Motivi se u psihologiji definišu kao organski ili psihološki faktori koji pokreću ili regulišu ponašanje radi postizanja određenih ciljeva.281 Proces motivacije je proces pokretanja, usmeravanja i upravljanja čovekovom aktivnošću. Motivi su povezani sa ciljevima, interesima i potrebama zbog čega ispoljavaju veliki uticaj na ponašanje ljudi. Povezanost motiva sa ciljevima daje im karakter dinamičkih impulsa koji pokreću i usmeravaju čovekovu delatnost u određenom pravcu. Smatra se ljudi koji nisu mentalno bolesni postupaju po racionalnim motivima, dok mentalno bolesna lica postupaju bez cilja i u odsustvu racionalnih motiva (na primer, kleptomani).
Saznavanje procesa motivacije jedno je od najvažnijih područja kojima se bavi psihologija, ali i jedan od najstarijih problema u istoriji ljudskog društva. Ljudi su se oduvek pitali šta je to što pokreće ljudsku aktivnost da se u određenoj situaciji ponašaju na određen način. Pogotovo je bilo teško objasniti motive socijalno neprihvatljivog i kriminalnog ponašanja.
U objašnjavanju karaktera i izvora motiva razlikuju se tri teorijska pristupa.
Prvi pristup je instinktivistički - karakteriše ga psihoanalitički prilaz jer polazi od unutrašnje strane ličnosti prestupnika, od urođenih tendencija za vršenje krivičnih dela. Kriminalno ponašanje se dovodi u vezu sa defektno razvijenim instiktom - krađa se javlja kao izraz instikta za prisvajanjem, seksulani delikti zbog preteranih seksualnih nagona i sl. U savremenoj psihologiji ovaj pristup je napušten zbog toga što objašnjava samo relativno mali broj motiva i to samo one koji se zasnivaju na urođenim biološkim potrebama, ali ne objašnjava motive koji se javljaju u toku života - stečene, socijalne motive.
Drugi pristup objašnjenju motiva je motivacionistički. Prema ovom pristupu, svako ponašanje se javlja kao izraz "unutrašnjih podstreka na akciju" povezanih sa biološkim nagonima koji se menjaju na osnovu iskustva, u procesu kulturalizacije. Kriminalno ponašanje se javlja kada neko lice ne može da zadovolji svoje potrebe na društveno prihvatljiv način. Motivacionistički pristup je kao i instiktivistički psihoanalitički orijentisan jer polazi od podsvesnih unutrašnjih impulsa, želja i nagona.
Najprihvatljiviji je interakcionistički prilaz problemu motiva jer objašnjava poreklo socijalnih motiva koji se javljaju u toku života i koji su veoma brojni. Interakcionistički pristup polazi od toga da odnosi čoveka sa drugim licima u društvenoj sredini predstavljaju osnovu za svako, pa i kriminalno ponašanje. Izvor motiva se nalazi u samom društvu, u društvenoj sredini u kojoj se stvaraju elementi i odnosi koji doprinose kriminalnom ponašanju. Dejstvom faktora iz spoljašnje sredine, dolazi do izazivanja izvesnih potreba, interesa i stavova, koji ispoljavaju snažno motivacionističko dejstvo. Najjače motivacionističko dejstvo ispoljavaju motivi koji se zasnivaju na socijalno uslovljenim potrebama i za koje se kaže da su "svesno doživljene ljudske potrebe".
U teoriji ne postoji potpuna saglasnost o tome kako nastaju motivi ili šta dovodi do pojave motiva. Jedan broj autora smatra da pojavu motiva ljudskog ponašanja uslovljavaju jedino emocije (emocije se mogu pojaviti kao izvor motiva mržnje, ljubomore i zlobe), dok drugi autori povezuju pojavu motiva ljudskog ponašanja sa potrebama (Maslov, Sarkisov, Kudravjcev). Međutim, bez obzira na veliki značaj emocija i potreba za nastanak motiva, u teoriji preovlađuje shvatanje da, pored emocija i potreba, značajno mesto u pojavi motiva imaju ubeđenja, tradicija, stavovi, ideali, navike (Rot, Vodinelić, Volkov, Petelin).
Motivi su povezani sa ciljevima i namerama. Cilj je promena ili stanje kojem učinilac teži vršeći krivično delo, dok je namera takav psihički odnos učinioca prema delu i posledici, gde pored direktnog umišljaja postoji i predstava o nekim daljim posledicama dela. Između motiva i cilja postoji tesna veza, međusobna uslovljenost i korelativnost. Cilj je izvan motiva i da bi se razumeo motiv, moraju se uzimati u obzir ciljevi. Predstava o cilju je sastavni elemenat u motivacionom procesu. Cilj je uvek uslovljen motivom, kao što je motiv uslovljen ciljem. Od motiva zavisi kako će se formirati cilj, cilj opredeljuje na kakav će način biti ostvarena namera. Svako umišljajno ponašanje je ciljno. Kod direktnog umišljaja cilj i posledica se poklapaju, dok kod eventualnog umišljaja učinilac preduzima radnju izvršenja krivičnog dela radi ostvarenja drugih ciljeva, ali, istovremeno, pristaje na nastupanje društveno opasne posledice.
Pojava motiva tesno je povezana sa osobinama ličnosti, karakterom, stavovima, sklonostima i interesima. Dok su te osobine stalne i stabilne, motivi su prolazni i nestaju kada se zadovolje potrebe koje su ih izazvale. U teoriji postoji podela na stabilne motive i situacione. Stabilni motivi su vezani za osobine ličnosti, oni dugo traju i ulaze u strukturu ličnosti, na primer koristoljublje. Situacioni motivi nastaju pod uticajem spoljnih okolnosti, zavisno od spoljne životne situacije prelamajući se kroz ličnost. Mehanizam javljanja motiva i njima odgovarajućih aktivnosti veoma je složen. U čovekovoj svesti može istovremeno da se javi više različitih želja i težnji. Tako dolazi do konkurencije više raznih želja, težnji, potreba, emocija i motiva. Neke želje se ostvaruju, ostvarenje nekih se odlaže, neke potiskuju, a od nekih se odustaje. Takva selekcija je rezultat racionalnog pristupa, sagledavanja onoga što je ostvarljivo i onoga što se ne može ostvariti. Reakcija pojedinca na ovu situaciju pokazuje kakve su njegove posebne osobine. Sama pojava motiva kriminalnog ponašanja u svesti potencijalnog učinioca ne znači da će se on zaista kriminalno ponašati. Sem motiva kriminalnog ponašanja, kod njega se pojavljuje istovremeno veći broj drugih motiva koji u sticaju deluju na njegovu ličnost determinišući određeno ponašanje. Koji će motiv doći do izražaja, zavisi od toga kakav je cilj delatnosti pojedinac postavio u datoj situaciji. Izbor motiva takođe zavisi od usvojenih vrednosnih orijentacija, socijalnih stavova i karakternih osobina koje uslovljavaju stabilnost ličnosti. Ukoliko je ličnost usvojila, pored asocijalnih i antisocijalnih, i pozitivne socijalne stavove, u motivacionom procesu dolazi do borbe ili sukoba više protivurečnih motiva.
U psihologiji se ova borba motiva određuje kao konflikt motiva, a situacija u kojoj se čovek nalazi usled sukoba motiva naziva se konfliktnom situacijom. Borba motiva može biti emocionalno obojena, što još više komplikuje proces motivacije i dovodi do pogrešnog vrednovanja motiva i odgovarajućih načina ponašanja. O izboru motiva Pinatel citira reči Olofa Kinberga: "U većini slučajeva, tečnost iz koje se kristališe jedan akt nije ona /bitka motiva/ o kojoj govori stara psihologija, niti je to odmeravanje vrednosti raznih motiva na kantaru razuma. To obično nije misaoni proces, u suštini intelektualan, racionalan i logičan, u kome najbolji i najrazumniji motiv ima najbolje šanse da trijumfuje, nego je to večticin kazan u kome ključaju svakovrsne želje i osećanja i gde najjače želje i osećanja imaju, a priori, najbolju šansu da opredele rezultat".
U teoriji se pominju tri glavne vrste konkurencije motiva: konflikti dvostrukog privlačenja, dvostrukog odbijanja i istovremenog privlačenja i odbijanja. U prvom i drugom slučaju postoje dva motiva jednake vrednosti i snage privlačnosti, pa se motivisana osoba teško odlučuje. Svaki rezultat je negativno vrednovan. Istovremeno privlačenje i odbijanje najkomplikovanije je i najteže za motivisanu osobu. U većini slučajeva kod potencijalnog delinkventa javiće se konflikt između negativne posledice kažnjive radnje, kazne, ako bude otkriven, što ga odbija od izvršenja takve radnje i, na primer, materijalne koristi koju očekuje od krađe, pronevere i sl., što ga eventualno privlači.
Voljno opredeljivanja ili donošenje odluke o izboru motiva vrši se samo između onih motiva kojih smo svesni, iako pri tome na pojedinca deluju i nesvesni motivi. Kada dođe do uspostavljanja stabilnosti emocija, želja, razrešavanja sukoba motiva, želje koje su pobedile dolaze u prvi plan kao pokretači akcija, koje se mogu odvijati na mentalnom planu ili na planu ponašanja ili i na oba područja. Akcijama se ostvaruju ciljevi za zadovoljenje želja, emocija i potreba. Na taj način završeno je opisivanje motivacionog ciklusa. U stvarnosti, dinamični i kontinuirani proces narušavanja stabilnosti se nastavlja, zbog čega se nikada ne ostvaruju ciljevi koje čovek samom sebi postavlja. Ostvarenje jednog od mnogobrojnih ciljeva predstavlja put za ostvarenje ostalih. Međutim, ako su mogućnosti male, a potreba i želja mnogo, dolazi do nemogućnosti ostvarenja motiva.
U situaciji kada ne mogu u potpunosti da se zadovolje motivi, ponašanje pojedinca može da bude u pravcu ulaganja posebnih napora i preduzimanja različitih postupaka da bi se savladale prepreke i ostvarili motivi. Tada se govori o prilagođavanju. Kada naiđu teže prepreke i nemogućnost ostvarenja motiva, onda dolazi do frustracije i različitih posledica frustracije. Frustracijom nazivamo sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustra- cionom situacijom.287 Do frustracija dolazi usled postojanja prirodnih, društvenih ili psiholoških prepreka između potreba i ciljeva. Horvatić navodi dva svojstva frustracije važna za analizu kriminogenih faktora.288 Prvo svojstvo je mogućnost njene kumulacije, a drugo mogućnost infiltracije frustracije u druga područja aktivnosti motivisane osobe. Kao primer kumulirane frustracije može se navesti ubistvo na mah, kada je žrtva više godina zlostavljala izvršioca i na taj način svojim ponašanjem prouzrokovala kod njega frustraciju (na primer, žena ubije muža posle višegodišnjeg fizičkog, psihičkog ili seksualnog zlostavljanja). Primena nasilja predstavljala je kod izvršioca sve vreme prepreku za ostvarivanje niza želja, pa u jednom momentu usled kumuliranih frustracija, u jakoj razdraženosti, izvršilac reaguje ubistvom da bi otklonio napetost, razdraženost i srdžbu prouzrokovanu frustracijom. Mogućnost infiltracije frustracije postoji, na primer, kad se pojedinac frustriran na radnom mestu ponaša agresivno i vrši delikte nasilja u porodici.
