I. PROBLEMATIKA U VEZI SA PRIMENOM ZKP.
U pogledu primene Zakona o krivičnom postupku u praksi se postavlja niz nerešenih pitanja upravo u vezi sa alibijem.1} Nama se čini evidentnim da brzo i pravovre- meno pronalaženje osoba koje treba da pruže svoj alibi odnosno budućih svedoka alibija, njegovo obezbedenje i prva proveravanja spadaju u tzv. prvi zahvat (u smislu čl. 151. ZKP), koji se nalazi u nadležnosti radnika službe javne sigurnosti.
Jedna od taktičkih metoda kojom se krivac vrlo često koristi radi prikrivanja činjenice da je upravo on učinilac tog krivičnog dela, svakako je i davanje lažnog alibija. S pretekom dragocenog vremena, smanjuje se realna šansa za pobijanje ovog lažnog dokaza. Organi unutrašnjih poslova mogu — radi ostvarenja navedenog cilja — tražiti potrebna obaveštenja od građana (Čl. 151. ZKP-a). Međutim, obavljanje razgovora sa sumnjivim licem i budućim svedocima alibija jeste operativno-taktička mera, koja nema procesne vrednosti.
O dobivenim obaveštenjima radnik službe javne sigurnosti sastavlja službenu zabelešku. Po nama, vrlo je racionalna i primena magnetofonske trake radi snimanja razgovora sa davaocem alibija, ukoliko se ovaj s time unapred saglasi. Mislimo da o razgovoru ipak treba sačiniti još i službenu zabelešku.
Razgovor sa građanima omogućuje da se otkrije, obezbede i proveravaju psihički tragovi u svesti ljudi (sećanja o prisutnosti odnosno odsutnosti sumnjivog lica), kao i drugi dokazi po krivičnoj stvari, a procesna radnja saslušavanja treba da ih utvrdi, definitivno proveri i omogući sudu njihovu pravilnu ocenu.
Odsečno, kruto i potpuno odvajanje operativno-taktičke mere razgovora o alibiju i analogne istražne radnje otežava i čak onemogućuje utvrđivanje istine.
Postavlja se pitanje: šta će biti ako upitana osoba odbije da radniku Službe javne bezbednosti pruži obaveštenja o prisutnosti odnosno odsutnosti sa mesta izvršenja kri- vičnog dela u kritično vreme? Ona nesumnjivo ima na to pravo glasom člana 151. ZKP. Isti propis reguliše da organ unutrašnjih poslova na osnovu dobivenih obaveštenja sastavlja krivičnu prijavu odnosno poseban izveštaj kao dopunu krivične prijave. U prijavi odnosno izveštaju navešće se svi dokazi za koje se saznalo prilikom prikupljanja obaveštenja.
Posebno će se naznačiti lica koja su odbila da pruže obaveštenja, a verovatno je da imaju saznanja o važnim činjenicama, tj. po našoj temi o prisutnosti odnosno odsutnosti sumnjivog lica.
Po nama je odbijanje davanja obaveštenja o alibiju indicija psihičkog dejstva krivičnog dela na učinioca2' o kojoj je radnik Službe javne bezbednosti dužan da najhitnije obavesti javnog tužioca.
Mišljenja smo da bi morao istovremeno kopijom istog akta da obavesti i istražnog sudiju, jer je ovaj — u smislu člana 156. ZKP — ovlašćen da pre pokretanja istrage preduzme pojedinu istražnu radnju, pa dosledno i saslušavanje, ako postoji opasnost od odlaganja, s tim što će o preduzetom obavestiti javnog tužioca.
Opšte je poznato da utvrđivanje prisutnosti, odnosno odsutnosti sa mesta izvršenja neposredno pred, u vreme i neposredno posle izvršenja krivičnog dela treba vršiti po načelu hitnosti. Upravo u ovim kriminalističko-taktičkim situacijama postoji izvanredno realna „opasnost od odlaganja" za što praksa daje izobilje primera.
Štaviše, javni tužilac može i pre pokretanja krivičnog postupka predložiti istražnom sudiji da preduzme istražnu radnju saslušavanja, ako je s obzirom na okolnosti slučaja ovo celishodno (v. čl. 155. ZKP-a) i kada je učinilac krivičnog dela nepoznat. Traženje i prove- ravanje alibija ima upravo za cilj da se otkrije krivac.
Drugo, zanimljivo pitanje glasi: šta će biti kada građanin s kojim je radnik Službe javne bezbednosti razgovarao, doduše ne odbije kontakt, ali zato pruži lažan alibi?
Po našem mišljenju, davanje lažnog alibija jeste jedan od pojavnih oblika indicije psihičkog dejstva krivičnog dela na učinioca, indicija lošeg pravdanja (vidi kasniji tekst). Mislimo da i ovde dolazi do primene čl. 155. i 156. ZKP-a.
Aktivnost organa unutrašnjih poslova ne prestaje po podnošenju krivične prijave. Nasuprot, oni su obavezni da i dalje pružaju obaveštenja i ukazuju pomoć javnom tužiocu i sudu, radeći na prikupljanju novih podataka o spornom alibiju.
Nama se čim da ovakvo tumačenje odgovarajućih propisa ZKP daje praksi u ruku vrlo efikasan instrument za otkrivanje učinioca krivičnog dela demaskiranjem lažnog alibija, odnosno utvrđivanjem nevinosti osobe, na koju je nesretnim sticajem indicij a pala sumnja, a ona je bila odsutna sa mesta izvršenja.
Ne treba zaboraviti da je primena načela hitnosti i konstituisanje permanentnog radnog kontakta između organa unutrašnjih poslova, JT i istražnog sudije u interesu ne samo otkrivanja krivca nego i istinite odbrane nevine osobe.
ŠTA JE ALIBI I NJEGOVO MESTO U KRIVIČNOM POSTUPKU
Prisutnost na licu mesta predstavlja jednu od najvažnijih orijentaciono-eliminacio- nih indicija, a ustanovljava se na osnovu: 1) iskaza svedoka, 2) tragova ostavljenih na mestu izvršenja i odnetih sa tog mesta, 3) stvari ostavljenih na mestu izvršenja (corpora delicti) i odnetih sa tog mesta, 4) priznanja izvršioca i 5) označavanje od strane psa tragača.
Pod indicijom prisutnosti na licu mesta (mestu izvršenja) smatra kriminalistička taktika da se kao sumnjivo smatra svako lice, koje je neposredno pre izvršenja, u vreme izvršenja i neposredno posle izvršenja krivičnog dela bilo na mestu izvršenja tog dela (up. Weingart, Lichem, Lohsing, Schneickert, Gorphe, Gross, Strogovič).
Zbog čega su takva lica sumnjiva? Sumnjiva su zbog toga što su baš ona bila u faktičkoj mogućnosti da izvrše inkriminisano delo, jer je izvršilac morao da bude prisutan na mestu izvršenja dela u trenutku kada ga je izvršio.4' Neko od onih koji su se u krivičnom vremenu nalazili na mestu izvršenja mora da je izvršilac — samo ako smo uspeli da pronađemo i identifikujemo sva lica koja su tada dolazila na to mesto. Ali ne treba ni jednoga trenutka zaboraviti da nisu, ne moraju i ne mogu da budu izvršioci svi oni koji su se u kritičnom trenutku tu našli. Oni su sasvim lako mogli da borave na licu mesta nekim dopuštenim poslom, bez ikakve veze sa krivičnim delom.
U svakom slučaju, istražni sudija obavezno traži objašnjenje za tu prisutnost i to objašnjenje pedantno proverava.
Suprotan dokaz od indicije prisutnosti na mestu izvršenja je alibi. To je latinska reč, koja znači „negde drugde".
Pod nečijim alibijem smatra se dokaz da je to lice u vremenu kada je izvršeno krivično delo bilo na nekom drugom mestu, a ne na mestu izvršenja krivičnog dela.
1) Pozitivna činjenica (svedok je u kritično vreme zapažao sumnjivo lice na drugom mestu) predstavlja negativan dokaz (pošto se sumnjivo lice u vreme izvršenja krivičnog dela našlo na drugom mestu, ono nije bilo u fizičkoj mogućnosti da izvrši krivično delo, logično, nije izvršilac). Neoborivi fizički zakon ne dopušta da jedno lice istovremeno bude na dva razna mesta (notoria non probanda sunt). Ovo je neposredni dokaz.
2) Negativna činjenica (svedoci, koji bi morali ili mogli da zapaze prisutnost sumnjivog lica na mestu izvršenja krivičnog dela tvrde da ga nisu zapazili) predstavlja negativan dokaz (pošto ga svedoci u kritično vreme nisu zapazili na licu mesta, on se tamo nije ni nalazio).
U principu je drugi pojavni oblik slabije dokazne snage sve dok se potpuno ne isključi mogućnost da je sumnjivo lice ipak bilo u to vreme na licu mesta (npr. sakriveno u ormanu). U prvoj situaciji dokaz je čišći, kategoričan, dok drugi pojavni oblik alibija zahteva izričito isključenje mogućnosti potajnog boravka. On je, po mom mišljenju, indicija kad god postoji mogućnost za potajno boravljenje. Njegov potajni boravak nije morao da bude povezan sa izvršenjem tog krivičnog dela.
Zanjega važi rimska sentenca: više se veruje dvojici potvrdnih svedoka nego hiljadi odrečnih (magis creditur duobus testibus affirmantibus quam mille negantibus).
Alibi je dokaz odsustvovanja sa lica mesta, neposredan dokaz ili pak indicija nevinosti baš kao što je prisutnost na licu mesta indicija vinosti.
Dok je dokazana prisutnost na mestu izvršenja krivičnog dela približno u vreme izvršenja osnov sumnje da je to lice mogući izvršilac, dotle je, suprotno tome, istinit alibi pouzdani dokaz da sumnjivo lice, okrivljeni nije izvršilac tog krivičnog dela. Osumnjičeni-
Izuzetno postoji mogućnost da izvršilac ne bude prisutan na mestu nastupanja posledice, npr. kada pošalje poštom iz Zagreba u Beograd paklenu mašinu ili otrovano voće. No, i u takvom slučaju izvršilac je bio prisutan na mestu izvršenja krivične radnje, a i to je lice mesta.
Gorphe upozorava da »indicija po prisutnosti dokazuje krivicu samo posrednim putem preko objašnje- nja, koje daje osumnjičeni. Ona vredi toliko koliko vrede njegova objašnjenja" („Ocena sudskih dokaza").
Iz čega proizilazi i logičan zaključak da je ono bilo u fizičkoj nemogućnosti da izvrši krivično delo.
Indicija prisutnosti na licu mesta i alibi su dva dokaza, koji se isključuju. Oni se slažu kao vatra i voda. Ne mogu da postoje jedan pored drugog. Uzajamno se potiru. U večitoj uzajamnoj borbi, ostaje na snazi samo jedan. Onaj koji je bio prisutan na mestu izvršenja u kritično vreme nalazio se u fizičkoj mogućnosti da izvrši krivično delo. Odsutno lice bilo je u fizičkoj nemogućnosti da izvrši to delo. Obe alternative nisu moguće. Samo je jedna realna.
Indiciju prisutnosti na licu mesta ne treba posmatrati izdvojeno od ostalih indicija i neposrednih dokaza (posebno iskaza svedoka očevidaca i priznanja okrivljenog). Obično za razotkrivanje izvršioca nije dovoljna jedna indicija nego je potrebno da istražni sudija sastavi razne indicije u dokazni lanac (npr. motiv, trag prisutnosti, način izvršenja, loše pravdanje. . .), koji će, po mogućnosti zajedno sa neposrednim dokazima, pa i takvim neposrednim dokazom kao što je istinit alibi svih drugih sumnjivih lica, proizvesti ubeđenje da je okrivljenik stvarni krivac, ili — po negativnoj definiciji — da niko drugi ne dolazi u obzir kao izvršilac. Više indicija i njihovo logičko ispreplitanje i slaganje završiće započeti mozaik, u kome svaka indicija predstavlja neophodan kamenčić. Kako su u tu mozaičku sliku stavljeni razni indiciji, kamenčić po kamenčić, tako je i verovatnoća rasla do sigurnosti (izvesnosti). (Wills, Weingart, Gorphe, Strogovič.)
Kadgod sumnjivo lice, okrivljeni tvrdi da nije prisustvovao izvršenju krivičnog dela, njegova izlaganja treba najbrižljivije proveriti. Njegova verzijane sme da bude olako odbačena čak i onda ako za njegovu vinost govore veoma ozbiljni dokazi i razlozi. Dešava se da na oko snažni dokazi vinosti obmanjuju, npr. svedoci prepoznavanja prevarili su se u ličnosti izvršioca.
Izvršioci krivičnih dela odlično shvaćaju presudnu važnost alibija, zbog čega veoma često pribegavaju ovom načinu lažne odbrane. U kriminalnim romanima i filmo- vima naša je tema prečesto eksploatisana. Prastara je i opšte poznata kriminalistička poslovica „da su zverokradici i razbojniku potrebni samo nagaravljeno lice, rasklopiva puška i lažan alibi". A lažan alibi koji je razotkriven, predstavlja opet jak osnov sumnje protiv njegovog korisnika, te se pretvara od oružja lažne odbrane u oružje optužbe, pod čijim će teretom krivac često priznati da je on stvarno izvršio inkriminisano delo.
Postavlja se pitanje, kakav je odnos između izvršenja inkriminisanog dela i lažnog alibija? Da lije lažan alibi čvrst dokaz da je njegov korisnik stvarno i izvršio delo, koje mu se stavlja na teret? Notorno je da nijedan duševno potpuno zdrav okrivljenik neće, bez vrlo ozbiljnog razloga, davati lažne podatke o svom boravku u kritično vreme, ali sa druge strane, lažna odbrana ne mora uvek da proizlazi iz osećanja krivnje za to, ili bilo koje drugo krivično delo. I nevino okrivljeni može da u svojoj odbrambenoj taktici čini tzv. "lude skokove", koji će ga teretiti: pisaće pisma iz pritvora, u kojima će nagovarati svedoke da mu pruže lažan alibi, poricaće na sasvim besmislen način dokazane činjenice, itd. Ovakvo više nego glupo i po vlastite interese štetno postupanje, može se eventualno objasniti i forenzičnom zbunjenošću nevino okrivljenog. Laž okrivljenog, pa tako i lažan alibi, ne može stoga da bude odlučna indicija da se on takvim oseća i da je stvarno kriv. Nevini lažu više puta iz strahovanja da se njihova nevinost na drugi način ne bi mogla dokazati. Ovakvoj psihologiji, po našem zapažanju, naročito naginju ljudi sa sela. Otuda zaključak da lažan alibi znači posredno priznanje krivice, nije ni iz daleka uvek tačan.7* (Up. Schneickert, Gorphe, Weingart, Seelig, Selio, Hirschberg, Hellwig, Pollak, Meinen.)
Kriminalističko-taktičke situacije mogu biti sledeće:
1) Nevino osumnjičeni, okrivljeni nije iz ovih ili onih najrazličitijih razloga, izabrao istinu kao svoju odbranu, iako nema šta da prikriva. 2) Nevino okrivljeni nije izvršio inkriminisano delo, ali iz bilo kojih motiva prikriva neki nekriminalni događaj (tajnu), koji se desio u isto vreme na drugom mestu, pa se stoga ni ne može pozvati za svoj stvarni alibi (npr. bio je u to vreme sa udatom ženom, koju nipošto ne želi da kompromituje, ili je bio prvi put u nekoj kockarnici, "kuntu" — tajnom stanu za kockanje).
