2.1. Porodične prilike i odnosi
Porodica je uvek bila predmet naučnog interesovanja društvenih i prirodnih nauka. Mnogi sociolozi smatraju porodicu "kamenom temeljcem društva", osnovnom jedinicom bez koje je teško zamisliti funkcionisanje ljudskog društva. Porodica je onaj deo društvenosti pojedinaca i organizacijske strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost, društvenu moć i uticaj.201 Kao jedna od primarnih društvenih grupa u kojoj se odvija proces vaspitanja i socijalizacije, porodica predstavlja psihosocijalni milje, koji prelama društvene vrednosti, ali i stvara sopstvene vrednosne sisteme. Istovremeno, porodica je "neminovna sredina", koju pojedinac ne bira, već je rođenjem zatiče kao takvu. Porodične funkcije se odnose na biološku i kulturnu reprodukciju što podrazumeva kompletan proces vaspitanja deteta do zrele ličnosti, razvijanje smisla za društvenu komunikaciju i emocionalnih sposobnosti neophodnih za ljudsku akciju.
Porodica je osnova uzrasta i iskustva, ispunjenja ili neuspeha, osnova bolesti i zdravlja203 i ima odlučujući i prvorazredni značaj u vaspitanju i formiranju čoveka. Nova shvatanja o porodici, koja su se pojavile šezdesetih godina 20. veka pa nadalje, dovela su u pitanje tradicionalno određenje porodice kao univerzalne društvene institucije. Prema tim novim shvatanjima, porodica je izgubila niz svojih funkcija u modernom društvu, pa više i nije neizbežna i neophodna za razvoj društva.204 Nesumnjivo je da je porodica u savremenom društvu pretrpela niz značajnih promena, pre svega u pogledu ekonomske funkcije, gubitka neprikosnovene kontrole nad svojim članovima, osnovnim vrednosnim orijentacijama i porodičnim ulogama, ali je, ipak, uspela da opstane. Takva porodica se vezuje za zadovoljavanje svakodnevnih egzistencijalnih potreba pojedinaca, koje u svesti dobijaju individualnu, intimnu konotaciju, ređe nego socijalnu.
Kao i druge društvene grupe i porodicu karakterišu određena struktura i organizacija, a njeno funkcionisanje se odvija u skladu sa određenim pravilima. Porodice se razlikuju po tome što se u nekim porodicama aktivnosti njenih članova regulišu, uspostavlja se određena kontrola u okviru porodice i planiraju se mnogi aspekti porodičnog života i izvršavanja porodičnih obaveza, dok se u drugim porodicama to ne čini. Članovi porodice imaju određene porodične uloge, uspostavljaju međusobne odnose, donose različite odluke pomoću kojih funkcioniše porodični sistem. Porodične uloge i na njima zasnovani odnosi između članova porodice, kao i sistem donošenja odluka mogu biti kruti ili fleksibilni. U nekim porodicama preovlađuje demokratska, dok je u nekim porodicama dominantna autoritarna atmosfera. Zadovoljstvo porodicom zavisi od toga u kojoj meri porodica, prema načinu svog funkcionisanja, izlazi u susret potrebama, željama i očekivanjima svojih članova. Dok se struktura, sistem uloga, odnosa i interakcija odnose na funkcionisanje porodice kao celine, ostvarivanje potreba i želja članova porodice predstavlja njihov individualni doživljaj i procenu.205
Najznačajniji uticaj porodica ostvaruje na svoje najmlađe članove. Dete u porodici gradi svoj moralni lik, upoznaje se s osnovnim društvenim vrednostima i idealima, stiče ljubav i predstavu o samom sebi i drugima. Među članovima porodice postoji uzajamna interakcija i zavisnost. Putem interakcije u porodici odvija se proces socijalizacije deteta i formiranje stavova i uzora za ponašanje. Ukoliko se ovaj proces odvija u skladu i emocionalnoj ravnoteži, u porodici preovlađuje opšta atmosfera ljubavi i odanosti i takva porodica pruža pozitivno vaspitanje svojim članovima, formira kod njih pozitivne stavove i vrednosti, dajući na taj način značajan doprinos prenošenju iskustva i kulture jednog društva, njegovih pravila, navika i morala. Prema tome, porodica sa svojim funkcijama ima prvenstveno pozitivnu ulogu u formiranju ličnosti mladih članova porodice. Sociološko istraživanje neformalnih grupa u Jugoslaviji206 pokazalo je da mladi navode česte i povremene sukobe sa roditeljima u 70% slučajeva; u 22% slučajeva izjavljuju da nema sukoba a samo u 9% slučajeva da ne mogu da ocene da li ima ili nema sukoba. Prema iskazima ispitanika, sukobi koji postoje nisu trajnog karaktera, već se pojavljuju od prilike do prilike. Prema učestalosti odgovora o sadržajima sukoba, roditelji i deca se sukobljavaju najčešće zbog životnih opredeljenja i stavova mladih; izlazaka; novčanih pitanja i teškoća; problema u vezi sa školom; odnosa sa suprotnim polom; izgleda i oblačenja. Ova lista učestalosti predmeta i povoda za sukobe roditelja i dece ukazuje na to da su osnovni izvori sukobljavanja vezani za proces osamostaljivanja mladih i njihove potrošačke aspiracije (izlasci i novac), dok je ranijih godina glavna nesuglasica između roditelja i dece nastajala zbog njihovog izgleda i oblačenja. U pogledu autoriteta u savremenoj porodici, 42% ispitanika se opredelilo za oca kao uzor, 22% za majku a 35% je ostalo neodlučno. Prema tome, patrijarhalni odnosi i uloge u okviru porodice još uvek su snažni i žena - majka se teško probija do ravnopravnog položaja u porodici. U pogledu emotivne veze između dece i roditelja, stabilna i uzajamno čvrsta emotivna veza postoji u nešto manje od polovine porodica, dok se ostali susreću sa većim ili manjim neadekvatnostima i neuravnoteženostima na emocionalnom planu. Nije mali broj mladih koji u svojim porodicama ne nalaze ono što su očekivali - osećanje pripadnosti i ljubavi. Većina roditelja se, istina, trudi da decu materijalno obezbedi, da stvori tolerantnu atmosferu uzajamnog poverenja i emotivne bliskosti, ali ne uspeva uvek u tome. Rezultati ankete pokazuju da između jedne četvrtine i jedne trećine mladih nailazi na raznovrsne prepreke u porodici u pogledu svoje afirmacije. U savremenom društvu ima sve više porodica koje su degradirane i deficijentne i u kojima se porodični odnosi ne odvijaju usklađeno i harmonično. Takve porodice su predmet izučavanja kriminologije, posebno radova posvećenih maloletničkoj delinkvenciji. Zbog toga se u kriminologiji ne može ni zamisliti objašnjenje uzročnosti kriminaliteta bez izučavanja porodice kao kriminogenog faktora. Još je Lombrozo uočio među kriminalcima veliki broj dece poročnih roditelja, vanbračne dece i siročadi. Smatrao je da ovaj faktor deluje pored faktora nasleđivanja i postavio pitanje: „Kako da se nesrećno dete sačuva od zla kada mu ga drugi predstavljaju u najlepšim bojama i, što je još gore, kada mu ga nameće autoritet i primer njegovih roditelja i vaspitača“.207 Kasnija istraživanja su pokazala da su istraživači imali različit pristup stanju i odnosima u porodici i da su pokušavali da odrede specifičnosti porodica delinkvenata.208 Šo i Mekej zaključili su da je rasturena porodica faktor uticaja na delinkvenciju kod delinkvenata muškog pola mlađeg uzrasta. Delinkventne devojčice su bile isključene iz ove analize. Druga istraživanja209 su, međutim, pokazala da postoji povezanost između razorene porodice i delinkventnog ponašanja devojaka i preadolescentnih dečaka do 15 godina.
