NAČINI NA KOJE SE DOZNAJE ZA PRIPREMANJE ILI POSTOJANJE KRIVIČNOG DELA

Krivična dela mogu se, sa stanovišta taktike otkrivanja njihovog postojanja, podeliti u dve osnovne grupe.

I. U prvu grupu dolaze dela čije su posledice očigledne, na primer, izvršena je diverzija, nađen je leš zaklanog čoveka u šumi, obijen je stan itd.

II U drugu grupu se ubrajaju takva dela za čije postojanje se uopšte ne zna, pa čak i ne sumnja. Tu posledice ili nisu očigledne ili se mogu tumačiti na više načina. Na primer, pronevera, špijunaža, falsifikat, davanje lažnih podataka u pogledu poreza, zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja, davanje i primanje mita, trgovina stranim valutama i devizama itd. Sasvim je prirodno da se neka dela iste vrste mogu naći čas u jednoj čas u drugoj grupi. Na primer, kod ubistva posledica može da bude očigledna ili skrivena. Na taj način ubistvo može da pripada i prvoj i drugoj grupi.

Blagovremeno doznavanje za postojanje ili pripremanje krivičnih dela treba da bude jedan od vrlo važnih organizaciono-taktičkih zadataka sekretarijata unutrašnjih poslova. Bila bi teška pogreška, kada bi se operativni radnik pretežno usmerio na slučajeve iz prve grupe. Kada bi sekretarijat za unutrašnje poslove u većini slučajeva doznavao za krivična dela od oštećenog ili svedoka, a rede ih samostalno otkrivao, s pravom bi mu se moglo prigovoriti da mu služba nije operativna i dinamična.

"Sveži čin "je u praksi najjređi način doznavanja za krivično delo. Pod tim izrazom misli se na takvo krivično delo koje je otkriveno u času izvršenja ili neposredno posle toga. Zatim, na dela kod kojih se izvršilac progoni neposredno nakon izvršenja ili je zatečen još sa sredstvima izvršenja, drugim predmetima krivičnog dela i tragovima na sebi tako da je njegova krivica očigledna. »Sve čin" može da bude posledica preteranog samopouzdanja izvršioca, po njega nesretnog sticaja okolnosti ili njegove "velike glu- posti".

Načini na koje služba JB doznaje za postojanje ili pripremanje krivičnih dela su ovi:

1) putem kriminalističke informativne delatnosti,

2) putem prijave:

a) pripadnika uniformisane (zaštitne) policije,

b) inspekcione i revizione službe,

c) ustanove i preduzeća (na primer, prijava bolnice o otkrivenom pobačaju),

d) društvenih organizacija

3) putem prijave oštećenika (bilo fizičkog ili pravnog lica),

4) putem prijave svedoka, ili bilo kog građanina,

43

5) putem anonimne i pseudonimne prijave,

6) putem javnog pogovaranja,

7) prijavljivanjem samog izvršioca krivičnog dela,

8) iz novina.

NAČIN DOZNAVANJA ZA POSTOJANJE I PRIPREMANJE KRIVIČNIH DELA PUTEM KRIMINALISTIČKE INFORMATIVNE DELATNOSTI

Krivična dela se otkrivaju opštim i posebnim posmatranjem.

Navešćemo neke od operativno-taktičkih mera: kontrola na granici, železničkim stanicama, parobrodskim pristaništima, aerodromima, banjskim, klimatskim i turističkim mestima, kontrola kretanja stranaca i naših državljana preko prijavno-odjavne službe, turističkih agencija, i sl.; nadzor po hotelima i privatnim stanovima, ilegalnim stanovima, nadzor lokala, prostitucije, kockarnica (kafana i privatnih stanova); nadzor nad određenim vrstama izvršioca krivičnih dela koji su se vratili sa izdržavanja kazne; posmatranje sumnjivih lica na mestu rada i na mestu stanovanja, linijsko prodiranje u krug izvršilaca krivičnih dela (na primer, švercera stranom valutom, opojnim drogama, provalnika).

Čl. 151. ZKP ("dužni su da prikupe sva obaveštenja") obavezuje ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova da kontaktiraju sa građanima iz svih društvenih slojeva.

