Klasifikacioni sistemi izvršilaca krivičnih dela postoje u okviru raznih disciplina. Tako se zavisno od kriterijuma za njihovo stvaranje razlikuju pravne, kriminološke, penološke i druge klasifikacije. Pravne klasifikacije su karakteristične za krivično pravo, koriste se za individualizaciju odgovornosti za izvršeno krivično delo i polaze od stepena društvene opasnosti krivičnog dela i izvršioca. Kriminološke klasifikacije se zasnivaju na kriminološkim istraživanjima i etiološkim saznanjima, dok su penološke klasifikacije povezane sa ostvarivanjem principa individualizacije u primeni tretmana i resocijalizacije osuđenika. Svaka od navednih klasifikacija ima svoje ciljeve, ali je zajednički cilj svih klasifikacija izvršilaca krivičnih dela suzbijanje kriminaliteta kao antisocijalne pojave.
Kriminološke klasifikacije izvršilaca krivičnih dela ili tipologije delinkvenata su u neposrednoj vezi sa endogenim faktorima kriminalnog ponašanja. Delinkventi se međusobno razlikuju po psihičkim obeležjima, crtama i strukturi ličnosti, što čini njihovu individualnost i posebnost. Međutim, zapaženo je da, pored različitosti, postoje izvesne zajedničke karakteristike delinkvenata, neka zajednička obeležja na osnovu kojih postoji mogućnost njihovog klasifikovanja i svrstavanja u određene tipove. Tipovi se stvaraju na osnovu više povezanih obeležja koja karakterišu pojedine izvršioce krivičnih dela a klasifikacija delinkvenata se vrši na osnovu tipologije. Siguran kriterijum za klasifikaciju ljudi na kriminalce i nekriminalce je samo pravni kriterijum, ali on ne zadovoljava kriminologe čija su istraživanja usmerena na izučavanje ličnosti delinkventa. Zbog toga se u kriminologiji koriste opšte klasifikacije ličnosti, koje se primenjuju na delinkvente, i posebne klasifikacije i tipologije učinilaca krivičnih dela.
Od opštih klasifikacija ličnosti treba pomenuti antropološke, psihološke i psihijatrijske klasifikacije. Najpoznatije antropoločke klasifikacije su: Krečmerova (leptozomni, atletski, piknični i displastični), Hutonova i Šeldonova, kao i kasifikacije koje su formulisali italijanski autori Nićeforo, Viola, Di Tulio, Pende (Niceforo, Viola, Di Tullio, Pende). Od psiholoških klasifikacija treba pomenuti Kimbergovu (osam tipova na osnovu razvijenosti sposobnosti, energičnosti, stabilnosti i istrajnosti), Jungovu (introvertni i ekstrovertni tip) i Šeldonovu klasifikaciju (viserotonični, somatotonični, cerebrotonični tipovi). Prema psihijatrijskim klasifikacijama ličnosti se razvrstavaju prema stepenu svoje psihičke normalnosti.
Posebne klasifikacije ili tipologije delinkvenata su mnogobrojne i različite zavisno od kriterijuma za klasifikaciju i osnovnih teorijskih pristupa kriminalitetu. Prema vremenu nastanka razlikuju se klasifikacioni sistemi i tipologije delinkvenata nastali krajem prošlog veka i klasifikacije i tipologije nastale u ovom veku. Jedna od prvih klasifikacija nastala je u okviru antropološke teorije, njen autor je Lombrozo, koji je u knjizi "Čovek delinkvent " podelio kriminalce na abnormalne (rođeni zločinac, umobolni i slaboumni, kriminalci iz neodoljive strasti, kriminalci iz navike) i normalni ili slučajni kriminalci. Slična ovoj klasifikaciji je klasifikacija poznatog italijanskog kriminologa Ferija, koji je sve kriminalce podelio na dve osnovne grupe: kriminalci po navici i slučajni kriminalci. Kriminalci po navici obuihvataju tri podgrupe (očevidno mentalno bolesni, kriminalci sa fizičkim i moralnim nedostacima po rođenju i urođenim tendencijama ka kriminalitetu, nepopravivi kriminalci pod uticajem socijalne sredine), dok se slučajni kriminalci dele na dve grupe zavisno od toga da li su njihova krivična dela posledica spoljnih uticaja ili unutrašnjih strasti. Imajući u vidu ovu podelu Feri je razlikovao pet kategorija kriminalaca: mentalno bolesni, rođeni, po navici, slučajni i iz strasti. Prihvatajući ovu podelu Kolajani (Colajanni) dodaje i kategoriju političkog delinkventa, koji, prema njegovom tvrđenju, zbog plemenitih težnji, altruizma i drugih sličnih svojstava mora biti izdvojen kao posebna tip. Franc fon List (Franz von Liszt) deli kriminalce na tri osnovne grupe: momentalne, stalne popravive i stalne nepopravive ili nesposobne za prilagođavanje. Kategoriju abnormalnih delinkvenata List nije izdvojio kao posebnu kategoriju jer je smatrao da su oni krivičnopravno neodgovorni.
Nemački i austrijski kriminolozi su takođe pručavali problem tipologije i klasifikacije delinkvenata i formulisali više klasifikacionih sistema zavisno od osnovnih teorijskih koncepcija koje su zastupali. Ašafenburg je podelio kriminalce na strastvene, prigodne, predumišljajne, recidiviste, habitualne, profesionalne. Eksnerova (Exner) klasifikacija polazi od karakterološkog, nasledno-biološkog i kriminalno-političkog kriterijuma. Mezger razlikuje zakonske, kriminološke (obuhvataju psihološke, biološke i sociološke podtipove) kriminalnopolitičke tipove. Prema istom autoru podela na osnovu psihološkog i kriminalnopolitičkog stanovišta, na osnovu koje se razlikuju prestupnici iz konflikta, prigodni prestupnici, prestupnici iz strasti, prestupnici iz navike i prestupnici na mah, ima praktičan značaj. Zelig je podelio sve delinkvente na tri tipa: čisti tipovi (profesionalni zločinci iz nerada, zločinci protiv imovine iz neznatne otpornosti, agresivni kriminalci, kriminalci iz seksualne neobuzdanosti, kriminalci usled neobuzdane krize, kriminalci primitivnih reakcija, kriminalci iz ideoloških razloga i kriminalci iz nedostatka društvene discipline), mešoviti tipovi (pokazuju obeležja više grupa) i atipični slučajevi koji se ne mogu razvrstati u određene kriminološke tipove. Harvic (St. Hurwitz) je polazeći od prirode i toka kriminaliteta i mogućnosti lečenja stvorio više tipoloških sistema: etiološki, kriminološko- psihološki, kriminološko-sociološki, formalni i materijalni. Prema prirodi i toku izvršenja krivičnih dela kriminalci se, kako tvrdi Harvic, dele na recidiviste i nerecidiviste, akutne i hronične kriminalce, umerene i teške kriminalce, dok se prema mogućnostima lečenja klasifikuju na slučajne krivce, nepopravive krivce i kriminalce podobne za kaznene mere itd.
U okviru kliničke kriminologije raspravljalo se i o tipologiji delinkvenata. Jedan od predstavnika kliničke kriminologije Di Tulio navodi tri kategorije: slučajne (čiste ili pseudo-kriminalne, obične, zavedene, kriminalce usled emocija ili strasti), 2. konstitucionalne (mogu biti iz navike, profesionalni i po tendenciji), 3. lude (ludi kriminalci ili kriminalni ludaci).
Od psihoanalitičkih klasifikacija delinkvenata treba pomenuti klasifikacije koje su formulisali Aleksander i Štaub i Kejt Fridlender. Aleksander i Štaub su podelili kriminalitet na hronični (vrše ga ljudi koji po izgradnji svog duševnog aparata naginju kriminalitetu) i akcidentalni (obuhvata kriminalne radnje nekriminalnih ljudi). Fridlender zasniva svoju klasifikaciju maloletnih prestupnika na poremećajima tri domena psihe (Id, Ego i Superego) i razlikuje tri grupe prestupnika: prestupnici usled antidruštvenog razvitka karaktera, usled organske bolesti i usled psihoze.
Na osnovu niza intervjua sa zatvorenicama smeštenim u tri različite kaznene ustanove, Eliot je podelila "žene koje krše zakon" na nekoliko tipova. Ona razlikuje seksualne prestupnice, žene-gangstere, privredne prestupnice, alkoholičarke i žene koje su napustile decu. Seksualne prestupnice su uglavnom prostitutke, koje su najviše društveno žigosane i prema kojima je najsnačnije društveno negodovanje. Žene gangsteri ili članice bandi često su "jednostavne i zavedene mlade devojke koje se usled niza okolnosti povezuju sa nepoštenim muškarcima". Privredne prestupnice dele se na dva opšta tipa: one koje primaju veoma niske plate (kućne pomoćnice, "bedinerke") i one koje su zaposlene u trgovini, a primaju isto tako niske plate. Alkoholičarke su osobe neprilagođene društvu, koje u umirujućem dejstvu alkohola traže oslobođenje od svojih frustracija, bola i briga. Žene koje su napustile decu imaju veću odgovornost od očeva koji su to isto učinili. Iako se oba roditelja ponašaju neodgovorno, sudske vlasti i socijalni radnici nastoje da samo majka iskusi posledice.
Navedene tipologije izvršilaca krivičnih dela stvorene su na osnovu različitih kriterijuma, kako psiholoških, tako i kriminoloških, socioloških, psihopatoloških, stepena društvene opasnosti itd. Iako su neki pisci osporavali vrednost kriminoloških tipologija, ipak se ne može negirati njihov značaj za naučno uopštavanje i praktičnu primenu, posebno u penološkoj praksi pri određivanju tretmana. Svakako da je pitanje izgradnje odgovarajuće klasifikacije i tipologije delinkvenata ostaje zadatak kriminologije i treba ga "rešavati istraživačkim putem u datoj sociokulturnoj sredini, polazeći od relevantnih etioloških obeležja, odnosno kompleksa obeležja, koji mogu služiti za stvaranje pojedinih tipova"311 uzimajući u obzir praktične potrebe i ciljeve primenjene kriminologije.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments