Pri odabiranju operativno-taktičkih mera, istražnih radnji i dokaznih sredstava, kriminalist ima slobodne ruke u svakom konkretnom slučaju, pri čemu nastoji da ostvari načelo objektivne istine. On će primenjivati one operativne i istražne radnje, kao i otkrivati i koristiti ona dokazna sredstva koja su najpogodnija za utvrđivanje istine. Zakonik o krivičnom postupku nigde ne propisuje koje će se tehničko-taktičke metode primenjivati u ovoj ili onoj procesnoj-taktičkoj situaciji.
Član 151. ZKP-a određuje: „Ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, organi unutrašnjih poslova dužni su preduzeti potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obeveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka". Operativno-taktička delatnost (operativno-taktičke mere, prethodno obaveštavanje radi proveravanja, rešerširanja, ustanovljavanja, prove- ravanja) nalazi svoj pravni osnov u čl. 151, 152. i 153. ZKP-a, ali nema procesualni karakter. Operativno-taktička delatnost (čl. 151. je naziva „potrebnim merama") ne ulazi u prethodni postupak (istragu). Nasuprot, upravo sudbina prethodnog postupka, njegovo pokretanje ili nepokretanje zavisi od toga da li su operativno-taktičkom delatnošću otkrivena i sabrana osnovna obaveštenja (koja čine osnovanu sumnju) podobna da opravdaju dotada slabu sumnju (osnove sumnje) o postojanju određenog krivičnog dela i ličnosti izvršioca i na taj način stvore onu osnovanu sumnju koja je potrebna za pokretanje i vođenje istrage. To znači da u izvesnim kategorijama slučaja tek uspešno izvršena operativno-taktička delatnost daje mogućnost pokretanja krivičnog postupka. Međutim, ne samo da operativno-taktička delatnost prethodi krivičnom postupku nego ga ona prati (pri kombinovanju operativno-taktičkih mera i istražnih radnji), nastavlja se neki put za vreme izvršenja krivičnih sankcija, ili čak i posle. Ovde se uvek radi o diskretnom delovanju, koje ima interni resorni karakter. U pitanju je vlastita inicijativa organa unutrašnje bezbednosti, koja je po samoj prirodi stvari, u najvećoj meri oslobođena od ograničenja, koja vladaju u postupku ili je procesna forma, tamo gde u klici postoji, pojednostavljena u najvećoj mogućoj meri. Svakako da povod za ovakvu inicijativu predstavlja postojanje indicija (osnova sumnje, osnova podozrenja) o tome da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Osnovi podozrenja mogu da budu veoma različite snage od javnog pogovaranja do budućih materijalnih dokaza (na primer razbijenog izloga robne kuće); ali je ovde važno istaći da inicijativu operativnog radnika opravdavaju: svaki izvor saznanja i bilo koji intenzitet osnova sumnje. Očigledno je da će oba elementa uticati na izbor i kombinovanje operativno-taktičkih mera. U fazi operativno-taktičke delatnosti koja se dešava pre pokretanja krivičnog postupka, opera - tivni radnik pri odabiranju i kombinovanju operativno-taktičkih mera (npr. zasede, racije, lišenja slobode na ulici ili u stanu, taktičke dezinformacije, postavljanja klopke itd.) uživa najveću slobodu, rukovodeći se načelom oportuniteta (korisnosti, svrsishodnosti). Ne sme se smetnuti s uma da je i u ovoj fazi kriminalista obavezan da poštuje ustavna prava i slobode građana, što i jeste jedan od razloga diskretnosti i internosti operativno-taktičke delatnosti. To znači da čak ni u ovoj fazi koja postoji pre prethodnog postupka načelo tehničko-taktičke slobode nema apsolutan karakter dok se njen obim i sadržaj u izvesnoj meri sužavaju u kombinovanju operativno-taktičkih mera sa istragom, a pogotovo u kasnijem postupku paralelno sa sve strožom primenom procesne forme. Iskusnom opera- tivnom radniku i istražnom sudiji se pri otkrivanju i prikupljanju građe ne nudi samo jedno dokazno sredstvo nego šaroliko obilje stvarnih dokaza (tragova i predmeta krivičnog dela), isprava, ličnih (personalnih) dokaza (iskaza svedoka, veštaka, okrivljenog) i bogate kombinacije istražnih radnji i operativno-taktičkih mera. Prema načelu tehničko-taktičke slobode dobar taktičar će odmeriti svoje postupanje u okviru ustava i zakona, koji mu i prepuštaju da oceni i odabere taktički pravilan put i sredstva. To znači da je načelo tehničko-taktičke slobode pri vođenju postupka ograničeno procesualnim načelom zako- nitosti.
Demokratski ustav zajemčuje poštovanje ljudske ličnosti i ljudskog dostojanstva u krivičnom postupku. On precizira načelo zakonitosti pri pritvaranju. Određuje i granice primeni načela tehničko-taktičke slobode.
Istražne radnje treba da budu zasnovane na zakonima i ostalim pozitivnim propi- sima. Potrebno je dobro poznavanje pravilnih propisa i kriminalistike, da bi istražni sudija mogao da dovede u sklad materijalni supstrat (tehničko-taktički sadržaj) istražnih radnji sa propisima, a naročito sa krivičnim postupkom. Oduzimanje corpora delicti, pretres, uviđaj, ispitivanje okrivljenog, saslušanje veštaka i svedoka, lišavanje slobode, zadrža- vanje na licu mesta i sve druge mere i radnje mogu se preduzimati samo ako to propisi određuju ili ne zabranjuju i onako kako to oni dozvoljavaju. Koliko god je u suštini taktike da bude elastična i dinamična, ona se može kretati samo u okvira zakonitosti. Ima slučajeva gde bi istražni sudija (i operativni radnik) veoma lako mogao da dođe do istine, ali se to kosi sa zakonitošću. Mada se sva načela moraju primenjivati u njihovom jedinstvu, ipak načelo istine mora ponekad da dođe u drugi plan, zbog zaštite prava i slobode ličnosti. Osim toga, protivzakonite radnje najčešće dovode do netačnih rezultata. Na primer, iznuđivanje iskaza proizilazi iz nepravilnog shvatanja — da je priznanje najvažnije dokazno sredstvo pri čemu se zaboravlja da upotreba sile i pretnje može dovesti do lažnog priznanja i skoro redovnog njegovog kasnijeg opoziva. Poštovanje Ustava i zakona imperativ je za istražnog sudiju i operativnog radnika.
Načelo oportuniteta (korisnosti, taktičke prikladnosti) ne sme nikada da potisne načelo legaliteta. Potrebno je da se suzbijanje kriminaliteta intenzivira na human način i u okviru ustavnosti i zakonitosti. Savremena kriminalistika je toliko razvila svoja sredstva i metode da je u stanju dati realan sadržaj pravnim okvirima postupka, u težnji za otkrivanjem istine, odbacujući nezakonite recepte i nedostojne trikove. Prirodan je zahtev za strogo poštovanje prava i sloboda ličnosti, njenog dostojanstva, prava na život i telesni integritet, tajnosti pisama, nepovredivosti stana, slobode kretanja, lične svojine itd. Načelo zakonitosti primenjeno u ovoj oblasti znači da se prinudne mere i dokazna sredstva mogu primeniti samo u onim slučajevima za koje su zakonski predviđeni, i to samo u obliku koji je propisan zakonom.
Načelo tehničko-taktičke slobode korigovano je još i načelom srazmemosti, koje donekle proizilazi iz načela zakonitosti. Svaka prinuda je ozbiljan zahvat u lična prava građanina. Ona ne sme nipošto da ide iznad one mere koja je neophodna da se postignu ciljevi postupka. Prekomerna prinuda zabranjena je baš radi toga da bi se okrivljeni sačuvao od procesnopravno neopravdane prinude. Tačno je npr. propisano kada će se upotrebiti vatreno oružje, otvoriti pismo na pošti, koje su nedopuštene metode ispitivanja okrivljenog, kada će se vršiti pretres i si. Načelo srazmemosti zahteva da zahvat ide samo toliko koliko su njegov opseg, sadržaj i intenzitet pokriveni ciljem konkretnog krivičnog postupka. Izbor, opseg i dubinu zahvata određuje cilj postupka (krivično delo, privredni prestup, prekršaj, disciplinski prestup, građansko-pravni delikt), a u srazmeri s tim leži i
interes društva i države na razjašnjenju dela; zatim ponašanje okrivljenog: a) pre ovog krivičnog dela; b) za vreme izvršenja toga dela; c) posle njegovog izvršenja. Ne stavljaju se svakom krivcu prilikom lišenja slobode lisice na ruke. Kriminalista treba da odabere ona prinudna i dokazna sredstva koja dovode do uspeha s obzirom na ranije ponašanje okrivljenog, ali uz najmanje moguće zadiranje u njegova prava i slobode. Iskusan taktičar doziraće prinudna sredstva i pronaći sva podesna dokazna sredstva u srazmeri koja onemogućava zamagljivanje istine i predstavlja u konkretnoj situaciji najmanje moguće zadiranje u lična prava subjekta.
Operativno-taktičke mere i istražne radnje treba da budu planirane u stvarnoj srazmeri sa značajem izvršenog dela, taktičkim ciljem i ocenom situacije. Zaseda, racija, praćenje (specijalna opservacija), pretres, lišenje slobode, potraga, uviđaj i razne druge radnje i mere — pretpostavljaju da su angažovane potrebne snage i sredstva. Princip ekonomičnosti ne treba da se primenjuje na štetu srazmernosti. Ali isto tako nije pravilno da se u sitnim stvarima preduzimaju oštre i masovne mere. Pri odlučivanju treba uzeti u obzir i političke momente (kako će se preduzete mere odraziti u svesti građana, kako će javnost reagovati).
Na kraju, tehničko-taktička sloboda pri vođenju prethodnog postupka ograničena je i principom ekonomičnosti. Istražni sudija želi da postigne maksimalan uspeh sa najmanjim mogućim ulaganjem truda i vremena. Ali baš zato što se načelo tehničko-tak- tičke slobode rukovodi načelom istine (samo od istražnog sudije, odnosno operativca zavisi da li će se primeniti ova ili ona metoda ispitivanja okrivljenog, ovaj ili onaj daktiloskopski metod itd.), radi koga i postoji, načelo ekonomičnosti ne sme da deluje nikada, pa ni ovde, pri ograničavanju načela tehničko-taktičke slobode, na štetu utvrđiva- nja istine.
Dr VLADIMIR VODINELIĆ
Comments