Informant je svako lice koje može da pruži potrebne podatke o događaju i licima. Informante treba tražiti u svim društvenim slojevima i na svim mestima. Na primer o događajima koji se zbivaju na ulici znaju čistači ulica, čistači cipela, prodavači novina, šoferi auto-taxija, nosači, poštari, ulične žene, itd. Kada se radi o ukradenim ili proneve- renim stvarima treba se informisati i kod raznih zanatlija i trgovačkih radnika, prodavača stare robe, u komisionim radnjama, časovničara, mehaničara, bravara itd. Sa čestitim zanatlijama i trgovačkim nameštenicima održava se najuži kontakt, a nad sumnjivim budno pazi. Ne treba zaboraviti na turističke agencije, frizere, apotekare, drogeriste, mlekare, trgovce voćem i povrćem, nameštenike točionica, zabavnih lokala, dvorana za igru, barova, a osobito takvih lokala, u kojima se prestupnici redovno sastaju. Primećeno je da kelneri i portiri često poseduju vrlo razvijenu sposobnost za pamćenje fizionomija.

Šoferi, nosači, portiri hotela, prodavači novina, vratari po fabrikama, ostalim preduzećima i ustanovama, kondukteri, čuvari kuća, čistačice klozeta, prodavači u kioscima, ulične žene i penzioneri nemaju zaposlenje koje bi im oduzimalo sve vreme, zbog čega imaju mogućnost i priliku da mnogo posmatraju oko sebe. Pošto imaju svoje stalno područje tu zapažaju iz dosade i radoznalosti. Mnogo se diskutuje o pravnoj dopuštenosti korišćenja informanata. Može li se bez njih?

Treba radi odgovora na ovo značajno kriminalističko-taktičko pitanje baciti leti- mičan pogled na mehanizam i puteve otkrivanja kriminaliteta. Polazeći od napadnutog objekta, organi unutrašnjih poslova i istražni sudija moraju po pravilu da koriste tri puta, radi pronalaženja učinioca i saučesnika. Prvi korak su pregled lica mesta i radnje prvog poduhvata uopšte. Ovaj put omogućava da se otkriju neke činjenice i da odgovor na neka od devet pitanja kriminalistike. Ako se na licu mesta i kod eventualno otkrivenih sumnjivih lica otkriju materijalne indicije (tragovi i predmeti krivičnog dela), one su podobne da pruže osnovu za planiranje i proveravanje verzija, dadu putokaz za pronalaženje učinioca i u izvesnim slučajevima čak i da dokažu krivicu. Ovo bi bio svakako najbolji i najneosporniji početak procesa otkrivanja, jer se kreće od polazne tačke — lica mesta i napadnutog objekta, po crvenoj niti koja povezuje učinioca i njegovo delo, stanje na licu mesta i određene materijalne indicije izvan lica mesta. Ovaj proces neki put dovodi i do priznanja, pri čemu sve mora biti još jednom najbrižljivije provereno (čl. 223. ZKP-a). Na taj se način dobija solidna, dobro fundirana dokazna zgrada.

Na žalost, taj put ni izdaleka ne dovodi uvek i u svim slučajevima do otkrivanja krivičnog dela, njegovog učinioca i utvrđivanja istine. Kada smo uviđajem utvrdili da je kasa obijena „prasećom nogom", ubistvo izvršeno sekirom, falsifikat novca urađen na određeni način i određenim sredstvima, inkriminisan tekst napisan na pisaćoj mašini sa takvim i takvim individualnostima, itd. — mora se u najvećem broju slučajeva naći neki građanin koji će reći gde bismo i kod koga mogli pronaći odgovarajuće sredstvo izvršenja. Šta nam vrede nađeni nož ili poluga na licu mesta ako nema nikoga da nam kaže, čija bi ta stvar mogla da bude? Najsavršenija kriminalistička tehnika nemoćna je sama za sebe da odgovori na pitanje: čije je to? Najsavršenije operativne evidencije isto tako često ne mogu ništa da katu o tome. A najstariji i najprimitivniji kriminalistički agens: informant podoban je u velikom broju slučajeva da doprinese rešenju tog pitanja.

