Kriminologija društvene kontrole pojavila se šezdesetih godina 20. veka najpre u SAD, a zatim u Engleskoj i drugim evropskim zemljama. Ona je začeta u radovima Edvina Lemerta (Edwin Lemerta) koji je prvi uočio razliku između primarne i sekundarne devijacije kao i u prvim istraživanjima prikrivenog kriminaliteta među omladinom. Za razliku od ranijih teorija koje su u objašnjenju kriminaliteta polazile od ponašanja koje krši društvene norme, po kriminologiji društvene kontrole jedino što zaslužuje pažnju istraživača jeste ispitivanje načina na koji su pojedinci obeleženi (etiketirani, stigmatizovani) kao delinkventi i putem kojeg se stvara društveni status delinkventa. Pri tome se pod društvenom kontrolom podrazumevaju kako neformalna tako i formalna društvena kontrola. Neformalna društvena kontrola, najpre, obuhvata sve oblike neformalnih institucionalnih i vaninstitucionalnih oblika delovanja na socijalizaciju pojedinca putem kojih se deluje na njega da usvoji određene norme ponašanja u društvu. U tom pogledu posebno značajnu ulogu imaju porodica, prijatelji, škola, sredstva masovnih komunikacija i sl. Ukoliko sociokulturna kontrola nije dovoljno efikasna, konformističko (u skladu sa normama) ponašanje se potcenjuje i u tom slučaju moguće je očekivati nekonformizam u obliku kriminalnog ponašanja. To su polazna stanovišta raznih varijanti teorije društvene kontrole: Rajsova (Reiss) teorija lične i društvene kontrole, Najsova (Nyes) teorija društvene kontrole koja polazi od uticaja porodice, Reklesova teorija zadržavanja, Hiršieva (Hirschi) teorija društvenih veza i dr.115 Drugi oblik neformalne društvene kontrole sastoji se u društvenoj reakciji u formi neformalnih sankcija u slučaju kada ponašanje pojedinca odstupa od društvenih normi. Neformalne sankcije sastoje se u raznim načinima na koje ljudi koji se međusobno poznaju nagrađuju one koji se ponašaju u skladu sa njihovim očekivanjima ili izražavaju nezadovoljstvo prema onima koji se ponašaju drugačije (prekor, podsmeh, odbacivanje i sl.).
Formalna društvena kontrola obuhvata one oblike društvene reakcije na kriminalitet koji se ostvaruju u formi formalnih sankcija, odnosno kroz delovanje organa represije (policije, pravosudnih organa itd.).
Uticaj drugog oblika neformalne društvene kontrole kao i uticaj formalne društvene kontrole na kriminalitet predstavlja okosnicu interakcionističke teorije ili teorije etiketiranja.
U okviru teorije društvene kontrole kao poseban oblik razvila se i tzv. organizaciona kriminologija. Organizaciona kriminologija bavi se ispitivanjem načina izrade i primene krivičnih zakona kao i organizacijom, funkcionisanjem, troškovima i efikasnošću policije i pravosudnih organa. Organizaciona kriminologija, s obzirom na predmet svog proučavanja, više je sociologija krivičnog prava nego kriminologija u pravom smislu reči.
Najzad, krajem šezdesetih godina ovog veka, pod uticajem neo-marksizma, kao poseban oblik kriminologije društvene kontrole nastala je tzv. radikalna, kritička ili nova kriminologija.
Comments