U frustracionim situacijama različito se reaguje. U socijalnoj psihologiji reagovanje na frustracione situacije javlja se kao: reorganizacija aktivnosti (ako ne ide na ovaj, ići će na drugi način), obraćanje drugima za pomoć (traži se uteha, savet od prijatelja, stručnjaka i sl.), okretanje protiv drugih najčešće agresijom, okretanje od ljudi, kompenzacija i identifikacija.
Osnovna podela motiva je na biološke (motiv gladi i žeđi, materinski motiv i seksualni motiv) i socijalne motive (motiv za društvom, motiv borbenosti, sigurnosti, motiv za sticanjem, motiv samopotvrđivanja itd). Svi ovi motivi mogu u nekim svojim formama da usmeravaju čovekovo ponašanje ka kriminalitetu. Na primer, motiv gladi i žeđi ponekad, usled svog intenziteta, može voditi ka vršenju imovinskih delikata ili zbog dezorijentacije, koju ovi motivi stvaraju, može doći do preovlađivanja bilo kog društveno negativnog motiva. Seksualni motiv može uticati na vršenje seksualnih delikata. Socijalni motivi takođe mogu usloviti kriminalno ponašanje. Motiv za društvom ponekad vodi priključenju zločinačkim grupama i prihvatanje njihovog načina ponašanja, motiv samopotvrđivanja, koji ponekad prelazi u motiv za prestižom, javlja se kod mlađih osoba koje kriminalnim ponašanjem žele da skrenu pažnju na sebe, motiv borbenosti i agresivnosti su u osnovi većine krvnih delikata i delikata nasilja uopšte (ispoljavaju se kao motiv osvete, ljubomore, mržnje, netrpeljivosti), altruistički motiv, koji se smatra jednim od najnekriminalnijih, u nekim slučajevima, na primer kod eutanazije, može da dovede do kriminalnog ponašanja.
Motivi se menjaju u promenjenim okolnostima i pod novim uticajima. Promenljivost motiva uočena je i kod kriminalnog ponašanja, kada motivi koji su jedno lice pokrenuli na vršenje krivičnog dela prestaju da deluju čim je delo izvršeno. Umesto tog motiva pojavljuje se niz drugih, vezanih za postizanje drugih ciljeva, koji mogu uslovljavati zakonito ili ponovo kriminalno ponašanje. Sem promenljivosti, motivi su i različiti, što je uslovljeno subjektivnim i objektivnim okolnostima. Različitost motiva manifestuje se kako kod raznih krivičnih dela, što je razumljivo s obzirom na njihovu heterogenost, tako i kod istih oblika inkriminisane aktivnosti.
Kod maloletnih delinkvenata Zvonarević je istakao četiri grupa motiva. To su: motivi kompenzacionog karaktera (nastaju kao izraz težnje za otklanjanjem osećaja inferiornosti), motivi iz želje za osvetom (javljaju se usled neopravdano izrečene osude ili neke druge nepravde, koja može ponekad biti i umišljena), motivi inspirisani težnjom za održavanjem priznatog statusa u grupi kojoj jedno lice najčešće pripada, motivi lica koja nemaju moralne snage da "odole" iskušenju koje ih "mami" da izvrše krivično delo.
Proces motivacije kriminalnog ponašanja pokazuje u raznim slučajevima izvesne posebne karakteristike. Procenjivanje kriminalnog cilja vrši učinilac dela prema stavovima, vrednostima i pravilima koji se razlikuju od onih koji postoje kod ljudi sa nekriminalnim ponašanjem. Ovo se ne odnosi na krivična dela izvršena iz nehata kada je dejstvo spoljašnjih faktora jače do dejstva unutrašnjih faktora. Motivaciju kriminalaca često karakteriše i nezrelost koja se ispoljava pri izboru motiva, pa princip zadovoljstva nadvlada princip realnosti. Proces motivacije je veoma složen i kroz njega dolaze do izražaja osobine karaktera, temperamenta i sposobnosti, svih osobina ličnosti koje imaju značajnu motivacionu ulogu pri kriminalnom ponašanju.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments