3.1. Alkoholizam
Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti237 i jedan od najozbiljnijih socijalnih problema. Skoro svako istraživanje alkoholizma konstatuje da je "alkoholizam bolest broj tri" savremenog čovečanstva.
Prema medicinskim kriterijumima, alkoholizam je hronična progredijentna bolest (sindrom) koja utiče na biološku, psihičku i socijalnu sferu čovekovog života. Alkohlizam je takođe jedna od toksikomanija, čijim se proučavanjem, prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom bavi socijalna psihijatrija. Zbog brojnih medicinskih, psiholoških i socijalnih posledica koje ostavlja alkoholizam, ova socijalno patološka pojava se sagledava interdisciplinarno. Sa farmakološkog stanovišta alkohol je droga koja utiče na fizičke i psihičke funkcije i ponašanje. Pijenje alkoholnih pića jedan je od najrasprostranjenijih običaja u svetu. Skoro da ne postoji društvo u kome se taj običaj ne poštuje. Tradicionalna raširenost upotrebe alkoholnih pića uticala je da se, za razliku od zloupotrebe drugih droga, koje su društveno neprihvatljive, upotreba alkoholnih pića najviše društveno prihvata. Uzimanje alkohola izaziva određene fiziološke efekte, koji zavise od količine unetog alkohola a utiču na promenu funkcije svih čula, sposobnost koncentracije, pažnje, rasuđivanja, koordinaciju pokreta i mišićnu aktivnost. Međutim, mnogo značajniji efekat alkoholizma je na socijalnom planu.
Alkoholizam izaziva teške poremećaje u ponašanju čoveka u društvu i povezan je sa različitim i brojnim drugim oblicima devijantnog ponašanja. Izučavanje alkoholizma kao socijalnog problema rezultat je evolucije pojma alkoholizma od medicinskog modela preko psihodinamskog do socijalnog. Socijalni pristup obuhvata sagledavanje porodice alkohličara, koja predstavlja bitan elemenat u pojavi i razvoju alkoholizma. Ranije se smatralo da je alkoholičar čovek sa "socijalne periferije". Međutim, danas se to shvatanje promenilo, jer je savremeni alkoholičar dobro socijalno integrisana ličnost (zaposlen, obavlja važne društvene uloge i funkcije) i najvećem procentu porodično integrisana (više od dve trećine alkoholičara žive u braku). Ovo saznanje dovelo je do pomeranja fokusa istraživanja sa alkoholičara na njegovu porodicu i šire socijalno okruženje kome alkoholičar pripada.
Definisanje alkoholizma. O pojmu alkoholizma postoje različite definicije. Iako se radi o jednoj od najstarijih pojava, iako je hemijska formula alkohola sasvim određena i jasna, još uvek nije utvrđena jedna opšte prihvaćena definicija. Definisanje alkoholizma nije jednostavno prvenstveno što postoji tendencija odvajanja alkoholizma kao socijalno patološke pojave (ili društvene devijacije) od pijenja alkoholnih pića koje je u granicama prihvatljivim za zdravlje ljudi i njihov društveni život.
Prema najviše prihvaćenoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije (1951) alkoholičarem se smatra osoba koja ekcesivno pije i čija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duševne poremećaje ili takve pojave koje ukazuju na oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja, poremećaje odnosa sa drugim ljudima i pogoršanje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog razvoja. Ovom definicijom, koju jedan broj teoretičara smatra socijalnom i kritikuje kao dosta široku i neodređenu, alkoholizam se opisuje kao socijalni i medicinski problem, ali se istovremeno polazi od stanovišta da postoji i umerena upotreba alkoholnih pića, koja je društveno prihvatljiva i ne dovodi do fizičkog i mentalnog propadanja.
Pored ove definicije, postoji medicinsko definisanje alkoholizma prema kojem je alkoholizam hronična, progresivna bolest, stečena navikom, koju karakteriše želja za pijenjem alkoholnih pića a u cilju postizanja subjektivnog stanja zadovoljstva (Despotović, 1978). Jedna od definicija alkoholizma glasi da je alkoholizam pojava zavisnosti od alkohola a da je alkoholičar ličnost zavisna od alkohola kod koje su nastupile promene na psihičkom, fizičkom i socijalnom planu. Alkoholizam se definiše i kao preterano uživanje alkoholnih pića u meri koja ostavlja teže posledice u fizičkoj, duševnoj i društvenoj sferi čovekovog života. Prema definiciji Jelineka, alkoholizam je svaka upotreba alkoholnih napitaka koja prouzrokuje štetu jedinki, društvu ili oboma.
Prilikom proučavanja alkoholizma kao socijalno patološke pojave u literaturi se posvećuje posebna pažnja tipologiji alkoholičara, fazama alkoholizma, uticaju alkoholizma na organizam, socijalnim i psihološkim karakteristikam alkoholičara, uzrocima alkoholizma i povezanosti alkoholizma sa kriminalitetom i drugim socijalno patološkim pojavama.
Tipologija alkoholičara. Najpoznatiju klasifikaciju tipova alkoholičara dao je Jelinek.239 Prema njegovoj klasifikaciji alkoholičari se dele na: alfa alkoholičare (kod njih postoji psihička zavisnost od alkohola, alkoholno piće služi za ublažavanje telesnih i duševnih patnji, pijenje prelazi društveno dozvoljenu granicu, ali se ne javlja gubitak kontrole i nemogućnost apstinencije), beta alkoholičare (alkoholizam uslovljen pretežno običajima i navikama pijenja, postoji psihička zavisnost, a zbog promene u ponašanju, mogućnost sukoba u porodici), gama alkoholičari (postoji psihička i fizička zavisnost i pojava apstinencijalnog sindroma kada prestanu da piju, javljaju se teški oblici poremećaja ponašanja), delta alkoholičari (pokazuju povišenu toleranciju na alkohol i znake psihičke i fizičke zavisnosti od alkohola a za razliku od gama alkoholičara mogu još uvek da kontrolišu uzimanje alkohola), epsilon alkoholičari (dipsomani, povremeno dobijaju neodoljivu želju za alkoholnim pićem i danima piju sa nastupima amnezije, smatraju se neuračunljivim).
Postoji i Klinardova (Clinard) tipologija alkoholičara prema odstupanju od normi pijenja u jednoj kulturi i zavisnosti od alkohola. Prema ovoj klasifikaciji razlikuju se: društveni ili kontrolisani potrošač alkoholnih pića (oni piju zato što je to uobičajeno u datoj društvenoj sredini, mogu ali ne moraju da uživaju u piću i mogu da prestanu da piju kad god to zažele, dele se na one koji povremeno piju nekoliko puta godišnje i one koji piju više puta nedeljno), obični prekomerni pijanci (slični napred opisanom beta tipu alkoholičara, piju često, ponekad tolike količine alkoholnih pića koje mogu da dovedu do intoksikacije, teže mogu da prestanu da piju), alkoholičari (oni ekstenzivno piju, zavisni su od alkohola ipokazuju vidljive duševne poremećaje, oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja i poremećaje odnosa sa drugim ljudima), hronični alkoholičari (kompulzivno pijenje uz gubitak kontrole u pijenju, fizičko i psihičko propadanje). U angloameričkoj literaturi navodi se kao poseban tip alkoholičara beskućnika "Skid Rou" (Skid Row), koji su u završnoj fazi razvoja alkoholizma - beskućnici, skitnice, ljudi koji spavaju pod mostovima, na železničkim stanicama, u parkovima.
Faze alkoholizma. U literaturi se navodi240 da proces razvoja alkoholizma traje u proseku oko dvadeset godina i ima nekoliko faza. Prema Jelineku u prvoj osnovnoj, prealkohličarskoj fazi, koja traje od šest meseci do dve godine, pije se u društvu, na sedeljkama, najčešće subotom i nedeljom, samo povremeno i u izuzetnim prilikama pije se prekomerno ili se opija. U drugoj pretoksikomanskoj fazi nastaju predznaci alkoholizma: simptomi zaboravljanja, alkohol postaje sve više potreba, konzumiranje je sve češće, nastupa stanje strasti za alkoholom. Za ovu fazu je karakteristično tzv. jutarnje pijenje kao kritična tačka u samodefinisanju osobe kao alkoholičara. U periodu od jedne do tri godine, u stadijumu alkoholne adikcije, pošto je navikao na jutarnje pijenje, alkoholičar počinje da ima ozbiljne probleme, sukobe i poremećaje u porodici, na poslu, sa prijateljima, javlja se mržnja, egocentrizam, nemogućnost kontrole. Neki alkoholičari pokušavaju da menjanjem načina pijenja ili pijenjem samo određenog pića, kontrolišu pijenje, ali u tome ne uspevaju. Poslednja, toksikomanska, hronična faza, odlikuje se kompulzivnim pijenjem, padom tolerancije i nemogućnošću apsinencije. Javlja se neodoljiva želja za pijenjem alkoholnih pića, što postaje samo po sebi cilj oko koga se koncentriše čitava čovekova aktivnost. Tremor ruku i nedefinisani strahovi, odlike su ove faze koja traje oko tri godine, posle čega dolazi do fizičkog i psihičkog propadanja i potrebe za bolničkim lečenjem.
Uticaj alkoholizma na čoveka. Alkoholizam kao bolesno stanje manifestuje se trojako: utiče na organska oštećenja, psihičke poremećaje (akutna patološka napitost dovodi do ispoljavanja agresivnosti, delirijum tremensa, halucinoze i ispade u pamćenju ili Korsakijeve psihoze) i neurološke bolesti. U toksikomanskoj fazi alkoholizma dolazi do alkoholne amnezije ili gubitka pamćenja, gubitak kontrole ponašanja, pad tolerancije i nemogućnost apstinencije. U stanju pijanstva smanjuje se sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene postupke, oslobađa se agresivnost, otupljuje volja i svest, dolazi do promena u psihofizičkim svojstvima, gubi se osećaj za odgovornost.
Socijalne karakteristike alkoholičara. Na osnovu pregleda 8.062 istorije bolesti lečenih alkoholičara (Despotović), došlo se do zaključka da je najviše lečenih alkoholičara između 30 i 40 godina, da su živeli u neadekvatnim porodičnim uslovima, mnogočlanoj porodici i lošim ekonomskim prilikama. U istom istraživanju konstatovano je da među lečenim alkoholičarima preovlađuju muškarci (94%), što može da znači da se žene alkoholičarke ređe javljaju na lečenje i da, kada su u pitanju žene, postoji veliki broj skrivenih slučajeva alkoholizma. Neke analize pokazuju da alkoholizam žena ima izvesne posebne karakteristike: žene se prijavljuju na lečenje najčešće između 30 i 40 godina starosti, između 40 i 49 godina se zapaža pad broja žena alkoholičara i mali porast u dobu 50-54 godine (Žižić). Karakteristično je i to da su većina žena domaćice, socijalno izolovane, da piju same, van kafana (Stojiljković i dr.), da je stigmatizacija žena alkoholičarki znatno veća u manjim društvenim sredinama, što utiče na sakrivanje ove društvene devijacije, da je, u odnosu na ukupan broj razvedenih žena, broj žena alkoholičarki koje su razvedene izuzetno veliki i da alkoholizam žena izaziva mnogo oštriju društvenu reakciju nego alkoholizam muškaraca. Među lečenim alkoholičarima ima najviše oženjenih (81,6%) od kojih je više od jedne četvrtine imalo razorene brakove i više puta su se ženili. U pogledu školske spreme, najviše je onih sa nižom ili srednjom školskom spremom, dok je sa višim i visokim obrazovanjem relativno mali broj alkoholičara, što približno odgovara zastupljenosti ove kategorije u stanovništvu. Smatra se da je manja zastupljenost lica sa visokom i srednjom školskom spremom pre posledica određenih socijalnih faktora, kao što su vrsta zanimanja, tolerancija, strah od stigme i sl., nego njihove stvarne male zastupljenosti u alkoholičarskoj populaciji.241 Analiza socijalnih karakteristika alkoholičara (Despotović i dr.) ukazala je da postoje izvesne grupe zanimanja koje su češće zastupljene kod lečenih alkoholičara. Ova zanimanja su nazvana "kritične profesije za alkoholizam" i pojavljuju se u granama zanimanja kao što su građevinarstvo, rudarstvo, prehrambena industrija, proizvodnja alkohola i ugostiteljstvo. Međutim, alkoholizam se ne vezuje samo za navedene delatnosti i zanimanja u tim delatnostima, već se njegovo dejstvo stalno proširuje na nova zanimanja. Prema istraživanjima Uajthed (Whiteheada) zanimanja sa visokim rizikom za alkoholizam javljaju se u vojsci, saobraćaju, poljoprivredi, trgovačkoj i ratnoj mornarici, novinarstvu, automatizovanoj industriji.
Psihološke karakteristike alkoholičara. U psihološkom pogledu alkoholičari se najčešće opisuju kao emocionalno labilne osobe, preosetljive, infantilne, zavisne, nesigurne i depresivne. Kod alkoholičara se ispoljavaju neurotične crte ličnosti, impulsivnost, nesposobnost kontrolisanja afekata, površnost, nedostatak strpljenja i istrajnosti uz površnu socijabilnost. Takođe je zapaženo osećanje krivice, izrazita anksioznost, teškoće u prilagođavanju i prevazilaženju stresova i frustracija u životu.
Uzroci alkoholizma se objašnjavaju uglavnom teorijski, vrlo malo ima empirijskih potvrda teorijskih objašnjenja. U istraživanjima je najteže utvrditi da li su određeni ispitivani činioci prethodili alkoholizmu ili su nastali u toku njegovog trajanja. Teorijska objašnjenja uzroka alkoholizma polaze od delovanja biološko- fizioloških, psiholoških i socijalno-kulturnih faktora na javljanje alkoholizma. Delovanje genetskih predispozicija, poremećaja metabolizma i funkcionisanja žlezda sa unutrašnjim lučenjem, konstitucionalnih i bioloških karakteristika na alkoholizam nije u potpunosti empirijski dokazano. Psihološke teorije zasnivaju svoja objašnjenja na utvrđivanju postojanja "alkoholičarske ličnosti", koja se odlikuje posebnim crtama ličnosti alkoholičara, kao što su: nizak prag tolerancije na frustracije, slaba samokontrola, poriv za samouništenjem i sl. Psihoanalitičke teorije sagledavaju nastanak alkoholizma kroz nesvesne konflikte u ranom detinjstvu,a biheviorizam objašnjava alkoholizam kao naučeno ponašanje i reakciju na određene psihološke i socijalne poremećaje. Kao i biološka, tako i psihološka objašnjenja, nisu dovoljno empirijski potvrđena.
Opšta sociološka objašnjenja uzroka devijantnih ponašanja koriste se i za objašnjenje uzroka alkoholizma. Polazi se od karakteristika savremenog društva: anomije, odsustva normativnog regulisanja, slabljenja društvene kontrole, jačanja individualizma i sl. Sociološka istraživanja o uzrocima navike pijenja ukazuju da se ove navike formiraju zavisno od klasnih razlika, etničkih razlika, religijske pripadnosti, pripadnosti određenoj kulturi, razlikama u društvenoj kontroli. Veliki uticaj na stvaranje alkoholničarskih navika ima porodica i vaspitanje dece u različitim društvima. Povezanost alkoholizma sa kriminalitetom i drugim devijantnim ponašanjima. O uticaju alkoholizma na kriminalitet postoje brojne studije i naučna istraživanja. U krivičnom pravu uticaj alkoholizma se razmatra u odnosu na krivicu učinioca (actiones liberae in causa). Krivični zakonik Srbije predviđa da se krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje (čl. 24 st. 1 KZ RS), kao i da se učiniocu koji je pod ovim okolnostima izvršio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ne može po tom osnovu ublažiti kazna (čl. 24 st. 2 KZ RS).
U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim što se shvatanja kriminologa razlikuju u oceni veličine i značaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponašanje. Slaganje postoji jedino u konstataciji da je uzročna veza između alkoholizma i kriminaliteta veoma složena zbog međuzavisnosti ove dve pojave. Jedno shvatanje ističe da uživanje alkohola ne mora neminovno da dovede do kriminalnog ponašanja i da jedan broj alkoholičara nikada ne dođe u sukob sa zakonom. Prema drugom shvatanju, alkoholizam je jedan od faktora kriminaliteta, ali i kriminalitet doprinosi širenju alkoholizma (Vodinelić). U literaturi se objašnjava da su za kriminalitet vezana dva oblika alkoholizma: alkoholni kriminalitet (u alkoholu treba tražiti glavni uzrok kriminaliteta) i kriminalni alkoholizam (alkoholizam se javlja kao dopunski uzrok kriminaliteta). Slično ovom objašnjenju je posmatranje uloge alkoholizma u genezi kriminaliteta u dva pravca: neposredan uticaj alkohola na vršenje zločina, kada je krivično delo izvršeno u alkoholisanom stanju, i posredni uticaj, kada hronični alkoholizam, usled trajnih psihičkih oštećenja, utiče na javljanje kriminalnog ponašanja.242 Alkoholizam se javlja kao kriminogeni faktor sa neposrednim ili posrednim dejstvom, naročito kod određenih oblika kriminaliteta. To je tzv. "alkoholičarski kriminalitet", koji obuhvata krvne delikte, nasilje u porodici, uvrede, klevete, tuče, silovanja, bludne i nedozvoljene polne radnje, rodoskrvljenja i saobraćajnu delinkvenciju. Kod ovih oblika kriminaliteta alkoholizam najčešće ispoljava neposredno dejstvo kao glavni uzrok. Uzročnu povezanost između alkoholizma i težih oblika kriminaliteta sa elementom nasilja zapazili su Di Tulio i Selig. Pinatel je ukazao na uzročnu povezanost alkoholizma sa ubistvima, razbojništvima i seksualnim deliktima, kao i na okolnosti da se kod sitnih krađa alkoholizam javlja kao doprinoseći faktor, uslov izvršenja krivičnog dela. Veći značaj pridaje se alkoholizmu kao dopunskom faktoru, koji u sadejstvu sa drugim činiocima dovodi do kriminaliteta. Za razliku od slučajeva neposrednog dejstva, gde je alkoholizam postojao pre kriminalnog ponašanja, kod posrednog delovanja kriminalno ponašanje je prêthodilo alkoholizmu. Prema tome, uticaj alkoholizma na kriminalitet mora se sagledavati kompleksno, u okviru delovanja socijalnih faktora i faktora vezanih za ličnost delinkventa.
U savremenoj literaturi sve više je radova posvećenih izučavanju alkoholizma kao kriminogenog faktora u porodici244 i poremećaja porodične strukture i porodičnih funkcija u alkoholičarskim porodicama245. Sagledavanje alkoholizma kao kriminogenog faktora u okviru tzv. "porodičnog kriminaliteta" zahteva povezivanje i analiziranje svih socijalnih i individualnih elemenata koji uslovljavaju vezu alkoholizma i kriminaliteta uopšte. Posebno je značajno što ta veza nije uvek vremenski identična, pa se kriminalno ponašanje može da pojavi kod naslednika alkoholičara. Najkriminogenije dejstvo ispoljava alkoholizam u bračno-porodičnim sukobima. Ovi sukobi u porodicama alkoholičara imaju zajedničke karakteristike i sličnu evoluciju, ali se njihov obim, oblici ispoljavanja i težina posledica međusobno razlikuje zavisno od društvenog sloja kome alkoholičar pripada i sociokulturnih osobenosti sredine u kojoj je alkoholičar odrastao (običaja, navika, verovanja i dr.). U alkoholičarskim porodicama porodična atmosfera je puna napetosti i neprijatnog iščekivanja porodičnog sukoba. Hronični alkoholičari reaguju i na najmanje povode naglim izlivima besa koji mogu da se završe ponižavanjem, potcenjivanjem, ignorisanjem, prezirom i sličnim oblicima psihičkog maltretiranja, a u težim slučajevima, fizičkim i seksualnim zlostavljanjem. Žrtve su najčešće žene i deca, koji su u stalnom strahu od fizičkog kažnjavanja, psihičkog mučenja, seksualnog iživljavanja, materijalnog lišavanja.
Sklonost alkoholičara agresivnom ponašanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam više napreduje, a poremećaj bračno-porodičnih odnosa dobija teže i složenije forme. Ovakav porodični život i postojanje hroničnog bračnog konflikta nisu u stanju da obezbede zdrav psihosocijalni razvoj deteta. Istraživanja su pokazala da je dete iz alkoholičarskog porodičnog sistema pod visokim rizikom za razvoj psihičkih i socijalnih problema (problema u učenju, ponašanju, razvoj psihijatrijskih obolenja) i pojavu kriminalnog ponašanja. Deca alkoholičara koja ispoljavaju probleme u ponašanju su iz porodica koje u potpunosti odgovaraju stereotipu alkoholičarskog porodičnog sistema i imaju alkoholičarsku disfunkcionalnu strukturu. U takvim porodicama postoji svakodnevno opijanje, fizičko i psihičko maltretiranje članova porodice. Rizik za razvoj psihosocijalnih problema podjednak je za mušku i žensku decu iz alkoholičarskih porodica, ali su po intenzitetu nešto jače zastupljeni kod dečaka nego kod devojčica. 3.2. Narkomanija (zavisnost od droge)
Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti (toksikomanije) spada narkomanija, zloupotreba droga ili zavisnost od droge. Postoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste različita prirodna sredstva (biljke: mak, hašiš, koka, različite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloženje, mišljenje i ponašanje. Upotreba ovih sredstava bila je ograničena na određene slučajeve (za lečenje, smirivanje bolova, suzbijanje gladi, otklanjanje umora) ili prilike (magijsko-religijski obredi) uz kontrolu zajednice.Tačno se znalo ko sme da uzima drogu u koje vreme i sa kojim ciljem. Sa razvojem društva dolazi do znatnog povećanja broja uživalaca droge, a u pojedinim zemljama do njene masovne upotrebe i zloupotrebe. Prema određenim podacima o sagledivom obimu zastupljenosti upotrebe droga 1950. godina se uzima kao godina "ekspolozije" upotrebe droga u SAD (te godine je u Njujorku bilo 100.000 evidentiranih narkomana), 1960. godina je godina ogromnog povećanja obima narkomanije u najrazvijenijim zemljama Evrope a 1970. godina označava eskpanziju upotrebe droga u bivšoj Jugoslaviji. Ekspanzija upotrebe droga sedamdesetih godina 20. veka odlikuje se masovnim uzimanjem droge od strane mladih ljudi, širenjem upotrebe sve jačih vrsta droge i pojavom sintetičkih droga koje proizvodi farmaceutska industrija.
Zbog naglog širenja zloupotrebe droga, ova pojava se označava kao devijantnost i socijalni problem i počinje da privlači pažnju društva i naučnika. Na društvenom planu, pre svega kroz krivično zaknodavstvo, uvode se određene zabrane i formulišu krivična dela kojima se sankcioniše nedozvoljena proizvodnja, prerada i trgovina (kupovina i prodaja) opojnih droga. Povezanost trgovine opojnim drogama sa organizovanim kriminalitetom zahtevala je takođe određene intervencije međunarodnih organizacija i donošenje propisa na međunarodnom planu. O ovoj socijalno patološkoj pojavi objavljen je u svetu i kod nas veliki broj studija i istraživačkih radova.
O nazivu pojave uzimanja droga, terminu koji se najčešće koristi za označavanje uzimanja droga - narkomaniji, o pojmu narkomanije postoje različita mišljenja u literaturi i nema jedinstvenih i opšte prihvaćenih određenja. Preovlađuju medicinske i psihijatrijske definicije, ali se najčešće navode definicije Svetske zdravstvene organizacije - Komiteta eksperata za droge. Prema ovoj definiciji, narkomanija (drug addicion) je stanje periodične ili hronične intoksikacije štetno kako za pojedinca, tako i za društvo, do koga dolazi ponovljenim uzimanjem neke prirodne ili sintetičke droge. Druga definicija nastala je šezdesetih godina i umesto termina adikcije (toksikomanije, narokomanije) koristi termin "zavisnost od droge". Zavisnost od droge je stanje psihičke ili fizičke zavisnosti ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje nastaje kod osobe koja periodično ili stalno uzima drogu. Ovom definicijom je naglašeno da svaka droga ima svoj poseban tip zavisnosti, da se opšta psihička zavisnost razvija kod svih oblika uzimanja droga, a kod nekih vrsta droga i fizička zavisnost.
Psihička zavisnost od droge zavisi od strukture ličnosti i označava želju i potrebu nekih ljudi za takvim efektima droge koji otklanjaju emocionalnu nelagodnost, smanjuju psihičku napetost i donose zadovoljstvo. Fizička zavisnost (prava, klasična adikcija) sastoji se u adaptaciji organizma na drogu (metabolička zavisnost). Naglo prekidanje upotrebe droge dovodi do fizioloških poremećaja i pojave apstinencijalnog sindroma praćenog različitim somato-vegetativnim i psihičkim poremećajima (grčevi, nesanica, povišena temperatura, mučnina, strah i sl.).
Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca koja unesena u organizam može da modifikuje jednu ili više funkcija. Droge mogu da budu prirodnog i sintetičkog porekla, njihova upotreba može da bude društveno tolerisana (alkohol, duvan, neki začini i sl.) ili regulisana određenim međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima. Lista opojnih droga ili psihotropnih supstanci, koje imaju psihoaktivne efekte, utvrđena je međunarodnim konvencijama na predlog Svetske zdravstvene organizacije. Klasifikacija droga vrši se po različitim kriterijumima: vrsti toksičnosti (droge visokog i manjeg stepena toksičnosti), vrsti zavisnosti (droge koje izazivaju samo psihičku ili i psihičku i fizičku zavisnost), prema poreklu (prirodnog porekla i sintetičke droge) i prema uticaju na ponašanje čoveka (narkotici, depresanti, stimulansi, halucinogene droge, droge koje se dobijaju iz kanabisa (konoplje) i koke.
Među evidentiranim narkomanima najviše je mladih osoba. U godišnjem izveštaju za 1996. Evropska Unija u Briselu objavila je da u petnaest zemalja članica Unije čak svaka peta osoba između 18 i 35 godina ima iskustvo sa marihuanom i da oko milion građana uzima veoma opasan heroin. Istraživanja socijalnih i psiholoških karakteristika narkomana (Korać, 1980, Bukelić, 1981, Fridman, Despotović, 1985 i dr.) pokazala su da su većina narkomana muškarci uzrasta između 18 i 23 godine, da pripadaju grupi srednjoškolske i studentske omladine, da potiču iz porodica srednjih društvenih slojeva, nešto višeg materijalnog statusa, da je većina počela da upotrebljava drogu između 16 i 18 godina i to najčešće opijate, kanabis i halucinogenike. U pogledu psiholoških karakterisika (Berger) konstatovano je da većina narkomana ima prosečnu inteligenciju, da su prosečnog, čak niskog, stvaralačkog potencijala, emocionalno ravnodušni i sa jako izraženom krizom identiteta.
Narkomanija ili zavisnost od droge nije inkriminisana kao krivično delo, ali je tesno povezana sa kriminalitetom. U Krivičnom zakoniku Srbije u okviru Glave XXIII “Krivična dela protiv zdravlja ljudi” inkriminisana je neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (čl. 246) i omogućavanje uživanja opojnih droga (čl. 247).
Veza između narkomanije i kriminaliteta može da bude posredna i neposredna. Posredna uslovljenost ogleda se u tome što veliki broj narkomana potiče iz tzv. kriminalnih sredina i što su bili skloni kriminalnom ponašanju i pre nego što su postali zavisni od droge. Neposredna veza se ogleda u postojanju takvih krivičnih dela koja su povezana sa ilegalnom proizvodnjom, posedovanjem, krijumčarenjem i prodajom droge i krivičnih dela koja vrše narkomani pod uticajem droge ili da bi do drogu nabavili.
U literaturi se ističe da droga sama po sebi ne izaziva kriminalno ponašanje, već samo oslobađa ono što već postoji u psihičkom sklopu ličnosti i što bi se ispoljilo i pod dejstvom nekog drugog faktora. Farmakološki efekti droga nisu direktan izvor kriminalnog ponašanja, već su to, pored osobina ličnosti, društvene okolnosti uzimanja droga - nabavka novca za kupovinu droge ili dolaženje do droge na ilegalan način, kao i pripadnost subkulturi narkomana koja nameće i kriminalno ponašanje. Pod delovanjem halucinogenih droga može da dođe do gubitka kontrole, moći rasuđivanja i razvijanja paranoidnih stanja, što dovodi do nasilničkog ponašanja i pokušaja ubistva osoba koje se doživljavaju kao mogući neprijatelji, ali samo ako postoji prethodna predisponiranost ličnosti (Louria). To znači da su se osobe koje pod uticajem droge izvrše krivično delo i pre uzimanja droge agresivno ponašale. Marihuana takođe može kod izvesnih narkomana da podstakne kriminalno ponašanje zbog toga što postepeno degradira ličnost. Visoke doze hašiša mogu da podstaknu na izvršenje krvnog delikta (Chopras). Najveći kriminogeni značaj imaju psihostimulativna sredstva amfetamin i kokain, koja uzimaju mnoge psihopatske osobe kako bi podigle energiju i povećale samopozdanje. Poznato je da članovi nekih bandi maloletnika ("Skin Heads", "Hells Angels", "Rockers") uzimaju amfetamin pre preduzimanja kriminalnih akcija.
Povezanost narkomanije i kriminaliteta najčešće se ispoljava na taj način što narkomani vrše krivična dela da bi došli do droge. To je tzv. iznuđeni oblik kriminalnog ponašanja koji stoji direktno u funkciji nabavka droge.249 Za narkomansku subkulturu veoma su značajni preprodavci droge ili tzv."pušeri" (pusher). Među njima se razlikuju najmanje četiri kategorije: importeri, koji unose drogu iz inostranstva a sami je retko uzimaju; profesionalni prodavci droge na veliko, koji takođe retko postaju narkomani; preprodavci droge na "sitno" ili "dileri"(dealer), koji se, sem preprodaje droge, bave i drugim kriminalnim aktivnostima i često uzimaju drogu; preprodavci droge koji preprodajom zarađuju da sebi nabave drogu.250 Prema tome, najčešći oblici kriminalnog ponašanja narkomana vezani su sa nabavkom droge i kontaktima sa preprodavcima, koji se, da bi naplatili drogu, agresivno i nasilnički ponašaju. Da bi došli do novca za nabavku droge ili do droge, narkomani vrše teške krađe, krađe, falsifikovanje recepata, preprodaju droge i sl. Sem toga, otuđenje stvari, sopstvenih i porodičnih, jedno je od devijantnih ponašanja koje prethodi kriminalnom ponašanju. Kriminalnom ponašanju prethodi skitničenje, prosjačenje i prostitucija. Ipak, iako je poslednjih godina u svetu objavljen veliki broj istraživačkih studija o povezanosti narkomanije i kriminaliteta, većina istraživanja nije dala odgovor na osnovno pitanje povezanosti zloupotrebe droga i kriminaliteta - da li zloupotreba droga prethodi kriminalnom ponašanju ili kriminalitet prethodi zloupotrebi droga. 3.3 Prostitucija i kriminalitet
Prostitucija, kao jedan od najstarijih oblika devijantnog ponašanja, pratila je razvoj svih naroda u različitom obimu i oblicima zavisno od ekonomskih i društvenih uslova i okolnosti. Prvi podaci ukazuju na postojanje hramske prostitucije još 1.500 godina p.n.e. u Vavilonu u sklopu kulta božice Melite - boginje plodnosti. Solon u Grčkoj organizovao je javne kuće tzv. "dikterione", a u Rimu su postojale tri klase prostitutki, od najnižih bludnica do otmenih, dostupnih samo najimućnijim slojevima.
Postoji veliki broj različitih definicija prostitucije, ali se u svim tim definicijama mogu uočiti izvesni zajednički osnovni elementi. Prostitucija se definiše kao vršenje nedopuštenih seksualnih odnosa lica ženskog pola na komercijalnoj osnovi, na osnovu prodavanja svoga tela i slučajnog, uzgrednog susreta sa licima sa kojima stupaju u te odnose i koje karakteriše osećaj ravnodušnosti (Milutinović). Ovako je definisana "ženska" prostitucija. Međutim, kako je prostitucija pružanje seksualnih usluga drugim osobama, koje mogu da budu istog ili različitog pola, prostitucija može da bude heteroseksualna - prostitucija žena sa muškarcima ili muškaraca sa ženama i ženska homoseksualna ili muška homoseksualna prostitucija. Ženskoj heretoseksualnoj prostituciji posvećivano je mnogo više pažnje, jer je ona u toku vekovnog postojanja postala organizovana i relativno više društveno stigmatizirana. Značajan elemenat u definisanju prostitucije je plaćanje za seksualne usluge novcem ili drugim vrednostima da bi se postigla materijalna korist. Na taj način seksualni odnos postaje običan ugovorni, robno-novčani odnos, u kome jedan partner "prodaje" seksualne usluge drugom koji u tome nalazi seksualno zadovoljstvo. Ovakva komercijalizacija seksualnog odnosa zasniva se na vlasništvu i "razmeni" ženske seksualnosti, koji su bitni elementi celokupnog sistema polnih odnosa u društvu u kome dominira muškarac (Schur).251 Iz definicije prostitucije proizilazi da je jedna od osnovnih karakteristika prostitucije seksualni promiskuitet, jer se seksualni odnosi obavljaju sa većim brojem različitih partnera, najčešće bez mogućnosti izbora i bez bilo kakve lične naklonosti. U literaturi se naglašava da "promiskuitetna prodaja" za svaki čin seksualnog odnosa, javno postojanje razmene i utvrđivanje cene za seksualni čin, razlikuju prostituciju od drugih oblika seksualnih ponašanja - na primer, bračne ili vanbračne veze koje znače razmenu seksualnih usluga za bračnu sigurnost ili dobijanje vrednih poklona.
O obimu prostitucije ne postoje pouzdani statistički podaci i nemoguće je pratiti raširenost ove pojave u pojedinim zemljama. Razlozi za nemogućnost tačnog sagledavanja obima ovog devijantnog ponašanja su, pored ostalog, u tajnosti i anonimnosti svih učesnika u prostituciji (prostitutki, makroa, mušterija, podvodača, organizatora), postojanju izvesnog stepena tolerantnosti društva i ćutanja o ovoj pojavi, različitom tretiranju u zakonodavstvima (krivičnopravna ili prekršajna inkriminisanost) i nedovoljnom empirijskom istraživanju. Postoje različite procene o broju prostitutki u pojedinim zemljama na osnovu broja registrovanih prostitutki, odnosno osoba koje su zbog prostitucije kažnjene ili evidentirane u zdravstvenim ustanovama ili službama socijalne zaštite. Prema podacima Podkomisije Komiteta za socijalna pitanja UN u Evropi u svakoj zemlji u proseku postoji 50.000-85.000 prostitutki. Smatra se da su stvarne razmere prostitucije i do pedeset puta veće nego što to pokazuju zvanični podaci. Bez obzira što je stvarni obim prostitucije nepoznat, ona se sve više širi i postaje "zanat kojim se bave osobe muškog i ženskog pola. U prvoj celovitoj sociološkoj studiji objavljenoj kod nas, navedeno je da u Srbiji podaci o rasprostranjenosti prostitucije pokazuju tendenciju porasta prekršajnog ponašanja u vezi sa prostitucijom u periodu od 1978 do 1984. godine. U ovom vremenskom periodu najveći broj žena prekršajno kažnjenih za prostituciju bio je 1983. godine - 103, a najmanje je kažnjeno 1978. - 62 žene. Najveći broj prostitutki - oko 60%- evidentiran je i kažnjen u Beogradu.252 Na osnovu nekoliko istraživanja sociodemografskih karakteristika prostitutki, koja se odnose na one prostitutke koje su bile prekršajno kažnjavane u 12 najvećih gradova bivše SFRJ (Marković, Babić, Bavcon), utvrđeno je većinu prostitutki čine mlade žene - između 18 i 30 godina, da je više od polovine prostitutki rođeno na selu, da su iz sela ili manjih urbanih sredina došle u velike gradove, da često menjaju mesto boravka, da vode poreklo iz siromašnijih društvenih slojeva, da je više od trećine prostitutki bez zanimanja, da nisu zaposlene, da imaju završenu osnovnu školu ili su započele obrazovanje u srednjoj školi. Ovi podaci se odnose samo na jedan deo aktivne prostitucije, na prostitutke koje su bile kažnjavane, a to su uglavnom one koje se bave uličnom prostitucijom. Poslednjih godina zapaženo je povećanje obima prostitucije među decom i devojčicama od 15 do 18 godina. Prema podacima koje je objavio UNICEF više od dva miliona dece su žrtve seksualnog iskorišćavanja. U Tajlandu u javnim kućama prostituišu se devojčice od 13 do 15 godina. U Japanu su devojčice između 12 i 15 godina obuhvaćene organizovanom prostitucijom preko telefonskih klubova u kojima stupaju u telefonski kontakt sa odraslim "mušterijama" ugovarajući susret u specijalizovanim "hotelima za ljubav" i određujući unapred cenu za određenu "uslugu".253 Prema podacima iz studije UNICEEF-a u glavnom gradu Mongolije Ulan Bator ženska deca od dvanaest godina prostituišu se za trinaest američkih dolara dnevno, u toaletima vagona duž glavne železničke pruge, koja se proteže od južne granice sa Kinom do severne granice sa Rusijom. U Berlinu, koji je poslednjih godina postao centar muške prostitucije, prostituišu se za vrlo nisku cenu petnaestogodišnji dečaci iz Poljske i Rumunije.
Oblici prostitucije su različiti i zavise od tradicije, kulture, drugih društvenih okolnosti i promena u društvenim odnosima. Glavni istorijski tipovi prostitucije (Milutinović) su: religiozna (odnosi se na žene koje određeno vreme ili doživotno vrše "službu" pri nekom hramu kao "svete bludnice"), ritualna (povezana sa religioznim shvatanjima i sastoji se u vršenju prvih seksualnih odnosa udatih žena u obliku javnog rituala), kompenzaciona (kao kompenzacija za nedostatak seksualne nežnosti u braku), supstituciona (vršenje seksualnih odnosa sa prostitutkama umesto sa svojim ženama), profesionalna kao savremeni oblik prostitucije. Neki autori (Špadijer-Džinić) razlikuju neorganizovanu i organizovanu prostituciju. Neorganizovana prostitucija ili ulična prostitucija karakteriše se nepostojanjem posrednika između prostitutke i mušterije, nepovezanošću između prostitutki i bavljenjem prostitucijom u slobodno vreme. mesto prostituisanja je ulica, park, napuštene kuće, dok nešto bogatije prostitutke imaju sopstveni stan i automobil. Organizovana prostitucija se odvija u javnim kućama, posredničkim kućama, poslovnim organizacijama, koje se javno bave nekom drugom legalnom delatnošću a tajno organizuju prostituciju (modne kuće, kuće za lepotu, poslovnu pratnju i sl.). Žene u javnoj kući su podčinjene, ekspoloatisane a njihovo ponašanje se strogo kontroliše. Vlasnici javnih kuća i posrednici - makroi, koji se predstavljaju prostitutkama kao njihovi "zaštitnici", uzimaju za sebe najveći deo ili sav novac koji prostitutka zaradi.
Pored ovih oblika prostitucije zapaženo je i niz drugih, kao što su: "motorizovana prostitucija", "kolgerlska prostitucija" ("devojke na poziv"), "hotelska prostitucija", " seks-turizam" (oblik zabave za muškarce koji putuju, organizovanje "poslovnih sastanaka sa pratnjom", međunarodne turističke agencije koje reklamiraju "ture za odrasle" nudeći veoma mlade žene i devojčice sa Tajlanda i Filipina), seksualna trgovina ženama (muškarci u bogatim zemljama kupuju žene, najčešće iz Azije i Latinske Amerike, naručujući ih dopisnim putem, putem časopisa ili čak kompjuterske pošte). Poseban oblik prostitucije je "vojna prostitucija" u ratnim uslovima ili uslovima konflikta, kada se organizuju specijalni bordeli za vojnike popunjeni najsiromašnijim ženama ili zarobljenicama sa osvojenih teritorija. Postoje podaci da je u petnaestogodišnjem ratu u Jugoistočnoj Aziji oko 200.000 žena bilo prisiljeno na prostituciju i seksualno ropstvo. Od 1930-1945. na svim okupiranim teritorijama (Burma, Indokina, Tajland, Koreja, Filipini, Indonezija) žene su "služile" u vojnim bordelima.
Zavisno od oblika prostitucije vrše se različite klasifikacije prostitutki. Najopštija klasifikacija je prema načinu vršenja prostitucije na: ulične (nezavisne i organizovane), motorizovane (sa sopstvenim stanom i automobilom), prostitutke u javnim kućama, prostitutke na poziv i one koje rade za poslovne i privredne organizacije. Prostitutke se razlikuju prema društvenom statusu koji zauzimaju u grupi prostitutki, koji zavisi ne samo od oblika prostitucije, već od visine zarade, mesta pronalaženja mušterija, društvenog položaja mušterija, broja klijenata i sl.
U feminističkoj literaturi svi oblici prostitucije se posmatraju kao vrsta seksualne ekspoloatacije žena. Ističe se da se prostitucijom, kada žensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju, narušavaju ženski telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao osnovna ljudska prava, a istovremeno se ispoljava moć novca i prisile. Žene u pro- stituciji su najčešće žene na najnižoj društvenoj lestvici, najsiromašnije, bez osnovnih sredstava za život. Prema ženama koje su prinuđene da se bave prostitucijom društvo vrši diskriminaciju a u isto vreme ih "proizvodi" i ekspoloatiše.
O uzrocima prostitucije postoje različita shvatanja, ali se ona uglavnom svode na razmatranje faktora, koji deluju da se neka osoba odluči na bavljenje prostitucijom. Različita stanovišta o uzročnosti prostitucije mogu se podeliti na tri grupe: psihološka, koja objašnjavaju prostituciju strukturom ličnosti, psihopatološka, koja uzroke nalaze u mentalnim poremećajima prostitutki i sociološka objašnjenja, koja polaze od društvenih uzroka prostitucije. Posmatrano sa stanovišta društvene devijantnosti, uzroci prostitucije se sagledavaju u pokušajima društva da ograniči i kontroliše seksualni nagon, da održi instituciju braka (koji ne može da zadovolji sve ljudske potrebe i osećanja u vezi sa seksualnim nagonom), u postojanju društvene nejednakosti žena i muškaraca (subordiniranost žene i svođenje žene na njene biološko-reproduktivne funkcije), duplih standarda seksualne moralnosti za muškarce i žene (osuđuje se promiskuitetno ponašanje žene a ne muškarca) i sl. Razlozi za donošenje odluke o bavljenju prostitucijom su takođe mnogobrojni, ali, za razliku od odluke o bavljenju nekom drugom profesijom, koja predstavlja najčešće slobodan izbor, odluka o bavljenju prostitucijom je kod većine žena iznuđena zbog niskog životnog standarda i zarade. Ženama je veoma teško da u okviru svojih zanimanja dovoljno zarade jer nemaju mnogo ekonomskih prilika, pa je ekonomska deprivacija glavni razlog bavljenja prostitucijom kod većine žena.
Rasprostranjenost prostitucije žena, mladih devojaka i dece u savremenim ekonosmki nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju objašnjava se izuzertno nepovoljnom društveno-ekonomskom situacijom, koja prisiljava veliki broj žena da prihvati prostituciju, odnosno roditelje da prodaju decu koju će drugi uključiti u prostituciju.255 Na osnovu empirijskih istraživanja kao ostali faktori, koji dovode do pojedinačnog bavljenja prostitucijom, navode se: izolovanost u urbanom društvu, otuđenost od roditelja, negativno društveno etiketiranje, nemoralna okolina koja navodi na prostituciju, seksualna zloupotreba u detinjstvu ili ranoj mladosti (silovanje, incest) i sl. U psihološkom pogledu isticano je da su prostitutke mentalno nestabilne, lenje, manje inteligentne, da imaju kompleks inferiornosti, želju za lutanjem, čak psihopatsku strukturu (Lemert, 1951, Mancini, 1979).
Prostitucija je višestruko povezana sa kriminalitetom i drugim oblicima devijantnog ponašanja. Jedan od oblika te povezanosti ispoljava se u tome što se prostitucija kao socijalno patološka pojava pojavljuje u kriminalnim sredinama. Bavljenje prostitucijom inkriminisano je kao krivično delo ili kao prekršaj. U Srbiji je bavljenje prostitucijom prekršaj protiv javnog reda i mira, a posredovanje u vršenju prostitucije je predviđeno kao posebno krivično delo (čl. 184 KZ RS). Prostitucija je povezana takođe sa vršenjem imovinskih delikata, posebno krađa, kada se prostitutke javljaju kao izvršiteljke. Sem toga, prostitutke mogu da učestvuju u prikrivanju kriminalaca, sakrivanju ukradenih stvari ili preprodaji. Istraživanja pokazuju da se veliki broj prostitutki pojavljuje kao žrtva krvnih i seksualnih delikata - ubistava, teških telesnih povreda, silovanja. Najopasniji vid povezivanja prostitucije i kriminaliteta je kroz organizovani kriminalitet ili preko kriminalnih organizacija, kada se kao "zaštitnici" prostitutki javljaju članovi kriminalnih bandi, a javne kuće predstavljaju jedan od punktova organizovanog kriminaliteta. Među prostitutkama ima alkoholičarki i narkomanki, koje to postaju pod uticajem podvodača, sredine u kojoj rade i "mušterija". Prostitucija se povezuje i sa kockanjem, kada se na jednom mestu, u kockarnicama i privatnim stanovima, sem kockanja pružaju i usluge prostitutki.
Društvena reakcija na prostituciju u savremenim društvima sastoji se u neodobravanju i osudi komercijalizovane prostitucije, naročito prisilne prostitucije žena, devojaka i dece. Pravno regulisanje prostitucije je različito u pojedinim zemljama - postoji sistem reglementacije, koji legalizuje prostituciju propisivanjem posebnih pravila nadzora i obaveza prostitutki da budu pod zdravstvenom kontrolom256 i sistem prohibicije, koji zabranjuje i kažnjava odavanje prostituciji kao krivično delo ili kao prekršaj.
Pristalice sistema abolicije kritikuju sistem reglementacije i prohibicije, smatrajući da treba ukinuti svaku zakonsku regulaciju prostitucije. U feminističkoj literaturi ističe se kao najpravilnije rešenje dekriminalizacija prostitucije, ukidanje svih zakonskih propisa o prostituciji, sem onih koji se odnose na podvodače i trgovce ljudima. U Rezoluciji o prevenciji eksploatacije žena i devojaka, koja je doneta 1975. na Svetskoj konferenciji međunarodne godine žena, zahteva se od vlada da usvoje mere za otklanjanje i sprečavanje regrutovanja žena i mladih devojaka za prostituciju, ukidanje prostitucije, prestanak prisilne prostitucije i trgovine ženama i usvajanje mera za poboljšanje i rehabilitaciju prostitutki. Ovi stavovi i zahtevi potvrđeni su i na Svetskoj konferenciji Dekade UN 1980. U svetu postoji "pokret prostitutki" za odbranu i zaštitu žena koje se bave prostitucijom. Ciljevi pokreta, koji teži da postane legalna međunarodna organizacija, su: informisanje javnosti o problemima prostitucije, upoznavanje prostitutki sa njihovim dužnostima, borba protiv samovolje i represije državnih organa, pomoć ženama u procesu rehabilitacije i priznavanje profesije prostitutki. 3.4. Kockanje i kriminalitet
Kockanje je jedna od najstarijih i veoma raširenih ljudskih aktivnosti, koja se sastoji u igri za novac ili druge vrednosti na osnovu određenih pravila u formi klađenja u želji da se nešto dobije ni za šta ili mnogo za malo (Milutinović, 1979). Osnovni elementi kockanja i drugih hazardnih igara su sreća i neizvesnost. Učesnici u kockanju dobrovoljno gube ili dobijaju novac ili druge stvari od vrednosti zavisno od nekog budućeg i neizvesnog događaja, slučajnosti, verovatnoće i sreće. Kockanje se posmatra kao igra, ali i kao devijantno ponašanje. Kockanje shvaćeno kao igra na sreću ili veština ima za cilj zabavu i razonodu, razvijanje stvaralačkih potencijala i zadovoljenje socijalnih i psiholoških potreba. U mnogim zemljama se organizuje i realizuje veliki broj različitih kockarskih igara na sreću i klađenja, kao što su lutrija, tombola, sportska prognoza, klađenja na trkama, igranje na kockarskim mašinama i sl. To su legalizovani oblici kockanja za koje se smatra da nisu društveno devijantni. Ekonomska dobit, koja postoji kod ovih igara na sreću, nije zanemarljiva za pojedinca i državu, ali se u ovim slučajevima poštuju određena pravila igre i postoji kontrola od strane države.
U igrama na sreću učestvuje veći broj fizičkih lica, ali se svim učesnicima pruža mogućnost sticanja dobitka (novac, stvari, usluge), s tim što ishod igre ne zavisi od znanja i umešnosti, već od slučaja ili nekog neizvesnog događaja. Kada prestane da bude igra za zabavu i razonodu, izbegne državnoj i društvenoj kontroli i postane organizovana, profesionalna aktivnost, stalni obrazac ponašanja, navika i strast, kockanje postaje društvena devijacija i devijantno ponašanje. Za razliku od drugih oblika devijantnosti, koji su vezani za određenu strast nosioca (uživanje alkohola i droga) ili predstavljaju redovno zanimanje (prostitucija), kockanje je istovremeno i zanimanje i strast.
Kockanje, kao društvena devijacija i devijantno ponašanje, veoma je malo proučavano u kriminološkoj literaturi. Dok se na zakonodavnom planu, u naučnoj i stručnoj javnosti vodi stalna polemika o obliku društvene reakcije na kockanje (legalizacija ili zabrana), ne postoje sistematske kriminološke studije niti opsežnija istražvanja o kockanju. Kao društvena devijacija kockanje obuhvata sve oblike organizovanog i komercijalizovanog kockanja, koje kontrolišu ljudi i organizacije koje se isključivo bave kockanjem i nalaze se pod kontrolom organizovanog kriminaliteta, kao i različite forme profesionalizovanog kockanja manjih grupa ili pojedinaca (Špadijer-Džinić). U postojećoj literaturi navode se izvesne procene o rasprostranjenosti kockanja, po kojima je rasprostranjenost kockanja ogromna jer u kockanju, bilo da je ono legalizovano ili zabranjeno, učestvuju milioni ljudi različitih uzrasta i zanimanja. Satistički podaci o obimu pravno zabranjenog kockanja (krivičnih dela ili prekršaja) daju samo približnu sliku rasprostanjenosti ove pojave. Iako naučnih procena o tome nema, stvarni obim pravno zabranjenog kockanja mnogo je veći. U savremenim društvima, u urbanim i ruralnim sredinama, kockanje postoji u svim društvenim sredinama i društvenim slojevima. Smatra se da su neorganizovani oblici (igranje karata po kućama ili klubovima, rulet, klađenje) i organizovani oblici kockanja (organizovane kockarnice, "kockarski sindikati" lokalnog ili međunarodnog karaktera) razvijeniji u velikim gradovima najviše zbog složenosti i anonimnosti gradskog života. U velikim gradovima, pogotovo turističkim mestima, postoje organizovane kockarnice, ali i niz oblika neorganizovanog kockanja za koje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi i koji se odvijaju na ulicama, pijacama, parkovima, vozovima, vašarima. Sem toga, kockanje u privatnim stanovima, hotelima, privatnim kafanama od neorganizovanog i neprofesionalnog, vremenom se sve više profesionalizuje. Stanovi i prostorije u hotelima pretvaraju se u tajne kockarnice u kojima učesnici ulažu velike sume novca. Prostorije se stavljaju na raspolaganje kockarskoj grupi za određenu sumu novca ili za određeni procenat, organizuje se ishrana, stalno stražaranje da ne bi došlo do otkrivanja, posebne "sobe za odmor" i "devojke za zabavu".258 Sa pojavom Interneta kockanje je dobilo globalne razmere, postalo je isuviše lako i jednostavno. “Online kazina” su se naglo pojavila bez ikakve zakonske regulative, pri čemu nema nikakve pravne sigurnosti onih koji kockaju niti postoji verovatnoća da će nešto dobiti na ovaj način.
Negativne posledice kockanja su mnogobrojne: zanemaruje se lična, porodična i društvena odgovornost, dolazi do društvene i lične degradacije pojedinca - kockara, troše se ogromne sume novca, čime se smanjuje porodični budžet i dovodi u pitanje ekonomska sigurnost porodice. Najteža posledica kockanja je povezanost sa kriminalitetom. Povezanost kockanja kao devijantnog ponašanja sa kriminalitetom je višestruka. U krivičnim zakonodavstvima većine zemalja u svetu kockanje u vidu zanata i profesionalne aktivnosti predviđeno je kao krivično delo. Krivični zakonik Srbije predviđa kao krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl.352), dok je u Zakonu o igrama na sreću259 predviđeno niz prekršaja u vezi sa organizovanjem igara na sreću.
Za učestvovanje u kockanju potrebna su velika novčana sredstva i većina kockara nije u mogućnosti da do njih dođe legalnim putem. Da bi došli do novčanih sredstava kockari vrše različita krivična dela, koja najčešće pripadaju imovinskom kriminalitetu - krađe, utaje, pljačke, prevare, iznude, ucene, pronevere, falsifikate i sl., ali u međusobnim obračunavanjima i krvne delikte. Kockanje je povezano sa prevarama i obmanama jer se prilikom kockanja koriste lažne ili obeležene karte, pronose se pogrešne informacije prilikom klađenja i sl. Među kockarima, koji predstavljaju poseban tip profesionalnih kriminalaca, razlikuju se "kockari varalice". U okviru delatnosti organizovanog kriminaliteta mogu da budu formirane ilegalne kockarske organizacije - kockarski sindikati, koji, pored držanja tajnih kockarnica, imaju kontrolu nad kladionicama, kockarskim mašinama, sportskom prognozom i takmičenjima.
Kockanje je povezano i sa drugim devijantnim ponašanjima naročito sa alkoholizmom, prostitucijom i besposličenjem. Negativno delovanje kockanja pojačava se delovanjem navedenih devojantnih ponašanja ili se uz ove oblike devijantnog ponašanja javlja kockanje kao sredstvo sticanja novca. Zapaženo je da se kockanje naročito pojavljuje u nekim posebnim uslovima života. Kada se velike grupe ljudi odvajaju od spoljašnjeg sveta za duži vremenski period, kockanje može da postane deo svakodnevnog života pacijenata bolnica, vojnika u kasarnama, posade brodova, internatima, vaspitno-popravnim domovima i sl. U zatvorskoj sredini, u kojoj postoje ograničene sume novca ili stvari od vrednosti kod zatvorenika, kockanje je uslovilo stvaranje "zelenaštva" - davanje novca na zajam uz visoke kamate. Zatvorenici "zelenaši", koji eksploatišu zatvorenike, imaju podršku kockara, kojima pomažu da vrate kockarske dugove. na taj način se jedan oblik devijantnog ponašanja povezuje sa drugim, a mnoga nasilnička ponašanja u zatvoru povezana su sa međusobnim razračunavanjem kockara.
Ličnost kockara je veoma složena. Osnovne karakteristike ličnosti kockara su nestabilnost i povodljivost. Slično alkoholičaru, kockar postaje rob kockanja, bez mogućnosti da se kockanja oslobodi. Dobitak stimuliše kockare da nastave igru, pohlepa ih tera da stalno rizikuju, nada ih nagoni da započnu igru i istraju uprkos gubitka. Da bi mogli da igraju, kockari zapostavljaju obaveze prema porodici, društvenoj sredini i orijentišu se na krug saigrača. Na taj način kockarski svet postaje zatvoren društveni krug, stvara se kockarska subkultura u kojoj su sve vrednosti i norme ponašanja određene kockanjem. 3.5. Skitnja, besposličenje i prosjačenje
Skitnja, besposličenje i prosjačenje su postojali u starom i srednjem veku i zadržali se u savremenom društvu. Ovi oblici devijantnog ponašanja određuju se pravno i sociološki. Pravno određenje se odnosi na zakonske propise o skitnicama i prosjacima, a sociološko, obuhvaćeno pojmom vagabundaža, odnosi se na socijalne karakteristike ovih pojava. Vagabundaža je socijalni problem sa različitim socijalnim poreklom. Neki oblici vagabundaže su posledica tradicije i duboko ukorenjene navike nekih socijalnih i etničkih grupa, drugi su posledica kriznih društvenih stanja, treći nastaju usled migracionih strujanja, a ima i takvih koji su posledica ratova i elementarnih nepogoda. Skitnja je način života bez prebivališta. Skitnice karakteriše lutanje i stalna promena mesta boravka. Međutim, ima skitnica koje su stalno nastanjene i ne menjaju mesto boravka, pa bitno svojstvo skitnje nije lutanje, već njihov način života. Skitnice su lica izolovana iz društvenog života, nalaze se na njegovim marginama, ne učestvuju u redovnim društvenim aktivnostima, žive "od danas do sutra", nisu u stanju da se integrišu u društvenu zajednicu. Oni pripadaju izdvojenim društvenim grupama bez odgovornosti, bez društveno priznatog statusa i zaštite, nalaze se u stanju samoizolacije u političkom, ekonomskom, kulturnom i socijalnom smislu i ne prihvataju moralne i pravne norme. Društvenom i kulturnom ambijentu u kome žive pripađu samo po jeziku i rođenju. Skitnja se deli na elementarnu (posledica prirodnih nepogoda: poplave, gladi, suše, epidemija ili ratova) i strukturalnu (posledica nezaposlenosti, ekonomskih kriza, migracija i sl.). Elementarna skitnja može preći u strukturalnu ukoliko se posledice elementarne skitnje ne otklone. U psihološkom smislu smatra se da su skitnice asocijalne, društveno neprilagođene osobe, koje nemaju volje i unutrašnje čvrstine da nađu sigurne izvore egzistencije, već prihvataju svoj način života kao jedinu mogućnost potpuno pomireni sa sudbinom.
Skitnja je često praćena prosjačenjem, a prosjaci se često regrutuju iz reda skitnica. Prosjačenje261 se definiše kao povremeno ili stalno u vidu zanimanja traženje milostinje navođenjem svojih fizičkih problema ili socijalnog statusa kao razloga za razumevanje. Prosjačenjem se bave lica koja podešavanjem svog izgleda odaju sliku siromaštva, nemaštine i bede. Najčešće se prosjačenje vrši na javnim mestima, tamo gde se okuplja veći broj ljudi, kao na primer ispred železničkih i autobuskih stanica, na trotoarima ulica u centru, parkovima, pešačkim prelazima i sl. Prosjaci su lica koja stalno traže novac ili druge vrednosti, bez pružanja protivusluge. "Uspeh" u prosjačenju zavisi od niza okolnosti, na primer od vremena i mesta za prošnju, broja prolaznika, načina prošnje i moljakanja, kao i drugih okolnosti koje se identifikuju sa "srećom". Prosjačenje se ispoljava u raznim pojavnim oblicima i deli se na klasično i aktivno. Klasično prosjačenje se ispoljava u traženju milostinje pozivajući se na bolest ili fizičku nemoć, dok aktivno postoji kada prosjaci idu od kuće do kuće, prodaju predmete bez vrednosti, traže pomoć zbog bolesti ili fizičkih nedostataka. Prilikom aktivnog prosjačenja često se koriste deca da bi se izazvala samilost i dobio novac ili druge vrednosti. Besposličenje je širi pojam od skitničenja i sastoji se u neprihvatanju bilo kakvih obaveza vezanih za rad ili društveno angažovanje.
Društvo reaguje na skitnju, besposličenje i prosjačenje represivno i preventivno. Represivna reakcija sastoji se u inkrimisanju ovih devijantnih ponašanja kao kažnjivih radnji (u Srbiji se skitnice i prosjaci tretiraju kao besposličari i progone na osnovu propisa o prekršajima protiv javnog reda i mira, povrede propisa o prijavljivanju boravka i posedovanju lične karte), a preventivno delovanje obuhvata preduzimanje preventivnih mera u društvenim sredinama iz kojih prosjaci i skitnice dolaze, kadrovsko i materijalno jačanje službi koje se bave prevencijom na ovom planu i formiranje posebnih ustanova, koje bi se primenom savremenih metoda, bavile socijalnom rehabilitacijom besposličara, skitnica i prosjaka. Skitnja, besposličenje i prosjačenje povezani su sa kriminalitetom, sa kojim u suštini imaju istu društvenu i psihološku osnovu. Prosjaci i skitnice najčešće vrše krivična dela imovinskog kriminaliteta (krađe, sitne krađe, prevare).
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Opmerkingen