Mirotvoračka kriminologija (eng. peacemaking criminology) je pravac u kriminologiji koji su razvili predstavnici radikalne kriminologije, američki kriminolozi Kini i Pepinski (Quinney, Pepinski). Ovaj teorijski pravac smatra da se u korenu zločina nalazi konflikt, ali se ne zalaže za kriminalnu politiku koja može da dovede do eskalacije tog konflikta, već za politiku pomirenja i medijacije između izvršioca i žrtve. Zagovornici ovog pristupa se zalažu za kriminologiju koja za suzbijanje kriminaliteta koristi sredstva koja vode miru, društvenom uključivanju i saradnji, nasuprot kriminologije koja se protiv kriminaliteta bori metodama rata (na primer, rat protiv droge, rat protiv terorizma i slično). Suština mirotvoračke kriminologije je u ideji da “dva loša ne mogu napraviti dobro” i da “rat protiv kriminala” može samo dovesti do još nasilnijeg društva. Pri tome, oni se zalažu za uspostavljenje društvenih veza koje su prekinute zločinom. Takođe, oni smatraju da nasilje države reflektuje iste vrednosti kao i nasilje kriminalca – voljnost da se koriste nasilna sredstva prema protivniku.
Zagovornici ove teorije zalažu se za izgradnju odnosa poverenja čak i onda kada je konflikt u toku: za “društvenu fabriku uzajamne ljubavi, poštovanja i brige”.127 Iako je ovaj teorijski koncept kritikovan kao utopijski, on je doveo do kreiranja društvenih odgovora na kriminalitet koji su danas poznati pod nazivom pokret restorativne pravde.
Restorativna pravda se koristi u obliku posebnih krivičnih sankcija (alternativne krivične sankcije), kao sastavni elemenat pojedinih krivičnih sankcija, odnosno kao deo tretmana prilikom izvršenja kazne zatvora, ili kao potpuna alternativa krivičnom postupku i krivičnim sankcijama. U savremenom svetu, restorativna pravda je posebno razvijena vezano za maloletničku delinkvenciju, ali se sve više probija i u vezi sa kriminalitetom odraslih lica, nasiljem u porodici, seksualnim nasiljem, a poslednjih godina i vezano za ratne zločine (na primer, komisije za istinu i pomirenje). Posebno je razvijena u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Belgiji i Velikoj Britaniji, a poslednjih godina se postepeno razvija i u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Predrasude koje postoje vezano za nju da predstavlja način za izbegavanje odgovornosti izvršilaca krivičnih dela, odlično pobija nemački profesor Majer (Meier), koji je definiše kao proces u kome izvršilac dobrovoljno i samostalno prihvata svoju odgovornost za krivično delo i uklanja posledice svojom pozitivnom i društveno konstruktivnom aktivnošću.129 Pri tome, pretnja represijom je uvek prisutna, ali se represivne mere koriste tek onda kada su druge mogućnosti iskorišćene.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments