Pored psiholoških pristupa uzročnosti kriminaliteta, koji nastoje da povežu dispozicije ili crte ličnosti tzv. normalnog prestupnika sa kriminalnim ponašanjem, postoje tvrđenja da je kriminalno ponašanje izraz "kriminalnog uma", nenormalnosti ili mentalnih poremećaja. Ključne ideje psihijatrijskog pristupa zločinu sastoje se u isticanju da izvesna iskustva iz detinjstva imaju uticaja na kasnije ponašanje, da su ti uticaji izvan svih ostalih socijalnih i kulturnih iskustava, da oni vode formiranju određenih tipova ličnosti, da je detinjstvo doba kada se razvijaju crte ličnosti koje uslovljavaju ili odvraćaju od zločina. Psihijatrijski model zločina zasniva se na sledećim shvatanjima:
1. svaki zločin je proizvod nečega što se nalazi u samoj ličnosti, kao što je njena dezorganizacija ili loše prilagođavanje. Kriminalci su psihološki bolesne osobe. Kultura se ne smatra determinantom kriminalnog ili konformističkog ponašanja već okvirom za ispoljavanje ovih tendencija, 2. sve osobe od rođenja imaju izvesne nasledne osnovne potrebe, naročito potrebu za emocionalnom sigurnošću, 3. uskraćivanje zadovoljenja ovih univerzalnih potreba u ranom detinjstvu dovodi do formiranja određenih modela ličnosti. Iskustva iz detinjstva, kao što su emocionalni konflikti, u velikoj meri određuju strukturu ličnosti i model ponašanja kasnije u životu. Stepen poremećaja, retardacije ili povrede ličnosti direktno su uslovljeni uskraćivanjem zadovoljenja potreba u detinjstvu, 4. iskustva dece u okviru porodice utiču na strukturu njihove ličnosti i određuju njihovo ponašanje, kriminalno ili nekriminalno, kasnije u životu. 5. opšte crte ličnosti kriminalca, kao što su emocionalna nesigurnost, nezrelost, neprilagođenost, agresija, nastaju još u ranom detinjstvu u okviru porodične grupe i proizvod su iskustva u porodici.
Kriminalno ponašanje je često način da se pojedinac uspešno "izbori" sa takvim crtama ličnosti. Navedeni model je osnovni teorijski okvir za psihijatrijska objašnjenja kriminalnog ponašanja. Prema shvatanjima psihopatološke orijentacije, pod psihopatološkim činiocima kriminalnog ponašanja podrazumevaju se takva psihička stanja čoveka koja odstupaju od normalnih psihičkih procesa, a koja u sticaju sa drugim kriminogenim faktorima uslovljavaju kriminalno ponašanje. Ova stanja se ispituju prilikom utvrđivanja uračunljivosti izvršilaca krivičnih dela, dok se u kriminologiji izučavaju mentalne devijacije u okviru endogene etiologije. Mentalno zdravlje učinioca krivičnog dela ispituje se kada se posumnja u njegovu uračunljivost ili kada se odbrana zasniva na postojanju neuračunljivosti kod izvršioca. Odbrana na osnovu neuračunljivosti prouzrokovane postratumatskim stresnim poremećajem korišćena je u Americi prilikom suđenja vijetnamskim veteranima zbog ubistva, oružane pljačke i trgovine drogom. Sindrom predmenstrualne tenzije (PMS) u najekstremnijem obliku priznat je kao osnov za isključenje uračunljivosti u Francuskoj, dok je u Engleskoj uticao na ublažavanje kazne. Američki sudovi su u nekim slučajevima ubistava muževa, koje su izvršile žene zbog toga što su ih oni zlostavljali u dužem vremenskom periodu, dozvoljavali svedočenje stručnjaka o ozbiljnom psihičkom poremećaju ili "sindromu zlostavljane žene".
Shvatanja o dominantnom uticaju psihopatoloških stanja na kriminalno ponašanje najviše su zastupali lekari psihijatri u okviru psihopatoloških teorija o kriminalitetu. Po njima, kriminalitet je moguće podeliti na socijalni - vrše ga psihički normalna lica i patološki - vrše ga lica čije se ponašanje smatra nenormalnim ili čije se ponašanje razlikuje od ponašanja većine ljudi u društvu. Tako je problem "normalnosti" i "nenormalnosti" čovekovog mentalnog zdravlja privukao pažnju kriminologa prilikom proučavanja endogenih faktora kriminalnog ponašanja.
Pojam "normalnog" različito je određivan u literaturi. U nemogućnosti da precizno odredi šta je "normalno", većina autora formulisala je negativnu definiciju normalnosti. Manhajm definiše normalnost kao stanje duha gde nikakvi specijalni napori, nikakve izuzetne mere psihijatrijske prirode nisu potrebne sa strane krivičnog prava i kaznenog sistema radi zadovoljavajućeg postupanja sa slučajem. On smatra da je normalan prestupnik ono lice koje nije psihotičar, neurotičar, psihopata ili mentalno defektan. Prema Jevtiću, normalan čovek je "duševno prosečan čovek kod koga se ne mogu utvrditi trajnija psihopatološka stanja odnosno procesi i koji se i subjektivno oseća psihički zdrav".293 Duševna nenormalnost se, prema shvatanjima u psihijatriji, kod mentalno bolesnih lica ispoljava u njihovoj nemogućnosti da obavljaju odgovorne zadatke i rešavaju životne probleme, oni "beže od stvarnosti" u svet koji sami stvaraju i pri tome mogu da se asocijalno ponašaju.
Mentalne devijacije nastaju usled raznih faktora i okolnosti. Psihijatrijska shvatanja ističu nasledne i stečene faktore, trovanje centralnog nervnog sistema, bakterijske infekcije, infektivna obolenja, tumore i povrede mozga, poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, ali i socijalnu sredinu, stresne i krizne situacije. U socijalnoj psihopatologiji naročito se ističe važnost socijalnih faktora za javljanje stresnih i kriznih situacija, koje mogu dovesti do nastanka mentalnih devijacija. Individualne krize uslovljene su naročito nesigurnim, nestabilnim i nervoznim tempom života, velikom pokretljivošću stanovništva, ekonomskom nesigurnošću, nemogućnošću da se ostvare postavljeni ciljevi, sukobima u okviru porodice i sl.
Poznato je da se mnoga nasledna duševna obolenja ne pojavljuju kod potomaka ukoliko oni žive i razvijaju se u uslovima povoljne socijalne sredine.
Utvrđivanje postojanja međuzavisnosti kriminaliteta i mentalnih devijacija obično se svodilo na povremene pokušaje određivanja broja izvršilaca krivičnih dela među psihički nenormalnim licima ili broja psihički nenormalnih lica među izvršiocima krivičnih dela.295 Broj izvršilaca krivičnih dela među psihički nenormalnim licima teško je odrediti jer je psihički život tih lica još uvek neobjašnjiv, a tačnost u postavljanju dijagnoze i mogućnost lečenja menjali su se tokom proteklih decenija. Osim toga, nedostaju tačni podaci o procentu mentalno devijantnih lica među celokupnom populacijom. Psihopatološka objašnjenja kriminalnog ponašanja bila su kritikovana iz više razloga. Isticalo se da je istraživanjem bio obuhvaćen mali uzorak na osnovu kojeg je nemoguća generalizacija, da je psihijatrijski interes za zločin usmeren na "neobične i čudne" kriminalce, najčešće seksualne delinkvente ili ubice, dok izvršioci imovinskih delikata, zločinci "belog okovratnika" i profesionalni kriminalci ostaju van istraživanja. Osim toga, zamereno je da su psihijatrijske dijagnoze nepouzdane i da se psihijatri često ne mogu složiti koje kriterijume treba koristiti prilikom procenjivanja mentalnog zdravlja ili mentalnih aberacija. Često je nedostatak objektivnih kriterijuma za ovu procenu uticao da psihijatri izjednačavaju kriminalitet sa "bolešću". Druge primedbe se odnose na prenaglašavanje uticaja iskustava iz detinjstva, posebno u okviru porodice, pri čemu se zaboravlja da ličnost nastavlja svoj razvoj pod uticajem drugih grupa i socijalnih institucija.
U većini slučajeva objašnjenja psihijatara koja se odnose na kriminalno ponašanje nisu naučno proverena. Psihijatrijski pristup se najčešće zasniva na hipotezama bez korišćenja eksperimentalnih metoda i tehnika. U psihijatriji su dominirajuće vrste dokaza klinički dokazi, koji proizilaze iz ličnog iskustva psihijatra i koji obuhvataju informacije prikupljene o određenim slučajevima u obliku kliničkih izveštaja, sažetih pregleda slučajeva, usmenih i pisanih ocena terapeuta. Psihijatrijskim objašnjenjima takođe je zamereno da su tautološka, posebno kada se objašnjavaju teški zločini kao što su ubistva više lica. Višestruka ubistva koja su izvšili Čarls Menson, Džon Gejsi, Ted Bandi (Charles Menson, John Gacy, Ted Bundy)296 psihijatri su objasnili mentalnom poremećenošću, tvrdeći da kod njih "mentalna poremećenost uzrokuje zločin i da dokaz za mentalnu poremećenost predstavlja zločin".
U ranijoj kriminološkoj literaturi često je isticana identifikacija kriminaliteta i mentalnih bolesti i kriminalno ponašanje osoba sa mentalnim poremećajem smatrano je sinonimom te poremećenosti. Bilo je rasprostranjeno shvatanje o velikom udelu osoba sa mentalnim devijacijama među izvršiocima svih, posebno najtežih, krivičnih dela. Međutim, u novijoj kriminološkoj literaturi naglašava se da kvantitativna pitanja odnosa mentalnih devijacija i kriminaliteta još uvek nisu razjašnjena. Mnoga savremena istraživanja ne pokazuju veću zastupljenost osoba sa mentalnim devijacijama među delinkventima, određeni mentalni poremećaji i simptomi nisu automatski povezani sa kriminalnim ponašanjem, a može se dogoditi da se kod određenog prestupnika primete određene mentalni poremećaji koji nisu u vezi sa njegovim kriminalnim ponašanjem ili da mentalna devijacija nastane posle izvršenja krivičnog dela. Zbog svih navedenih teškoća u određivanju veze između mentalnih devijacija i kriminalnog ponašanja, čini se najprihvatljivijim shvatanje Milutinovića, po kome navedena veza nema apstraktni karakter. Naprotiv, ta veza ima konkretne manifestacije i zavisi od karaktera određenog obolenja. Ona se ispoljava pretežno kao veza između određenih oblika mentalne devijacije i određenog oblika kriminalnog ponašanja.297 3.1. Mentalne defektnosti
Mentalne defektnosti znače postojanje poremećaja inteligencije usled zaostalosti u duševnom razvoju (oligofrenije) ili gubitka inteligencije koja je bila razvijena (demencije). U duševno zaostale osobe spadaju: debili, imbecili i idioti. Debili (IQ 50-70) su plitkoumne osobe koje uspevaju da steknu osnovno obrazovanje i obavljaju šablonske poslove ili poslove koji ne zahtevaju veći intelektualni napor. Imbecili (IQ 35-49 umerena duševna zaostalost, IQ 20-34 teška duševna zaostalost) nisu u stanju da steknu osnovno obrazovanje, nesposobni su da samostalno obavljaju poslove i da se sami o sebi staraju. Izrazito su sugestibilni i povodljivi, lako prihvataju tuđe predloge za akcije od kojih očekuju trenutne koristi, mogu da budu seksualno agresivni. Idioti (IQ ispod 20) su bezumne osobe, teško govore, stalno im je potrebna tuđa briga i nega.
O povezanosti niske intelektualne razvijenosti i kriminaliteta najviše se raspravljalo u okviru teorije inteligencije. Pristalice ove teorije smatrali su da do kriminaliteta dolazi usled niske inteligencije. Međutim, istraživanja su pokazala da među delinkventima ima kako onih sa niskom i prosečnom, tako i delinkvenata sa visokim stepenom inteligencije. Zbog toga se isticalo da vršenje krivičnih dela ne zavisi od stepena inteligencije ili da umna defektnost može u pojedinim slučajevima, naročito kod maloletnih lica, dovesti do kriminalnog ponašanja. Nemogućnost pravilnog rasuđivanja i integracije u društveni život, nedovoljna svest o posledicama preduzete radnje, postojanje niza frustracija, kao i vidljivo ostavljanje tragova posle izvršenog krivičnog dela, neki su od razloga za određeno učešće mentalno zaostalih lica u opštem kriminalitetu, kao i za lako otkrivanje njihovog kriminalnog ponašanja.
