Pojam
Pod nasiljem u braku (spouse abuse) se uglavnom podrazumeva fizičko i seksualno zlostavljanje koje vrši muž nad ženom, nezavisno od toga da li je ono prijavljeno, odnosno otkriveno i bilo predmet krivičnog, odnosno prekršajnog gonjenja i presuđenja. Takođe, pod nasiljem u braku uobičajeno se podrazumevaju svi oblici fizičkog i seksualnog zlostavljanja, nezavisno od toga da li pozitivno pravo za njih vezuje određenu sankciju ili ne. Međutim, iskustva proistekla iz neposrednog rada sa pretučenim ženama pokazala su da ovaj pristup, iako olakšava istraživački postupak, ne odgovara najbolje onome što se dešava u stvarnosti. Vrlo je teško povući granicu između ekonomske eksploatacije, političke dominacije, psihološke opresije i fizičkog nasilja jer jedan oblik nasilja stvara pogodno tlo za drugi. Zato oni koji nastoje da pruže praktičnu podršku i pomoć pretučenim ženama pod nasiljem podrazumevaju i psihičko nasilje koje nije praćeno fizičkim i seksualnim nasiljem. Naime, oni znaju iz iskustva da žene koje trpe psihička maltretiranja postaju nespremne na pružanje otpora i tako “pogodne” žrtve težih oblika zlostavljanja.147 Slično stanovište prihvaćeno je i u Deklaraciji UN o eliminaciji nasilja nad ženama148 koja pod nasiljem nad ženama podrazumeva “svaki akt nasilja baziran na pripadnosti polu koji rezultira, ili je podoban da rezultira u fizičkoj, seksualnoj ili psihološkoj povredi ili patnji žene, uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrerno lišenje slobode bez obzira da li se to događa u javnom ili u privatnom životu.”
Rasprostranjenost i karakteristike
Postojeće teorije o nasilju u braku uglavnom su posvećene objašnjavanju uzroka zlostavljanja žene a njihov nastanak vezan je za skorašnje identifikovanje ovog oblika nasilja kao društvenog problema. Svođenje teorijskog pristupa nasilju među supružnicima na objašnjenje nasilja nad ženom proisteklo je iz okolnosti (koju su potvrdila dosadašnja istraživanja) da su žrtve nasilja u braku najčešće žene. Iako je do preciznijih podataka o rasprostranjenosti ovog oblika nasilja teško doći zbog izuzetno visoke tamne brojke, uvid u rasprostranjenost ovog oblika kriminaliteta u svetu uglavnom se dobija preko policijske statistike i anketa o viktimizaciji. U toku 1991., na primer, u SAD je prijavljeno policiji više od 21.000 telesnih povreda, silovanja i ubistva u kući. U proseku, žene su svake godine žrtve preko 572.000 slučajeva nasilja od strane bliskih lica dok su muškarci to u svega 49.000 slučajeva.149 BCS iz 1992. godine procenjuje da se u Velikoj Britaniji dešava najmanje pola miliona slučajeva nasilja u porodici godišnje i da se u 80% tih slučajeva radi o ženama žrtvama.
