Koliko znamo o vršnjačkom nasilju?

Da bi razumeli pojam vršnjačkog nasilja, moramo ga prvo definisati. Vršnjačko nasilje je neželjeno agresivno ponašanje, najčešće među decom školskog uzrasta, koje se povezuje sa željom za dokazivanjem moći. Uključuje pretnje, širenje lažnih informacija, fizički ili verbalni napad, namerno isključivanje iz grupe…

Dolazimo do pitanja zašto se uopšte pojedina deca tako ponašaju. Šta ih podstakne na tako nešto? Odgovora je mnogo. Nisu svesni posledica svojih akcija, oponašaju primere koje su videli, žele da budu poput svojih idola čak. Nažalost, u najvećem broju slučajeva, kako su neka istraživanja pokazala, deca koja su nasilna najčešće i sama potiču iz porodica u kojima fizičko i verbalno nasilje nije strano, pa misle da je to jedini način na koji mogu doći do rešenja problema.

U nekom od sledećih postova, više ćemo se posvetiti analizi potrebe za nasiljem. Za sada, osvrnimo se na žrtve vršnjačkog nasilja. Ko su oni i zašto su neki od njih više podložni ovoj vrsti nasilja? To su uglavnom deca koja u mnogo čemu odskaču od drugih. Na primer, neka od njih su druge vere, drugačije se ponašaju, nižeg su ekonomskog statusa, slušaju drugačiju muziku ili se drugačije oblače. Mnogi od njih imaju nisko samopouzdanje, pa samim tim i loše socijalne veštine, zbog kojih ne znaju kako da se odbrane valjano. Takođe, u ovu grupu spadaju i deca koja su, kao da vršnjačko nasilje nije dovoljno, i same žrtve porodičnog nasilja.

Da bi ovaj tekst imao smisla i doprineo podizanju svesti o ovom problemu, ne možemo a da ne spomenemo par slučaja vršnjačkog nasilja koji su se dogodili samo u poslednjih par godina, što je poražavajuća činjenica za našu državu.

Prisetimo se slučaja malene Gale Savić, učenice petog razreda OŠ „Ivan Goran Kovačić“ iz Subotice, koju su drugarice iz razreda peticijom htele da izbace iz odeljenja, samo jer boluje od neizlečive bolesti, koja, nažalost, ostavlja vidljive tragove na njenom telu. Prema rečima Galine majke, Đurđije Aksentijević, devojčice su jednom čak odbile da stanu pored nje, kada se ceo razred fotografisao. Nisu joj radile ružne stvari, nisu je gurale, ali su pokazivale konstantan pasivni otpor prema njoj. Što je možda najgore od svega, vršnjačkom nasilju je vetar u leđa dao i pokrajinski sekretar Mihalj Njilaš izjavom da nije video propust u radu škole i da su devojčice shvatile grešku. Do danas, jos uvek se niko ne smatra odgovornim za ovaj slučaj.

Međutim, slučaj koji je možda najviše potresao javnost u Srbiji, bio je slučaj Alekse Jankovića, četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, za koga, nažalost, spasa nije bilo. Izvršio je samoubistvo skokom sa terase svog stana. Napori njegovih roditelja da spreče tragediju nisu urodili plodom. Žalili su se Školskoj upravi Niš, Prosvetnoj inspekciji, Ministarstvu prosvete, Grupi za suzbijanje maloletničke delinkvencije PU Niš. Čak je i škola unajmila jednog policajca, kojeg su plaćali roditelji. Ništa nije urodilo plodom. Osam meseci maltretiranja, ponižavanja, prebijanja i pretnji doveli su do tragičnog kraja. Nasilnici su školsku godinu završili sa odličnom ocenom iz vladanja, a Aleksa svoju ocenu nije dočekao. Na kraju se postavilo pitanje ko treba da odgovara za nemar i nesprečavanje vršnjačkog nasilja. Sudija Prekršajnog suda u Nišu, Tanja Bejatović Savić, osudila je Osnovnu školu “Sreten Mladenović Mika” i njenu bivšu direktorku, Suzanu Popović Ickovski ,na kazne od 500.000 i 50.000 dinara u “slučaju učenika Alekse Jankovića”. Prema navodima suda, prekršen je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o prekršajima. Škola i direktorka su krivi jer od 20. novembra 2010. do 10. maja 2011. uopšte nisu ili nisu blagovremeno preuzeli bilo kakve ili odgovarajuće mere propisane Pravilnikom o protokolu postupanja u slučaju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Škola je uložila žalbu na prethodnu presudu, ali je Apelacioni sud u Nišu odbacio kao neosnovanu. Apelacioni sud u Nišu doneo je presudu da škola OŠ „Sreten Mladenović Mika“ iz Niša mora da isplati skoro dva miliona dinara odštete Dragani i Bojanu Jankoviću zbog pretrpljenog straha, duševnih bolova i povrede prava ličnosti usled propusta koji su doveli do smrti njihovog sina Alekse Jankovića.

Kakve su kazne za nasilnike?

Na društvenim mrežama pokrenula se peticija da se donese Aleksin zakon. Prema rečima poslanika Narodne skupštine, tu se ne radi o inicijativi za promenu jednog zakona, nego o promeni mnogobrojnih.

Prema Aleksinom zakonu predviđene su kaznene mere za prosvetne radnike koji na vreme ne obrate pažnju na nasilje, pa čak i oduzimanje licence za rad, što je po nekima apsurdno. Takođe, predviđeno je i suspendovanje nasilnika iz škole.

Sadašnji zakoni predviđaju novčane kazne za roditelje i prosvetne radnike. Kazna roditeljima za vršnjačko nasilje koje sprovode njihova deca uključuje pojačani nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Centra za socijalni rad.

Neki smatraju da nije dovoljno samo pooštriti zakone, već i raditi na edukaciji da se podigne svest o ovome problemu.

Koliko su pravične kazne za nasilnike?

Različita su mišljenja, ali definitivno treba neko rešenje da se nađe da se ovaj problem spreči.

Pročitajte Pravilnik o protokolu u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo kako i na koji način se može doprineti suzbijanju vršnjačkog nasilja. Svakako, ne može se jedan školski policajac izboriti sa školom punom dece, niti se može postaviti za svako dete po jedan policajac koji bi ga nadgledao. To je nešto na čemu moraju zajedno raditi nastavnici, pedagozi, psiholozi, roditelji i sama deca. Razgovorom, empatijom i željom da se stvari poprave. Nijedno dete na našoj planeti ne zaslužuje da bude izloženo nasilju, bilo da ga trpi, bilo da ga sprovodi (jer kako smo već negde gore napomenuli, i ono samo je verovatno izloženo nekom obliku nasilja kod kuće).

ELSA