS" br. 26/77 od 30. juna 1977. godine objavljen je osnovni tekst Krivičnog zakona - KZ SRS, tekst glasi: Zloupotreba službenog položaja, član 242. KZ SRS, sada član 359. KZ RS. [13] Dr Slobodan Beljanski,“Šta bi trebalo menjati u posebnom delu Krivčnog zakonika?“, Zbornik radova, Okrugli sto „Prate li krivično zakonodavstvo i praksa u Srbiji društvene i ekonomske promene“, Centar za ljudska prava, Beograd, 2008, str. 22, [14] Dr Slobodan Beljanski, isto, str. 23. [15] Dr Dragan Jovašević i Tarik Hašimbegović, „Zloupotreba službenog položaja“, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Grafiks trejd, Beograd, 2002. godine, str.73, [16] United Nations Framework Convention on Climate Change (UNFCCC) and the complementary agreement of the Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer are legal regulatory instruments. The UNFCCC Article 4 section 1 governs scientific, technological, technical, socioeconomic initiatives in the research, observation, and development of data on anthropogenic emissions into the atmosphere. [17] Svođenja nacionalnog zakonodavstva na uže shvaćen pojam ”javnog interesa”(“Utilitarianism can be characterised as a quantitative and reductionist approach to ethics. It is a type of naturalism. It can be contrasted with deontological ethics…”) [18] Friedrich Naumann Foundation (FNF) „Human Rights Lawyers Discuss Market Economy“, http://www.fnf.org.ph/news/hr-lawyers-learn-basics-of-market-economy.htm [19] Ferreira Pedro, “Why anthropocentric organization models don’t succeed in Portugal? A cultural perspective using hofstede’s cultural dimensions”, Business Sustainability 2008, Portuguese Institute of Marketing Management, pferreira@ipam.pt [20] Исто, Friedrich Naumann Foundation (FNF) [21] Pravo na imovinu prema Evropskoj Konvenciji o ljudskim pravima Vodič za primjenu Evropske Konvencije o ljudskim pravima i njenih protokola, Aida Grgić, Zvonimir Mataga, Matija Longar i Ana Vilfan, Serija Priruč nika iz oblasti ljudsk ih prava Savjeta Evrope, Priručnik iz oblasti ljudskih prava br. 10, str- 2 Član 1 Protokola br. 1 Evropske Konvencije o ljudskim pravima koji garantuje pravo na imovinu, predviđa: “Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbjedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni. “ [22] Krstić, Jovan Krivično delo zloupotreba službenog položajau suprotnosti sa principima Evropske konvencije o ljudskim pravima i Ustava Republike Srbije, Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd - ISSN 0350-2694. god. 27. br. 1/2 (2008). UDK: 343.214:343.353(497.11), COBISS.SR-ID.: 153800972 = Recuel das travaux de l'Institut de recherches criminologiques et sociologiques ISSN: 0350-2694 SG=13269/p [23] Dr. Jovašević i Hašimbegvić, isto [24] Código Penal brasileiro, radi velike revizije (grande revisão no sistema penal, em 27 de novembro de 1980) formiarna je komisija koja je izvršila reformu Opšteg dela KZ iz 1940. godine i koja je to i učinila zakonom (Lei n° 7.209, de 11 de julho de 1984) [25] "Lei do Abuso de Autoridade" (Law on Abuse of Power), Brazilian Federal Law 4898, Union Official Gazette of December 13, 1965. (regulates the civil, administrative and criminal responsability in cases of abuse of power, and the Article 4 contains the description of 9 more actions, besides the 10 possibilities of тхе article 3.) , [26] Poslanik Raul Jungman (Raul Jungmann) je u predlogu posebnog zakona obrazložio nedostatke zakona iz 1965. godine koji posebno detaljno reguliše zloupotrebe na sledeći načina:, “Justificação: A Lei no 4.898, de 9 de dezembro de 1965, relativa ao abuso de autoridade, está defasada. Precisa ser repensada, em especial para melhor proteger os direitos e garantias fundamentais constantes da Constituição de 1988 (mais rica no particular do que a Constituição de 1946, vigente quando da promulgação da Lei no 4.898, de 1965), bem assim para que se possam tornar efetivas as sanções destinadas a coibir e punir o abuso de autoridade. Assim, o projeto de lei ora apresentado define como crimes de abuso de autoridade o praticar, o omitir e o retardar ato, no exercício de função pública, em razão dela ou a pretexto de exercê-la, com o intuito de impedir, embaraçar ou prejudicar o gozo de qualquer dos direitos e garantias fundamentais constantes do Título II da Constituição. » http://www.slideshare.net/Adeilton9599/projeto-de-lei-6418-abuso-de-autoridade-para-punir-policiais-do-dep-raul-junngmam [27]Tako Ustav Norveške još eksplicitnije i institucionalno predvidja: Article 93, Transfer of Sovereignty Rights to International Organizations. (1) In order to safeguard international peace and security or to promote the international rule of law and cooperation between nations, the Parliament [Storting] may, by a three-fourthsmajority, consent that an international organization to which Norway adheres or will adhere shall have the right, within objectively defined fields, to exercise powers which in accordance with this Constitution are normally vested in the Norwegian authorities, although not the power to alter this Constitution. For the Parliament [Storting] to grant such consent, at least two thirds of the Members of the Parliament [Storting] shall be present, as required for proceedings for amending the Constitution. (2) The provisions of this Article do not apply in cases of membership in an international organization, whose decisions only have application for Norway purely under international law. [28] Constituição de 1988 com Reformas até 13 de julho de 2010 1988 Constitution with Reforms through July 13, 2010

NEKI USLOVI ZA OČUVANJE INTEGRITETA JAVNIH TUŽILACA U BORBI PROTIV KORUPCIJE I ORGANIZOVANOG KRIMINA

Recent Posts

Comments

Subscribe Form