Klasična krivičnopravna škola je prva krivičnopravna škola koja je razradila nove koncepcije i sistem krivičnog prava prihvaćen u svim evropskim državama toga doba. Javila se u vreme velike arbitrarnosti pravosuđa, surovosti kazni, nejednakosti građana pred zakonom, zloupotrebe krivične represije od strane države i njenih organa. Osnivači i glavni predstavnici krivičnopravne škole, koja se pojavila u drugoj polovini XVIII veka, bili su: Čezare Bekarija (Cesare Beccaria, 1738-1794), Anselm Fojerbah (Anselm Feuerbach, 1755-1833), Džeremi Bentam (Jeremy Bentham, 1748-1832) i Pol Holbah (Holbach, 1732- 1789).
Italijanski pravnik Bekarija, autor je poznatog dela "O zločinima i kaznama" (1764). Pod uticajem ideja Monteskjea, Rusoa i ostalih filozofa XVIII veka, Bekarija je izneo veoma napredne ideje i predloge, koji su izazvali vatreno odo- bravanje, ali i žestoke reakcije. Kritikovao je dotadašnji kazneni sistem, napao je svirepo primenjivanje kazni, predlagao je usvajanje kazne lišenja slobode sa prinudnim radom. Poveo je principijelnu borbu protiv smrtne kazne smatrajući da je nelogična, jer država primenjuje ubistvo radi kažnjavanja za ubistvo. Zahtevao je strogu primenu načela zakonitosti (legaliteta) u krivičnom pravosuđu. Bekarija je isticao ideju prevencije prema kojoj se kazna ne primenjuje radi izvršenog krivičnog dela, već da se krivično delo ne bi izvršavalo u budućnosti. U primenjivanju kazne polazio je od principa društvene korisnosti, pa na toj osnovi usvaja mogućnost samo relativne pravednosti, a odbacuje ideju o apsolutnoj pravednosti. Napredne ideje Bekarija došle su do izražaja u francuskom buržoaskom krivičnom zakonodavstvu.
Fojerbah je zbog svog pionirskog delovanja u Nemačkoj nazvan "ocem moderne krivičnopravne nauke". Fojerbahova "Revizija osnovnih pretpostavki i pojmova pozitivnog kaznenog prava" (1800) i "Udžbenik celokupnog nemačkog prava" (1801), kao i ostali radovi predstavljaju naučnom metodom izgrađenu na- uku krivičnog prava. U okviru klasične krivičnopravne škole Fojerbah je postavio teoriju o cilju kazne (suprotno Kantovom shvatanju kazne kao samocilja), koja je nazvana teorijom generalne prevencije psihološkom prinudom. Po Fojerbahovoj teoriji sama predstava o kazni koja očekuje izvršioca krivičnog dela otklanja motive koji eventualno usmeravaju izvršioca na izvršenje krivičnog dela. Fojerbah je zahtevao što preciznije određivanje bića krivičnog dela i kazni čime je doprineo utvrđivanju principa zakonitosti.
Engleski pravnik Bentam razradio je teoriju o društvenoj korisnosti kazne- utilitarističku teoriju, u delima "Teorija kazne" i "Teorija zakonodavstva". Posebno je velika zasluga Bentama u tome što je predlagao sprovođenje reforme u kaznenim ustanovama u cilju humanijeg tretmana prema osuđenicima i ostvarenja prevencije na taj način.
Za razliku od Bentama, Holbah je bio još radikalniji u osuđivanju tadašnjeg surovog kažnjavanja ljudi i razmatranja društvene prirode prestupništva. U svom čuvenom delu "Sistem prirode" on piše: "Društvo koje je loše organizovano i kojim se loše upravlja mora biti puno poročnih i lakomislenih građana, robova koji puze i ponose se svojim lancima, častoljubivih ljudi lišenih shvatanja o istinskoj slavi, tvrdica, rasipnika, fanatika i razvratnika".13 Holbah zastupa tezu da su ljudi plod određene sredine, da je njihovo ponašanje rezultat uslova u kojima žive, a ne njihove zle ćudi i slobodnog opredeljenja kako će se ponašati. Razlikovao je pravedno društvo (koje zadovoljava potrebe svojih članova, pruža bezbednost, slobodu) i nepravedno (koje je pristrasno za manji broj ljudi, a surovo za većinu). Zakon, prema Holbahu, nema pravo da kažnjava one koje je društvo lišilo sredstava za opstanak, on je nepravedan ako ljude kažnjava za pogreške koje su morali učiniti zbog potrebe svoje prirode ili zbog ustrojstva društva.
Klasična krivičnopravna škola izgradila je krivičnopravnu dogmatiku služeći se logičko-pravnom metodom. Osnovni pojmovi krivičnog prava, krivično delo i kazna, posmatraju se u okviru klasične krivičnopravne škole isključivo kao pravni fenomen, normativno-dogmatski, dok se društveni karakter u potpunosti zanemaruje. Proučavano je isključivo krivično delo kao pravna kategorija, a ne i učinilac krivičnog dela, tako da je objektivna strana krivičnog dela imala prednost nad subjektivnom. Krivično delo se smatralo realnom činjenicom, rezultatom slobodne volje pojedinca (indeterminizam), zbog čega nije uopšte potrebno utvrđivati uzroke kriminaliteta. Kriminalitet se, prema shvatanjima predstavnika klasične krivičnopravne škole, može suzbiti jedino usavršavanjem sistema kažnjavanja tj. primenom kaznene represije, a ne izučavanjem i suzbijanjem uzroka kriminaliteta.
Kao reakcija na raniji period, za koji je karakteristično odsustvo krivičnog zakonodavstva i neograničena samovolja suda, klasična škola je značajna zbog postavljanja principa zakonitosti-legaliteta (krivično delo i kazna, elementi krivične odgovornosti i kažnjivosti su pravni fenomeni čije je postojanje određeno zakonom - nullum crimen, nulla poena sine lege). Međutim, koncepcije klasične krivičnopravne škole kritikovali su frenolozi i pozitivisti, zbog toga što je ova škola potpuno zanemarila izučavanje ličnosti delinkventa i otišla u sferu apstraktnog mišljenja, bez izučavanja konkretnih činjenica i primene eksperimentalnih metoda.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments