Borba protiv organizovanog kriminanala

Organizovani kriminalitet je veoma stara pojava. On postoji u skoro svim zemljama i pokazuje tendenciju povećanja. U vezi s tim, zemlje u kojima je najizraženiji svakodnevno se suočavaju sa potrebom sprečavanja i suzbijanja.

Kroz istoriju, definicija organizovanog kriminaliteta se menjala, ali je njena suština ostala ista – aktivnost kriminalnih grupa ili organizacija čiji je cilj protivzakonito obavljanje poslova, tj. vršenje krivičnih dela radi sticanja profita ili prevlasti u odredjenim oblastima društvenog zivota.

Medju najpoznatijim tradicionalnim mafijaškim organizacijama danas su italijanska Koza Nostra (Cosa Nostra), Ndrangeta (Ndrangheta), Kamora (Camorra), Sakra korona unita (Nuova Sacra Corona Unita), kineske trijade, japanske jakuze, kolumbijska narkomafija, ruska i albanska mafija.

Organizovani kriminalitet se ispoljava u različitim formama i u različitom obimu i intenzitetu u mnogim oblastima privredne, vanprivredne i druge društvene delatnosti. Delatnosti organizovanog kriminala se razlikuju od zemlje do zemlje, pri čemu razlike postoje naročito između SAD i Evrope. Sekretarijat UN, u pripremi dokumentacije za Peti kongres UN, po pitanju prevencije kriminala i tretmana prestupnika u Ženevi 1975. godine, identifikovao je 18 kategorija transnacionalnog kriminala i to: pranje novca, nelegalna trgovina narkoticima, korupcija i mito javnih zvaničnika, infiltracija u legalne poslove, izazivanje lažnog bankrota, prevare u vezi sa osiguranjem, kompjuterski kriminal, krađa intelektualne svojine, nelegalna trgovina oružjem, terorističke aktivnosti, otmica aviona, morska piraterija, otmice na zemlji, trgovina belim robljem, trgovina ljudskim organima, krađa umetničkih dela i kulturnih dobara, ekološki kriminal i drugi prekršaji učinjeni od grupa organizovanog kriminala. Američka predsednička komisija za primenu zakona i administraciju pravosuđa iz 1968. godine smatra da se delatnosti organizovanog kriminaliteta mogu podeliti na: ilegalne, tj. zadovoljavanje potreba (kockanje, lihvarenje, narkotici i druga dobra i usluge) i aktivnosti u oblasti privrednog poslovanja i zapošljavanja (infiltriranje u legitimni biznis i reketiranje).

Kao i većina savremenih država Srbija se suočava s terorizmom, zaštitom životne sredine, nedostatkom održivih energetskih izvora i nizom drugih izazova među kojima je i organizovani kriminal. Borba s ovim globalnim pretnjama u Srbiji je dodatno otežana problemima tranzicije, suočavanja s prošlošću, široko rasprostranjenom korupcijom, ali i nedovoljno razvijenim demokratskim institucijama i vladavinom prava. Borba protiv organizovanog kriminala poverena je institucijama koje su formirane u skoroj prošlosti i čiji je rad, od osnivanja bio u senci političkih previranja, i pod stalnim pritiskom, sa jedne strane od političara na vlasti, a sa druge strane od tajkuna. Treba imati u vidu da su ove institucije su osamdesetih godina XX veka sistematski podrivane i degradirane, tako da je Srbija država u kojoj je postojao upliv organizovanog kriminala u sve sfere života od najviših državnih struktura, službi bezbednosti, preko sporta i medija, pa sve do univerziteta. U Srbiji je “sistemska korupcija” dovela do “zarobljavanja države” od strane političkih i ekonomskih elita, koje su u Srbiji često ili učestvovale u aktivnostima organizovanog kriminala ili su finansirane profitom stečenim ovim aktivnostima. Zarobljena država dovela je do površinske demokratizacije, koja ne dopire do vladavine prava i uspostavljanja institucionalnih granica. Ovakva praksa dovodi do sveopšte politizacije institucija čija manjkavost omogućava nesmetanu razmenu moći i novca.

Vladajuće stranake, ali nekad i opozicione stranke, finansiraju vlasnici sumnjivog kapitala, što vodi korumpiranosti stranaka, a preko njih i parlamenta, vlade i ostalih ključnih institucija društva i države.

U poslednje vreme, uprkos stalnoj opstrukciji rada parlamenta, daleko je intenzivnija aktivnost zakonodavca u oblasti organizovanog kriminala (npr. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica), ali se i dalje postavlja pitanje efikasnosti njihove primene. Još jednu prepreku u efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala predstavljaju nereformisane bezbednosne strukture Ministarstva unutrašnjih poslova i Službi bezbednosti. Imajući u vidu da su pripadnici policije i službi bezbednosti imaju bogatu istoriju učešća u aktivnostima organizovanih kriminalnih grupa, jasno je kako ovo predstavlja ozbiljnu pretnju efikasnom suprotstvaljanju organizovanom kriminalu u Srbiji. Očigledan je bio njihov uticaj na primer, na do sada okončane postupke protiv tzv. zemunskog klana , ali se takođe postavlja pitanje njihovog uticaja na istrage za krivična dela koja su i dalje ostala nerazjašnjena (na primer ubistvo Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović).

PREDMET DUVANSKA MAFIJA

Organi za borbu protiv organizovanog kriminala procesuiraju tri organizovane kriminalne grupe koje se terete za ilegalnu trgovinu i šverc cigareta tokom devedesetih godina prošlog veka. Na čelu jedne grupe je bio Stanko Subotić Cane, vlasnik preduzeća „Mia“ za koje se sumnja da je vršilo šverc cigareta, koji se nalazi u bekstvu.

Druga je tzv. Badžina grupa koju je predvodio Siniša Stojčić, brat ubijenog Radovana Stojčića Badže, zamenika ministra unutrašnjih poslova u vreme vladavine Slobodana Miloševića i treća je grupa koju su vodili Marko Milošević, sin Slobodna Miloševića, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i Bojana Bajrušević, udovica ubijenog Vlade Kovačevića Trefa, biznismena iz vremena vladavine Slobodana Miloševića.

Prema pisanju medija, optužnicom nisu obuhvaćeni svi za koje je policija prikupila dokaze da su učestvovali u nelegalnoj trgovini cigaretama. Među licima koja se pominju kao navodni saučesnici u švercu cigareta su Jovica Stanišić, Miroslav Mišković, Mirko Vučurević, Milorad Vučelić, Mladen Grujić, Petar Komljenović, Dušimir Zabunović.

ZEMUNSKI KLAN PREDMET – OTMICA

U Palati pravde, u kojoj se iz bezbednosnih razloga održavalo suđenje pripadnicima zemunskog klana koji se u ovom postupku terete za izvršenje tri otmice i krivično delo iznude, 29. maja 2008. godine sudsko veće Četvrtog opštinskog suda izreklo je prvostepenu presudu.

Za otmicu Dragoslava Vukovića, Milenka Aleksića i Miroslava Miškovića pripadnici zemunskog klana Aleksandar i Miloš Simović osuđeni su na osam godina zatvora, Vladimir Milisavljević zvani Budala, koji je još uvek u bekstvu, osuđen je na sedam godina. Zbog podstrekavanja na otmicu Nenad Opačić osuđen je na tri godine zatvora. Dok je zbog izvršenja krivičnog dela iznude Milan Jurišić osuđen na tri, a Nikola Bajić i Dušan Krsmanović na godinu i šest meseci zatvora.

Ovom presudom, pored izrečenih kazni zatvora, nalaže se i vraćanje protivpravno stečene imovinske koristi, pa su s toga osuđeni u obavezi da isplate više od 272 miliona dinara oštećenim licima, u roku od šest meseci.

PREDMET CARINSKA MAFIJA

Optužnica protiv pripadnika ove kriminalne grupe je podignuta još u maju 2007. godine i obuhvata 28 lica kojima se stavlja na teret korupcija na carini, primanje mita, zloupotreba službenog položaja i krijumčarenje. Kao organizator grupe označen je Velibor Lukić, koji je vršio funkciju šefa Odseka za suzbijanje krijumčarenja i koordinatora Uprave carina za područije južno od Beograda.

Sredinom marta 2008. godine Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje kojim se Specijalni sud u Beogradu oglašava delimično nadležnim da sudi desetorici optuženih za udruživanje u tzv. carinsku mafiju. Tom odlukom je uvažena žalba Specijalnog tužioca za organizovani kriminal i ukinuto rešenje Specijalnog suda kojim se taj sud oglasio funkcionalno nenadležnim za postupanje u predmetu protiv Faruka Kadrića iz Novog Pazara i još devet optuženih.

ELSA