Iako nema preciznijih evidencija niti opsežnijih istraživanja, raspoloživa saznanja ukazuju i na veliku rasprostranjenost nasilja u braku u našoj zemlji kao i na daleko veću ugrožnost žena nego muškaraca. Istraživanje koje je sprovedeno od strane istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu u toku 1993. god. i kojim su bile obuhvaćene 192 žene, na primer, došlo je do sledećih rezultata: više od polovine žena (112 ili 58,3%) izjavilo je da su bile žrtve neke vrste nasilja u braku. 94 ili 49% žena izjavilo je da je bilo psihički maltretirano (teško vređanje, namerno činjenje nečega što teško povređuje, pretnje batinama i ubistvom) u braku dok je njih 36 ili 18,7% odgovorilo da je fizički maltretirano. Takođe, 18.7% žena iz uzorka odgovorilo je da su ih silovali muževi. Fizičko zlostavljanje je obično praćeno drugim oblicima nasilja. Žene koje su muževi tukli istovremeno su bile žrtve psihičkog nasilja (38,9%), seksualnog nasilja (25%) ili i jednog i drugog (52,8%).151 Napred pomenuto istraživanje nasilja u porodici u Vojvodini je pokazalo sličnu sliku: gotovo polovina žena iz uzorka (257 ili 49,8%) je bilo žrtva psihičkog nasilja od strane muža ili partnera, njih 141 (27,3%) je trpelo pretnje fizičkim nasiljem od strane partnera, dok je 33,9% (175) bilo fizički maltretirano. Takođe, 9,1% (47) žena iz uzorka je trpelo seksualno zlostavljanje (uključujući i silovanje) u porodici. Pri tome, utvrđeno je da najveći stepen korelacije postoji između pretnji fizičkim nasiljem i fizičkog nasilja, što ukazuje da se ove pretnje najčešće i realizuju. Takođe, utvrđen je visok stepen korelacije između psihičkog i fizičkog nasilja.
Pored toga što ukazuju na daleko veću ugroženost žena nego muškaraca ovim oblikom nasilja, rezultati većine dosadašnjih istraživanja ukazali su i na njegove osnovne karakteristike. Svim do sada sprovedenim istraživanjima nasilja u braku zajedničko je da su utvrdili postojanje povezanosti između nasilja među roditeljima u primarnoj porodici i nasilja među bračnim partnerima. Ističe se da nasilnici često dolaze iz porodica u kojima su bili svedoci nasilja među roditeljima – najčešće nasilja oca nad majkom (Walker, 1979; Dobash i Dobash, 1979; Fagan i dr., 1981; Rosenbaum i O'Leary, 1981; Pagelow, 1981). Nešto ređe, utvrđena je i povezanost između nasilja nad decom u primarnoj porodici i nasilja među bračnim partnerima (Steinmetz, 1977; Straus, Gelles, Steinmetz, 1981).153 Slika nasilnika koja je dobijena istraživanjima vršenim u svetu i u našoj zemlji izgleda ovako:
· Ima probleme sa zapošljavanjem i čestim promenama društvenog i ekonomskog statusa (Nikolić-Ristanović, 2002) · Tradicionalista je u smislu rigidne patrijarhalne socijalizacije: ima izraženu potrebu za kontrolom partnerke što doživljava kao deo svog muškog identiteta; u slučaju da ne može da ostvari očekivanu mušku ulogu dolazi do osećaja osramoćenosti koji vodi u nasilno ponašanje (teorija osramoćenosti, Gilligan, 1997); · Ekonomska zavisnost - od supruge, partnerke, roditelja ili socijalne pomoći - koja dovodi do rodnih uloga koje su obrnute od onih koje zahteva patrijarhalna socijalizacija što izaziva osećaj neadekvatnosti (društvena inkompatibilnost) (Gelles, 1997) i užas zavisnosti (Gilligan, 1997); · Ima nizak stepen samopoštovanja, socijalno je izolovan, autoritarna je ličnost, depresivan; · Zavistan od alkohola i-ili droge; · Ima dvostruki identitet i emocionalno je nestabilan (Džekil i Hajd sindrom).
U literaturi nastaloj na bazi istraživanja nasilju u braku se ističe da muškarci koji zlostavljaju supruge nisu nikakva homogena grupa već se mogu identifikovati dva tipa muškaraca-nasilnika: 1. muškarci koji su skloni nasilničkom ponašanju uopšte kako u porodici tako i van nje, koji konzumiraju alkohol i dolaze u sukob sa zakonom; 2. muškarci koji su skloni nasilničkom ponašanju samo prema svojoj partnerki i nemaju mnogo problema sa alkoholom i zakonima.