Jedno istraživanje odnosa između oligofrenije i kriminalnog ponašanja, zasnovano na analizi 165 nalaza i mišljenja lekara veštaka u kojima je postavljena dijagnoza oligofrenija, pokazalo je da se među mentalno zaostalim licima kriminalno ponašaju najčešće oni čija je stepen inteligencije viši, odnosno debili. Posebne specifičnosti u pogledu pojavnih oblika i strukture kriminaliteta nisu utvrđene jer su zastupljene skoro sve vrste krivičnih dela. Izuzetak predstavlja visok procenat ubica (17%), što je protumačeno praksom sudova da u postupku za najteža krivična dela traže pomoć lekara - veštaka. Takođe je utvrđen veliki broj paljevina (7,56% od ukupnog broja izvršenih krivičnih dela), što je isticao i Selig tvrdeći da idioti često pale kuće ("kreten palikuća"). Visok je i broj seksualnih delikata (14%), što se takođe slaže s mišljenjem većine autora da oligofreni, zbog toga što ne mogu lako doći do seksualnog partnera, pribegavaju zadovoljenju polnog nagona na način koji ih dovodi u sukob sa zakonom. Osim toga oligofrena lica češće od ostalih učestvuju u vršenju krivičnih dela ako se nađu na okupu.
Mentalna defektnost i zaostalost svakako imaju određenu ulogu kod određenih oblika kriminalnog ponašanja i mogu se pojaviti kao kriminogeni faktor sa dejstvom uslova ili okolnosti koja doprinosi da se kriminalno ponašanje ispolji. 3.2. Psihoze i kriminalitet
Psihoze ili duševna obolenja su teški poremećaji duševnog života kod kojih dolazi do promena u svim psihičkim funkcijama, emocionalnom životu, misaonom toku i doživljavanju sopstvene ličnosti. Osobe sa takvim psihičkim promenama i svojstvima nisu svesna posledica svojih postupaka, tretiraju se kao duševni bolesnici i ne podležu odgovornosti u krivičnopravnom smislu. U pogledu odnosa između psihoza i kriminalnog ponašanja postoje suprotna shvatanja. Prema nekim autorima psihoze ispoljavaju kriminogeno dejstvo, dok prema drugim procenat duševno bolesnih lica među izvršiocima krivičnih dela nije ništa veći od procenta ovih bolesnika među onima koji ne vrše krivična dela. Statistički podaci takođe ne potvrđuju veću zastupljenost duševno bolesnih lica među delinkventima. Međutim, pojedine psihoze, na primer shizofrenija, zbog karaktera samog obolenja, mogu da stvore pogodne uslove za kriminalno ponašanje.
Prema poreklu psihoze se najčešće dele na organske, koje se vezuju za fizičke ili organske promene i funkcionalne, koje ne proističu ni iz kakve fizičke bolesti, već se vezuju za duševne sukove i nasledne osobenosti. Organske psihoze su: progresivna paraliza, traumatske psihoze, epilepsija, senilne demencije, porođajne psihoze i psihoze trovanjem.
Progresivna paraliza koja se karakteriše "progresivnim unazađivanjem" celokupne ličnosti299 može da utiče na kriminalno ponašanje u početnom stadijumu bolesti, kada se vrše krađe, prevare, falsifikati. Kod traumatskih psihoza, koje nastaju usled povrede mozga, može da dođe do značajnih promena u ličnosti, osetljivosti na alkohol, lakog uzbuđivanja i sklonosti nasilničkim eliktima. Senilne demencije se ispoljavaju u vidu slabljenja fizičkih i mentalnih sposobnosti, dolazi do emocionalnih poremećaja, gubljenja kontrole nad seksulanim nagonom, što sve može dovesti do izvršenja uvreda, kleveta, krvnih i seksualnih delikata. Porođajna psihoza se javlja kod majki za vreme i posle trudnoće, kada se ispoljava stanje anksioznosti zbog rođenja vanbračnog deteta, loših materijalnih uslova spojenih sa fizičkim zamorom, što može da utiče na izvršenje krivičnog dela ubistva deteta pri porođaju. Epilepsija je naglo nastali, prolazni poremećaj funkcije mozga, koji naglo i prestaje, ali ima tendenciju da se u različitim vremenskim razmacima ponavlja. Kriminalna aktivnost epileptičara ispoljava se kroz vršenje agresivnih delikata, ubistava i telesnih povreda. Epileptičari vrše i druga krivična dela, najviše paljevine i skloni su naglim izlivima naizgled nemotivisanog nasilja. Od psihoza trovanjem najkriminogenija je alkoholna psihoza, poremećaji koji nastaju usled prekomernog uzimanja alkohola. Akutni alkoholizam utiče na vršenje velikog broja krivičnih dela: ubistava, telesnih povreda, nasilja u porodici, silovanja, uvreda, imovinskih krivičnih dela, saobraćajnih nezgoda.
Najvažnije funkcionalne psihoze povezane sa kriminalnim ponašenjem su: paranoja, manično-depresivna psihoza i shizofrenija.
Paranoja je duševna bolest kod koje su glavni psihopatološki sadržaji sumanute ideje. Sumanute ideje dominiraju umnim sposobnostima, emocionalno- afektivnim životom i delatnostima. Prema sadržaju sumanute ideje se dele na: sumanute ideje veličine, visokog porekla, pronalažaštva, nepriznatog prava, ličnih zasluga, proganjanja, religioznosti, ljubomore i dr. Ove sumanute ideje mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem, najčešće krvnim deliktima. Paraniok može da uobrazi da mu je neko neprijatelj i da treba da ga u samoodbrani ubije ili da mu je sveta religiozna dužnost da ubije članove svoje porodice.
Manično-depresivna psihoza odlikuje se naizmeničnim javljanjem manije i depresije uz promene u emocionalno-afektivnom životu. Dominantni psihopatološki sadržaji kod ove bolesti su poremećaji afekta koji dovode do poremećaja drugih psihičkih funkcija. Sa kriminalnim ponašanjem povezana je tzv. delirantna manija u kojoj se pojavljuje izrazita agresivnost i vršenje teških telesnih povreda i ubistava. Manični bolesnici zbog prirode patoloških sadržaja mogu da se jave kao izvršioci seksualnih delikata, uvreda, kleveta, prevara i sl. Suprotno maničnoj fazi, faza depresije manje je povezana sa kriminalnim ponašanjem, a mnogo više sa samoubistvima. Pod uticajem psihopatološkog doživljavanja sumanutog karaktera beznađa, neraspoloženja, tuge, žalosti, ali i besmrtnosti, depresivni bolesnici se odlučuju na suicidno ponašanje. U fazi depresije može da se izvrši ubistvo voljene osobe iz porodičnog kruga da bi se krivično odgovaralo i tako doživelo sopstveno uništenje ili da bi se sprečila stradanja i patnje koje tu osobu očekuju u budućnosti. Obično se posle izvršenog ubistva voljene osobe izvršava samoubistvo (altruističko ubistvo kombinovano sa samoubistvom).
Shizofrenija, kao trajno i progresivno duševno obolenje koje dovodi do poremećaja celokupne ličnosti ili "rascepa psihičkih funkcija", najčešće se dovodi u vezu sa kriminalnim ponašanjem, posebno ubistvima. Prema postojećim istraživanjima301 psihopatološki sadržaji kod shizofrenih bolesnika, kao što su nesklad emocija sa sadržajem misaonog procesa, emocionalna preosetljivost i razdražljivost, postojanje sumanutih ideja proganjanja, ljubomore, religiozne sumanute ideje, doživljavanje halucinacija, imaju podsticajno motivacionu vrednost za kriminalno ponašanje. Pojavni oblici kriminaliteta shizofrenih bolesnika su različiti, ali se najčešće pojavljuju najteža i društveno najopasnija krivična dela - ubistva i teške telesne povrede. Kriminalna aktivnost najizraženija je na početku bolesti, kada se pojavljuje strah velikog intenziteta i nepoverenje prema okolini. Strah se kod shizofrenih bolesnika kumulira, postaje intenzivniji i u određenom momentu i pod određenim okolnostima transformiše se u agresivnost. Do ispoljavanja agresivnog i kriminalnog ponašanja dolazi zbog toga što se bolesnik plaši da će neko uništiti njegovu ličnost. Sumanute ideje (ljubomore, proganjanja) kod shizofrenih bolesnika takođe mogu da dovedu do kriminalnog ponašanja. Opasnost od ispoljavanja kriminalnog ponašanja utoliko je veća ukoliko se u sumanutom sistemu nalazi manji broj lica, odnosno samo jedno lice, koje je za bolesnika "progonitelj". U slučaju postojanja sumanutih ideja proganjanja, shizofreni bolenisk je veoma društveno opasan i često vrši najteža krivična dela. Na osnovu rezultata istraživanja pedeset shizofrenih bolesnika koji su izvršili krivično delo ubistva i pedeset bolesnika iste dijagnostičke kategorije nedelinkvenata doneti su sledeći zaključci: kao izvršioci ubistava javljaju se i shizofreni bolesnici. Međutim, postojanje shizofrene bolesti ne znači neminovno javljanje kriminalnog ponašanja, homicidijum shizofrenih bolesnika je društvena pojava uslovljena faktorima i uslovima socijalne sredine i individualnim osobinama ličnosti, bio-psihološkom strukturom i psihopatološkim sadržajima.302 3.3. Psihopatije i kriminalitet
Psihopatije su često povezane sa kriminalitetom. Prema definiciji Jevtića, pod psihopatijom ili duševnom nastranošu podrazumeva se sklop izvesnih ljudi kod kojih se intelektualne funkcije odvijaju bez naročitih smetnji, ali postoji nastranost u oblasti emocija, volje i nagona, što im otežava prilagođavanje socijalnim i moralnim normama društva u kome žive.303 Psihopate (sociopate) su granični slučajevi između normalnih i nenormalnih lica i smatraju se uglavnom odgovornim za svoje postupke. Prema psihijatriskoj literaturi i postojećim istraživanjima karakteristike psihopata koje mogu uticati na njihovo kriminalno ponašanje su: a) otežano prilagođavanje društvenim normama ponašanja, odsustvo društveno usklađenog ponašanja i osećanja društvene odgovornosti, b) agresivnost i impulsivnost, brzo, burno, razdražljivo reagovanje, često na beznačajne povode, psihopate ne vode računa o posledicama svojih ponašanja i ne kaju se za svoje postupke, nemaju osećanje samokritike, c) u emocionalnoj sferi postoji emocionalna labilnost, neuravnoteženost, razdražljivost, hladnoća, bezosećajnost, netolerantnost, što uslovljava agresivnost prema drugima, d) slabost i nestabilnost volje, nepostojanje jasnih ciljeva i opredeljenosti, e) ispoljavanje crta depresivnosti, nesigurnosti u sebe, klevetanje i omalovažavanje drugih (tzv. "paranoična tužakala"). f) preterana osetljivost, koja se ogleda u tome što se beznačajni događaji ocenjuju kao omalovažavanje i vređanje njihove ličnosti, zbog čega se reaguje agresivno i brutalno. Kaufman opisuje psihopate kao asocijalne ličnosti koje način života često dovodi u sukob sa društvom. Psihopata je pokrenut primitivnim željama i potrebama za uznemiravanjem. U svojoj egocentričnoj potrazi za ispunjenjem želja, on ne priznaje granice postavljene u društvu. Veoma je imuplsivan, deluje bez plana, ali se ne odriče ispunjenja svojih prohteva. Kod njega ne postoji osećanje krivice ili griža savesti, njegovo emocionalno stanje je promenljivo a agresivnost jasno ispoljena.
Lindner je opisujući psihopate naglasio da su oni "buntovnici bez razloga", a engleski autori su ovu kategoriju mentalno devijantnih lica nazvali "moralno defektnima" ili "moralanim imbecilima". Gutmaher je istakao da su psihopate ili sociopate često veoma privlačni, na prvi pogled umiljati. ali, ova umiljatost predstavlja vešto maskiranje neprijateljstva koje preovlađuje. Kod njih dominira socijalna neodgovornost, druge osobe za njih predstavljaju samo objekte kojima manipulišu da bi zadovoljili svoje hedonističke zahteve. Nesposobnost da izgrade zadovoljavajuće odnose sa drugima njihov je osnovni nedostatak koji znatno otežava sprovođenje psihijatrijskog tretmana. Takođe, psihopate nisu sposobne da uče na osnovu iskustva jer, uprkos kaznama, nastavljaju sa istim asocijalnim ponašanjem.
Prema kliničkoj podeli psihopatije se dele na: shiziodne, cikloidne, epileptoidne, histeroidne i seksualne. Sociološka podela psihopatija polazi od kriterijuma ponašanja ličnosti psihopate u socijalnoj sredini i njihove aktivnosti u društvenoj zajednici. Prema ovoj podeli psihopate se dele na pretežno agresivne, pretežno pasivne i pretežno kreativne. Svojstva pretežno agresivnih psihopata najviše se dovode u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Ova grupa psihopata ima izrazite karakteristike asocijalnosti i antisocijalnosti. Oni su agresivni i impulsivni, ne prihvataju društvene norme ponašanja, često prekomerno koriste alkohol ili drogu.
Navedena svojstva ličnosti psihopata, posebno njihova abnormalna emocionalnost, dovode se u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Većina kriminologa smatra da ove osobine ličnosti psihopata pogoduju lakšem odlučivanju za vršenje krivičnih dela. Istraživanja su pokazala da psihopate najčešće vrše nasilničke i agresivne prestupe (krvni delikti, seksualni delikti), javljaju se kao izvršioci prevara i falsifikovanja, ponavljaju vršenje krivičnih dela (psihopatska struktura ličnosti jedno je od najznačajnijih obeležja recidivista), skloni su drugim devijantnim ponašanjima (skitnja, alkoholizam, narkomanija i dr.). 3.4. Neuroze i kriminalitet
U psihijatriji postoje različita shvatanja o tome šta su neuroze (ili psiho- neuroze). Prema Jevtiću neuroze su psihosomatske pojave nastale zbog poremećaja vegetativnog nervnog sistema, što je prouzrokovano psihičkim nadražajima. Psihički doživljaj se može izraziti i u telesnim pojavama jer su sve telesne pojave u funkciji psihičkog života i pokazuju intrapsihička zbivanja. Stojiljković određuje neuroze kao psihopatološke promene ličnosti, od kojih dotična ličnost pati doživljavajući niz raznih subjektivnih teškoća i koje istovremeno remete harmoničnost u odnosima ličnosti prema okolini.305 Sa sudsko-psihijatrijskog stanovišta posebno su značajne: neuroza straha, histerija, fobična neuroza, prisilna neuroza, depresivna neuroza, neurastenija, hipohondrična neuroza. Neki pisci smatraju da postoje "delinkventi neurotičari" kao poseban tip delinkventa za koje je karakterističan "neurotični karakter".
Odnos između neuroza i kriminaliteta i uticaj neurotičnih poremećaja na javljanje kriminaliteta nisu dovoljno proučeni. Istraživanja pokazuju da se neuroze relativno retko javljaju kao faktori kriminaliteta, a i kada se neurotičari jave kao izvršioci krivičnih dela nije sasvim sigurno da je njihovo kriminalno ponašanje nastalo kao rezultat mentalnih poremećaja niti je sigurno da su ti poremećaji nastali u vreme izvršenja dela. Pojedine neuroze mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem usled nervnim ili emotivnih poremećaja koji uslovljavaju određene promene ličnosti. Tako, na primer, opsesivne i kompulsivne neuroze dovode se u vezu sa seksualnim deliktima, kod kleptomana postoji strast za krađama, kod piromana za požarima, dok kod poriomana za skitnjom i putovanjima. Histerije, koje karakteriše emotivna napetost, mogu da budu u vezi sa lažnim optuživanjem, posebno sa pisanjem anonimnih pisama, lažnim svedočenjem, lažnim predstavljanjem, prevarama, ucenjivanjem, iznuđivanjem, krađama, utajama, ali i telesnim povredama i ubistvima (na svirep i podmukao način, sadističko mučenje i ubijanje dece, ubistvo trovanjem i sl.). U neznatnom obimu kriminalno ponašanje može biti povezano sa fobijama, koje prate neopravdana i nelogična strahovanja.
Prema tome, neuroze nisu značajno zastupljene u izazivanju kriminalnog ponašanja, pa se na sadašnjem stepenu razvoja kriminološke misli ne može govoriti o postojanom odnosu između neuroza i kriminaliteta.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments