Preteče antropoloških shvatanja
Preteča kriminalne antropologije bio je lekar Đambatista Dela Porta (Giambattista Della Porta, 1536-1615), koji je u svom delu "Rasprava o fiziognomiji", izučavao odnose koji postoje između raznih delova lica i različitih ličnih karakteristika. Opisao je lice "opakog ludaka", surove ljude koji imaju "prirodne osobine životinja", ljude rđave prirode i "ljude pune svakog zla". Švajcarski teolog Lavater (J. G. Lavater) prihvatajući ideje fiziognomije, bavio se novom disciplinom frenologijom.14 Frenološka shvatanja prihvatio je i bečki lekar Franc Josef Gal (Frantz Jozeph Gall, 1758-1828).
Lavater je kritikovao klasičnu krivičnopravnu školu, smatrajući da je slobodna volja iluzija u koju se ne može verovati. Ljudi razvijaju pozitivne ili negativne osobine zavisno od strukture elemenata njihovog mozga. U raznim delovima mozga smeštene su razne sposobnosti, koje se ispoljavaju preko "čvoruga" na lobanji i sličnih spoljnih manifestacija. Delinkventno ponašanje nastaje kao rezultat određenih organskih anomalija lobanje.
Gal je isticao da od sastava mozga zavisi ne samo fizička konstitucija čoveka nego i njegove psihičke sposobnosti, celokupna psihička aktivnost. Ako su moždane zone, kao aktivni nosioci pojedinih funkcija, podjednako razvijene, sve psihičke aktivnosti se razvijaju harmonično, postoji ravnoteža svih moždanih funkcija i aktivnost takvog čoveka je prihvatljiva za socijalnu sredinu (nekonfliktna ličnost). U slučaju atrofije ili hipertrofije neke moždane zone javlja se poremećaj harmonije u razvoju psihičkih sposobnosti. Čovek sa takvim neharmoničnim razvojem moždanih funkcija lako zapada u konfliktne situacije sa socijalnom sredinom, teže se prilagođava uslovima života, poroci i krivična dela njegove su glavne odlike. "Moždani organi" utiču na oblik lobanje. Opipavanjem pacijentove lobanje frenolog može da utvrdi koji su organi manje, a koji više razvijeni. U prvom slučaju, istraživač nalazi udubljenje, a u drugom ispupčenje. Gal je smatrao da postoje posebni moždani organi za ubistvo i krađu i njih je nalazio kod mnogih osuđenika.
Frenologiju je učinio pristupačnom širokim krugovima novinar Špurhajm (Spurheim, 1776-1832.), a u SAD je bila na izvesnom glasu među onima koji su se bavili izvršavanjem kazni. U Francuskoj je 1837. Feliks Voazen (Felix Voisin) uradio studiju o "središnom manljivom sastavu većine prestupnika". Zatim je 1841. Lovernj (Lauvergne) objavio delo "Robijaši izučavani u fiziološkom, moralnom i intelektualnom pogledu u tulonskoj tamnici."15 Broka (Broca) je 1865. osnovao Antropološko društvo, a jedanaest godina kasnije nastala je, zahvaljujući Lombrozu, kriminalna antropologija.
Shvatanja frenologa napuštena su kao nenaučna. Jasno je da se pipanjem lobanje ne može ništa saznati o obliku mozga ili sklonosti za kriminalnim ponašanjem. Frenološke koncepcije predstavljaju prve antropološke radove, početak antropološke škole u kriminologiji koja nastaje u Italiji osamdesetih godina 19. veka. Njihov značaj je u tome što su preuzele metode prirodnih tzv. egzaktnih nauka, a zločince su proučavani pojedinačno, kao bolesnici, beležene su njihove fizičke osobine, proučavana osetljivost i inteligencija, navike, jezik, običaji, što je značajno doprinelo sagledavanju pojedinačnog slučaja kriminalnog ponašanja.
Čezare Lombrozo (Cesare Lombroso)
Osnivač antropološke škole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni lekar Čezare Lombrozo (Cesare Lombroso, 1836-1909). Neki autori smatraju Lombroza "ocem kriminologije," a većina se slaže da je on "otac rođenog zločinca". Lombrozo je stvorio antropološku teoriju o čoveku delinkventu (zločincu), koju je izložio u svom čuvenom delu "Čovek zločinac" (L' uomo deliquente, 1876) i koja će kasnije postati teorija o rođenom zločincu. Lombrozova teorija nije nastala nezavisno od ranijih shvatanja, pa se može reći da je već bila pripremljena u radovima Lombrozovih prethodnika, preteča antropološke škole. Smatra se da je Lombrozova teorija nastala pod uticajem tri različita izvora: antropoloških studija u užem smislu, koje nastoje da otkriju odnose između delinkvencije i izvesnih anatomskih i psiholoških osobina (Della Porta, Lavater, Gall, Voisin, Lauvergne), zatim iz radova psihijatara, koji su posmatrali zločince kao duševne bolesnike i smatrali da kod njih postoji "moralno ludilo" (Prichard, Mudsley, Pinel, Cabanis, Esquirol, Georget) i iz koncepcije koje povezuju kriminalitet sa naslednim faktorom (Prosper Lucas i Morel).
Ideja za Lombrozovu teoriju nastala je slučajnim otkrićem čitavog niza anomalija u lobanji jednog razbojnika, koje su bile analogne crtama kod čovekolikih majmuna ili preistorijskih ljudi. Lombrozo je pod uticajem frenoloških ispitivanja i tada vodeće naučne Darvinove teorije o evoluciji, merio glave 5.907 živih delinkvenata koji su se nalazili na izdržavanju kazne lišenja slobode i 383 mrtva zločinca. Na osnovu ovih istraživanja, Lombrozo je došao do sledećih zaključaka:
1. Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja društvenih i telesnih osobina nasleđenih od dalekih predaka. On je karakterističan za životinje i divljake, ali se gubi razvojem vrste, tako da njegovo javljanje u civilizovanim sredinama predstavlja atavistički povratak u davnu prošlost, 2. Čovek se rađa kao delinkvent, to je rođeni, atavistički tip zločinca karakterističan po određenim fizičkim svojstvima koja govore o njegovoj predodređenosti za kriminalnu aktivnost, 3. Uzroci kriminaliteta su u antropološkim osobinama ličnosti, jer je krivično delo plod organske degeneracije.
Rođeni zločinac u svojoj ličnosti reprodukuje divlje instinkte primitivnih naroda i divljih životinja. Samo anatomske sličnosti između "kriminalaca, divljaka i majmuna" mogu da objasne "tipične" osobine pravog kriminalca. Te osobine su: "neosetljivost na bol, izvanredno oštar vid, tetoviranje, krajnja lenjost, preterana ljubav prema jelu i ona neodoljiva potreba da se zlo čini radi samog zla, da se žrtva ne samo liši života, nego da joj se i leš unakazi, da se sa njega čupa meso i liže krv".
Atavističke crte rođenog zločinca su: mali kranijalni indeks, nisko, usko, zabačeno čelo; nepravilan nos; ćosavost; nenormalno velike i klempave uši; uvećani krajnici; crveno obojeni nokti; izbočena vilica; visoka i šiljata glava i dr. Sve ovo su "stigmati degeneracije". Da bi neko pripadao tipu rođenog zločinca treba da ima najmanje pet anomalija, ukoliko je anomalija više, kriminalna aktivnost je neminovna i izvesna. Čovek sklon silovanju odlikovao bi se dužinom ušiju, spljoštenom lobanjom, kosim i jako približenim očima, spljoštenim nosem i preterano dugom bradom. Lopov bi se izdvajao upadljivom pokretljivošću lica i ruku, malim i nemirnim očima, gustim i spuštenim obrvama, retkom bradom, malo razvijenom dlakavošću i niskim čelom. Ubica bi se odlikovao uskom lobanjom, dugačkom vilicom i istaknutim jagodicama.
Rođeni zločinac je "moralni ludak", degenerik sličan primitivnom čoveku, bezosećajan i do kraja svirep, on u stvari nije čovek, već biće ispod ljudskog nivoa. Lombrozo je opisao kriminalitet i prostituciju žena, tvrdeći da su žene od rođenja podređene muškarcu. Kriminalitet je izuzetak u građanskom društvu, a kriminalitet žena je izuzetak u kriminalitetu, jer je primitivna žena više prostitutka nego prestupnica. Žena kriminalac je čudovište grešno i bezočno. Prostitucija žena je ekvivalentna zamena za kriminalitet žena, a manje učešće žena u zločinu samo je prividno, jer, kada bi se slučajevi prostitucije dodali brojkama ženskog zločina, te brojke bi dostigle i prestigle kriminalitet muškaraca.
U okviru antropološke teorije, Lombrozo je izvršio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored rođenog zločinca, postoje još: duševno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i slučajni kriminalci.
Rođeni zločinac je najviše zastupljen među kriminalcima, u klasifikaciji izvršilaca krivičnih dela jednu trećinu čine rođeni zločinci. Kod njih su najviše izražene anatomske, fiziološke i psihičke anomalije, oni su atavistički povratak na niže oblike života. Rođeni zločinci su "ili divlji i surovi" ili "podli i lenji", "rođeni" su za prestup, a njihova antisocijalna sklonost neizbežna je posledica niza naslednih uticaja koji su se gomilali tokom generacija. Nisu u stanju da razlikuju ubistvo, krađu, ili drugi prestup od poštenog zanimanja. Zatvor kod njih ne izaziva patnju, pa, čim izađu iz zatvora, vrše krivično delo. U psihološkom pogledu odlikuju se moralnom neosetljivošću, neuviđavnošću i nepopravljivošću.
Duševno bolesni kriminalci imaju sve osobine rođenih krimnalaca, a boluju i od duševnih bolesti. Dele se na moralne ludake (kod njih je zakržljalo moralno čulo i vrše krivična dela pod dejstvom impulsa), duševno bolesne krivce (koji krivična dela vrše pod dejstvom procesa duševnih obolenja) i matoide (poluludake koji predstavljaju najblaži stepen rođenog krivca).
Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju urođene dispozicije za vršenje krivičnih dela, slabo su otporni prema povodima, moralno su neuravnoteženi. Ove osobine pri postojanju povoljnih uslova navode ih na vršenje krivičnih dela, što im kasnije prelazi u naviku. Ovi kriminalci najviše vrše imovinska krivična dela i često se javljaju kao povratnici. Svoj prvi, najčešće imovinski, prestup, vrše u mladosti zbog moralne slabosti, a ne isključivo urođenih osobina. Zatvor, alkoholizam, nedostatak društvene pomoći prilikom puštanja na slobodu, čine da se oni vraćaju prestupu.
Kriminalci iz strasti zastupljeni su sa 5-6% među izvršiocima krivičnih dela. To su preosetljiva lica sa neuravnoteženim osećanjima, sangvinici po temperamentu, nervozni, brzo se uzbuđuju i pod uticajem uzbuđenja koja mogu da pređu u afekte, vrše krivična dela. Najčešće vrše krivična dela usled snažnog pritiska nekih strasti - ljubavi, mržnje, ambicije, gneva, osećanja časti; bez prethodnih priprema, iznenada, na mah, poneti snagom strasti. Posle izvršenja dela (ubistvo, telesna povreda) osećaju grižu savesti, pa ponekad pokušavaju da izvrše samoubistvo. Imaju lepu i privlačnu fizionomiju, koja je antikriminalna.
Slučajni kriminalci nemaju urođenih ili stečenih sklonosti za vršenje krivičnih dela, već krivična dela vrše pod uticajem spoljnih povoda. Ovu kategoriju Lombrozo naziva kriminaloidima i deli ih na prave kriminaloide, koji vrše krivična dela manje težine, i pseudokrivce, koji vrše nehatna krivična dela.
Lombrozova teorija je uživala veliku popularnost u vreme kada se pojavila i to kako među naučnicima, tako i među laicima. Ova teorija je bila prihvaćena, jer je bila potkrepljena autoritetom nauke i pružala je sigurnost ljudima koji nisu imali antropološke anomalije. Sem toga, značaj Lombrozove teorije je u tome što je skrenula pažnju nauke i prakse na učinioca krivičnog dela kao na biće koje je podložno uticajima zbog čega ga je neophodno proučavati u cilju utvrđivanja onih uzroka koji su uticali na njegovo formiranje i orijentaciju u pravcu kriminalne aktivnosti.
Ekstremne Lombrozove ideje brzo su napuštene. Već su njegovi učenici Feri i Garofalo odbacili shvatanja o atavizmu i antropološkom faktoru kao jedinom faktoru zločina. Međutim, ideja da kriminalitet ima i antropološko- biološku osnovu nije napuštena posle Lombroza. Javilo se kasnije niz novih, izmenjenih Lombrozovih ideja u okviru tzv. "modernih kriminalno-bioloških škola". Tako je u Nemačkoj bio zapažen razvoj kriminalne biologije, nastale na osnovu sinteze antropoloških, bioloških i psiholoških shvatanja, a u Americi je nekoliko autora bilo pod uticajem Lombrozovih shvatanja. U Bostonu je 1914. izašla knjiga "Delinkvent pojedinac" Hilija Viljema (Healy William), koja je značajno doprinela razvoju metode izučavanja pojedinačnog slučaja kriminalnog ponašanja i u okviru koje je istaknuto da se uzroci prestupništva sagledavaju po šemi: pretpostavka - duševno stanje - simptom.
Dr Vesna Nikolić-Ristanović
Dr Slobodanka Konstantinović-Vilić
Comments