3) Okrivljeni je u isto vreme izvršio drugo krivično delo, a za ovo je nevin, ali ne može da se pozove na svoj stvarni boravak (ukoliko eventualno ono drugo delo nije znatno lakše prirode). 4) Može se u izobilju primera iz prakse naići na ovakvu situaciju: P. je okrivljen za provalnu krađu dok je u stvari nevin. On se u krivično vreme sasvim slučajno zatekao u blizini mesta izvršenja. Kako je već više puta osuđivan zbog provalnih krađa boji se da će ga služba Javne bezbednosti, javno tužilaštvo i istražni sudija olako smatrati krivim i u ovom slučaju i da će, ako se utvrdi njegova prisutnost, biti osuđen. Stoga on na ispitivanju poriče, suprotno istini, činjenicu prisutnosti i planski konstruiše lažan alibi. Ovaj lažan alibi kao što se vidi, nije nipošto izraz osećanja krivnje za inkriminisano delo (kao što je istražni sudija sklon da posumnja), nego simptom osećanja straha u realnoj, posebnoj procesualno-taktičkoj situaciji. Uistinu, razlozi koji čak i nevino osumnjičenog navode na lažan alibi mogu da budu najrazličitije prirode. Problem je psihološke prirode i nije ni najmanje jednostavan (Schneickert, Weingart, Lichem, Gross, Louwage, od domaćih pisaca: Kobovac i Marković).
Dok je alibi kod istraživanja trenutno izvršenog ubistva, provalne krađe, silovanja, razbojništva, diverzije i sl. presudan dokaz, u metodici istraživanja paljevine taj je dokaz u najmanju ruku problematičan, a to važi i svuda tamo gde radnja i posledica ne nastaju vremenski zajedno, npr. i kod ubistva dugotrajnim trovanjem. Paljevina se može podmet- nuti sa tempiranim požarnim sredstvom da izbije posle više sati, pa čak i meseci. A to za našu temu znači da bi vremensko razdoblje koje bi trebalo da pokriva alibi iznosilo sate, dane, nedelje, možda čak i mesece. Ako je sumnjivo lice bilo duže vremena odsutno, moralo bi se dokazati da za sve to vreme nije imalo prilike da potajno dođe na mesto žarišta i isto se tako brzo i neprimetno vrati na mesto svog alibija (up. naročito kod Vogela, Meinerta, Nelkena).
Postavlja se, prema tome, ozbiljno pitanje: da li je uopšte korisno i svrsishodno da se traži i proverava alibi kod paljevina? Potvrdan odgovor, po opštem mišljenju, diktiraju sledeći kriminalističko-taktički razlozi: 1) prilikom proveravanja alibija otkriće se mnogi podaci vinosti sumnjivog lica. Usled psihičkog dejstva paljevine na izvršioca (indicija posebno jako razvijena upravo kod te vrste krivičnog dela), on se može bez stvarne potrebe, odati lošim pravdanjem, nelogičnošću i sl. 2) Palikuća, prema iskustvu, smatra da se mora pozvati za alibi najmanje na dva lažna svedoka, a da bi dokaz delovao verodostojnije, uzima često tri, četiri pa čak i više svedoka. Ni ne sluti da time odaje sebe i saučesnike paljevine, jer su, prema samoj prirodi stvari, lažni svedoci najčešće rođaci, ortaci, prijatelji, susedi (a to znači i saučesnici i pomagači pri paljevini). 3) Obaveznim zahtevanjem i proveravanjem alibija predupreduju se i unapred isključuju svi mogući budući lažni izgovori na glavnom pretresu. 4) Lažan alibije svakako indicija vinosti.
Dr Vladimir Vodinelić
Comments