Bračni par Gluk proučavajući maloletničku delinkvenciju utvrdili su da u preko 50% slučajeva roditelji delinkvenata žive odvojeni od njih a kod nedelinkvenata u manje od jedne četvrtine slučajeva, da su kod delinkvenata ređe kohezivne porodice, emotivne veze su labavije, roditelji ređe pokazuju ljubav prema deci. Kod nedelinkvenata očevi su strogi, ali ljubazni, dok su kod delinkvenata nepravdeno i preterano strogi, majke delinkvenata zanemaruju decu i nepravedne su, dok su kod nedelinkvenata stroge, ali ljubazne. Mekord i saradnici (McCord et all, 1959) podelili su porodice na nekoliko kategorija: kohezive, rasturene, svađalačko-afektivne i svađalačko-zanemarujuće. Kod nedelinkvenata preovlađuju kohezivne porodice, a kod delinkvenata svađalačko zanemarujuće. Autori su takođe istakli da je doslednost disciplinskih postupaka roditelja daleko važnija od metoda discipline. U analizama o ponašanju dece u periodu 1949-1954. prezentiranim filadelfijskom sudu, navedeno je da recidivisti dolaze uglavnom iz razbijenih porodica. Veliko istraživanje, koje je obuhvatilo više od hiljadu dece rođene u Engleskoj u toku prve nedelje marta 1946. prateći ih trideset godina, pokazalo je da deca iz razbijenih i razvedenih porodica u većoj meri postaju delinkventi nego deca koja ne potiču iz takvih porodica. Pored posmatranja razbijene porodice kao kriminogenog faktora, istraživane su i porodice u kojima su deca zlostavljana. Zaključeno je da su razbijene porodice (broken homes) i nasilni roditelji najčešći indikatori lošeg porodičnog života. Agresivnost u porodici mnogo više podstiče agresivnost deteta od agresivnosti van porodice. Međutim, kauzalni odnos između razbijene porodice i porodice u kojoj dominira nasilje i kriminaliteta nije jednostavno objasniti. Emi Verner i Rut Smit (Emy E. Werner, Ruth Smith) su na jednom ostrvu na Havajima posmatali decu rođenu 1955. više od dve decenije putem testova, kućnih poseta, intervjua. Otkrile su da je jedan broj dece, suočen sa stresnim situacijama u porodici (nemogućnost uspostavljanja kontakta sa roditeljima, odbacivanje od strane roditelja, odsutnost očeva i sl.) imao ozbiljne probleme sa ponašanjem, uključujući i delinkvenciju oko osamnaeste godine. Ali, neka deca nisu imala problematično ponašanje iako su bila izložena stresnim porodičnim situacijama. Da li će se ispoljiti delinkventno ponašanje zavisilo je takođe i od nekih drugih faktora: da li je dete prvorođeno u porodici, da li ima zdravstvenih problema, da li ima problema u odrastanju, odrastanje u porodici sa više dece i sl. To bi značilo da su svi ovi faktori bili od uticaja na javljanje delinkventnog ponašanja a ne samo nasilje u porodici. Gasen utvrđuje kao nesumnjivo slabljenje uloge porodice u savremenim zapadnim društvima. Ovaj proces se manifestuje kroz nekoliko etapa: dezintegracija porodice u širem smislu i dezintegracija homogenog susedstva, destabilizacija porodice u užem smislu (odnos između roditelja, odnos između roditelja i dece) razvodom ili faktičkim razdvajanjem, tendencija da brak postaje sve više izuzetak i povećava se broj razvoda brakova, pa deca sve više izmiču kontroli i autoritetu roditelja nalazeći se više pod uticajem medija i okoline zbog čega vaspitanje roditelja postaje sve manje primetno.
Navedeni pregled istraživanja uticaja porodice na kriminalitet pokazuje da kriminogeni uticaj porodice zaista postoji, ali da porodicu ne treba izolovano posmatrati kao jedini i presudni kriminogeni faktor. Prilikom analize kriminogenog uticaja porodice treba imati u vidu da na porodični život, atmosferu, interpersonalne odnose, utiče niz spoljnih i unutrašnjih okolnosti (materijalno stanje, zanimanje, zaposlenost članova porodice, stambene prilike, obrazovni novo, ali i lična svojstva članova porodice), koje mogu da doprinesu njenoj deficijentnosti ili degradiranosti.
a) Nepotpuna (deficijentna) porodica analizirana je u mnogim kriminološkim radovima kao potencijalna opasnost za pojavu kriminaliteta. Na osnovu jednog broja istraživanja došlo se do zaključka da je veliki udeo maloletnih delinkvenata iz nepotpunih porodica. Međutim, ima autora koji naglašavaju da pojam nepotpune porodice nije sasvim razjašnjen ni tačno određen i da se ne vodi računa o porodičnim odnosima koji su prethodili nastanku deficijentne porodice. Sem toga, ukazivano je da nepotpuna porodica usled smrti jednog roditelja može da ima bolju porodičnu atmosferu nego nepotpuna porodica usled razvoda.
S obzirom na različite rezultate istraživanja i različita teorijska shvatanja, čini se prihvatljivom konstatacija da nepotpuna porodica, bez sagledavanja celokupne atmosfere i odnosa u porodici nije odlučujući faktor kriminaliteta. Svakako da nedostatak jednog roditelja doprinosi pojavljivanju emocionalne nesigurnosti i nestabilnosti kod dece, onemogućava pozitivnu identifikaciju sa roditeljima, dovodi do osećanja odbačenosti i usamljenosti, što sve može da predstavlja kriminogeni faktor. Istraživanjem prestupništva maloletnika u industrijskim naseljima SFRJ u periodu 1958-1962 utvrđeno je da veći broj prestupnica potiče iz porodica deficijentnih zbog razvoda braka, da ih mnogo više pogađa smrt roditelja i da je veći procenat vanbračno rođenih prestupnica. Samo jedna četvrtina prestupnica živela je u vreme izvršenja prestupa sa oba roditelja, nasuprot više od polovine delinkvenata muškog pola.
b) Porodica sa lošim porodičnim odnosima (degradirana, razorena porodica) u kriminološkoj litreraturi se ističe kao značajniji faktor kriminaliteta od deficijentne porodice. Kako porodica često „nije pristanište u kome se odmaraju duh i telo, već leglo nemira u kome cvetaju sukobi i emocionalne napetosti“ (Henting, 1959) asocijalno i antisocijalno ponašanje može da nastane usled porodičnih kriza. Porodični odnosi i celokupna porodična atmosfera sagledavaju se kroz odnose između bračnih drugova, roditelja i dece, dece koja žive u porodici, ostvarivanje vaspitnog uticaja i metoda vaspitanja i postojanje socijalno patoloških pojava u porodici. Najsnažniji kriminogeni uticaj imaju loši odnosi između bračnih drugova i poremećeni odnosi između roditelja i dece. Prema Ekermanu najznačajniji za određivanje emocionalne atmosfere porodice je način na koji roditelji pokazuju svoju uzajamnu ljubav i ljubav prema deci. Konflikti izazivaju napetost i ako se ne ublaže mogu ugroziti porodičnu organizaciju. Ako se roditelji međusobno vole, dete voli oba roditelja, ako se roditelji mrze, dete je prinuđeno da stane na stranu jednog od njih. Ovo rađa strah, jer dete mora biti spremno da izgubi ljubav onog roditelja koga odbacuje u korist drugog. Porodični odnosi i stanje u porodici značajno utiču na razrešavanje konflikata i odbranu od anksioznosti. Bračni par Gluk je u okviru istraživanja maloletničke delinkvencije utvrdio da se maloletni delinkventi statistički značajno razlikuju od kontrolne grupe nedelinkvenata po poremećenosti odnosa unutar porodice, pa se na osnovu poremećenih porodičnih odnosa može prognozirati delinkventno ponašanje.212 Sem toga, Glukovi su, uz pomoć složene multikauzalne i multifaktorske analize podataka prikupljenih istraživanjem, došli do zaključka da porodični faktor ima najači uticaj na kriminalno ponašanje, jer se odnosi na najintimnije veze deteta u razvoju i na emocionalnu povezanost sa roditeljima i ostalim članovima porodice.