Unutrašnji poslovi su obavezni da prime svako ukazivanje koje može da pomogne otkrivanju objektivne istine. Da bi mogli efikasno i pravimo obavljati svoju funkciju otkrivanja kriminaliteta, radnici službe javne bezbednosti moraju biti najtešnje povezani sa svim slojevima stanovništva. Oni su u tom pogledu upućeni na pomoć i saradnju svih naših građana. Služba javne bezbednosti koja bi bila hermetički zatvorena organizacija, bez hiljada mnogostrukih niti povezivanja sa građanima, bila bi negacija vlastitih zadataka i funkcije. Razumno i pozitivno ponašanje građana ne samo da ušteđuje dugotrajno i mukotrpno traganje nego i olakšava stvaranje dokaza krivice, a Često je javnost jedino kadra da otkrije učinioca. Organi unutrašnjih poslova su pri otkrivanju i sprečavanju kriminaliteta upućeni na poverljivu pomoć od strane građana. Građanin ima moralnu obavezu da, u granicama svojih mogućnosti, sarađuje sa službom javne sigurnosti i organima krivičnog postupka na otkrivanju krivičnih dela i učinioca. Nezamislivo je da bi građanin smeo da bude indiferentan prema otkrivanju kriminaliteta. Kako danas stvari stoje, u mnogim slučajevima građanin će biti spreman na pružanje informacija tek kad mu je unapred zagarantovano da će kao informant ostati nepoznat i da se neće pojaviti pred sudom kao svedok. Opšte je poznato da informant daje obaveštenja iz 1) idealnih motiva, 2) materijalnih pobuda (na primer, oštećenik), ali neretko iz 3) niskih motiva (zloba, mržnja, osvetoljubivost itd.). Pošto takva saopštenja mogu da budu lažna ili nesvesno neistinita pojavljuje se pitanje ne treba li se sasvim odreći od te kategorije izvora saznanja za postojanje krivičnog dela i učinioca. Ukoliko bi se, međutim, zabranilo primanje podataka od informanta, koji ih je ponudio pod zahtevom diskrecije, društvo bi se u ne malom broju slučajeva odreklo jednog od najvažnijeg izvora saznanja. Smatramo da ovakve informacije treba tretirati analogno anonimnim prijavama.

Po našem mišljenju, ne samo da nema zakonskih i moralnih prepreka da i organi unutrašnjih poslova mobilišu građane na vršenju njihove moralne obaveze otkrivanja kriminaliteta nego bi pozitivan razvoj i porast svesti trebalo da snažno inicira samoinici- jativno otkrivanje od strane građana.

Doznavanje za postojanje krivičnog dela putem prijave uniformisanog policajca ima vrlo važne i mnogostruke zadatke pri prevenciji i represiji krivičnih dela. Pomoću represivnih i preventivnih mera oni doznaju za mnoga nameravana ili izvršena krivična dela, o čemu podnose prijavu.

U preventivne mere ubrajamo sve vrste obaveštenja o raznim društveno-opasnim pojavama, uzrocima i posledicama tih pojava, zadesima, sumnjivim ljudima, nepoznatim licima i sličnom. U drugu grupu preventivnih mera dolaze nadzor i osmatranje rada i kretanja sumnjivih lica, osuđivanih, uslovno otpuštenih, pijanaca, kockara, neradnika i skitnica. Zatim, dnevni i noćni obilasci (patroliranje), zasede, racije, nadzorputeva, ulica, trgova, sajmova, železničkih stanica, parobrodskih pristaništa, javnih lokala, prevoznih sredstava, većih skupova itd. Sve ove mere, osim preventivnog mogu imati i čisto represivni cilj, pa ih zbog toga nazivamo još i represivno-preventivnim merama.

Kada je izvršeno krivično delo pripadnici uniformisane policije izvestiće o tome najkraćim putem nadležnog operativnog radnika. Neophodno je da preduzmu niz repre- sivnih i preventivnih mera kao što su: obezbedenje lica mesta, zadržavanje izvršioca ili sumnjivih lica odnosno budućih svedoka, zapisivanje generalija prisutnih lica i svedoka, potera za izvršiocem ako se zna pravac bekstva ili mesto njegovog trenutnog boravka, briga oko pružanja pomoći povređenima, čuvanje napuštene ili ugrožene imovine, održavanje reda kod paljevina, pažljivo ispitivanje teško povređenog lica ili samrtnika o okolnostima dela i izvršiocima i, najzad, izvršavanje svih naloga nadležnog operativnog radnika. Posle hitnog izveštavanja zaštitna policija podneće pismenu prijavu najkasnije u roku od dvadeset i četiri časa. Prijava treba da pruži odgovor na devet glavnih pitanja kriminalistike. Ona se sastavlja kratko i jasno, verno činjeničnom stanju, bez dodavanja, oduzimanja i ulepšavanja. Ako je zaštitni policajac saznao za delo od budućih svedoka, zapisaće kratak sadržaj njihove izjave u svoju beležnicu i iz nje preneti u prijavu. Treba da navede imena svedoka i ostale generalije, generalije izvršioca ako je poznat, opis nepoznatog učinioca, podatke o sumnjivim licima i osnovima sumnje (zašto se na njih sumnja), opis krivične radnje, naznaku i opis lica mesta, vremena izvršenja, podatke o oštećeniku, podatke o šteti i njenoj visini, ev. o motivu dela, rezultate operativno-taktičkih mera, podatke o eventualnom pretresu, predmetima i tragovima krivičnog dela. Predmeti i tragovi moraju biti detaljno opisani.

Prijava inspekcione i revizione sluibe. Organi unutrašnjih poslova najuže saraduju sa velikim brojem raznih službi, kao što su na primer, inspekcije tržišta, devizne inspekcije, carinska kontrola, inspekcija rada, građevinske inspekcije, finansijska policija sanitarne inspekcije, veterinarske inspekcije, stambene inspekcije, inspekcija za zaštitu bilja i sl., vatrogasna služba, starateljski organi, železnički „islednici" itd.

Prijava oštećenog i drugih svedoka. Prijava oštećenog je vrlo čest način doznavanja za postojanje krivičnog dela. Iako je ovaj način relativno pouzdan, zato što prijavitelj odgovara za svoju izjavu ipak se u praksi dešavaju lažne prijave. Preterivanje i preuve- ličavanje (agravacija)2) događaja vrlo često prati istinitu prijavu. Oštećeni se ispituje analogno pravilima tehnike i taktike saslušavanja svedoka.

Anonimna i pseudonimna prijava. Anonimna prijava nema potpisa, a pseudonimna nosi lažan potpis. Nije redak slučaj da se za postojanje dela i nečiju krivicu sazna ovim putem. Ovakva prijava može biti istinita ili lažna. Ona je važna: kao sredstvo doznavanja za postojanje dela ili kao dokazno sredstvo. Bila bi greška da se anonimna dostava (denuncijacija) odbaci zbog toga što se ne zna njen pisac. Odbacivanje ovakvog načina doznavanja značilo bi lišiti se dragocenog pomoćnog sredstva, oglušiti se o jedan signal samo zato što ne znamo ko ga daje. Iako lažne dostave nisu retka pojava, praktično iskustvo uči da je sadržaj anonimne prijave često istinit. Prijava ne mora biti sasvim istinita a da ipak sadrži dragoceno jezgro.

Anonimna prijava (čiji je sadržaj istinit) nije nikakav dokaz nego samo povod za preduzimanje operativno-taktičkih mera (prethodno obaveštavanje radi proveravanja). One se preduzimaju jer ne postoji izvesnost da se radi o krivičnom delu. Bilo bi necelishodno i pogrešno pokrenuti postupak. Prethodna obaveštenja vrše se: prvo, kod anonimne i pseudonimne prijave, drugo, kod prijave s originalnim istinitim potpisom, u kojoj se izražava slaba sumnja ili upozorava samo na mogućnost postojanja dela, jednom rečju, daju se podaci slabe i nesigurne vrednosti, i treće, kada je dostavljeno lice poznato po svojoj ispravnosti. Obaveštavanje treba vršiti na strogo diskretan način i oprezno.

Anonimna pisma imaju svoj značaj po pravilu zbog sadržaja, a ne zbog svoje bezimenosti. Ona su psihološka, a neki put i psihopatološka pojava (duševno bolesna pojava). Kolikogod je razumljivo da izvršilac krivičnog dela brižljivo čuva svoju krimi- nalnu tajnu, toliko je jasno zašto anonimni prijavitelj želi da sakrije svoju ličnost. Kod podnošenja istinite anonimne prijave radi se o sasvim opravdanoj zaštiti samog sebe. Prijavitelj se boji osvete lica na položaju ili na sve rešenog kriminalca. Zbog toga mu se ne može prebaciti anonimnost. Nisu tako retki ni slučajevi da se anonimnom prijavom vrši izdaja saučesnika u pogledu izvršenog ili nameravanog dela.