Istraživanjem vršenim u Škotskoj utvrđeno je da je u većini ispitivanih slučajeva zlostavljanje počelo na samom početku braka, odnosno vanbračne zajednice (45%) ili posle rođenja prvog deteta (16%). Takođe, došlo se do zabrinjavajućeg podatka da je 60% žena bilo tučeno u toku trudnoće što je rezultiralo opasnošću od gubitka bebe u 22% slučajeva i u stvarnom gubitku bebe u 13% slučajeva.154 Jedno američko istraživanje sprovedeno na uzorku od 501 žene pokazalo je da su žene zlostavljane u toku trudnoće dva puta češće imale povrede stomaka nego žene koje nisu bile trudne u vreme zlostavljanja155. Istraživanja u Kanadi i Engleskoj takođe su pokazala da je veliki broj žena zlostavljan u toku trudnoće, odnosno da je čak kod 40%, odnosno u 90% prema engleskom istraživanju nasilje postalo drastičnije u toku trudnoće.
Već pomenutim istraživanjem vršenim u Škotskoj utvrđeno je da je 96% parova u kojima je postojalo nasilje imalo dece kao i da je u 28% slučajeva bilo prisutno i ozbiljno nasilje roditelja (pretežno očeva) nad decom.
Žene su posebno ugrožene onda kada odluče da napuste svoje nasilne muževe. Kao što se može videti iz velikog broja slučajeva ubistava žena širom sveta, uključujući i našu zemlju, žene koje su uporne u borbi za slobodu često postaju žrtve ubistva od strane nasilnika. Ovaj obrazac nasilja je toliko rasprostranjen da je profesor M. R. Mahoney uvela poseban termin “napad prilikom odvajanja” (“separation assault”) da bi opisala različite oblike nasilja i prinude koje nasilnik preduzima kada žena pokušava da ga napusti. Naime, pretučena žena za koju se obično vezuje pitanje zašto nije napustila nasilnika ako joj se ne dopada da bude sa njim i ako zaista trpi zlostavljanje, je najčešće žena uhvaćena u zamku straha od napada prilikom odvajanja od nasilnika. Uostalom, dobro je poznato iz slučajeva koji se prijavljuju S.O.S. telefonima za žene i decu žrtve nasilja da nasilnik retko želi da se brak okonča. On je zavistan od veze sa žrtvom jer u toj vezi on ostvaruje svoju moć. Teorijska objašnjenja (teorije o nasilju o braku) Među teorijskim objašnjenjima nasilja nad ženama u braku razlikuju se dve grupe objašnjenja. Prvu grupu čine ona objašnjenja koja ovaj oblik nasilja posmatraju kao individualnu pojavu i, u skladu sa time, objašnjavaju je pojedinačnim uzrocima. U okviru ove grupe najznačajnije su psihološke, medicinske (psihijatriske) i sociopsihološke teorije. Druga grupa obuhvata objašnjenja koja nasilje u braku posmatraju u vezi sa ukupnim odnosom društva prema ženama pa tako i u traženju njegovih uzroka polaze od društvene strukture, odnosno globalnog društva. To su uglavom sociološka, ekonomska i feministička objašnjenja nasilja u braku.
Psihološke i psihijatrijske teorije stavljaju akcenat na individualnu patologiju muškarca ili žene kao glavni uzrok nasilja prema ženama u braku. Ima mišljenja da nasilnici pate od slabe kontrole impulsa, nerazvijenog egoa i frustracija u detinjstvu. Po nekim autorima u osnovi se radi o psihopatama, odnosno mentalno bolesnim, neurotičnim ili poremećenim ličnostima (Morgan, 1982; Pizzey, 1974; Faulk, 1974; Gayford, 1975).157 Tako je Gejford (Gayford) na osnovu informacija dobijenih od 100 žena koje su boravile u skloništu za pretučene žene zaključio da su muškarci koji zlostavljaju svoje partnerke patološki ljubomorni, loše odgajani, razmaženi i nesposobni da se brinu o sebi. On je, takođe, uočio da važnu ulogu u nasilju muža prema ženi imaju alkohol i problemi sa kockom. Slično tome, Roj (Roy) je opisao nasilne muževe kao ličnosti koje pate od niskog nivoa samopoštovanja, nesigurnosti, velikog bračnog nezadovoljstva, stresa i slabe komunikativnosti. Moor ističe da muškarci koji su nasilni prema svojim ženama obično imaju kruta shvatanja odnosa među polovima dok Harris i Bologh veruju da osećanje nesigurnosti u pogledu muškosti utiče na nasilno ponašanje muževa koji na taj način teže dokazivanju sebe kao “pravih muškaraca”.
Pored psiholoških objašnjenja koja uzroke nasilja u braku nalaze u individualnoj patologiji muškarca, znatan deo objašnjenja ove vrste polazi od patologije žene-žrtve koji se ogleda u njenom odstupanju od “normalnog ženskog ponašanja”, u njenoj agresivnosti ili u ženskom mazohizmu koji proističe iz dubokih unutrašnjih konflikata koji postoje kod svih žena. Uzimajući za osnovu rezultate sopstvenog istraživanja, Gayford158 je okarakterisao žrtve takvim stereotipima koji ukazuju ne samo na doprinos žrtve već na njeno ponašanje kao glavni uzrok nasilja. Takvo okrivljavanje žrtve je vrlo često u literaturi o nasilju u braku i ima za cilj zamagljivanje pravih problema, odnosno uzroka.
Jedno od najpopularnijih objašnjenja sa psihopatološke tačke gledišta jeste objašnjenje nasilja u braku mazohizmom žene. Smatra se, naime, od strane nekih psihologa, da je ženino nenapuštanje muža nasilnika dokaz njene želje da bude zlostavljana i njenog uživanja u tome. Neke žene, po njima, prosto ne osećaju da su zaslužile bolje i ne bivaju zadovoljne dok ta njihova percepcija sopstvene ličnosti nije potvrđena159. Ovakva shvatanja imaju korene u Frojdovim postavkama o prirodnoj predodređenosti žena da budu mazohistkinje koji su kasnije bili široko prihvaćeni od strane Helen Deutsch u njenoj poznatoj knjizi “Psihologija žene”.160 Objašnjenja nasilja među supružnicima sa aspekta psihijatrije tesno su povezana sa psihološkim teorijama jer i po njima centralno mesto među uzrocima ovog nasilja zauzima individualna patologija žene.
U pogledu uloge alkohola u slučajevima nasilja u braku među autorima medicinske orijentacije ne postoji saglasnost. Na jednoj strani su oni koji smatraju da se alkohol može smatrati uzrokom nasilja (Coleman, Rosenbaum i O'Leary,). Na drugoj strani su oni koji smatraju da, iako postoji u velikom broju slučajeva nasilja u braku, uloga alkohola kao uzročnika nasilja nije utvrđena (Rod, Mac Leod i Mckenzie). Po njima, alkohol može olakšati opredeljenje za nasilno razrešavanje konflikta ili poslužiti kao opravdanje ili izgovor za nasilje. Na strani žrtve, uloga alkohola kao faktora provociranja nasilja nije empirijski potvrđena.
Psihološke i medicinske (psihijatrijske) teorije su trpele i trpe brojne i ozbiljne kritike bez obzira da li uzroke supružinskog nasilja traže u patologiji nasilnika ili u mazohizmu žrtve. Kritičari, između ostalog, ističu da je nasilje među supružnicima suviše rasprostranjeno da bi bilo rezultat individualne patologije. Takođe, ima se utisak da se psihološka i psihijatrijska objašnjenja više bave individualnom patologijom žrtve nego nasilnika a empirijska istraživanja nisu dala dokaze o tome da žene koje muževi tuku u tome nalaze zadovoljstvo. Kako ispravno primećuje Volker (Walker), okrivljavanje žene ili muža nasilnika i etiketiranje bilo jednog od njih ili oboje kao mentalno bolesnih sprečava razumevanje nasilja u braku162 s obzirom na to da zanemaruje društvene, kulturne i situacione faktore. Ako se baš “mora” pribeći psihološkom objašnjenju nasilja u braku onda je teorija bespomoćnosti, iako takođe ograničena i podložna kritici, bolje rešenje.
Pristalice ekonomske teorije smatraju da je glavni razlog nasilja u braku loše materijalno stanje - niska plata, nezaposlenost ili delimična zaposlenost, loši stambeni uslovi, veliki broj dece ili pripadnost nacionalnoj manjini. Iako su empirijska istraživanja uglavnom potvrdila postavke ove teorije, istraživanja tamne brojke (neotkrivenog kriminaliteta) ukazuju na to da nasilje nije retkost ni u brakovima bogatijih s tim što su žene iz nižih slojeva spremnije da prijave nasilje kao i da pripadnice srednjih i viših slojeva imaju veće mogućnosti da napuste nasilnika. U tome i jeste osnovna slabost teorija koje nasilje u braku objašnjavaju lošim materijalnim stanjem. Kako ispravno primećuje Šnajder,164 one nisu u stanju da objasne zbog čega se nasilje ne javlja u svim brakovima siromašnih kao i zbog čega ima nasilja i u brakovima bogatih. Njihova vrednost je posebno dovedena u pitanje krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka kada su u SAD izašli na svetlo dana slučajevi višegodišnjeg maltretiranja, čak i ubistava supruga od strane nekih veoma bogatih i uglednih ljudi kao što je bio, na primer, slučaj Federsa (J. Fedders), visokog službenika u Reganovoj administraciji, koji je 18 godina zlostavljao suprugu ili slučaj bogatog njujorškog pravnika koji je ubio svoju ćerku-usvojenicu i godinama zlostavljao suprugu, obrazovanu i uglednu izdavačicu dečjih knjiga.
Za razliku od zagovornika ekonomske teorije, sociološka objašnjenja nasilja u braku ukazuju na postojanje velikog i kompleksnog skupa faktora koji mogu u različitoj meri da utiču na nasilje među supružnicima. Neki od tih faktora su, kako su isticali Koslof, O'Brien, Straus, Gelles i Stenmetz, nezaposlenost, visina prihoda i obrazovni nivo muža, finansijski problemi, nezadovoljstvo poslom, viši obrazovni ili profesionalni status i trudnoća žene. Ovi faktori, po njima, imaju pretežno posredan uticaj na nasilje u braku pri čemu se kao medijatori javljaju najčešće frustracija i stres.166 Ovi autori su posebno skrenuli pažnju na važnost društveno-strukturalnih faktora za koje se smatra da su u svojoj biti određeni muškom dominacijom i koji sa svoje strane utiču na kreiranje očekivanja u pogledu društvenih uloga, u okviru kojih važno mesto zauzimaju rodne uloge.. S obzirom na to da društveni uslovi ne pogoduju uvek ostvarivanju očekivanih društvenih uloga rezultat su stres i frustracija koji stvaraju pogodno tlo za nasilje (teorije rodnih uloga). Ono što se događa na nivou društva u širem smislu reflektuje se i na porodicu. Tako se od muža očekuje da bude hranilac i “glava” porodice, rečju, “gazda u kući”, a od žene da traži od njega da je izdržava i da bude “dobra supruga i majka”.
Međutim, muškarac nije uvek u stanju da odgovori očekivanoj ulozi i, istovremeno, nije u stanju da taj svoj “neuspeh” podnese pa često izlaz za svoju frustriranost nalazi u zlostavljanju sopstvene supruge. Pri tome su ovom obliku nasilja posebno podložni pripadnici radničke klase s obzirom na to da su siromašni i često nezaposleni pa tako i u većoj meri frustrirani i sa manje mogućnosti za prevazilaženje frustracije.167 Međutim, istraživanje koje su 1985. godine sproveli Harris i Bologh pokazalo je da takve frustracije koje vode u nasilje u braku postoje i u srednjoj klasi. Za razliku od muškaraca radničke klase koji svoj nizak materijalni i društveni status kompenziraju vlašću u kući, muškarci iz okvira srednje klase teže jednakosti u bračnim odnosima. S obzirom na to da se od njih još uvek očekuje da budu hranioci porodice, oni nisu u stanju da se angažuju u porodici u meri u kojoj bi želeli i taj konflikt između dva ideala koji doživljavaju kao nepravdu često razrešavaju nasiljem.168 Takođe, kada je tradicionalni odnos društvenih uloga polova narušen tako da je muž nižeg nivoa obrazovanja i profesionalnog statusa od žene rezultat je frustracija koja vodi u nasilje (O'Brien, 1974).
Opšta sistemska teorija posmatra nasilje u braku kao sistematski, kontinuirani elemenat društvene interakcije, a ne kao proizvod individualne patologije. Straus170, na primer, oslanjajući se na rezultate sopstvenog istraživanja, smatra da uzroke nasilja nad ženom u braku treba tražiti u samoj strukturi društva i njegovog porodičnog sistema. Pri tome on izdvaja nekoliko glavnih faktora koji deluju u okviru tog sistema. To su: porodica kao društvena grupa sa visokim nivoom konflikata, visok nivo nasilja u društvu, porodična socijalizacija, odnosno vaspitavanje dece uz pomoć nasilja, kulturne norme i seksistička organizacija društva. Deca u ranom detinjstvu uče da je nasilje povezano sa ljubavlju kao i da, ako je nešto posebno važno, onda to opravdava upotrebu nasilja. Takođe, upotreba nasilja u kažnjavanju dece stvara kod njih moralno pravo da nasilje i sami upotrebe prema drugim članovima porodice. Međutim, Straus ne smatra da te posredne lekcije oblikuju model za kasnije ponašanje prema sopstvenoj deci već da one postaju osnovni deo ličnosti i njenog pogleda na svet koji se generalizuje na druge društvene odnose i, posebno, na odnose između muža i žene. Uz to, kulturne norme dozvoljavaju i opravdavaju upotrebu nasilja od strane muža, a seksistička organizacija društva i njegovog porodičnog sistema jedan su od najvažnijih faktora koji utiču na visok nivo nasilja prema ženama u braku. Za ovo poslednje postoje dokazi u rezultatima mnogih istraživanja kao što su istraživanja Dobaš i Dobaš (Dobash i Dobash 1974. i 1977.), Martina (1976), Štrausa (Straus, 1976. i 1977.) i dr. Takođe, ovakvim objašnjenjem nasilja u braku Štraus se približio feminističkim teorijama o kojima se govori u ovoj knjizi detaljnije u odeljku o teorijskim objašnjenjima kriminaliteta.171Naime, odnos moći u društvu koji ide uvek u korist muškarca reflektovan je i u porodici, odnosno braku. Njegov uticaj na pojavu nasilja je posredan pri čemu medijatorsku ulogu imaju socijalizacija učenjem uloga polova i obrazaca nasilnog rešavanja konflikata, kao i kulturne norme, odnosno vladajuća ideologija u pogledu odnosa među polovima. Ovo poslednje podstiče blagonaklono gledanje na muško nasilje u braku (što je u nekim društvima poput našeg savremenog pojačano i tolerisanjem nasilja kao načina rešavanja konflikata uopšte) i sprečava efikasnu reakciju institucija kreiranih pod okriljem patrijarhalnog društvenog sistema. Bavljenje problemima pretučenih žena od strane alternativnih, na feminističkim principima organizovanih, grupa i organizacija postaje tako nužnost, a menjanje postojeće seksističke organizacije društva i ideologije koja je opravdava jedini put ka eliminisanju nasilja u braku kao jednog u nizu raznih oblika nasilja kojima su žene bile izložene kako kroz istoriju tako i u savremenom društvu.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments