2) NAČELO METODIČNOSTI I PLANIRANJA POSTUPKA
Bez metodičnosti i planiranja krivični radnik ne može da sistematski gradi postu- panje u skladu sa procesualnim i taktičkim načelima. Celokupno postupanje mora od prvog trenutka da teče metodično i po planu. Potrebno je otkriti istinu o najzapletenijim i nejasnim događajima. Tom nastojanju često se suprotstavljaju: protek vremena i nužne promene činjeničnog stanja, nepoznati učinilac, okrivljeni, lažni svedoci, predubedenje i sticaj najrazličitijih okolnosti. Krivični radnik vidi pred sobom posledicu, ali i nju često nejasno, a treba da pronađe uzrok, utvrdi postojanje krivičnog dela i privede krivca kazni. Pred sobom ima u početku zagonetku, a potrebno je da obezbedi najhitnije utvrđivanje istine. Kada bi radio bez sistema i plana vršio bi krupne greške, koje bi išle u korist društvenih i državnih neprijatelja ili na štetu nevino okrivljenih, neracionalno bi upotre- bljavao vreme, postupanje bi teklo spontano i neorganizovano, a uspeh bi bio krajnje neizvestan, zavisi od raznih nepredvidljivih slučajnosti. U procesu prethodnog obavešta- vanja radi proveravanja po čl. 153. ZKP-a i preduzimanja operativno-taktičkih mera po čl. 151. ZKP-a, kao i u istrazi — nailaze krivični radnici na mnogostruko isprepletene razne okolnosti, izobilje činjenica, čiju vezu ne mogu odmah da shvate. Oni ne znaju šta će eliminisati, a šta zadržati, koje su činjenice beznačajne, a koje glavne i ključne. Da se u tome snađu pomaže im planiranje. Ono disciplinuje krivičnog radnika, obezbeđuje kritiku i samokritiku, omogućava pravovremeno uočavanje nedostataka i praznina. Mnogi krivični radnici smatraju da je sastavljanje plana gubljenje vremena, dok drugi sastavljaju plan na završetku faze postupka. Ni jedni ni drugi ne shvataju da se postupanje koje se vrši bez primene učenja o planiranju odlikuje niskim kvalitetom i neizvesnim ishodom. Primena kriminalistike je nerazdvojno povezana sa ostvarivanjem učenja o plani-
ranju kao metodi visoko organizovanog postupanja na savremenom naučnom nivou.
NAČELO KRITIČKOG PRILAŽENJA POSTUPANJU (KRITIČNOSTI I SAMOKRITIČNOSTI)
Ovo je načelo najuže vezano sa načelom metodičnosti, čiji je sastavni deo, kao i sa načelom objektivnosti. Ipak ga treba obrađivati posebno, zbog toga što ga krivični radnik primenjuje i u takvim slučajevima kada stvari izgledaju sasvim jednostavne. Svaki kriminalistički rad počinje sa sumnjanjem. Sumnjati znači više i drugačije pretpostavljati nego što pokazuje privid spoljašnjosti. Jedino čovek koji sumnja može da oseti iza lakog i površnog ono što je duboko i potajno; iza privida — pravo lice stvari; iza sitnog — teško krivično delo; iza okrivljenog koji brzo i skrušeno priznaje lako krivično delo — lukavog krivca koji prikriva teška dela. Mnogo je postignuto kada se pojavi sumnja. Nema krivičnog dela bez indicija (zakon uzročnosti). Indicije treba potražiti i pronaći, a to čini samo onaj krivični radnik koji posumnja.
Kriminalista ume da sjedim zdravo osnovano sumnjanje sa humanizmom, dubokim poverenjem u čoveka. Strano mu je paranoidno sumnjičenje svih i svakoga, koje karak- teriše totalitarne i policijske države. Edgal Allan Poe, majstor logike, sa pravom upozo- rava da kriminalista ne srne biti zaslepljen prividnim upadljivostima (mi bismo dodali i neupadljivostima). Svestan krivičar istražuje svaku osnovanu sumnju do krajnje konsek- vence. On želi da skupi činjenice, poveže činjenice, proveri činjenice, stvori ubedljiv dokaz. »Činjenice, činjenice, činjenice. Ne mogu se praviti cigle bez gline." Bez sposob- nosti za sumnjanje krivičar neće otkriti ni tzv. savršeni zločin. Po našem mišljenju, savršeni zločin je takvo krivično delo koje se nikada nije otkrilo ili čijeg izvršioca nisu nikada otkrili, premda je postupano po svim pravilima kriminalistike, iako krivcu slučaj — taj najkapriciozniji faktor u ljudskom životu — nije išao na ruku, ili okrivljenome nije nikada dokazana krivica premda je on stvarni izvršilac, uz iste uslove koji važe i za gornje kategorije. .Savršeni zločin" se pokazuje kao nešto drugo, prividni udes ili događaj koji ne pobuđuje sumnju.
Neotkrivena dela, "tamna brojka", pojavljuju se kao bezazleni događaji. Kako ih otkriti bez sumnjičavosti? Gledanje ne postaje bez sumnjanja svesno zapažanje, a to znači otkrivanje. Kada kriminalista sumnja, to znači da on pretpostavlja da bi izvesna pojava mogla biti krivično delo, a određeno lice izvršilac. Sumnja može biti neodređena, daleka i bliska, laka i teška, osnovana i smela. Sumnja dovodi do razjašnjavanja krivičnog dela. Sumnja deluje preventivno. Često se sumnjanje od strane građana pojavljuje u vidu signala ili prijave.
Neretko krivičari veruju da se delatnost krivičnog gonjenja iscrpljuje obradom konkretnog okrivljenja. Oni u tome greše, jer se funkcija krivičnog gonjenja sastoji u tome da se učim sve što je potrebno za otkrivanje svih krivičnih dela i izvršioca, a to može onaj ko lako, a ipak osnovano posumnja.
I pri najveštijem i najpažljivijem postupanju dešavaju se greške; ali ako su one upoznate bolje će poslužiti za pravilan rad u budućnosti nego slučajno postignuti uspesi. Korisno je da krivičar uvežbava kod sebe sposobnost kritičkog i samokritičkog načina mišljenja. Ako uvidi i prizna svoje greške u radu, on će ih najhitnije ukloniti. Temeljitost i upornost nikada ne znače tvrdoglavost. Kritički stav prema učesnicima u postupku i svim dokaznim sredstvima čini rad plodnim. Ovde se, na primer, ne misli samo na lažne iskaze, već i na nesvesno neistinite iskaze svedoka. Samo će kritičan krivičar prvo skupljati materijal, pa na osnovu njega osumnjičiti, a ne obratno. Kritičko prilaženje postupanju može sačuvati krivičara od pogrešnog tumačenja dokaza i činjenica, lukavstva izvršioca, laži svedoka, igre slučaja. Samo primenom ovog načela može krivični radnik da prodre u skrivenu suštinu događaja, izbegne sudsku zabludu i utvrdi istinu.
Dr VLADIMIR VODINELIĆ
Comments