Loša porodična atmosfera manifestuje se najčešće primenom nasilja u porodici. Svađe i tuče među roditeljima ne samo da razbijaju harmoniju porodičnog života već degradiraju njihov autoritet prema deci. Slično je i sa međusobnom netrpeljivošću, nepoštovanjem i sličnim pojavama. Rezultati istraživanja uticaja poremećenih porodičnih odnosa na delinkvenciju maloletnika potvrđuju ove teorijske postavke i zaključak da maloletni prestupnici potiču u najvećem broju slučajeva iz porodica sa poremećenim porodičnim odnosima. Istraživanjem prestupništva u industrijskim naseljima SFRJ u periodu 1958-1962 (Todorović i dr. 1966) utvrđeno je da se 68,1% svih ispitanika regrutuje iz porodica u kojima su odnosi između roditelja nepovoljni za vaspitanje i razvoj dece. Sem toga, konstatovano je da porodična situacija različito utiče na delinkvente muškog i ženskog pola Podaci pokazuju da se devojke više bile pogođene raznim porodičnim nedaćama i da je pritisak nepovoljnih porodičnih prilika na njih značajno uticao da ispolje prestupničko ponašanje. Rut Moris (Ruth Morris) je, upoređujući odgovarajuće grupe delinkvenata i nedelinkvenata dečaka i devojčica, našla da su delinkventne devojke u većini slučajeva živele u porodicama u kojima su dominirale svađe.214 U studiji o delinkvenciji devojaka u engleskim školama, psiholog Elizabet Okeli (Elisabeth O’Kelly) došla je do zaključka da su delinkventne devojke, koje su vršile krađe ili seksualne delikte (prostitucija), poticale iz poremećenih domova, da su krađe vršile one koje su bile odvojene ili odbačene od roditelja, a prostitucijom su se bavile one u čijim je porodicama između oca i majke postojala bračna nestabilnost.215 Do sličnog zaključka došao je i Saderland koji je isticao da je veliki uticaj razorene porodice na prestupništvo dece, pri čemu je srazmera devojčica prestupnica veća od srazmere dečaka prestupnika.
Odnosi između roditelja i dece značajno utiču na porodičnu atmosferu. Oni zavise od strogosti i popustljivosti roditelja, postojanja kontrole i discipline, primene nagrada i kazni u procesu vaspitanja, a najviše od emocionalne povezanosti roditelja i dece. Istraživanja su pokazala da loši međusobni odnosi roditelja i dece, ravnodušnost, odbacivanje, preterana strogost, nedostatak poverenja, saradnje i privrženosti, nedoslednost u vaspitanju deluju kao kriminogeni faktor.216 Gasen ističe da porodična sredina može vršiti odlučujući uticaj na formiranje ličnosti mladog delinkventa ukoliko detetu ne pruža miminum pažnje i vaspitanja neophodnih za normalnu socijalizaciju. To se dešava u sledećim slučajevima: kada majka odmah posle rođenja napusti dete; kada dođe do odvajanja majke od deteta zbog nekog presudnog događaja; odsustvo oca u periodu kada njegov autoritet treba da uravnoteži autoritet majke; kada dolazi do ozbiljnih sukoba između roditelja i kada postoji preterana popustljivost ili preterana strogost roditelja
Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patoloških pojava u porodici, pre svega alkoholizma, kocke, narkomanije. Najmlađi članovi porodice na osnovu imitacije i identifikacije oponašaju starije, a istovremeno roditelji sa devijacijama u ponašanju gube autoritet i kontrolu nad decom. Zbog toga se u nizu kriminoloških istraživanja konstatuje da postoji visoka korelacija izmedu kriminalnog ponašanja roditelja, kao najtežeg oblika devijantnog ponašanja, ostalih devijantnih ponašanja i kriminaliteta maloletnika. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne članove porodice ostvaruje porodica u kojoj su roditelji delinkventi ("kriminogeno porodično ognjište" - porodica u kojoj roditelji vrše krivična dela i utiču na decu da se samostalno ili sa njima kriminalno ponašaju). Prema Gasenu, ovaj uticaj proizilazi iz dva izvora: učenje nasilja kroz porodično nasilje prihvatanje delinkvnetnog načina života roditelja putem imitacije.
Rezultati istraživanja realizovanog primenom ankete samoprijavljivanjem delinkvencije u Srbiji delimično su potvrdili rezultate prethodno navedenih istraživanja kada je u pitanju porodica kao kriminogeni faktor. Naime, pokazalo se da loši odnosi sa ocem, ali ne i sa majkom, doprinose delinkventnom ponašanju maloletnika. Pored toga, kao značajan kriminogeni faktor izdvaja se kontrola od strane roditelja. Naime, neupućenost roditelja u to sa kim, gde i kako njihovo dete provodi slobodno vreme i kako troši svoj džeparac je povezana sa njihovim delinkventnim ponašanjem. Međutim, razvod ili razdvojenost roditelja i prisustvo socio-patoloških pojava u porodici (konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci od strane roditelja) nisu se izdvojili kao kriminogeni faktori.217 Viktimizacija nasiljem roditelja (posredna i neposredna), kao i fizičkim nasiljem od strane brata ili sestre, takođe, su značajno povezani sa ispoljavanjem delinkventnog ponašanja, pri čemu je ta veza naročito izražena kod nasilnog delinkventnog ponašanja,218 što može upućivati na to da dete u porodici u kojoj preovlađuju nasilni odnosi usvaja nasilne obrasce ponašanja roditelja.
Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodičnog kriminaliteta. U kriminološkoj literaturi se pod porodičnim kriminalitetom podrazumeva vršenje krivičnih dela u okviru porodice i krivičnih dela determinisanih negativnim porodičnim uticajem. Porodični kriminalitet obuhvata delinkvenciju maloletnika i dece, kriminalitet između bračnih drugova i kriminalitet roditelja prema deci.
2.2. Škola i obrazovanje
Škola, kao organizovana društvena institucija za vaspitanje i obrazovanje, predstavlja značajan faktor socijalizacije. Pored porodice, škola je takođe jedna od primarnih grupa u kojoj se formira ličnost u pozitivnom smislu. Međutim, s obzirom na način ostvarivanja funkcija koje škola ima u društvenoj sredini prema pojedincu, moguće je uticaj škole sagledati i sa stanovišta kriminalne etiologije. Zapaženo je da nedostaci u procesu ostvarivanja ciljeva vaspitanja, razvijanja kulturnih, radnih i drugih svojstava učenika, mogu izazvati negativne efekte i doprineti devijantnom i delinkventnom ponašanju.
Za razliku od porodice, škola postavlja pred dete niz zahteva i zadataka kojima ono često nije u mogućnosti da odgovori. Tako se kao veoma značajan problem postavlja mogućnost prilagođavanja školskim obavezama, zahtevima nastavnika i savlađivanja školskog gradiva. Kod onih učenika koji s obzirom na svoje intelektualne mogućnosti, ne mogu da se prilagode školskoj sredini i njenim zahtevima, stvara se otpor prema školi i učenju. Ovi učenici postižu slab uspeh u učenju, ponavljaju razrede, imaju slabo razvijene radne navike. Na toj osnovi dolazi do raznih konfliktnih odnosa sa nastavnicima i neopravdanog izostajanja sa časova. Pored ovih faktora koji utiču na predelinkventno i delinkventno ponašanje, negativan uticaj škole može da se ispolji kroz postojanje preobimnih školskih programa, čestih školskih reformi koje nameću gradivo nezanimljivo učenicima, zastarelih shvatanja u nastavi, sprečavanje inicijative kod učenika, nedostatak stručno osposobljenog nastavnog kadra, stvaranje "privilegovanih" učenika prema profesionalnom i socijalnom statusu njihovih roditelja i sl. Među mnogim faktorima vezanim za školu i kriminalitet, posebno se ističe neuspeh u školi i nizak nivo obrazovanja. Slab uspeh u učenju, ponavljanje razreda, slabo napredovanje u savlađivanju školskog gradiva, utiču na nemogućnost sticanja potrebnog znanja i obrazovanja, nedostatak radnih navika, ali, isto tako, na pojavu određenih smetnji u ponašanju, kao što su: bežanje od škole, skitnja, alkoholizam, narkomanija, prostitucija, vršenje krivičnih dela. U istraživanju, koje je uradila grupa autora Instituta za kriminologiju u Ljubljani (Skaberne, Blejec, Skalar, Vodopivec, 1965), neuspeh u školi je na trećem, odnosno drugom mestu u pogledu povezanosti sa prestupništvom. Prilikom istraživanja prestupništva u industrijskim naseljima (Todorović i dr., 1966), došlo se do zaključka da je veliki broj maloletnih prestupnika 32,4% imao slab uspeh u školi ili je ponavljao u poslednjem razredu pre prestupa. Poldrugač (1981) je, na uzorku od 926 dece prijavljenih javnom tužilaštvu zbog krivičnog dela, utvrdio da više od 18% ispitanika nije pohađalo ili je napustilo školu, polovina ispitanika starijih od 14 godina nije pošla ili je napustila srednju školu, polovina posmatranih maloletnih delinkvenata je jednom ili više puta menjala školu, 46% je ponavljalo razred, 40% bežalo je iz škole a jedna petina prekidala školovanje. Bežanje iz škole i loš školski uspeh kao faktori maloletničke delinkvencije potvrđeni su i u pomenutom istraživanju maloletničke delinkvencije primenom ankete samoprijavljivanjem.
Sa slabim uspehom u školi i ponavljanjem razreda povezani su konflikti u školskoj sredini, promene škole, prekidi u školovanju i često neopravdano izostajanje sa časova. Konflikti u školskoj sredini mogu da nastanu iz niza razloga, ali najčešće zbog lošeg uspeha, nediscipline, nepoštovanja nastavnika i neprihvatanja njihovog autoriteta. Kriminološka istraživanja su utvrdila da među maloletnim delinkventima postoji znatan broj onih koji su ravnodušni prema školi ili se u njoj loše osećaju, koji imaju loš odnos prema drugovima ili se osećaju diskriminisanim od strane nastavnika. Konflikti odnosi i drugi neprijatni doživljaji učenika u školi mogu dovesti do delinkventnog ponašanja zbog želje za osvetom, ličnom afirmacijom i samopotvrđivanjem. Prekidi u školovanju i promene školske sredine mogu da nastanu iz opravdanih razloga - preseljenje porodice, bolest, loše materijalno stanje, ali i usled slabog uspeha maloletnika u školi, isključenja iz škole, lošeg odnosa nastavnika i učenika i sl. Promena školske sredine može da utiče na neuspešno prilagođavanje maloletnika novoj sredini. Često neopravdano izostajanje sa časova u dužem vremenskom periodu ili bežanje od škole pojavljuje se kod onih učenika koji su bili kažnjavani zbog nediscipline, imaju negativan stav prema školi, nemaju radne navike, imaju slabe ocene, ponavljaju razrede. Ovaj oblik devijantnog ponašanja može da preraste u teže oblike prestupništva jer maloletnici oslobođeni kontrole i vaspitnog uticaja škole, lako dolaze pod uticaj negativnih uzora i počinju sa vršenjem krivičnih dela.
Pod obrazovanjem se podrazumeva sticanje određenih znanja školovanjem. Odrediti odnos između obrazovanja i kriminaliteta nije jednostavno jer ima mnogo suprotnih, ali argumentovanih tvrđenja o ovom odnosu. U XIX veku smatralo se da je nepismenost i nedostatak obrazovanja značajan faktor kriminaliteta. Uviđajući značaj školovanja i obrazovanja za formiranje ličnosti književnik Viktor Igo je istakao: "Otvaranje jedne škole vodi zatvaranju jednog zatvora". Ovu tzv. optimističku struju, po kojoj sa povećanjem obrazovanja opada kriminalitet, zastupali su Feri, Ferguson, Manhajm, bračni par Gluk, Bonger. Njihova shvatanja polaze od toga da se nedostatak obrazovanja graniči sa neznanjem, nepromišljenošću, neshvatanjem da određene aktivnosti mogu biti društveno opasne. Kriminološka istraživanja su potvrdila da među izvršiocima krivičnih dela, posebno krađa, krvnih delikata, silovanja, ima najviše delinkvenata sa nižim stepenom obrazovanja. Na osnovu ovih istraživanja pristalice optimističke struje su zaključili da znanje i obrazovanje jačaju socijalne elemente i čine pojedince otpornijim prema delinkventnom ponašanju.
Međutim, iako je optimistička struja bila ubedljiva u tvrđenju da povećanje nivoa obrazovanja smanjuje obim kriminaliteta, statistički podaci su pokazali da se obim kriminaliteta nije smanjio sa smanjenjem broja nepismenih. Naprotiv, sa smanjenjem broja nepismenih u većini zemalja došlo je do povećanja obima kriminaliteta. Sem toga, zapaženo je da postoje izvesni oblici kriminaliteta (privredni kriminalitet, kriminalitet belog okovratnika, profesionalni i organizovani kriminalitet) koje ne mogu izvršiti lica sa nižim obrazovanjem ili lica koja nisu na određenim položajima u društvenoj hijerarhiji. Zbog toga su se pojedini kriminolozi opredelili za pesimističku struju, tvrdeći da više obrazovanje može biti kriminogeni faktor jer "naoružava" čoveka potrebnim znanjem za razvijanje kriminalne aktivnosti. Garofalo, kao jedan od pristalica ove struje, isticao je da obrazovanje nema direktnog uticaja na opadanje kriminaliteta i da veliki zločini nisu ništa ređi među obrazovanim svetom nego unutra klasa koje nemaju obrazovanje. Pored optimističke i pesimističke struje, Pinatel navodi i mešoviti pristup, čiji je on pristalica. Upoređujući istraživanja u ovoj oblasti, Pinatel je zaključio da pesimistička verzija nema utemeljenih validnosti, da se optimistička može delimično usvojiti jer je tačno da se iz manje obrazovanih sredina regrutuje veći broj delinkvenata, ali da je mešovita varijanta najprihvatljivija, jer "obrazovanje svakako favorizuje kriminalitet kradljivaca i povratnika, ali predstavlja snažnu kočnicu protiv paljevina, seksualnih delikata i ubistava".
U savremenoj kriminološkoj literaturi preovlađuje shvatanje da odnos obrazovanja i kriminaliteta treba sagledavati u sklopu društvenih uslova života i društvene strukture, koji determinišu društvene pojave i procese, pa i školski sistem obrazovanja i vaspitanja. Niži stepen obrazovanja ne mora u svakom slučaju da se ispolji kao kriminogeni faktor, kao što visoko obrazovanje ne predstavlja neminovno zaštitu od ispoljavanja kriminalne aktivnosti. Dosadašnja istraživanja još uvek nisu dovoljna da potvrde ili negiraju opadanje ili porast kriminaliteta sa porastom obrazovanja. Zbog toga su, svakako, neophodna dalja istraživanja, koja će u određenim vremenskim i prostornim okvirima osvetliti odnos između obrazovanja i kriminaliteta.223 2.3. Uticaj susedstva i delinkventnih grupa
U kriminologiji postoji niz istraživanja, posebno u oblasti maloletničke delinkvencije, koja pokazuju da susedstvo može imati značajan uticaj na pojavu i razvoj delinkventne aktivnosti, kao i na formiranje delinkvenata. Negativni uticaj susedstva ostvaruje se preko raznih delinkvenata i delinkventnih grupa, koje najčešće deluju na decu i maloletnike. U sociološkoj, socijalno psihološkoj i kriminološkoj literaturi naglašava se da neformalne grupe značajno utiču na ponašanje ličnosti i formiranje stavova i normi kod svojih članova.
Uticaj neformalnih grupa ostvaruje se na više načina: delovanjem na izvore informacija, pa se informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe, potiskuju ili uklanjaju; naglašavanjem vrednosti za koje se zalažu, pružanjem socijalne podrške onima koji se prirdžavaju njihovih normi i kažnjavanjem onih koji od toga odstupaju; određivanjem osnovnih psihičkih funkcija-opažanja i mišljenja članova grupe ("uniformisanje"psihičkih funkcija) da bi pojedinci jednako mislili i ponašali se kao ostali članovi grupe. Kako će se pojedinac ponašati u grupi, zavisi od toga koji položaj zauzima u hijerarhijskoj strukturi grupe. Pripadnost grupi i status u grupi su osnovne dimenzije grupne dinamike. Značajan je i stepen kohezivnosti grupe - jačina sila koje dejstvuju na članove da ostanu u grupi.
Na pojavu kriminaliteta najviše utiču neformalne delinkventne (kriminalne) grupe. One nastoje da na razne načine pridobiju nove članove, pogotovo mlađeg uzrasta. Svojim ponašanjem, idealiziranjem sveta kriminalaca, proklamovanjem nepoštovanja društvenih pravila, normi ponašanja i zakona, isticanjem kao najveće vrednosti lako sticanje zarade, ignorisanje društvenih obaveza i sl., deluju kao "kriminalna infekcija". Na delovanje delinkventnih grupa kao kriminogenog faktora ukazivali su mnogi kriminolozi (Ferguson, Bart, Bagot, Manhajm, Vilkins, bračni par Gluk i dr.) proučavajući kriminalitet članova onih porodica u kojma se već nalaze pojedinci koji su vršili krivična dela. Zapaženo je da prisustvo kriminalaca u porodici stvara povoljne uslove i mogućnosti za proširivanje kruga porodičnih prestupnika. Zbog toga je u takvim porodicama kriminalitet češći i veća je podložnost uticajima delinkventnih grupa profesionalnih kriminalaca van porodice.
Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasičnih oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja (ubistva, krađe, silovanja, razbojništva). Sem toga, delinkventne grupe imaju izuzeno jak uticaj na pojavu i razvoj predelinkventnog i delinkventnog ponašanja maloletnika i devijantnog ponašanja lica mlađeg uzrasta (siledžistvo, huliganstvo, vandalizam, alkoholizam, kockanje). Kriminološkim izučavanjima maloletničkih bandi (Ceccaldi, M., 1961) utvrđeno je da članovi bandi potiču iz istog dela grada, iz istog bloka kuća i da je susedstvo najvažniji faktor njihovog okupljanja i udruživanja. U blizini stanovanja skoro uvek se nalaze mesta za okupljanje posle škole, gde se sklapaju nova poznanstva, učvršćuju drugarske veze i razmenjuju iskustva. Škola i susedstvo, posebno raspust, imaju važnu ulogu u ponašanju maloletnika od 13-14 godina, a mesta razonode su mesta za grupisanje starijeg uzrasta iznad 14 godina. Negativan uticaj ulice i susedstva naročito se ispoljava u onim gradskim prostorima i područjima grada u kojima preovlađuje doseljeno stanovništvo heterogene strukture po zanimanju, obrazovanju, školskoj spremi, materijalno-ekonomskom statusu. Prostitucija, kriminalitet odraslih, alkoholizam, kocka i drugi oblici devijantnih ponašanja veoma su razvijeni u ovim delovima grada, a stariji kriminalci "profesionalci", koji se okupljaju u kafićima i barovima, koriste maloletnike kao saizvršioce za krađe i druga krivična dela.225 2.4. Religija, religijske grupe i sekte
Religija, kao jedan od oblika društvene svesti, vrši veoma značajan uticaj na ponašanje ljudi. Svaka religija se sastoji iz manjeg ili većeg broja stavova prema određenim vrednostima i odnosima ljudi, kao što su život, zdravlje, brak, porodica. Osnovno u svakoj religiji je verovanje u određene religijske zapovesti i dogme, na primer o zagrobnom životu ili o tome da su događanja u prirodi i društvu unapred određena i da čovek ne može da ih promeni. Samo onaj pojedinac koji veruje, koji odstranjuje razum i logički put u saznanju, koji se čista srca predaje, može zadobiti milost Najvišeg bića ili Boga. "Verujem da bih razumeo" (Credo, ut inteligam) polazna je osnova ovog mističnog odnosa. Zbog navedenog osnovnog stava, koji veru stavlja na najviši nivo čovekove duhovnosti, iznad čula i razuma, sve do XV i XVI veka, do pojave humanizma i renesanse, teologija je bila "kraljica nauka" a filozofija "sluškinja teologije".
U kriminologiji se nije mnogo pisalo o religiji kao kriminogenom faktoru. Ipak, izdvajaju se tri shvatanja o odnosu religije i kriminaliteta.226 Prema prvom shvatanju (Garofalo i dr.), religija propagira poštovanje zakona države i crkve i zbog toga deluje antikriminalno. U svakoj religiji postoje izvesne moralne norme koje upućuju vernike da se pridržavaju društvenih vrednosti. Verski postulati, kao što su "ne ubij", "ne kradi", "ne svedoči lažno", "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" i sl. imali su određen uticaj na vernike i delovali su preventivno protiv kriminaliteta. Drugo shvatanje (Bonger) potpuno negira bilo kakav uticaj religije na kriminalitet. Treće shvatanje određuje religiju kao kriminogeni faktor u nekim posebnim slučajevima sujeverja, verskog fanatizma i sličnih verskih fenomena povezanih sa psihičkom uznemirenošću.
Mali broj istraživanja o religiji kao kriminogenom faktoru ne daje dovoljno osnova da bi se između religije i kriminaliteta uspostavio kauzalni odnos. Izvesna istraživanja u Nemačkoj su utvrdila da je kriminalitet najviše zastupljen među pripadnicima katoličke vere, zatim među protestantima i Jevrejima. Međutim, ovakav raspored kriminaliteta među različitim verskim pripadnicima svakako je nemoguće objasniti isključivo delovanjem njihove verske opredeljenosti, već ekonomskim i drugim socijalnim faktorima.
Pozitivno dejstvo religije na prevenciju kriminalnog ponašanja svakako se ne može negirati. Međutim, takođe se ne sme zanemariti činjenica da je jedan broj delinkvenata verski opredeljen, da posećuje religiozne službe i vrši religiozna obrede. Religija svakako ne deluje na javljanje kriminaliteta neposredno i nezavisno od društvene sredine, mesta i uloge crkve i religije u toj sredini, ekonomskih uslova i drugih kriminogenih faktora. Jači kriminogeni uticaj religioznih verovanja ispoljava se u slučajevima verskog fanatizma i delovanja pojedinih destruktivnih i totalitarnih sekti.
Verski fanatizam se sastoji u apsolutnoj pokornosti dogmama svoje religije i duhovnoj netrpeljivosti prema drugim religijama.227 Verski fanatizam je podsticao masovne sukobe - ratove između pripadnika različitih religija, kao i građanske ratove na osnovu različite nacionalne i verske pripadnosti. Pored toga, sa verskim fanatizmom povezano je samoubistvo kao jedna od socijalno patoloških pojava.
Uz postojeće verske zajednice, poslednjih godina jačaju verske sekte. Pravoslavna, katolička i islamska crkva su institucije sa dugom tradicijom i složenom hijerarhijom. Mnogi ljudi im pripadaju već činom rođenja, pre sopstvene odluke, mnogi u njima nalaze simbol nacionalnog identiteta. Za razliku od verskih zajednica, verske sekte su neformalne grupe, odvojene od zvanične crkve i njenog učenja, zatvorene, kohezivne celine, čiji su članovi upućeni jedni na druge sa jakim osećanjem grupnog identiteta. Sekte često odbacuju norme i vrednosti šireg društva, nameću svojim članovima stroge obrasce ponašanja, zahtevaju potpunu lojalnost svojih članova, privrženost i ispunjenje svih zahteva. Njih takođe karakteriše apsolutizacija sopstvenih stavova i uverenja, verski fanatizam, isključivost, mržnja, agresija, nasilje u svim oblicima, netrpeljivost prema drugom, izdvajanje i izolacija od drugog, kao i nihilizam - negacija samog života. U svom delovanju verske sekte koriste različite metode mentalne kontrole, sredstva masovne komunikacije (poslednjih godina Internet), podmićivanje, vrbovanje, zastrašivanje, ucenjivanje. Njihove žrtve su najčešće mladi ljudi, izbeglice, siromašni, bolesni, ranjenici. Svoje delovanje maskiraju zaštitom ljudskih prava, humanošću, demokratijom, milosrđem.
Pripadnost sekti je dobrovoljna i često je dominantan činilac u životu člana sekte. Sekte se najčešće pojavljuju u razdobljima naglih društvenih promena. Kada se tradicionalne norme razaraju, sekta nudi podršku tesno povezane organizacije i zajednice, obećavajući spasenje. Zbog velike razlike u shvatanjima i verovanjima u odnosu na monoteističke univerzalne religije, sekte se označavaju kao oblik "verske kontrakulture" ili "devijantne subkulture", na primer sekta Crnih muslimana, osnovana u Detroitu 1930., Svedoci Jehove, Adventisti sedmog dana, satanisti, "Crne ruže", Munova unifikaciona crkva, Božja crkva, Red orijentalnih templara i dr. Vođe pojedinih sekti zahtevaju od svojih članova izvršenje ili neizvršenje određenih radnji koje imaju obeležja krivičnih dela ili drugih devijantnih ponašanja, na primer odbijanje služenja vojske, napuštanje porodice, ubijanje radi spasenja i odlaska u "drugi svet" i sl. Članovi pojedinih sekti vrše kolektivna samoubistva i ubistva. Tako je decembra 1995. na visoravni Vokliz u Francuskoj pronađen ritualni krug od 14 leševa spaljenih na zajedničkoj lomači. Svi su pripadali sekti "Red sunčanog hrama", mističnoj organizaciji, čija je deviza "život je bolji na drugoj strani". U pravilima sekte zapisano je da "veliko putovanje" na drugu stranu stiže za vreme kratkodnevnice, tj. 22. decembra, kada je dan najkraći. To je čas "kada iz života treba ući u smrt". Istoj sekti pripadale su 53 osobe, koje su septembra 1994. našli smrt u kolektivnoj tragediji u Kanadi i 22 osobe koje su izvršile kolektivno samoubistvo u Švajcarskoj. U oba slučaja ubijeni su bili poređani tako da su nogama dodirivali linije kruga koji je predstavljao Sunce i bio nacrtan na sredini prostorije u kojoj su ubijeni. Jedna od najpoznatijih satanističkih sekti OTO - Red istočnih templara, čiji su ideolozi, britanski okultista i crni mag Alister Krouli i njegov sledbenik Kenet Grant, propoveda sledbenicima da je smrt jedino sredstvo oslobođenja od ovozemaljskog greha i apokaliptičkog uništenja. Crkvi Satane, osnovanoj 1966. u San Francisku, pripadali su, prema pisanju američke štampe, reditelj Roman Polanski i njegova žena glumica Šeron Tejt, koja je ubijena u svojoj kući. Pripadnici satanističke sekte "Dejdid" 1993. izazvali su požar na ranču Apokalipsa, kada su stradale 83 osobe, među kojima je bilo i dece, a 1995. su srušili zgradu u Oklahoma Sitiju, kada je stradalo nekoliko desetina građana. Ekstremna sekta "Red orijentalnih templara" (prema nekim podacima u Jugoslaviji postoji najmanje šest "filijali" te sekte) ima zakon koji svoje sledbenike navodi na slepo verovanje lideru i propoveda "ubij sebi srodne, raspori svoju majku, uguši svog oca, ako on u njega ne veruje". Ritualna ubistva i samoubistva povezana sa pojedinim verskim sektama zabeležena su i u Srbiji. Prema podacima iz 1996., u Srbiji postoji oko 60 sekti, u kojima se okuplja preko 100.000 mladih ljudi. Posle nekoliko ubistava vojnika u Šapcu, Trsteniku i Vranju, saznalo se da su izvršioci tih ubistava pripadnici satanističkih sekti. Devojka iz s. Vučkovice kod Guče, verujući da se u nju reinkarnira "bog", ubedila je oca i majku da posle strašnog iživljavanja ubiju njenu baku spaljujući je živu. 2.5. Slobodno vreme i kriminalitet
Razvoj tehnike i automatizacija procesa proizvodnje uticali su da dođe do skraćenja radnog vremena i povećanja dužine trajanja slobodnog vremena. Samim tim, organizovanje slobodnog vremena postalo je predmet društvenog interesovanja. Uočeno je da nači korišćenja slobodnog vremena ili "dokolice", koji može da bude aktivan i pasivan, ima određene pozitivne i negativne posledice. Stalno povećanje slobodnog vremena zahteva njegovo osmišljavanje, kako se pojedinci ne bi osećali besposleni. Dobro organizovano slobodno vreme obuhvata nekoliko segmenata: dobro organizovanu "pokretnu aktivnost" (sport, izviđaštvo, planinarenje, šetnja), manuelnu aktivnost ili male elementarne radove iz "hobija", kao što su rezbarije, vrtlarstvo, fotografija, radiotehnika itd., kao i one aktivnosti koje rasterećuju osećanja (muzika, horsko pevanje, dramski amaterizam) i razvijaju misli (posete bibliotekama, klubovima kulture itd.).228 Ovako organizovano slobodno vreme ima preventivno dejstvo protiv devijantnih ponašanja i kriminaliteta, jer razvija interesovanja, menja stavove i shvatanja u pozitivnom smislu, razvija pozitivne vrednosti kod pojedinaca.
Međutim, ako se slobodno vreme ne organizuje na odgovarajući način, ako društvo ništa ne preduzima da razvije određene vidove relaksacije, opuštanja i smirenja, ako slobodno vreme postane vreme dosade i lenstvovanja, sve to može da dovede do pasivnosti ličnosti i njenog devijantnog ponašanja.
U kriminološkoj literaturi postoji pojačano interesovanje za ulogu slobodnog vremena u etiologiji maloletničke delinkvencije. Tome je najviše doprinelo saznanje da maloletnici najveći broj krivičnih dela i drugih oblika prestupništva, vrše u slobodno vreme. Izvesni istraživači su došli do zaključka "da su svi omladinski zločini počinjeni u dokolici" i da je "prestupništvo mladih proizvod zloupotrebe slobodnog vremena".229 Polazeći od ovih konstatacija, razlikuje se nekoliko teorijskih shvatanja o uticaju slobodnog vremena na kriminalitet maloletnika. Prema jednom shvatanju, kriminalitet maloletnika je oblik prevazilaženja dosade koja ispunjava slobodno vreme. Drugo shvatanje tumači kriminalitet maloletnika kao oblik zadovoljenja njihove potrebe za igrom, dok treće shvatanje polazi od toga da nedostatak klubova, igrališta i drugih objektivnih uslova za organizovano korišćenje slobodnog vremena, može značajno da doprinese javljanju kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja maloletnika. Empirijski podaci potvrđuju da delinkventi imaju neuporedivo više slobodnog vremena od nedelinkvenata i da ga koriste na bitno drugačiji način nego ostala omladina. Bračni par Gluk ustanovio je da postoji korelacija između konkretnih aktivnosti i sadržaja slobodnog vremena i kriminalnog ponašanja, kao i visoka korelacija između raznih oblika aktivnosti avanturističkog tipa i delinkventnog ponašanja maloletnika. Prilikom kriminološko-sociološkog izučavanja maloletničkih bandi (Todorović, 1973) utvrđeno je da se neadekvatno korišćenje slobodnog vremena maloletničkih bandi ogleda u raznim vidovima devijantnih aktivnosti. To su oblici tzv. "kolektivnih razonoda", kao što su igranke, priredbe, žurevi i sl., koje su na početku korektne, a kasnije prerastaju u svoju suprotnost. Istraživači u Francuskoj (Racine i dr.) zapazili su da do kriminaliteta dolazi kada maloletnici, članovi bande, imaju najviše vremena, a to je vikend, praznik ili školski raspust i odlazak na letovanje. Maloletnici obično odlaze na more u manjim grupama, autostopom, motorom ili "pozajmljenim" vozilom, tamo žive nomadskim životom, bez kontrole, ne uvažavajući zakone i pravila, skitaju, kradu, napadaju prolaznike. Naročito ih privlače mesta uređena za zabavu i razonodu. Na tim mestima piju, tuku se, razbijaju sve oko sebe, uživajući da se drugi od njih plaše i sklanjaju. Pored strasti za slušanjem izuzetno glasne mužike, koja obiluje ritmom, oduševljavaju se brzom vožnjom motorima, luksuznim automobilima oduzetim od vlasnika. Želja za pokretom, zanesenost brzinom, želja za moći i prestižom, u velikoj meri utiče na njihovo kriminalno ponašanje.