Kriminalisti smatraju da je samookrivljenje anonimnom prijavom kompromis između bežanja i težnje za prizna- njem. Ma kako se ova pojava tumačila, ne može se poricati njeno pojavljivanje i važnost. Kada su takve prijave neistinite pogotovo je jasno zašto se podnosilac ne potpisuje. Ljudi vole da se prikazuju drugačijim nego što jesu, vole da nose masku ispravnih građana, a da pri tome iz sigurnog skrovišta anonimnosti ili pseudoanonimnosti ispunjavaju svoje prljave i kriminalne želje. Mržnja, uvredena sujeta, osveta, bolesna ljubomora i bezbroj drugih niskih motiva može da pokrene nekoga na lažno okrivljenje anonimnim putem. Na taj se način može najlakše i sa upotrebom najmanje mere antisocijalne energije naneti šteta nevinome čoveku, koji je predmet mržnje.

Treba uzeti u obzir i činjenicu da seksualni nagon, kome određene prilike često stavljaju prepreke, teži za potajnim ispražnjenjem, pa ma i na abnormalni način. Anonimna lažna prijava može da bude posebni ženski larvirani seksualni delikt. Lažna okrivljavanja histeričnih žena nisu baš retka pojava. Osobito se to dešava u fazama fiziološki ometane seksualne funkcije (mesečnog pranja, trudnoće, klimakterijuma). Pri tome prijavljeno lice može čak i da bude nepoznato abnormalnoj prijaviteljici.

Ponekad dolazi čak i do "zaraze anonimnih prijava", na primer u doba rata, za vreme revolucije i prilikom političkih kriza.

Ukoliko se prethodnim obaveštenjem utvrdi da je prijava istinita često neće biti potrebno da se gubi vreme traganjem za anonimnim saveznikom. Ako je prijava lažna, treba tragati za piscem i pokrenuti protiv njega krivični postupak. Lažnu prijavu treba predočiti prijavljenom licu, koje će više puta biti u stanju da pomogne pri određivanju kruga sumnjivih lica, bilo po sadržaju pisma i svojim ličnim odnosima ili po formi pisma (rukopisu, koverti, hartiji itd.). Lažna anonimna prijava je objekt ekspertize rukopisa, veštačenja hartije, mastila, pisaće mašine, pljuvačke (u pogledu krvne grupe), daktilosko- piranja itd. Sastavljač lažne prijave utvrđuje se i po pravopisu, stilu, gramatičkim greškama. Može mu se podmetnuti i klopka. Vešti sastavljači lažnih prijava, da bi onemogućili ili bar otežali postupak, seku slova iz novina ili daju osnovcima i učenicima u privredi da im pišu tekst itd. Ako je prijavitelj nepoznat oštećenom i ne nalazi se u njegovom životnom krugu, otkrivanje je po pravilu veoma dugotrajno i teško. Javno pogovaranje. Pod javnim pogovaranjem podrazumeva se u kriminalistici prenošenje vesti3) o nekom krivičnom delu i izvesnim licima kao izvršiocima, a ne zna se koliko je to tačno i od koga potiče taj glas. Može se pričati samo o tome da je izvršeno neko krivično delo, a ne spominje se izvršilac. Može biti tačna vest o krivičnom delu, a netačno pogovaranje o izvršiocu. Ne moraju uvek postojati oba elementa javnog pogova- ranja. Kada se neka vest prenosi od jednog do drugog, ona se obično sve više menja. Dok je doprla do ušiju službe JB ona je sasvim izobličena (deformisana) i nema mnogo sličnosti sa svojim prvobitnim izgledom. Kada se sa vrha brda spusti gruda snega do podnožja ona naraste u veliku gomilu. Tako i javno pogovaranje raste kao lavina. Ono ima veliki broj anonimnih stvaralaca. Nušić je jednom pustio "patku" probe radi i kada mu se vratila nije prepoznao sopstveni proizvod. Psihologija iskaza bavila se mnogo ovim problemom. Javno pogovaranje je povod za prethodno obaveštavanje radi proveravanja, koje se vrši taktično i neupadljivo da se ne bi pothranile neopravdane priče. Iako naglašavamo promenljivost sadržaja javnog pogovaranja koju treba zahvaliti živoj mašti, želji za senzacijama, igranju neke uloge, pogrešnoj apercepciji (opažanju i shvatanju), nepravilnoj reprodukciji, itd. ne bi bio dobar zaključak da govorkanje i šuškanje nema osnova. Narodna poslovica kaže: »Nema dima bez vatre". Javno pogovaranje može da bude signal za otkrivanje dela i izvršioca jer narodne mase kao celina znaju sve. Vrlo je teško saznati izvor javnog pogovaranja u velikim gradovima, dok je to na selu relativno lakše. Jedan kriminalista4' slikovito uporeduje javno pogovaranje sa krugovima koje je stvorio u tihu vodu bačeni kamenčić (igra sa piljcima). Kamen potone, teško je ili nemoguće pronaći ga, a talasi se koncentrično šire sa onog mesta gde je kamen pao.

Javno pogovaranje može da ima istinitu osnovu ili da bude potpuno izmišljeno. Kadanjegov sadržaj predstavlja krivično delo (naprimer, neprijateljsku propagandu) treba operativno-taktičkim merama stići do samog izvora pogovora. Treba odmotavati lanac pogovaranj a sve do početne karike na taj način da će se sa svakim pogovaračem razgovarati o tome šta je iznosio i od koga je čuo, operativna delatnost se proširuje na navedene izvore, vrše se suočavanja itd.

Samoprijava. Ređi je slučaj da operativni radnik sazna za postojanje krivičnog dela od samog izvršioca. Samoprijava može biti istinita ili neistinita. Moguće su ove situacije: prva, gde je samoprijava istinita, druga, gde je samoprijava nesvesno neistinita (samopri- javitelj živi u zabludi), treća, gde je samoprijava lažna (objektivno i subjektivno neistini- ta). Kako samoprijava izvanredno olakšava čitav rad, neki operativni radnici su skloni da pođu linijom najmanjeg otpora i odmah joj slepo poveruju. Pri tome gube iz vida da lažna samoprijava može biti taktički potez izvršioca koji će čitav postupak odvesti potpuno pogrešnim pravcem. Kriminalista koji ne poznaje dovoljno taktiku i psihologiju krivaca rukovodi se rezonovanjem tzv. zdravog razuma: »Ko bi mogao da sam sebe prijavi za delo koje nije izvršio". A ipak ga stvarnost demantuje. Načelo kritičkog prilaženja treba da i ovde bude rukovodeće taktičko načelo. Navode samoprijavioca treba brižljivo proveriti i prikupiti sve dokaze o njihovoj verodostojnosti. Pošto je samoprijavitelj saslušan po svim pravilima tehnike i taktike ispitivanja svedoka, treba izvršiti uviđaj i sve ostale potrebne istražne radnje. Prijavitelj treba da na licu mesta ponovo opiše delo, pri čemu se oba njegova opisa uporeduju sa situacijom na mestu navodnog izvršenja. Zaključak o daljem postu- panju donosi se na osnovu ocene verovatnosti i istinitosti samoprijave i osobina ličnosti.

Izvršilac će podneti istinitu samoprijavu ako je delo izvršio u velikom uzbuđenju, pokajao se, nalazi se još pod psihičkim dejstvom krivičnog dela i spreman je da ispašta kaznu. Tako će postupiti slučajni ili nehatni izvršilac u kome ima još dosta dobrih osobina zbog kojih žali i osuđuje delo, koje smatra kao svoj trenutni pad. Neurotične prirode mogu sebe istinito prijaviti, jer ne mogu više da podnesu duševnu napetost. Okoreli, oformljeni krivci (profesionalci, okoreli krivci iz strasti, čvrsti politički krivci) mogu istinito prijaviti sebe iz sasvim drugih, čisto računskih motiva. Na primer, kada saznaju da se nalaze neposredno pred otkrivanjem i lišavanjem slobode, pa žele da "dobrovoljnom i iskrenom samoprijavom" poprave svoj položaj na sudu (ili prikriju organizaciju koja stoji iza njih).

Lažnu samoprijavu podnose i duševno zdravi i bolesni ljudi za: 1) nepostojeće krivično delo, 2) za postojeće krivično delo, koje je izvršio neko drugi.

Duševno zdravi ljudi podnose lažnu samoprijavu iz najrazličitijih motiva. Primera radi, vesti izvršioci prijavljuju sebe za lakše krivično delo radi prikrivanja teškog. Često se u istrazi prestupnici „prisete" dela koje su .izvršili" na udaljenom mestu ili iznose da su corpora delicti „sakrili" na raznim mestima, sve ovo u nadi da će im se pružiti prilika za bekstvo. Dešava se da imućan izvršilac potplati siromašnog čoveka da na sebe primi njegovu krivicu. Ima slučajeva gde duševno zdrav čovek prijavljuje sebe da bi zaštitio izvršioca i dao mu mogućnost da se za to vreme sakrije ili preduzme neke druge mere za svoje spašavanje. Skitnice prijavljuju sebe da bi došli do „stana i hrane". Plemeniti motivi isto tako mogu da prouzrokuju lažnu samoprijavu: ljubav prema roditeljima i deci, braći, suprugu, ljubavnom partneru, osećaj drugarstva i prijateljstva, tople samilosti itd. I sramota može da dovede do lažne samoprijave.

Devojka N. zatečena je u Sl. Brodu u skitnji i bludničenju. Prilikom davanja generalija izjavila je da se oseća pobuđenom na priznanje ubistva koje je izvršila na području opštine Đakovo. Opširno je zapisnički opisala lice mesta i samu radnju, a iskaz ponovila na licu mesta, pri čemu se iskazi nisu slagali međusobno, a ni sa situacijom na licu mesta. Ona je bila zaražena i bojala se da ne bude otkriven njezin sifilis. Lažna samookrivljavanja predstavljaju zanimljiv psihološki problem.

Samookrivljavanja duševnih bolesnika prilično su česta, a za neke vrste duševnih bolesti upravo tipična pojava, tako kod melanholije, mladalačkog ludila (šizofrenije), manično-depresivnog ludila, progresivne paralize i alkohomanije. Osobito melanholični bolesnici naginju samooptužbama za najteža krivična dela koja nije niko izvršio ili ih svakako nisu oni izvršili, a uzimaju ih na sebe da bi platili „svoje grehe" i iskupili „grehe čitavog čovečanstva". Istorija sudskih zabluda5' beleži izvestan broj melanholičara, kojima je uspelo da ostvare žuđenu smrt pod kuršumima ili na vešalima.

Kada se desi neko senzacionalno delo razni psihopati (lica na granici između duševnog zdravlja i bolesti) prijavljuju sebe iz želje za renomiranjem i senzacijama6'.

Koga interesuje taj problem može da se obavesti kod kriminalista Sella, Alsberga, Gorpha, Locarda, Hirschberga, Judexa.

Komercij alizovana štampa često pothranjuje ove bolesne sklonosti

Histerične osobe su često lažni samoprijavitelji. Patološki lažljivci (mitomani, Pseudologia phantastica), kao što sam naziv kaže, imaju isuviše živu maštu i njene tvorevine prikazuju kao stvarnost. (Kod normalnog sveta nalazi se za ovo paralela u lovačkim hvalisanjima, studentskim pričama o ispitima i osvajanjima žena itd.) Ovakav konfabulator sa jedne strane zna da laže, a s druge sam poveruje u svoju laž kao istinu. On je dobar, sugestivan glumac i pada kao žrtva sopstvene veštine. Mitomani su često lažni samoprijavitelji.

Dešavaju se lažna samookrivljena i kod delirija u groznici, govorenja u snu, u alkoholisanom stanju7', kod trovanja ugljenmonoksidom.

Iz novina. Događa se da se dozna iz novina za postojanje nekog krivičnog dela. Na primer zelenaštvo se danas svakodnevno oglašava.

Obavezno je praćenje oglasnog dela lokalnih i centralnih novina, jer se tim putem može otkriti da je neko krivično delo izvršeno ili nameravano.

Dr Vladimir Marjanović