Obim i način korišćenja slobodnog vremena uslovljeni su materijalnim i socijalnopolitičkim društvenim uslovima, kao i faktorima vezanim za osobine ličnosti. Iako se jedan broj krivičnih dela, posebno onih čiji su izvršioci maloletnici, vrši u slobodno vreme, ne može se reći sa je neorganizovano korišćenje slobodnog vremena uzrok kriminaliteta. Slobodno vreme ima ulogu uslova ili faktora koji omogućava da dejstvo drugih faktora sa neposrednijim uticajem dođe do izražaja. Zbog toga je veoma značajno stvoriti takve uslove u društvu da određene delatnosti - sport, umetnost, nauka, tehnika, koje bi ispunile slobodno vreme, budu dostupne svim ljudima, pogotovo mlađeg uzrasta, ali i pojačati širu društvenu akciju za obezbeđenje uslova neophodnih za uspešno organizovanje slobodnog vremena.231 U već pomenutom istraživanju kriminaliteta maloletnica (Miladinović, Konstantinović, Đurđić, 1992), utvrđeno je da su maloletne prestupnice neorganizovano provodile slobodno vreme - van kuće, po parkovima, na autobuskim i železničkim stanicama. Neorganizovano korišćenje slobodnog vremena bilo je povezano sa ispoljavanjem socijalno patoloških pojava, najčešće sa skitnjom, prosjačenjem i prostitucijom i to mnogo više nego kod dečaka delinkvenata istog uzrasta. Takođe je utvrđeno da su maloletnice koje su neorganizovano koristile slobodno vreme više bile isložene mogućnostima za vršenje krivičnih dela.
2.6. Sredstva masovnih komunikacija i kriminalitet
Pod sredstvima masovnih komunikacija ili informacija (masovni mediji) podrazumevaju se društvene aktivnosti putem kojih se posredstvom određenih tehnika daju obaveštenja o socjalnim pitanjima, procesima, odnosima i drugim događajima. Pored obaveštavanja, njihova namena je da kod građana izazovu određene utiske i reakciju.232 Kada informišu javnost o kriminalitetu sredstva javnog informisanja u značajnoj meri utiču na formiranje javnog mnjenja o kriminalitetu i razvijaju pozitivne predstave o naporima nadležnih organa usmerenih ka suzbijanju kriminaliteta. Zbog toga je objektivno i tačno informisanje jedan od osnovnih zadataka sredstava javnog informisanja, dok je njihova uloga da prenose informacije koje daju nadležni organi i stručna tela o načinu zaštite građana od kriminaliteta.233 Broj i vrste sredstava masovnih komunikacija razlikuju se u različitim periodima razvoja ljudskog društva, ali se kao najzastupljenija pominju: literatura, štampa, radio, televizija, video uređaji, informisanost preko kompjuterske mreže. Smatra se da je uticaj sredstava masovnih komunikacija na formiranje i ponašanje čoveka i uopšte na širenje kulture prvenstveno pozitivan jer ova sredstva svojim duhovnim i moralnim vrednostima obogaćuju ljudska saznanja i orijentišu ih u pravcu napretka i stvaralaštva. Zbog toga što sredstva masovnih komunikacija obogaćuju socijalne i moralne dimenzije i kvalitette, njihova obrazovno-vaspitna vrednost i moć delovanja približava se uticajima primarnih društvenih grupa – porodice i škole. Masovni mediji imaju zadatak da u objektivnoj formi informišu, pored ostalog i o kriminalitetu i krivičnom pravosuđu, da potencijalne žrtve zločina obaveste o riziku njihovog viktimiziranja, da kontrolišu krivično zakonodavstvo i objašnjavaju gde je granica između dozvoljenog i zabranjenog ponašanja. Shvatanja da medijsko prikazivanje kriminaliteta i krivičnog pravosuđa dovodi do ispoljavanja devijantnog ponašanja zasnivaju se na dvema teorijama: teoriji socijalnog učenja (Bandura, A. 1977) i teoriji simbolične interakcije (Mead, G. H., 1976, Blumer, H., 1972). Prema teoriji socijalnog učenja, ponašanje se uči ne samo putem uspeha, već i posmatranjem modela, kao i "posrednim" iskustvom. Masovni mediji se upravljaju prema vrednosnim predstavama javnog mišljenja ili ih sami stvaraju i formiraju i na taj način formiraju i menjaju društveno ponašanje. Teorija simbolične interakcije polazi od toga da je u interakciji između mas medija i javnog mišljenja bitno kakav značaj mas mediji pridaju socijalno devijantnom i kriminalnom ponašanju i kako ga interpretiraju. Masovni mediji prikazuju fenomen kriminaliteta na neobičan način i ljudi stiču takvu sliku o kriminalitetu i kriminalcima koja ne odgovara stvarnosti. Na taj način mas mediji utiču na društvene stereotipe, koji zatim kao intrepretacija ulaze u interakciju između ljudi.
Na osnovu brojnih analiza o medijskom prikazivanju zločina došlo se do sledećih zaključaka:234 - kriminalitet prikazan u medijima koncentrisan je uglavnom na nasilnički kriminalitet među ljudima koji nisu u odnosima srodstva, prijateljstva ili poznanstva. Takođe se prikazuje i nasilje u porodici, među srodnicima, prijateljima, susedima ili poznanicima se ne prikazuje ili se retko prikazuje. Nasilje se ulepšava, štetne posledice se ne pokazuju. Saobraćajni, imovinski i privredni kriminalitet u masovnim medijima predstavljaju sporednu temu. - prikazivanje kriminaliteta u masovnim medijima usredsređuje se na izvršenje i otkrivanje dela. Ono je usmereno na spoljašnju formu izvršenja dela, podizanje optužbe i presuđenje. Nastajanje krivičnog dela pre izvršenja i kasniji razvoj učinioca i žrtve posle presuđenja gotovo i ne predstavljaju temu razmatranja. - u "medijskom svetu kriminaliteta" učinilac krivičnog dela je nečastan, nesimpatičan, bezobziran i egoističan, već kažnjavan, planski prilazi izvršenju dela. Motivi ostaju van razmatranja, nema analize ličnosti, podataka o socijalnom poreklu, socijalnom statusu, porodici. - u "medijskom svetu kriminaliteta" žrtva je simpatična, društveno korisna, potpuno iznenađena krivičnim delom, bespomoćna i potpuno prepuštena učiniocu. Ako žrtva krivičnim delom pretrpi neku štetu, to je gotovo uvek smrt. Socijalna ipsihička oštećenja žrtve se u masovnim medijima ne osvetljavaju, ostaju nepoznata i ne predstavljaju nikakav ozbiljan problem. - masovni mediji ne istražuju u dovoljnoj meri uzroke zločina. Događaj je izdvojen iz socijalnog i personalnog sastava, prilagođen konstruisanom i od stvarnosti otuđenom toku predstave. S ovim "potiskivanjem u daljinu" kriminalitet postaje dramatičan, napet i senzacionalan, ali nerealan i nerazumljiv. - agresivna pornografija ima za posledicu nasilnički stav prema ženama. Patnja, bol, telesne i prihičke povrede silovane žene ne prikazuju se na pornografskim filmovima i video snimcima. "Ulepšanim" i 'lažnim"prikazivanjem seksualnog nasilja predočava se da žrtva u silovanju nalazi zadovoljstvo. Muškarci i žene na modelu uče "prijatno" seksualno nadražajno agresivno ponašanje. Posle stalnog gledanja agresivno-pornografskih filmova muškarci gube odbojnost prema silovanju, oni se navikavaju na njega i razvijaju agresivan stav prema ženama.
Uticaj sredstava masovnih komunikacija na kriminalitet treba posmatrati polazeći od objektivnih i subjektivnih kriterijuma. Objektivni kriterijum obuhvata način prikazivanja, sadržaje koji se preko mas medija prenose i međuzavisnost sa drugim društvenim uticajima i faktorima. Subjektivni kriterijum se odnosi na proces interakcije između mas medija i lica na koje se prenosi sadržaj mas medija. Proces interakcije obuhvata razumevanje sadržine koja se komunikacijom prenosi, privlačenje pažnje sadržinom uz stimulisanje izvesnih potreba i težnji, razvoj motivacije da se te potrebe i težnje ostvare uz sugestiju prenetu komunikacijom. Kakva će se interakcija uspostaviti između mas medija i pojedinaca, da li će ona biti pozitivno ili negativno usmerena, najviše zavisi od osobina ličnosti. Ličnosti koje su podložnije uticajima (sugestibilnije), kao što su deca, maloletnici, lica psihički i emocionalno nestabilna i sl., lakše će prihvatiti negativan sadržaj mas medija i kod njih će takav sadržaj uticati na eventualno devijantno ili delinkventno ponašanje. Sugestibilne osobe se lako identifikuju sa junacima mas medija imitirajući svako njihovo, pa i kriminalno, ponašanje. Detaljno prikazivanje scena nasilja i ubistava, načina izvršenja krivičnih dela, senzacionalistički pristup prikazivanju pojedinih slučajeva kriminalnog ponašanja deluju na sugestibilnu ličnost u smislu prihvatanja i imitacije takvog ponašanja a ne u smislu odbacivanja i osude.
Sadržaji koje prikazuju sredstva masovnih komunikacija mogu imati značajnu ulogu u formiranju maloletničkih bandi. Dejstvo negativnih vrednosti masovnih komunikacija ispoljavaju se na razne načine: podsticanjem mladih da formiraju bandu; određeni uzori iz masovne komunikacije mogu da služe održavanju kohezije već formirane bande i da joj pružaju uputstva za preduzimanje određenih kriminalnih akcija (Todorović). Sem toga, učestalost izveštavanja o delinkventnim aktivnostima maloletničkih bandi putem masovnih medija pogoduje jačanju čvrstine i povezanosti bandi (Cohen). Medijsko prikazivanje delinkvencije bandi, medijski izveštaji o njihovoj aktivnosti, imaju slično dejstvo na članove bandi kao što pozorišne kritike deluju na glumce, odnosno sportski izveštaji na fudbalere-profesionalce. Članovi bande su veoma raspoloženi jer medijskim prikazivanjem povećavaju ugled. Nasuprot tome, bande koje se medijski ne prikazuju, osećaju se razočaranim. Ukoliko je senzacionalnost i dramatičnost više naglašena, bande nastoje da se na taj način ponašaju. Od spektakularnih prestupa, na koje ih, po njihovom shvatanju, podstiču medijski izveštaji, one učekuju još veći publicitet. Članovi bande smatraju da ih javno žigosanje istovremeno potvrđuje kao delinkvente i oni u sve većoj meri menjaju svoje identitete u delinkventne ličnosti (Miller, W.).
Pojedine vrste sredstava masovnih komunikacija različito utiču na kriminalitet.
Film kao oblik umetničkog izražavanja pozitivno utiče na kulturno uzdizanje, obrazovanje i vaspitanje ljudi. Međutim, filmovi bez umetničkih i etičkih poruka, koji detaljno prikazuju scene nasilja i agresivnosti, veličaju lako sticanje novca prevarama i krađama, vode u svet fiktivnog i nerealnog razvijajući negativne vrednosti, navike i stavove, mogu kod izvesnih lica da doprinesu ispoljavanju kriminalnog ponašanja ili da stimulišu već postojeće sklonosti ka kriminalnom ponašanju. Izvesni filmovi mogu da posluže kao uzor za izbor načina i tehnike vršenja krivičnih dela, pa se kriminološkoj literaturi navodi niz primera negativnog dejstva pojedinih filmova. U toku jednomesečnog prikazivanja filma "Divlji dečaci ulice", u gradu u kome je prikazivan ovaj film (Evanston, SAD) četrnaestoro dece je pobeglo od kuće jer su se deca identifikovala sa junacima ovog filma, a jedna devojčica od petnaest godina bila je obučena kao glumica koja je u filmu igrala glavnu ulogu (Saderland). Film "Džungla na asfaltu" poslužio je kao uzor dvojici prestupnika koji su obili dvadeset kasa u Beogradu (Milutinović). Kriminolozi Titers i Rajnman (Teeters, Reinman) anketirali su jednu grupu delinkvenata radi utvrđivanja faktora koji su na njih neposredno uticali da se odluče na vršenje krivičnih dela. Rezultati su pokazali da je od anketiranih delinkvenata 49% poželelo oružje pod uticajem filma; 28% je za krađu saznalo iz filma; 20% se na gangsterske prestupe odlučilo pod uticajem filma. Makra navodi istraživanje Blumera i Hausera u Čikagu o uticaju filma na kriminalno ponašanje. Ova dva istraživača anketirala su 368 delinkvanata muškog pola i dobili sledeće podatke: 28% delinkvenata je tehniku krađe naučilo iz filma; 10% su pod uticajem filma bili podstaknuti na kriminalno ponašanje. Ispitujući 252 maloletnice, isti autori su došli do podataka da je njihov seksualni život posledica gledanja erotskih scena na filmu; 25% maloletnica izjavilo je da se pod uticajem filma odlučilo na prostituciju; 33% je napustilo kuću pod uticajem filma. Film "Varalice" poslužio je kao uzor za formiranje jedne bande u malom provincijskom mestu, a šef jedne druge bande vodio je članove te bande, pre isvršenja krađe, više puta da gledaju određen film, kako bi naučili određene tehnike i trikove (Todorović). Radio ima veoma dugu tradiciju kao sredstvo masovne komunikacije, ali je njegov uticaj na kriminalno ponašanje znatno manji od drugih sredstava masovne komunikacije. Kod radija nedostaje vizuelni efekat a i znatno je manja slušanost radija od gledanja televizije, što značajno umanjuje mogućnost kriminalnog delovanja.
Televizija sa brojnim stanicama, mnoštvom kanala, mogućnošću svakodnevnog i dugotrajnog gledanja u sopstvenom prostoru, ostvaruje danas najveći uticaj od svih sredstava masovne komunikacije. Svakako da je taj uticaj prvenstveno pozitivan, ali postoje i takve televizijske serije i filmovi, kao i "spotovi" popularnih grupa i pevača, u kojima se prikazuju nasilje, agresivnost, pornografija, devijantnost, kao uobičajene i svakodnevne pojave. Ovakvi sadržaji podstiču negativne tendencije i želje za postizanjem nečega što je prikazano na atraktivan način i učinjeno veoma bliskim kroz televizijsko emitovanje. Većina kriminologa saglasna je da postoji uticaj izvesnih televizijskih sadržaja na kriminalno ponašanje, ali da postojeća istraživanja ne potvrđuju postojanje čvrste uzročne veze između sadržaja televizijskih emisija i kriminalnog ponašanja.
U kriminološkoj literaturi ima shvatanja da postoji povezanost između avanturističke literature i kriminalističkih romana sa kriminalnim ponašanjem. Prema mišljenju jednog broja autora, takva literatura, opisujući zločine, nasilje i svirepost, idealizuje svet kriminaliteta i pobuđuje najniže strasti. Navode se primeri koji to potvrđuju: roman "Mol Flanders" Danijel Defoa, "Poslednji mečkar" N. Španova, "Kockar" Dostojevskog itd. Pod uticajem sadržaja ovih romana, javilo se kriminalno ponašanje kod nekih pojedinaca i ispoljilo na isti način kako je bilo opisano u literaturi. Najranije rasprave o uticaju literature na socijalno patološke pojave, posebno samoubistva, vezane su za pojavu Geteovog romana "Jadi mladog Vertera" u XVIII veku. Navodi se da je pod uticajem tog romana među mladima zavladala "verterovska groznica", koja je dovela do učestalih samoubistava, pa su vlasti u Lajpcigu zabranili prodaju knjige. Ipak, uticaj literature na javljanje kriminalnog ili drugog devijantnog ponašanja znatno je manji od uticaja filma i televizije ne samo zbog toga što nedostaje vizuelni efekat, već i zbog toga što, kako su istraživanja potvrdila, mnogo je manje onih koji čitaju od onih koji gledaju televizijske emisije i filmove.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comentarios